Период након капитулације Југославије априла 1941. означава почетак голготе за Србе јужне Србије, Косова и Метохије, али и неких делова Црне Горе и Македоније као српских земаља.
Одмах након капитулације, долази до распарчавања Косова и Метохије на три независне административне зоне, од којих први и највећи део заузима Италија и укључује га у састав марионетске Велике Албаније, док други део који су чинили Вучитрн, Подујево и Косовска Митровица с рудником Трепча преузимају Немци, а трећи део који су чинили источни делови Косова с Качаником, припао је још једној Хитлеровој верној савезници, Бугарској.
Била је то практична реализација познатог Бечког договора који је Хитлер одобрио 23. априла.
Тада долази до праве ерупције србофобије и до убрзане албанизације косовско-метохијских простора.
Албанци, након укидања границе између Албаније и Косова и Метохије, више се и не труде да прикрију своје намере. Тако већ у августу 1941. Шиптарски првак Ферхат бег Драга даје јавну изјаву у којој каже:
„Дошао је тренутак за потпуну ликвидацију Срба.“
„Сада не треба оклевати: Срба више неће бити под косовским сунцем.“
И заиста, Арбанаси нису оклевали. Већ наредног месеца, из Албаније се пребацује иредентистичка организација тзв. Косовски комитет.
Тај тзв. Косовски комитет, основан у Скадру 1919, био је формиран од Албанаца који нису признавали да крајеви где је настала српска држава и које је Србија ослободила од Турака, на које има и историјско и свако друго право и за које се изборила, постану део Србије и новонастале Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ова реакционарна, иредентистичка организација била је састављена од Шиптара, некадашњих турских бегова са простора Косова и Метохије, избеглих у Албанију, одакле су између два светска рата радили на истребљењу Срба и стварању некакве Велике Албаније.
Истовремено, ка Косову и Метохији се оснива и тзв. „Lidhja kombetar Shqiptare“ (Шиптарска народна лига) са Али – бег Драгом на челу. На подручју косовског округа који је био под немачком управом, формира се тзв. Шиптарска жандармерија, под командом пуковника Пајазита Бољетинија, сина по злу чувеног Исе Бољетинија, познатог организатора масовних покоља српског становништва на Косову.
Септембра 1941, Пајазит Бољетини понавља злочине свог оца, претварајући овај простор у једно од највећих српских страдалишта. (Предраг Живанчевић, Емигранти – Насељавање Косова и Метохије из Албаније, Експортпрес, Београд 1989.)
На просторима косовско-метохијским почиње да делује и Balli kombëtar (на фотографији), у преводу Национални фронт у коме делују све сами србомрсци: Митхат Фрашери, Иљјаз Агуш из Приштине, Адем Мармулаку из Истока, Сулејман бег Круезију из Ђаковице, Мустафа Дургути из Ораховца, Сефедин бег Махмутбеговић из Пећи, Исмаиљ Горани из Урошевца су само нека од имена.
Истовремено са затирањем српског становништва, траје масовни покрет и надирање новог становништва које се спушта преко Проклетија, а чији је мотив био искључиво пљачка, глад за отимачином и српском земљом.
Затирање и истребљење српског становништва и насељавање ових нових колониста из Албаније су два неодвојива процеса.
Публициста и сведок догађаја, Милија Шћепановић, забележио је у својим сећањима о геноциду над српским становништвом на Косову и Метохији 1941 – 1945. следеће:
Само у току неколико ведрих ноћи средином априла 1941. године плануло је као једна око десет хиљада насељених кућа на Косову и Метохији.
Куће су спаљиване уз слављеничко пуцање из пушака, махање заставама, уз вриску и кликтање, уз дозивање и прозивање домаћина и сеирење над несрећом. Играле су се око куће у пламену ритуалне игре уз бубњеве, звоњаву чактара и цингара за стоку. Док су ове оргије биле у току, у куће је гурана слама, сијено и онда су спаљиване. Коначно, чуо би се плотун. Затим је уништавано све што је представљало траг постојања претходних власника и некадашњег живота: бунари, појилишта, канали, виногради, воћњаци – једном речи – све…
Након рата, Албанци су јако много манипулисали страхом од освете због убистава и порушених и спаљених кућа; досетили су се да траже „Гаранцију за опрост грехова“, па су се организовале радне акције за обнову опустошене земље и попаљених кућа.
На четвртој обласној конференцији КПЈ за Косово и Метохију, пружена је „подробна оцена о политичком стању у пређеном периоду од ослобођења земље“, а сад већ истакнути косовскометохијски и југословенски функционер Синан Хасани, рекао је како је .. „рад свих врста непријатеља (свих врста ??) долазио до изражаја у спровођењу свих мера народних власти, почев од поништења Аграрне реформе Краљевине Југославије“, итд.. Аграрном реформом обављеном у Краљевини је земља коју су Срби ослободили и повратили и званично одузета османлијским слугама и додељена српском становништву, чија је и била.
Међутим. власти Југославије су убрзо после Другог св. рата поништиле Аграрну реформу и почеле да спроводе обрнут процес, доневши Одлуку о враћању неправедно одузете земље али – османлијским и нацистичким јуришницима – Шиптарима (!!)
Међутим, многи Срби су, не чекајући на „одлуке народне власти“ тужили редовним судовима оне за које су знали да су им спалили имања и куће и присвојили материјал.
Судови су донели више одлука које су обавезивале пљачкаше и паликуће Шиптаре да својим жртвама изграде исте онакве куће какве су поседовали пре њиховог злочина и какве би поседовали да до злочина није дошло.
Али, на седници Обласног народног одбора АКМО од 13. октобра 1946. Извршни одбор констатује „да се насељеници (тај термин се не користи да означи Арбанасе нагрнуле са Хитлером из Албаније, већ – за староседеоце Србе, које су они прогнали и убијали !?!) елем, да се Срби одричу од коришћења судских пресуда, према којима су поједини Шиптари стајали у обавези да врате отето и подигну правим власницима нове куће (!)
Како Предраг Живанчевић, који је пратио и написао краћу али исцрпну забелешку о овим догађајима и објавио је крајем осамдесетих, каже:
„Цинизам слободе постајао је комплетан.“
И додаје:
У овом делу суморне историје Косова и Метохије која је после ослобођења стављена под неку врсту ембарга, остао је препуштен забораву готово библијски призор три огромне колоне очајника, који су се тих снежних априлских дана (април 1941), преко Гњилана, Митровице и Пећи, повлачиле ка Србији и Црној Гори (…) У кошмару насиља и смрти који су вребали несрећнике на сваком кораку пута, посебно трагичној судбини била је изложена колона која се, формирана између Призрена, Ђаковице, Пећи и Чакора, кретала под заштитом италијанских патрола.
Пуне 44 године (аутор записује 1988.) трагични детаљи овог масовног егзодуса су држани под политичким и научним ембаргом, како призори изнемоглих, полумртвих, изгладнелих и очајних мајки, које у безнађу бацају колевке с децом у понор кањона Бистрице да би се и саме отиснуле за њима, не би ометали процес ‘великог опроштаја‘ и прокламације о братству и јединству.
Било је то време Великог Мимохода, у коме је једна категорија косовско-метохијског становништва напуштала свој домицил док је друга, користећи се бенефицијама стратешких опредељења фашистичке Италије – надолазила као плима рушећи све пред собом, да се насели на овим просторима.
На тлу, на коме је током рата изгинуло више од 60 000 а избегло око 100 000 Срба, населила се читава једна нова популација.
Током пет година – четири године рата и прве године по његовом окончању – етничка слика Косова и Метохије потпуно се изменила.
Почело је сталном српском потребом да онима који су их убијали доказују своју добродушност, уместо да буде обрнуто и да они траже од убица и злочинаца потврду и доказ добродушности.
Елем, пропаст је настављена Великим Опроштајем.
Подстакнут непрекидним жалбама о „страховању шиптарских маса од освете Срба и повратка на старо“ (!?) Тито је 6. априла 1945. године примио делегацију косовско–метохијских Шиптара на челу са Мехмет Хоџом. Том приликом Броз изјављује:
Ми знамо да сте ви пошли у њемачку војску, да сте се борили противу нас, али то не значи да ми сад позивамо вас на одговорност.
рекао је не трепнувши и додао:
Ми знамо да сте били заведени, да нисте кољачи и зликовци, да вас је педесет одсто било заведено и да је сада на нама ред да вам помогнемо, да вам објаснимо шта ми хоћемо. Ми хоћемо да имате своја права, равноправност, да имате свој језик, своје учитеље, да се осјећате као у својој земљи…
(Живанчевић, ibid 49)
Шиптарска наводна страховања од освете и повратка на старо, и од некакве „пљачке шиптарске сиротиње“ како су називали одузимање отетог и повраћај правим власницима (!???) (што би било једино праведно, да врате оно што су ратним злочинима отели) послужила су, између осталог, и као један од мотива за доношење „Одлуке о привременој забрани враћања колониста у њихова пријашња мјеста живљења.“
Примећујете терминолошку поквареност – Шиптари из Албаније су, чак и кад заузму српске куће и имања увек староседеоци, али су зато Срби чије су куће Шиптари заузели, увек колонисти. Невероватно.
Ова ‘привремена’ одлука трајно ће онемогућити повратак значајном броју од око 5000 породица на своја имања на Косову и Метохији.
За доследно спровођење ове одлуке старала се Комисија, формирана јула 1945.
Чланови комисије били су:
Фадиљ Хоџа,
Џавид Нимани и
Зећирија Реџа,
дакле три албанска емигранта!
Занимљивост и околност за неверицу представља чињеница да НИЈЕДАН од чланова Комисије у тренутку именовања није поседовао југословенско држављанство.
За оне који би да о свему овоме више сазнају – литература, извори:
Аутономија Косова, Радошин Рајовић
Правно политички положај и улога народности – националних мањина у СФРЈ, Коча Јончић
Емигранти – Насељавање Косова и Метохије из Албаније, Предраг Живанчевић
(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски)
Изворник: Минимални дневници Kisha
Related posts:
Наталија Нарочницка: „КОНЦЕРТ ВЕЛИКИХ СИЛА“ УОЧИ ОДЛУЧУЈУЋИХ ДОГАЂАЈА
Антоније Ђурић: НАЈДУЖИ ЛОВ НА ЧОВЕКА
Олег Шабалин: ПОСЛѢДЊИ ВОЈНИК ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА
Да остане у сећању: АНА РАДМИЛОВИЋ – МОЈЕ КОСОВО
Кирил Губа: АМЕРИЧКО КОСОВО И РУСКИ КРИМ – ДВА РАЗЛИЧИТА СЛУЧАЈА
Биљана Бошњак: УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР (ЕВГЕНИЈЕ И. ЛАПТЕВ ИЛИ НАШ ЗАБОРАВЉЕНИ РУС)
Свети владика Николај: БЕСЕДА НА ВИДОВДАН У МАНАСТИРУ РАВАНИЦИ 1939. ГОДИНЕ
Петар Росић: ЗАЈЕДНО ЗА НЕЗАВИСНОСТ
Дејан Булајић: ДУГЕ СЕНКЕ И КРАТКА ПАМЕТ
Оливера Радић: СЕЋАЊЕ НА ОРАХОВАЧКЕ СТРАДАЛНИКЕ
Драгољуб Петровић: РАЗГРАНИЧЕЊЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ИЛИ КОМУНИСТИЧКИ ГЕНОЦИД НАД ПРАВОСЛАВЉЕМ
Нобуо Киући: ЗАПИСИ ЈАПАНСКОГ РАТНОГ ЗАРОБЉЕНИКА
кад-тад ..