Домовина пахне хлѣбом и антоновком – говораху некад. Антоновка је јабука поставша правим култом. Сорта је постала народном. Занимљиво је да не знамо чак ни то када се појавила антоновка.
Руска, народна…
Нико не зна, и сигурно никада неће сазнати када се појавила антоновка. Професор Адам Станиславовић Гребњицки (6. I 1857-3. Х 1941.) који у помологији (науци о јабукама) значи исто толико колико и Пушкин у руској књижевности, написао је да се антоновка гаји од врло давних врѣмена и да је сорта руског порѣкла.
Ње, међутѣм, нема у нарочитом регистру јабука и крушака, састављеном Андрѣјем Тимофејевићем Болотовим, који живљаше у другој половини XVIII вѣка. У његовим чланцима, објављеним у „Журналу садоводства“ 1761-1763 године наводи се 600 сорти, али се нигдѣ не среће помен о антоновки.
Одгонетка је скривена у ботаничаревој примѣдби: „Нерѣтко ми се дешавало да слушам о једном роду јабука, који је имао мношво разних и несагласних један с другим назива“.
Гребњицки је и претпоставио како је та сорта била баш антоновка, али се у различитим мѣстима различито називала. Но, једно је било сигурно: да она потиче од дивље јабуке (Malus silvestris Mill), што расте у шумама садашње Бѣлгородске, Вороњешке и Курске области, а такође и на Украјини. У сваком случају, то је тврдио И. В. Мичурин.
Антоновка од Антона
Разумљиво је да се код те јабуке, растуће под разним називима, прѣ или касније морао појавити општепризнато име. Тако се и десило 1896. године, када је на Нижњегородској изложби тулски воћар С. В. Батов градској и сеоској публици прѣдставио јабуке, од њега назване Духовом Антоновком.
Он је то овако појаснио: духова је – од „духа“, то јест мириса; Антоновка – од имена Антон, неког тулског воћара који је, по Батовљевим рѣчима, тврдио како је управо он одгајио ту јабуку. Занимљиво је да овог пута о томе нико нѣје расправљао. Ускор тај назив постаде ошптенародним. Уосталом, постоје и друге верзије, заслужујуће не мање пажње…
Иван Буњин
Било како било, тек о тѣм јабукама почеше писати како су оне кисело-слатке, необично сочне, и најглавније – снажног освѣжавајућег запаха. Тај мирис одисао је неком празничном атмосфером и осѣћањем да ће све бити добро.
Многи пѣсници посвећивали су им своје стихове. Међу њима бѣше и Иван Буњин, који је прво хтѣо написати поему, али се доцније предомислио и сачинио прозу. Дѣло је тако и названо: „Антоновске јабуке“. У њему су и овакви редови:
„Навали, сит се наједи – јашта! Кад прелѣва, сви мед пију.“
И још:
„’Једра антоновка значи берићетну годину’. Сеоски послови добро иду ако је антоновка родила: значи да је и жито родило“.
Родом из срца Русије
Како показују истраживања, антоновка је била родом из срѣдишњег дѣла Русије – Тулске и Курске области. Описујући дореволуционарни живот Русије, историчари су напомињали да су те јабуке, напоредо са житом, биле једна од најтраженијих намирница допреманих како у Москву, тако и у Петроград.
С јесени се потражња за њом мѣрила тисућама тона. Рѣч је била о стотинама желѣзничких композиција које стизаху у прѣстонице. Јабуке су ишле на кисељење, на мармеладу, пастилу, желе и на обичну потрошњу. Јела се јер је била укусна и стога што је сматрана корисном.
Антоновка је богата витаминима А, В1, В2, В3, В6, В9, С, Е, Н и РР. Садржи и друга корисна вѣштаства, међу њима и пектин, гвожђе, калијум, калцијум, натријум, фосфор и аскорбинску киселину. Баш зато јабуке оздрављујуће дѣлују на организам. Због повишене киселости оне прѣ свега нормализују ниво холестерола.
Узгред, у царско доба је, не без основа, сматрано да су печене јабуке антоновке корисне при сухом кашљу. А онима које је мучио назеб, савѣтован је одвар од сушених листова тог дрвета. Њима су лѣчене чак и опекотине и чиреви, мазањем свѣженатртом масом с маслацем.
Родност
Сад се у борби за принос користе генетски модификоване сорте и нарочито пробрана ђубрива. Разумљиво је да је у датом случају тешко рачунати на оздрављујуће дѣјство. Међутим, најобичнија антоновка представља једну од плодних сорти. На примѣр, у Курској области су обѣлѣжена стабла с којих је скупљано до пола тоне плодова. Притом се јабуке понашају као благодарна бића. Ако се о њима брине, оне могу и у столѣтном узрасту давати до 300 кг рода са дрвета.
Ову јабуку чини занимљивом и то што чим сѣверније расте дрво – тѣм је дужи рок трајања његових плодова. Успут, њих трѣба скупљати паметно и с највећом обазривошћу, да се не би оштетили. За то се бирају само суви дани. У доба прѣ револуције, обране јабуке су чуване у дрвеним сандуцима са сламом или пѣском, а у ХХ вѣку су увијане у папир. У сваком случају, било је потрѣбно спремиште с високом влажношћу и температуром блиском нули.
Руски рецепти
За више вѣкова руске домаћице су смислиле подоста рецепата, међу њима и јабучни квас. У наше дане тај напитак је заборављен, а некад је стаклена флаша с њим стајала на сваком столу.
Пошто се уклони срце с коштицама, јабуке су варене у великим шерпама док се не раскувају. Затѣм су цѣђене кроз сито и са додатком квасца и шећера мѣшане варјачом. Потом су остављане на неколико дана у подрум, и – јабучни квас је био готов.
А за Божић су обавезно спремане гуске с антоновским јабукама очишћеним од коре. Сматрано је да се боља сорта једноставно не може наћи, толико је укусно било то јело. Заједно с њим служене су и опет антоновске јабуке, овај пут печене и са сувим грожђем, као и укисељену брусницу. Парчићи антоновке метани су и у каше, па чак и у кисели купус.
Разноразне антоновке
Обична антоновка је била основа многобројних сорти. На примѣр, руски научник, агробиолог Михаил Васиљевић Ритов је почетком ХХ вѣка писао о 17 сорти, а И. В. Мичурин је 1929. године је говорио о већ 26 њених подврста.
Девет лѣта касније, 1938. године, совјетски помолози су само у Лењинградској области описали још 150 врста што успѣвају у тѣм предѣлима. Очевидно је гдѣ је антоновка за руског човѣка почела значити више од обичне јабуке. Баш зато је вајар Вјачеслав Кликов том плоду у центру Курска подигао двометарски споменик.
Превео Драган Буковички
Изворник: Руска седмица
Related posts:
Виктор Николајев: ЦРНЕ РОДЕ
Лариса Черкашина: ПУШКИНОВИ ПАРТИЗАНИ – СУДБИНЕ И ЈЕДНА СЛИКА
Ана Андрѣјева: У ПОТРАЗИ ЗА ЛИБЕРИЈОМ
КОРИЈЕНИ ДАНАШЊЕ НЕЉУДСКОСТИ И ЗЛА СУ У КОМУНИЗМУ
Љубомир Симовић: ПОВРАТАК У ВАРВАРСТВО
Драгош Калајић: НИСАМ ОД РАСЕ РОБОВА – КУРЦИО МАЛАПАРТЕ
Предраг Петровић: СРПСКИ КЊИЖЕВНИЦИ О ОКТОБАРСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ: СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР И ДРАГИША ВАСИЋ
Виктор Николајев: СВЕДОК АВГАНСКЕ ГОЛГОТЕ
Др Владимир Станојевић-Трнски: О РУСИЈИ И РУСИМА
Бранко. В. Радичевић: ПРАЊЕ ПРОШЛОСТИ
Александра Копањова: ИКОНА МОРА БИТИ „ЖИВА“
Аљоша Бранков Арсеновић: ИНДИЈСКА РУКОВЕТ (2)
