Љубивоје Ршумовић (1939), српски песник познат по својој поезији за децу. Дипломирао на Филолошком факултету у Београду, на Одсеку компаративне књижевности. Под утицајем Душка Радовића почео да пише песме за децу. Радио на Радио Београду, затим на Телевизији Београд, где је био аутор емисија за децу „Хиљаду зашто“, „Хајде да растемо“ и „Фазони и форе“. Предложен за дописног члана Српске академије наука и уметности. Живи у Београду. Био директор позоришта „Бошка Буха“, сада председник Културно-просветне заједнице Србије. Председник савета Међународног фестивала позоришта за децу који се одржава у Суботици. Добитник великог броја књижевних награда и признања: Књижевна награда Невен, Младо поколење, Награда Змајевих дечјих игара, Бранкова награда (1971), Награда Златни кључић, Награда Бранко Ћопић, Награда Радоје Домановић за укупан допринос српској књижевној сатири (2011), Повеља „Наиса“ (2016); добитник је и међународне награде за животно дело „Мали принц“ (2006), коју Међународни фестивал позоришта за децу у Суботици додељује за изузетан допринос развоју културе и сценске уметности за децу. Најпознатије књиге су му: Ма шта ми рече, Још нам само але фале, Домовина се брани лепотом, Ујдурме и зврчке из античке Грчке, Сунчање на месечини, Три чвора на трепавици, Заувари.
Говор председника Културно-просветне заједнице Србије Љубивоја Ршумовића на 53. додели Вукове награде
ПОШТОВАНИ добитници Вукове награде! Уз честитке, и вама хвала за све што сте до сада урадили, али и за оно што ћете несумљиво у убудуће чинити, богатећи својим стваралаштвом и оплемењујући примером, свесрпски културни простор.
Живимо у времену смутном, тешком и за опстанак планете, што не зависи много од нас, али и за опстанак српског језика и ћирилице, што зависи умногоме од нас самих! Док се у свету велике силе надмудрују око глобалних проблема, нишанећи једни у друге бојевим главама, на Балкану се мали народи гуремају и свађају око једног језика и ћирилице, бацајући једни на друге погрде и анатеме.
„Језик је хранитељ народа“ рекао је Вук Караџић, па народи, новонастали из верских или територијалних разлога и погодности, желе да имају само свог хранитеља.
Црногорци хоће залогај српског језика, али да га зачине својом мирођијом.
Бошњаци би хтели своју порцију, али заслађену халвом и халалом.
Па им се и једнима и другима придружују Хрвати, којима смета ћирилично рухо српског језика!
Свесни опасности, ми се здушно, али лакомислено, регрутујемо и крећемо у одбрану онога што је наше, али на туђим атарима. Немамо стратега који ће нам наредити да пустимо друге да и даље доказују недоказиво, да не гинемо тамо где је Вук победио, кад је рекао: „Код свакога су народа најсветије ове три ствари: закон, језик и обичаји. Тим се народи један с дугим рођакају и један од другога разликују!“
У напору да се разликују од нас, и Црногорци и Бошњаци, па и Хрвати, само успевају да се разликују сами од себе. Они то желе, они то упорно спроводе.
Да ли то треба и нас да се тиче? Да, утолико што постоји питање: зашто они то раде? Зашто не желе ни по томе да личе на нас? Да нисмо ружни? Или глупи? Да нисмо, не дај Боже, паметнији од њих? Да нисмо уображени, охоли, ташти, па нећемо да пустимо њих да се сами срамоте, него их још и бећкујемо! (Бећковати – нови глагол у српском језику, значи извргавати подсмеху, аристократски незлобиво и горштачки отровно!).
Борба за српски језик и ћирилицу се разбуктала у Вуковару и Никшићу, тиња у Сарајеву и на Косову и Метохији.
Много је то фронтова за малу Србију. Али, није то нама први пут да се боримо на много фронтова, па и да добијамо битке.
Оно што се догађа први пут јесте да Србија не може добити ту битку у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Ужицу!…
Сви ти градови, сва земља Србија, па и народ, окупирани су страним речима, страним понашањем, страним обичајима, страним писмом, па и страном истином. Латиница гута ћирилицу, која све мање остаје хранитељка српског народа!
Да ли се ми овом нашом срамотом сврставамо раме уз раме са свим осталим балканским срамотама? Да ли је крајње време да пронађемо оно бајковито огледало-огледалце, не да га питамо ко је најлепши на свету, него да га питамо којом и каквом револуцијом да се ослободимо ове окупације!
Да, језик је хранитељ, Вуче, али, хајде, помози сад, повуци нас још једном, тако сакат, са слепим Филипом Вишњићем, покажите нам пут, реците нам где је та Европа у коју сте нас пре двеста година повели!
А овај свечани јаук, овај лавеж пса чувара српског језика и ћирилице, док каравани пролазе, нека оде у ваздух, али нек остане у Београду бар она једна фирма, исписана лепом ћирилицом „Хлеб и кифле“, као доказ да се и под тим језиком „хранитељем народа“, и под тим писмом, може успешно пословати!
(Опрема текста редакцијска)
Related posts:
Никола Кулић: ЋИРИЛИЦА НА ГОЛГОТИ
Огњен Војводић: ЈАНИЧАРИ СОРБОНЕ – Стогодишњица „убијања“ српског језика 1
Никола Танасић: „ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАЈЕДНИЧКОМ ЈЕЗИКУ“ – ПРЕВАРА ПОД МАСКОМ ЗДРАВОГ РАЗУМА
Драшко Ређеп: АНТЕЈ СРПСКОГ СЕВЕРА
Бранислав Матић: ПРОЈЕКАТ ПОВРАТКА У СВОЈУ КОЖУ
Бранко Драгаш: СЛОБОДАН ЈАРЧЕВИЋ – „ИЛИЈАДА“
Огњен Војводић: УЗРОЦИ ПРОГЛАШАВАЊА И ПРИЗНАВАЊА ЦРНОГОРСКОГ ЈЕЗИКА
Никола Танасић: ПРИЛОГ РАСПРАВИ О ЗАКОНСКОЈ ЗАШТИТИ СРПСКОГ ПИСМА И ЈЕЗИКА
Слободан Јарчевић: НЕБЕСКИ УПРЕТНИК: Српски корени латинског
Драгољуб Петровић: РАЗГРАНИЧЕЊЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ИЛИ КОМУНИСТИЧКИ ГЕНОЦИД НАД ПРАВОСЛАВЉЕМ
Миро Вуксановић: БЕСЕДА О СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ
Драгољуб Петровић: СРБИ СУ НАРОД КОЈИ УМИРЕ
