Патријаршијска комисија РПЦ: О ПРАВИМА РОДИТЕЉА У ОБЛАСТИ БРИГЕ О ЗДРАВЉУ ДЕТЕТА И ИМУНОПРОФИЛАКТИКЕ

Поштовани читаоци, пред вама је изузетно важан текст званичне комисије Руске Православне Цркве, која се сасвим уклапа у чувену Социјалну концепцију РПЦ. Будући да не постоји сличан документ у другим Помесним црквама, колико је нама познато, то значи да се сви ми можемо руководити овим ставовима као опште православним. Изузетно је важно приметити да се овај став комисије РПЦ не бави вакцинама са медицинског становишта, већ са етичког и становишта међународног и руског права. Закључак ове комисије је да је сваки покушај да се било коме наметне нека медицинска интервенција, укључујући и вакцине – апсолутно недопустива. Надамо се да ће и наша Помесна црква усвојити ове ставове, и да ће се активније укључити у заштиту истих, као што чине и друге верске заједнице у Србији, будући да је проблем врло актуелан…


На адресу Патријаршијске комисије за питања породице, заштите материнства и детињства, стижу молбе да прокоментаришемо мере, које јавно предлажу поједини законодавци, представници државних институција и специјалисти, у циљу повећања обухвата превентивног вакцинисања становништва, пре свега деце. У последње време, на скуповима високог нивоа, нарочито су биле предложене следеће мере ради јавног разматрања:

– Ограничавање права родитеља на информисану добровољну сагласност ради давања превентивних вакцина деци или одбијање истих;
– Ограничавање права невакцинисане деце, да посећују часове у образовним установама;
– Увођење обавезних вакциналних картица за децу (између осталог и електронских), и навођење у њима разлога одбијања једних или других вакцина;
– Ограничавање ширења информација, које се критички односе према вакцинацији.



У вези са тиме, Патријаршијска комисија, сматра нужним да изјави следеће:

„Православна Црква се са непромењено високим поштовањем односи према лекарском позиву, у чијој основи лежи служење љубави, усмерено на спречавање и олакшавање људских страдања“.[1] Захваљујући достигнућима медицинске науке, у том смислу и у области превенције, постало је могуће и предупређење и лечење многих болести, као и озбиљно олакшање страдања, која оне доносе људима.

Црква не оцењује ефективност и степен ризика од нежељених последица једних или других конкретних медицинских интервенција и препарата. Таква оцена је предмет истраживања, основаних на научним стандардима доказивања, и слободне академске расправе. Истовремено, „Црква се клони покушаја апсолутизације било које медицинске теорије“[2], напомињући нам да се научни погледи развијају и да су увек отворени за основану критику, која може да води и исправљању, а понекад и превредновању уобичајених представа.

Притом Црква не може да избегне оцењивање моралних аспеката те области људске делатности. Њена позиција нарочито је основана на следећем принципу: „Узајамни односи лекара и пацијента требало би да се заснивају на поштовању целовитости, слободног избора и достојанства личности. Недопустива је манипулација човеком, макар ради најузвишенијих циљева“.[3]

На првом месту, бригу за добро деце, укључујући и њихово здравље, Бог је поверио њиховим родитељима. Држава и друштво су дужни да уважавају то превасходно право и одговорност родитеља, исходећи из претпоставке њихове добронамерности. Управо су родитељи дужни да доносе одлуке везане за васпитање деце, њихово образовање, као и бригу о њиховом здрављу. Изузетак од тог принципа могу да буду само јавно злонамерни или злочиначки поступци родитеља.

Протојереј Димитрије Смирнов (председник) и чланови Патријаршијске комисије за питања породице, заштите материнства и детињства

Умесно је напоменути овде да је у правним системима различитих држава, признање неопходности информисаног добровољног пристанка на медицинску интервенцију и права на одбијање исте, било последица осуде нацистичких злочина на Нирнбершком процесу, међу њима и принудних медицинских манипулација и експеримената, које су они спроводили над самим људима. Од тада, поштовање тих етичких и правних принципа, постало је општом нормом сваког нормалног друштва.

Те принципе признаје и руско право. У целом низу федералних закона се проглашава право родитеља на информисани добровољни пристанак на медицинску интервенцију над њиховом децом, укључујући и превентивну вакцинацију, или на одбијање исте.[4]

Опште је познато да упоредо са ризиком од заразних болести, постоји и ризик од компликација, у том смислу и озбиљних, чак и смртног исхода – као последица превентивне вакцинације. У таквој ситуацији управо сам пацијент, а у случају детета – његови родитељи, дужни су да изаберу у сваком конкретном случају, узевши у обзир савете и препоруке специјалиста, као и друге информације. Нико нема право да направи тај избор за њих, чак ни руководећи се схватањем добробити детета на свој начин.

Патријаршијска комисија сматра да:

1. Родитељи треба да задрже право да доносе информисане одлуке у вези са здрављем своје деце, укључујући спровођење превентивне вакцинације, без подвргавања било каквом притиску. Прогон родитеља због употребе овог права је недопустив.

2. Родитеље не би требало приморавати да на било који начин наводе разлоге на којима се заснива њихов избор. Чињеница медицинске интервенције или њено одбијање треба да остане медицинска тајна заштићена законом.

3. Право деце на образовање, укључујући могућност учења у образовним установама, не би требало ограничавати на основу тога што су њихови родитељи одбили да спроведу превентивну вакцинацију, осим у случају појаве масовних заразних болести или непосредне претње избијања епидемије.

4. Родитељи треба да буду у стању да сами доносе одлуке, да самостално добијају и оцењују различите информације, укључујући и критичке информације. Ограничавање ширења критичких информација, које се тичу превентивне вакцинације, не могу да доведу до повећаног поверења родитеља према специјалистима и систему здравствене заштите. Порасту таквог поверења ће помоћи само искрено и отворено пружање родитељима потпуне, проверене и поуздане информације, укључујући информације о ризицима везаним за вакцинацију или давање конкретне вакцине.

С тим у вези, Патријаршијска комисија за питања породице, заштиту мајчинства и детињства, не може подржати горе наведене мере.


НАПОМЕНЕ:

[1] Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве, XI.1.

[2] Тамо, XI.3.

[3] Тамо, XI.3.

[4] Чл. 20 део. 2 Федералног закона «О основама заштите здравља грађана РФ», чл. 5 п. 1 и чл. 11 п. 2 Федералного закона «О превенцији инфективних болести», чл. 7 п. 2 Федералного закона «О спречавању распрострањења туберкулозе у РФ » и тд.


Превод: Православна породица, мај 2019.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: Православна породица

(Visited 53 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *