Драшко Ређеп: АНТЕЈ СРПСКОГ СЕВЕРА

Вељко Петровић је наш последњи писац који је за све марио. Тај утисак из моје беседе из 1964, када се у Матици српској обележавала осамдесетогодишњица његовог рођења, нијансирано и недвосмислено су афирмисала и нова, конкретна читања новијих истраживача и сведока. Није у питању пука радозналост, нити маштарија о ненаписаним књигама, песмама, глосама и интервенцијама сваке врсте. Реч је, пре свега, о препознавању коренског у нама, о антејском доживљају читавог национа.


Драшко РЕЂЕП

Међаш двају доба, патријархалног и модерног, Вељко Петровић (Сомбор, 5. 2. 1884. – Београд, 27. 7. 1967), заверенички предано је настојао да се фатална 1914. превазиђе. И да се заувек нарушена равнотежа света обнови, изнедри из пепела, наново потврди. Сродан му је стога стваралачки потез Лукина Висконтија: прошлост треба освојити такорећи ни из чега. И још настојати да буде стварноснија од било ког архивског податка. Онај „дах живота“ који је уочио у сачуваној биљци још из времена неисторијских, за њега је био путоказан.

Протагониста у свему, свакако и – заједно са Алексом Шантићем – обнове српске родољубиве лирике, како га је за сва времена Скерлић устоличио, приповедач који са својих две стотине проза које јесу и остају живописна хроника панонског рта копна међу световима и међу вековима, историчар уметности који је, заједно са М. Кашанином, атрибуирао наше грађанско сликарство, публициста, критичар и есејиста… Вељко је једна од најупечатљивијих фигура нашег времена. Био је фаца, како би то већ казали наши нови клинци.

Вељко ПЕТРОВИЋ (1884 – 1967)

Патос његових беседа свакако би нам и дан данашњи био неопходан. И то управо у променљивим ћудокосим пресецима и бесомучној извитоперености сваке врсте.

Као да је у његовом однегованом саобраћају са другима било нешто од Змајеве, а онда још и Доситејеве дидактике. Прст подигнут увис, зацело, доказује да је свака порука озбиљности и пука онима који долазе.

Напустио нас је у врелом јулу, налик на овогодишњи. Истина је да је његов ковчег на београдском гробљу, са мог видиковца једне од почасних стража, био налик на онај из Камија. Београд такорећи полупразан, летњи. Гробљанске крошње су биле једини заклон за оне који су, од Сомбора и Студенице, стигли да се опросте од барда. Наизглед непримерено за великог кицоша и неприкосновеног парадоша. Ни случајно. Било је са њим оно сунце аргатовања над српском њивом, у Бачкој, и посвуда. „Делим с неким живот – можда – али с ким да поделим наше смрти?“ (Јосиф Бродски)

Најпре на њега, усправног као храст, на њега помислим када се поведе реч о томе да звук остаје, негде и некако уписан. Они који су га слушали и чули свакако ће се сложити са мном. Вељко је доказао моћ наше речи.

Станка Тодоровић: ПОРТРЕТ МАЈКЕ, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“

Вељко Петровић је наш последњи писац који је за све марио. Тај утисак из моје беседе из 1964, када се у Матици српској обележавала осамдесетогодишњица његовог рођења, нијансирано и недвосмислено су афирмисала и нова, конкретна читања новијих истраживача и сведока. Није у питању пука радозналост, нити маштарија о ненаписаним књигама, песмама, глосама и интервенцијама сваке врсте. Реч је, пре свега, о препознавању коренског у нама, о антејском доживљају читавог национа. Његов поносни стег, који је, више од свега, тумачио где смо и како смо, у временима мутним и у кругу ригидности надмоћних сила, потицао је из равничарског вилајета „бурјана и драча“, често на ивици омаловажавања као рашћаскане и монотоне Аркадије.

Никада заслепљен чарима домаје, он ју је, као нико пре њега, доживљавао као појаву безусловну, природну, уклету и заклету, свакако.

Ових педесет година које нас, бар наоко, раздвајају, овериле су неке од његових иницијатива и апела безусловно.

Ту је најпре његов императив за чување и неговање ћирилице. У овом боју који још траје, била су му блиска промишљања Душана Матића о томе како је неупоредивост нашег писма и у томе што вечито рачуна са гласом, светлим нашим корективом, а не са промоцијама претходно установљеним словом. И што ћирилицом размишљамо и гледамо. Бар овде, два наоко тако различита и супротстављена наша лидера дошла су до онога што се зове консензус.

Потом је срећно последичан његов ауторитативан захтев за тајнама књижевности, а не за књижевницима. Алергичан на ситне, наоко пикантне наводе из преписке књижевника, наругао се саркастично али тачно како се у тим епистолама понајчешће, ако не и увек, кука и богоради о парама, женама и групама. И како то заправо нимало не доприноси тоталнијој рецепцији остварења која су иза нас, и која су понекад и прерано потписали. Тако је већ у педесетим годинама Вељко утро пут обраћања пажње на једине две ствари превасходне и видљиве: реченица и стих.

Милан Стојков: ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Био је срчани борац за обнову усмене књижевности. Ваља приметити и овде да је био заклети скептик магнетофонске ере, и да је увек, у структури те тад гломазне справе препознавао ону вечиту тетку која штрика, поред отворених врата, у другој, исто парадној соби наших партера, док се он удвара млађој госпођици. Но, његово тражење решења за ново говорење у основи је у складу са нашим памћењем. Наиме, Вељко је био један од свега неколиких беседника највише класе које смо имали. Фактура тих празника његовог усмењаштва била је увек изричито у знаку чистог језичког израза. Језик је за њега често био једини лек устрепталости на постојбини, издељеној између две царевине.

Његово родољубље није из времена јуре, него из света наше флоре и фауне. Највећи анималиста у нашој прози, он је све око себе доживљавао антропоморфно. Све је одједном било налик на ратара и салашара. Један од чувених његових пулина, у господском окриљу, тако постаје Пули фон Јефимич, да би се, чим се домогне слободе, обновио свој карактер. Конвертити никада нису његови позитивни јунаци. Термин српски север, који се увелико настанио у нашем савременом дискурсу, и иза кога поуздано стојимо Дејан Медаковић и неколико нас, у бити је подстакнут и Вељковим осећањем одбојности према ономе што се зове руб.

Не бринемо за судбину његовог утицаја. Довољно је подсетити да је патриотска, али и мисаона лирика Десанке Максимовић настајала управо Вељковим препознавањем паорског кулучења на њиви, под августовским каникулама, препознавањем и покошене ливаде и силуете зеленог витеза. И да је Миодраг Борисављевић, магични наш приповедач из зоне лова и Дунава, био инспирисан баш Вељковим порукама.

Има један Брацика који се, у прози Вељка Петровића, на долми, осврће, нетремице загледан у оно што можда свако и не види. Када га питају шта ради, одговара спремно: „Гледам, свуда унаоколо“.

Вељко је сасвим налик на дечака. И гледа нас и оне друге „свуда унаоколо“. Краја нема.

(Изглед и опрема текста редакцијски)

 

Изворник: Вечерње новости, додатак „Култура“ (штампано издање,  11. август 2017)

(Visited 52 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *