Мило Ломпар: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ И ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

У уторак, 22. маја у 19 часова, у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ у Краљеву биће представљено дело Политички чланци 1919-1939. Милоша Црњанског. Дођите!

На трибини на којој ће бити представљен најновији, 15. том критичког издања Дела Милоша Црњанског учествују:

• проф. др Мило Ломпар;
• доц. др Часлав Николић;
• мр Ана Гвозденовић;
• Никола Маринковић.

Политички чланци 1919-1939. је 15. том критичког издања Сабраних дела Милоша Црњанског. Реч је о једином свеобухватном издању политичких текстова Црњанског, писаних између два светска рата, те има ширу културну мисију великог значаја јер омогућава виши ниво познавања једног писаца. Ово критичко издање филолошки је најчвршће утврђено и решава велики број недоумица када је у питању ангажована интелектуална мисао Црњанског.

Политички чланци Црњанског посвећени су различитим темама, писани су продорно, ефектно и делују врло актуелно. У њима је писац испољио интензиван осећај за трагику нашег народа као и завидно познавање тадашњих европских прилика.
– Први пут сви забрањени есеји Милоша Црњанског на једном месту.
– Часопис Идеје и наша хиљадугодишња култура.
– Текстови због којих Црњански није смео да се врати у комунистичку Југославију.
– Ставови због којих је био проглашен мртвим писцем.
– Полемике са комунистима, хрватским и црногорским сепаратистима, које му никад нису заборавили.
– Анализа развоја фашизма у Италији и нацизма у Немачкој.

Добро дошли!

Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, уторак 22. мај у 19 часова!

Рекли су о књизи Политички чланци 1919-1939 Милоша Црњанског:

„Рад на овим чланцима не представља пуку потрагу и потребу за нечим новим, већ представља виши и сложенији чин изван политичког дискурса. Премда никада није у јавној свести имао онај значај и оно место које је заслужио, како по осећајности и духовности својих дела, тако и по савршенству њиховог уметничког израза, Милош Црњански јесте највећи српски писац у двадесетом веку.“ (Више ОВДЕ.)
Проф. др Мило Ломпар

Catena Mundi

Поводом наведеног дешавања посетиоцима овог сајта пружамо на увид текст господина Ломпара који обрађује утицај свега онога што рат подразумева на нашег прослављеног писца, а што у погледу непосредног дејства претходи Политичким чланцима.

Као тема, као повод за разговор, као синтеза разнородних дејстава, од политичких до културних, од идеолошких до умет­ничких, рат представља изазов: какав год став да у вези са ратом заузме, какву год реторичку или уметничку стилизацију да упо­треби, човек може бити подвргнут проблематизацији. Као да је субверзивност рата – као доживљаја или искуства – увек ради­калнија од субверзивности искуства: не можемо се односити пре­ма рату на сваки начин, јер постоји очврсло предразумевање које искључује неке од могућих начина. У томе има више него добрих разлога, но присуство добрих разлога не чини мањим пакао насле­ђених или пројектованих инструментализација у нашој јавној све­сти. Немамо способност да поновимо – у свом доживљају ствари – нешто од наслеђене вишеликости ратних представа: одрешити у осуди насиља, спремни да удовољимо очекивању које је уписано у нас, несклони прекршајима јавних инструментализација, поста­јемо све више немоћни у разумевању слојевитих модернистичких приповедања. Да ли је постмодерна ситуација ужа од модерне? Да ли је постмодерна осећајност далекосежније онемогућена од модерне?

Oбележен као пресудан догађај у српској књижевности XX века, Први светски рат је разделио њено искуство на начин који као да не подлеже никаквој сумњи. Писци који су се појавили током Првог светског рата и нарочито након њега називају се модерни­стима, јер доносе модернистичко искуство као нов и савремен мо­менат књижевног искуства. Они се могу поделити на радикалне (авангардне) и традиционалне модернисте, али се значајно разлику­ју од писаца које обично везујемо за период до Првог светског рата: писце модерне. Свакако да постоји прелазно подручје између ових књижевних нараштаја: има писаца, и уметничких облика, који – у времену пре Првог светског рата – навешћују садржаје који тек треба да се појаве, као што има писаца и дела – после Првог свет­ског рата – који продужавају неке од формативних садржаја књи­жевности претходног времена.

Искуство Великог рата, како се обично назива светско дога­ђање између 1914. и 1918. године, умногоме је одредило – не само тематски него и искуствено и осећајно – модерни сензибилитет нашег књижевног искуства. У том смислу појава Милоша Црњан­ског је изузетна. Он је – током свог дугог уметничког и књижевног трајања – обележио најдалекосежнији и најдужи лук модерног сен­зибилитета у нас: у разуђеној пуноћи и интензитету дејстава. Сâмо искуство Првог светског рата било је изразити рез у духу и осећа­њу људи. У нашим људима који су га преживели, и у уметничком, и у политичком, и у друштвеном смислу, оно се појавило као ради­кална новост, будући да је добијало обрисе сазнања у једној новој држави, у једном измењеном свету и у једном искуственом споју који није био довољно разазнатљив. Оно је донело велику изгубље­ност, као неко тоњење духа у страним подручјима искуства, и велико очајање, као траг човековог непосредног осведочавања у садржајима стварности: да ли су они били условљени историјским околностима или њиховим духовним источницима? Да ли је оча­јање било егзистенцијално, као такт егзистенције, или историјско, као додир стварности? Да ли је очајање духовни став или историј­ски револт?

Та двозначност очајања отиснута је у стиховима песме Душа­на Васиљева „Човек пева после рата“. Она изражава основни став такозване „послератне генерације“. Историјски рефлекс очајања подразумева искуство човека који је „газио у крви до колена“ и који тврди како „нема више снова“, док се духовни став – који лебди у некој осећајности која је управљена на нешто што постоји мимо стварности – образује у хоризонту сасвим обичне и чудно недо­ступне жеље: „Ја сам жељан зрака, млека и беле јутарње росе.“ Шта је донео рат? Његово искуство пада почиње припадати распо­нима једне очајне жеље: зато што је тако једноставна, али неоства­рива, зато што су и млеко и јутарња роса самоочевидни и истовре­мено недоступни, јер су раздвојени искуством пада, сама жеља је очајна.

Она је отуд вишесмерна: управо је став егзистенцијалног очајања, као плод изразито афективног односа према рату, учинио да доживљај рата буде перспективизован у духовном и књижевном искуству Милоша Црњанског. Премда у његовим „Видовданским песмама“ одјекује протест који изражава сав послератни нараштај, оне – на рубовима осећања које је он изразио и које се најчешће именовало као антиратно – доносе духовно искуство револта. Но, сам револт није управљен (само) на рат него на свет. То пак суге­рише како се у духовном искуству Црњанског, у складу са еминент­но модернистичким распонима осећајности, појављује један рефлекс гностичке осећајности: управо је револт њен знак који битно пресло­јава сам антиратни став. Јер, ко смо ти ми у стиху: „Не боли нас”? Ко је сакривен у овом ми? Оно је знак неког издвајања, нас које не боли, у односу на оне које боли. Али сâмо издвајање делује као рас­цеп, као издвајање које обележава неку бол, одвајање од општости у којој опште ми обично борави. Ако је издвајање ипак нека бол, као бол издвајања, шта нас – који се издвајамо – боли у овом неосећању бола које оглашавамо? Јер, „Грачанице више нема, / шта би нам та­ковска гробља?“ Ако Грачанице ипак има, зашто нас не боли што је – за нас – више нема? Стихови изражавају протест и гнев оних које краси „презрив осмех робља“. Они пак очитују револт који неће „ни победу ни сјај“, јер стапају видовданску традицију и косов­ско опредељење са видовданском идеологијом, која се појавила као плод послератног света и која је оглашавала искуство непри­хватљиво радикалним (авангардним) модернистима. Јер, управо је видовданска идеологија прекривала инструментализацијом рат­но искуство и претварала га у заборав: као нешто што је модер­нистичко искуство дубоко похранило у себе, симболички поуну­трашњило и прерађивало, па није могло – све и да је хтело – да га потисне у заборав света.

Но, испод тог најуочљивијег дејства, стихови доносе дубоки револт према свету: бол издвајања у односу на свет је плод сазнања да „ми више томе не верујемо“. То значи да се одиграло нешто што нас је заувек одвојило од веровања у трубе, цвеће, част и срећу, али се унутар свега тога одиграва далекосежније издвајање, као оно што истински боли, јер обележава ненадокнадив раскид, по­што „нит ишта на свету поштујемо“. Бол издвајања припада из­двајању од света: рат је огласио ово далекосежно издвајање. Он је створио искуство у којем боли оно што не боли, чак боли зато што не боли. Нема, међутим, трансценденције – ни Бога – у коју би се могао упутити овај бол услед немања бола, као што нема ни њених сурогата у свету који би га могли учинити разумљивим. Корела­тиван са преовлађујућим кретањем светске књижевности, овај онтолошки револт – у књижевном искуству Црњанског – стопљен је са егзистенцијалним искуством апсурда. Да ли је његов Дневник о Чарнојевићу, вишеструко провокативан, антиратни роман? Сам Црњански је – у потоњим полемикама које је водио – исказао од­ређену дистанцу према таквом одређењу. Да ли је био искрен? Или се тек прилагођавао пред оптужбама да је далеко одмакао на путу самоизневеравања? Премда у Дневнику о Чарнојевићу има пацифи­стичког и дефетистичког расположења, дистанца Црњанског је била оправдана.

Гласовит почетак романа погађа у средиште уметничког сен­зибилитета Црњанског: „Јесен, и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким Циганима. Вучем се по каванама. Седнем крај прозора, и загледам сам у маглу и у румена, мокра, жута дрве­та. Где је живот?” Реч живот има два различита значења: ако је „живот без смисла” оно што испуњава човека и његов свет, који се живот призива у питању „где је живот”? Постоји неки живот овде, у свету, који је „без смисла”, али то није сав живот: има неког живота и мимо света. Где? Тако се – унутар ратног доживљаја Црњанског – постепено образује двоструко осећање живота: живот без смисла као неаутентичност у свету и живот као аутентичност ван света. То значи да је живот у свету стран, као што је живот ван света властит. Тако настаје однос између страности и властито­сти који ситуира приповедно искуство Црњанског у подручје аутен­тичности. Осцилације између садржаја аутентичности испуњавају језгро приповедног и поетског искуства Црњанског.

Унутар тих осцилација вртложи се његова тематизација рата. Премда Дневник о Чарнојевићу репрезентативно подразумева ратне садржаје, његов почетак не тематизује рат: као што ће се значења света у роману равноправно распростирати и на ратне и на не-ратне садржаје. Отуд рат не делује као посебност него као израз света: револт против рата постаје револт против света или индиференти­зам у односу на свет. То значи да је, већ на модернистичким поче­цима, рат код Црњанског – што је удео искуства Првога светскога рата – постављен вишесмерно. У појединим рефлексима свести индиферентног и разочараног јунака Дневника о Чарнојевићу по­казују се известан грч и интензитет: када он, рецимо, опажа по­крете људи који учествују у рововској борби, можемо прецизно разликовати његов став, као став проосећаног апсурдизма који се уписује у приказани призор, и егзистенцијални грч оних који се боре, као грч који је агоничан и који он не пропушта да опази. То су две перспективе и два осећања које већ у Дневнику о Чарнојевићу можемо разазнати.

Но, Црњански је свој основни доживљај рата непрекидно разгранавао. То се види по његовој поеми „Сербија“. Карактери­стично је – и опажено у литератури – да се наслови дела Милоша Црњанског врло често разилазе са предметом самих дела. Тако поема „Стражилово“ носи у потпису „Фиезоле 1921“, Дневник о Чарнојевићу подразумева у наслову веома битног, али ипак јунака који је позадински, а не главни јунак романа. „Сербија“ носи такође загонетан потпис „на Крфу 1925“, док „Ламент над Београдом“ носи у потпису име једне енглеске плаже из 1956. године. То значи да код Црњанског постоји извесна удвојеност у доживљају: она је плод односа између страности и властитости који образује његово ис­куство. Новински чланци које је писао 1925. године са Крфа, као описи гробља српских војника, представљају искуствену, историј­ску и психолошку подлогу његове поеме „Сербија“. Али, у самој поеми они на неки начин нестају. Сва конкретност, историчност и реалистичност се губи унутар једног метафизичког доживљаја.

Јер, он уноси у српску родољубиву поезију један карактери­стични космолошко-метафизички доживљај. Тамо где је Ђура Јакшић говорио о „камену земље Србије“, тамо где је Десанка говорила „о великој тајни“, тамо где је Оскар Давичо говорио „о буни и песми међу народима“, тамо где је Петар Пајић видео да је „Србија на робији“, тамо је Милош Црњански поставио, у родо­љубивом смислу, један топос космолошкога садржаја. То најбоље изражава стих „У Сербији зорњачу тражим“. Та веза звезде и Сер­бије се појављује у двоструком тоналитету: став тражења и став очајања. Њега изражава стих „Умрећу због Сербије, а нисмо се ни срели“. Та одвојеност између Сербије и онога који због ње умире, која је на Крфу могла бити искуствено предметна јер је реч о срп­ским војницима, овде се појављује у изразитом топосу високог мо­дернизма, као гностичком топосу, и у обликовању садржаја „вечне меланхолије“, коју је Црњански огласио за константу свог искуства: ако је пак меланхолија вечна, она је одувек а не од искуства рата, па остаје недоумица о томе одакле она долази.

Сам мотив, у карактеристичној двострукости, одјекнуће у судбини Вука Исаковича. Јер, у Сеобама настаје веома сложена представа о рату. Разочаран у бројнe садржајe живота, отежао као буре, тежак себи и другима, уморан, Вук Исакович креће да воју­је – са својим славонско-подунавским полком под Стразбуром – у рату између хабзбуршког цара и француског краља. У припове­дању о умору и засићењу који прате јунаков све узалуднији живот, Црњански преокреће перспективу: он приповедно обележава један тренутак у том бесциљном протицању времена, један искорак у другу димензију постојања, једнo приступање ономе што је непри­ступачно, нарушавање поретка ствари, у призору у којем, дохватив­ши сабљу, Вук Исакович беше осетио како једна огромна снага улази у њега и како му она омогућава да се дигне и јуриша тако да му се чини да се може дићи до звезда и преко реке. Рат – као конкретност јуриша – увео је јунака у искуство граничности, што је Црњански психолошки означио. То показује да је он у искуству рата успео да препозна нешто што је било запретано у његовим ранијим делима, а што се разгранало управо у Сеобама: како се унутар једног бића искуство граничности везује за једно искуство које одређује рат. Вук Исакович, дакле, представља извесно расло­јавање слике о рату која се појављује у оптици Црњанског.

То није било лишено промена у пишчевом укупном доживљају света. Јер, у тридесетим годинама ниједан српски писац – ниједан традиционални модерниста – није показао толико поштовања према ратном подвигу Србије у Првом светском рату као Милош Црњански. Нико није са толико уживљавања успео да означи све мотиве карактеристичне за огромну жртву Србије у настајању Југославије. Услед различитог порекла његових настојања и услед карактеристично негативног одјека који су изазвале његове речи, управо су се тада код њега почеле појављивати недоумице и питања. У једном политичком чланку рекао је да је одсудна грешка било то што се приликом уједињења није водило рачуна о томе ко долази са стране победника, а ко са стране поражених. То делује као са­мокорекција. Јер, овај обрис искуства био му је сасвим далек 1918. године. У 1932. години постао је пак значајан и далекосежан.

То показује да је Црњански имао унутрашњи динамизам лич­ности, да се његова личност преображавала, у искуствима кроз која је пролазио, па ни један тако ризичан и проблематичан појам какав је рат није код њега дат у једном тоналитету. После Другог светског рата, нашавши се на егзистенцијалном дну, он је сачувао обе слике рата, па је у Другој књизи Сеоба дао опис веома сличан осећању Вука Исаковича који је дохватио хладно, метално држаље сабље. Он је упечатљиво описао један јуриш Павла Исаковича као јуриш који је изазвао потпуну запрепашћеност свих, укључивши и руског генерала Костјурина: тај високи моменат ратне предста­ве испунио је истовременом свешћу о томе да сама представа припада ратној прошлости. Тако је – на уметнички упечатљив на­чин – створио карактеристично двосмислену (трагично-комичну, узвишено-смешну) представу о рату. Он, дакле, није укидао момен­те својих ратних садржаја, већ их је перспективизовао. У часу када помера човека ка једном подручју граничности, у којем се његово искуство поставља у димензију која доноси искуство рата, Црњан­ски истовремено ово искуство у роману Код Хиперборејаца показу­је унутар судбине дипломате који очекује почетак Другог светског рата у Риму: ту обележава доживљај страха, као карактеристичан модерни доживљај, у односу на садржаје рата. У Хиперборејцима је тематизован јунаков егзистенцијални страх од смрти и његов епо­хални страх, који такође подразумева рат.

Но, Црњански се, потпуно неочекивано, дотиче у Хипербореј­цима искуства које нас враћа Првом светском рату. Тако се осве­дочавамо да и после педесет година управо то искуство живи у ње­говом доживљају. На обали Сицилије, док се са женом расправља, јер он жели да пође са обале и разгледа музеје, док она остаје, јер жели да што дуже гледа у море, јунак Хиперборејаца, помало из­нервирано, пита зашто она уопште не жели да пође и зашто хоће ту да остане. Она га погледом скамени и запита: зар он заиста не може то да погоди? Тек тад је схватио њено понашање и то га је посрамило, каже он, јер се сетио да су њена браћа у овом мору по­тонула: прешавши Албанију. Црњански, дакле, чува у сећању овај доживљај Првог светског рата, који је из тридесетих година, као година његових полемика и његовог прекретног искуства, и литерарно га симболизује, управо у једном тоналитету који доноси постмодерно приповедно искуство везано за интертекстуалне ре­лације Хиперборејаца.

Када је прича о кнезу Рјепнину окончана, Црњански је одво­јио последњи параграф – тај продужетак приповедања после окон­чања приче – да би описао како је на месту где је његов јунак извршио самоубиство и потонуо у море, светлост светионика на­ликовала звезди која сија и обележава управо ову смрт. Чија је то смрт? Сама слика се понавља у приповедању Милоша Црњанског: она се појављује већ у политичком чланку о „оклеветаном рату“. То је чланак у ком он завршава тако што каже да сјај тих војника који су прешли Албанију и тих регрута остаје да светли као једна звезда у тмини над нама. Та слика се понавља и кад он евоцира судбину шведског краља Карла XII: изнад гроба овог знаменитог војсковође. Та звезда се у једном пропагандном смислу појављује и када он обележава смрт краља Александра Карађорђевића убијеног у Марсеју. Исти мотив одјекује, дакле, у различитим регистрима.

Шта сам мотив спаја? Шта, дакле, спаја Карла XII, великог шведског краља и белог руског официра кнеза Рјепнина – јер те две слике су доста сличне – који на известан начин бивају озна­чени истом врстом искуства? Шта то може њих двојицу да споји? Може да их споји то да су ратници, јер су ратовали, може да их споји и то да су емигранти, јер су обојица отишли у изгнанство, али их пресудно – и уметнички најсугестивније – спаја искуство пораза. Кнез Рјепнин је поражен на Криму 1918. од Црвене армије, а Карло XII у знаменитој бици код Полтаве 1709. године од руског цара Петра Великог. Дакле, Црњански у фигури ратника не доно­си само сјај, него доноси искуство пораза. Сјај пораженог ратника, својом унутрашњом амбиваленцијом, у дубинској је сагласности са „вечном меланхолијом“ Црњанског. Два супротна искуства стварају перспективизам његовог доживљаја. Сјај пораженог рат­ника је оно што обезбеђује вишесмерност његове слике. Није, дакле, пораз нешто што укида величину прегнућа, него је каткад назначује. У политичком чланку о „оклеветаном рату“ помиње се исти мотив, али се не помиње пораз. Јер, српски војници између 1914. и 1918. – таква је намера положена у ову новинску похвалу – беху се вратили као победници. Но, у једном другом политичком чланку, из 1928. године, у ком је скицирао портрет Милутина Пе­тровића, једног од официра који су погинули на Церу, упечатљиво и снагом једне кратке приче описавши жртве и прегнућа, Црњан­ски дописује – потпуно немотивисано – једну реченицу којом завршава чланак: „Није ваљда да су све те жртве биле узалуд.“ Као да у његовој свести, и док пише политички мотивисан чланак, чија интонација треба да буде позитивна и подстицајна, искри слутња о поразу у срцу ратног прегнућа.

То показује да је Милош Црњански носио у искуству Првог светског рата амбивалентна значења и вишесмеран садржај. Ње­гово искуство и доживљај рата никад нису били – у целокупном распону свог дејства – пропагандни, па нису могли бити ни про­пагандно антиратни. Јер, он је осетио снагу граничног искуства у јунацима који су најчешће војници. Осетио је, штавише, важност војника за оно за шта је он увек имао нарочити слух: за снагу и смисао државне идеје. Осетио је то и чулом једног пречанског Срби­на који је дуго живео у туђој царевини и услед тога умео да цени своју државу. И осетио је то снагом метафизичког писца који зна да човек, живећи на земљи, у „животу без смисла“, у ствари жели – па можда намах и успева у науму – да живи негде ван ње. Он је, начином великог писца, успевао да се уживи у различите садржаје ратног искуства, да их радикално модернизује и перспективизује, у мери која их чини трајним изазовом за идеолошку подобност и политичку коректност, и трајним надахнућем за представу о више­ликости човековог покрета.*

* Беседа изговорена на Свечаној седници Матице српске, у Новом Саду, 16. фебруара 2018. године.

(Обрада текста – Словенски вѣсник)

Изворник: Летопис Матице српске
(Књига 501, свеска 4,  стр. 462-469, април 2018)

Related posts:

Словенско друштво: ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СТОГОДИШЊИЦЕ ВЕЛИКОГ РАТА У ТОПОЛИ: КАКО ЈЕ ТО БИЛО Николај Краински: ВЕЛИКИ РУСКИ ЦАР, ПУН УМА И ЧВРСТЕ ВОЉЕ Мило Ломпар: ВЕЛИКИ РОМАН ЦРЊАНСКОГ Добрица Гајић: ПРИКАЗ КЊИГЕ: Драгољуб Р. Живојиновић: „НЕВОЉНИ РАТНИЦИ/ВЕЛИКЕ СИЛЕ И СОЛУНСКИ ФРОНТ (1914-1918)“ Бранко. В. Радичевић: ПРАЊЕ ПРОШЛОСТИ Биљана Бошњак: УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР (МИХАИЛО МИЛОВАНОВИЋ) Николај Жевахов: УСПОМЕНЕ (10) – У Оптиној пустињи Аљоша Бранков Арсеновић: ИНДИЈСКА РУКОВЕТ (2) СТО ГОДИНА ОД СМРТИ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА Антоније Ђурић: КАКАВ ЈЕ ТО НАРОД КОЈИ ЋУТИ ДОК МУ ОТИМАЈУ КОМАД ОТАЏБИНЕ Мило Ломпар: СРПСКО СТАНОВИШТЕ НЕ МОЖЕ БИТИ АНТИРУСКО Виктор Николајев: СВЕДОК АВГАНСКЕ ГОЛГОТЕ