Петар Росић: ЗАЈЕДНО ЗА НЕЗАВИСНОСТ

Многи историчари сматрају да америчко-совјетски сукоб у Србији у октобру и новембру 1944. није била случајност, већ последица „закулисне политике“. Наиме, тада је постало јасно да нема ништа од Титовог обећања Черчилу да ће после рата организовати слободне изборе.

Званични стратешки циљ англо-америчких ваздушних удара на српске градове било је спречавање повлачења немачке групе армија „Е“ (око 350.000 војника) из Грчке на север како би се прикључила одбрани Немачке од напредовања Црвене армије. У ту сврху било је потребно бомбардовати саобраћајнице, немачке војне објекте и складишта дуж линије повлачења. Ипак, ствар је на терену изгледала другачије. Због несистематског избора циљева (или је имао управо ту сврху) било је много цивилних жртава, срушени су многи цивилни објекти, док су немачка окупациона војска и њени објекти претрпели незнатне губитке.

Први је на мети западних савезника био Ниш, који је бомбардован 20. октобра 1943. године, а затим још 14 пута; Београд 11 пута; Земун и Алибунар по 4 пута; Нови Сад 3 пута; Смедерево, Ћуприја и Поповац код Параћина по 2 пута; Сремска Митровица, Рума, Велики Бечкерек (Зрењанин), Крушевац, Пећ, Крагујевац, Ковин, Панчево, Велика Плана, Пријепоље, Куршумлија, Прокупље, Вучје, Лебане, Грделица, Лесковац, Подујево, Рашка, Сталаћ, Косовска Митровица, Приштина и други – укупно 34 града и насеља у Србији.

Символ страдања Срба од стране савезничких бомби је крвави Васкрс у Београду 16. 4.1944. У току тог дана погинуло је око 2.000 Београђана, а око 5.000 је повређено. Авиони су град засули бомбама у раним јутарњим часовима, док су београдске цркве биле препуне светкујућих, а улице живље него обично. Бомбе су разориле и прво београдско породилиште са мајкама и новорођенчади, дом слепих, два дома за децу избеглице из НДХ, дечији диспанзер и дечију болницу.

Ниш је као велико саобраћајно чвориште најчешће био први на мети „савезника“. Најкрвавији је био први напад на Ниш који се одиграо 20. 10.1943. док још повлачење немачких снага из Грчке није ни било у плану. За убице нема оправдања. У среду у 13 часова и 3 минута „савезнички“ пилоти у неколико десетина бомбардера завили су у црно шест густо насељених улица – Шумадијску, Дринску, Призренску, Кајмакчаланску, Гвоздену и Бањалучку. Било је око 700 настрадалих, међу којима 150 радника железничке радионице. Немачки објекти претрпели су само мању штету. Жртве су сахрањене у заједничку гробницу, пободено је крстова према броју жртава – а у средини хумке постављен је велики крст са црним тужним датумом „20. октобар 1943.“ После недељу дана – 27. октобра у Београду је одржан помен жртвама у Нишу. Певао је хор Првог београдског певачког друштва, а говор посвећен првим жртвама „савезника“-убица у Србији одржао је протојереј Вазнесењске цркве Владимир Милутиновић.

После другог бомбардовања Ниша 30. марта 1944. извлачење мртвих је трајало пуних шест дана. Поред гробнице жртава првог бомбардовања ископана је нова заједничка гробница у коју је сахрањено 11 жртава, док је неколико десетина сахрањено у породичне гробнице.

Убрзо, 5. априла Ниш је поново био на мети „савезника“. Колоне бомбардера просуле су са висине од 3.000-4.000 метара свој смртоносни товар у три налета између 15 часова и 15.40. Стручњаци процењују да је тада бачено 248 бомби од 100 до 500 килограма тежине. Погинуло је 88, а теже и лакше рањено 184 цивила. У срушеним домовима су настрадале читаве породице. У бомбардовању је оштећена и Саборна црква – иконостас, певница и олтар, док немачки објекти нису претрпели штету. С пуним правом се поставља питање: који су заправо циљеви били означени пилотима? У свом говору председник нишке оштине Јован Чемерикић је истакао: „Дојучерашњи наши савезници својим безумним и грубим терористичким нападима из ваздуха завише у црно овај град. Створише му ореол мучеништва. Побијени свет је већином сиротиња.“ Као и у свим претходним бомбардовањима, страдале су територије са српским становништвом.

Трећег септембра 1944. извршен је један од најтежих ваздушних напада на српске градове – око 300 бомбардера из 15. америчке ваздухопловне армије засуло је бомбама градове у Србији, а око 50 „летећих тврђава“ напало је Ниш. Тако је започела операција под небичним називом „Недеља пацова“. За само недељу дана – према немачким извештајима – око 2.000 англо-америчких авиона је бомбардовало градове у Србији. Током „Недеље пацова“ на Ниш је своје смртоносне бомбе бацило око 1.200 англо-америчких авиона. Тај град, као једна од најважнијих раскрсница и чвориште железничких и друмских путева на магистрали између Европе и Источног Средоземља, имао је изузетан стратегијски и оперативан значај (чак и данас када САД и Евроунији смета Српско-руски хуманитарни центар у том граду). Све то допринело је да Ниш постане највише бомбардовани циљ у Србији и Југославији током Другог светског рата – али највише од стране „савезника“.

Англо-амерички „другови по оружју“ убијали су и своје савезнике из СССР-а. Тридесетак ловаца-бомбардера „Лајтнинг П-38“ из 82. ловачке групе 15. америчке ваздушне армије напало је чак и колону 6. гардијског пешадијског корпуса 37. армије. Потрага по архивима подсетила је на заташкану истину о погибији генерал-лајтнанта Црвене армије Григорија Котова, команданта 6. гардијског пешадијског корпуса. Њега је убила „пријатељска ватра“ из америчких „Лајтнинга“ који су напали совјетску војну колону 7. новембра 1944. недалеко од места Ражањ.

Совјетска команда подигла је у ваздух авионе Јак-3 и Јак-9 из 866. ловачког пука; дошло је до ваздушне борбе између савезника са губицима по неколико летелица с обеју страна. Са совјетске стране оборена су 3 авиона и погинула 2 пилота – поручник Кривоногих и потпоручник Шипуља, док је поручник Жестовски задобио опекотине у запаљеном авиону. Са друге стране оборена су 3 америчка авиона, док су 2 оштећена – погинули су поручници Бруер и Коулсон, а капетан Кинг је принудно слетео у погођеном авиону и касније је предат савезницима. Британски генерал Вилсон, главнокомандујући савезничких снага у Средоземљу, морао је да после инцидента одлети у Софију и лично се извини маршалу Фјодору Толбухину, команданту 3. украјинског фронта. Званични амерички извори и данас наводе да су пилоти погрешили у навигацији па су, уместо немачке колоне групе армија „Е“ у клисури Ибра, напали црвеноармејску колону у долини Мораве (растојање око 100-120 километара ваздушном линијом). Извештаји истраге стручњака Црвене армије из 1944. показују да то објашњење не одговара стварности. Сведок битке, совјетски пилот Борис Смирнов, у својим успоменама открива да је у олупини америчког авиона пронађена мапа на којој је град Ниш означен као циљ напада. Амерички амбасадор у СССР Аверел Хариман уручио је званично извињење 14. децембра 1944. „поводом несрећног случаја који се десио на Балкану“ у име председника САД Френклина Рузвелта и генерала армије Џорџа Маршала и такође је предложио да се пошаље група официра за везу у штаб 3. Украјинског фронта, који се борио на територији Југославије, за координацију совјетских снага и савезничке авијације. Али Стаљин је одбио тај предлог јер је већ била утврђена линија разграничења деловања англо-америчке авијације на Балкану.

Многи историчари сматрају да америчко-совјетски сукоб у Србији у октобру и новембру 1944. није била случајност, већ последица „закулисне политике“. Наиме, тада је постало јасно да нема ништа од Титовог обећања Черчилу да ће после рата организовати слободне изборе.

– Америчка тајна служба ОСС (претеча ЦИА-е) послала је у штаб Југословенске војске у отаџбини тајну мисију „Ренџер“ као последњи покушај да спречи комунисте да завладају Србијом – каже историчар Милослав Самарџић. – План команданта мисије пуковника Мекдауела био је да издејствује предају немачких снага у Србији јединицама генерала Михаиловића, министра војног владе Краљевине Југославије у изгнанству, уз обећање да их Американци неће препустити Совјетима. Мекдауел је планирао да немачким оружјем наоружа 300.000 Михаиловићевих бораца.

План се није остварио, јер је Црвена армија брзо напредовала, те разоружавала и хапсила четнике, а мисија „Ренџер“ је као последње решење покушала да уговори предају немачке групе армија „Е“ која се повлачила из Грчке преко Србије. Управо тада је код Ражња дошло до напада 36 америчких авиона „Лајтнинг“ на колону совјетског 6. гардијског пешадијског корпуса који се кретао од Ниша у правцу североистока.

– Кад су црвеноармејци видели савезничке америчке авионе почели су да им машу капама и поздрављају, а они су их напали – сећа се Генадиј Котов, син легендарног генерала. – Уз мог оца погинуо је још 31 официр и војник, а рањено је 37 људи, укључујући и мог старијег брата Енгелса, у чијем наручју је отац издахнуо.

Кад се видело да се амерички авиони групишу за нови напад, с нишког аеродрома је узлетело девет совјетских ловаца Јак-9.

– „Лајтнинзи“ су почели да пуцају на совјетске авионе у полетању иако су се на њиховим крилима и репу јасно виделе велике црвене звезде – сведочио је ваздухопловни инжењер Драгослав Димић, који је као дечак посматрао ваздушну битку. – Совјетски ловци су прелетели нишку тврђаву на висини од само двадесетак метара и у стрмом пењању одоздо напали „Лајтнинге“, од којих је један оборен и срушио се на ивицу аеродрома. После ваздушне битке која је потрајала двадесетак минута, Американци су се повукли, а њихове изгинуле авијатичаре сахранили су црвенормејци с десне стране излаза са аеродрома у правцу Ниша, недалеко од места где су сахрањени совјетски пилоти. Погинули совјетски пилоти су сахрањени испред улаза у бивши нацистички логор, поред жичане ограде. Постављена је пирамидална плоча са уклесаним именима убрзо после догађаја и стајала је ту све до политичког сукоба са СССР-ом познатог као резолуција Информбироа 1948. Споменик погинулим војницима Црвене армије испред логора у Нишу постављен је 2015. године.

Англо-амерички „бомбардери смрти“ збрисали су 6. септембра 1944. град Лесковац са лица земље. На улицама се тада окупило много света да прослави рођендан краља Петра II. За неколико минута већи део града је сравњен са земљом, а четвртина од укупно 28.000 становника нашла је смрт на улицама, у својим двориштима и домовима. Све то је са оближњег брда посматрао бригадни генерал Меклејн, британски представник при Врховном штабу НОВЈ и један од организатора ваздушних удара на српске градове.

Ниш, Београд, Лесковац и други српски градови постали су символи борбе раме уз раме са Црвеном армијом за независност током Другог светског рата. Претрпљени војни и цивилни губици обраћају се сећању савремених поколења: памтите са киме морамо бити заједно.

Чланак о „савезничким“ бомбардовањима Ниша и других српских градова и насеља 1943-1944. године, објављен као прилог у књизи Александра Путина „Породична лоза председника Русије В. В. Путина“ (издавачи Информатика а.д. Београд и Никола Јовановић)

Related posts:

Драгана Мрђа: ПРИЧАЈ МИ РУСИЈУ (из три угла) ЗАБОРАВЉЕНИ РУСКИ ЈУНАЦИ Наталија Нарочницка: „КОНЦЕРТ ВЕЛИКИХ СИЛА“ УОЧИ ОДЛУЧУЈУЋИХ ДОГАЂАЈА Ранко ГОЈКОВИЋ: ЛАЖНИ САВЕЗНИЦИ Антоније Ђурић: НАЈДУЖИ ЛОВ НА ЧОВЕКА Олег Шабалин: ПОСЛѢДЊИ ВОЈНИК ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА Осамнаест година од почетка НАТО агресије: ХРАБРИ СРПСКИ ПИЛОТИ Интервју са Даницом Маринковић: КАКО САМ РАСКРИНКАЛА ВОКЕРОВУ ОБМАНУ У РАЧКУ Grey Carter: ВЕЛИКИ МИМОХОД, ЈЕДАН ОД НАЈТРАГИЧНИЈИХ ДОГАЂАЈА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ Интервју: Дејан Мировић – ЈАЗ ИЗМЕЂУ СРПСКЕ „ЕЛИТЕ“ И НАРОДА Никола Милошевић: ПУЗАЊЕ ЈЕ СРАМНО И НЕРАЗУМНО Нобуо Киући: ЗАПИСИ ЈАПАНСКОГ РАТНОГ ЗАРОБЉЕНИКА