Николај Агафонов: ПИТАЊЕ БАЈАКА И ЦРТАЋА ЈЕ ПИТАЊЕ ВАСПИТАВАЊА НАЦИЈЕ

Протојереј Николај Агафонов о катастрофалном дѣчјем незнању руских народних бајки и совѣтских цртаних филмова

У Краснојарску 60% првака нѣ зна традиционалне бајке. До таквог закључка дошли су педагози школе бр. 32, саопштавају НГС. Новости.

Учитељи су на настави примѣтили да се нека дѣца нѣ могу сѣтити назива бајки. Тада су одлучили да у школи спроведу анкету и разјасне колико добро дѣца познају традиционалну књижевност. Педагози су замолили дѣцу да наведу њихове омиљене бајке и ликове. Од 100 дѣце око 60 је у бајке убројало стрипове и иностране цртаће. Омиљеним ликовима су им постале виле и трансформерси. А само 40% дѣце се показало добро упознатим с традиционалном књижевношћу, омиљеним су назвала „Дѣду и репу“, „Колачић“, „Вука и седам јарића“, „Лисицу и ждрала“, „Кућерак“.

Да би поправили ситуацију, у школи су поставили полице и ормане с књигама, на зидове покачили портрете дѣчјих писаца, а за оне који то желе направили глумачку секцију. У репертоару позоришта су руске народне бајке. Сами педагози су запазили да су мѣре што су их прѣдузели брзо дале позитиван резултат.

У репертоару су само бајке. Глумцима је постало 47 клинаца и 26 учитеља. Само послѣдње године гледаоцима су прѣдстављене три прѣдставе по мотивима бајки „Чаробни прстен“, „Кућерак“ и „Мачкин дом“. У плановима је постављање прѣдстава „Коњић Грбоњић“, „Мачак у чизмама“ и „Муха Цокотуха“. Педагози подвлаче како је измѣна приступа изучавању књижевности дала запањујући резултат: сада се у школи рѣтко може срести дѣте које нема омиљену бајку – пише НИА Краснојарск.

Директор школе бр. 32 Татјана Руднѣва: „Наш колектив се сложио у мишљењу да је ситуацију неопходно мѣњати, јер бајка нѣје тек забавно штиво, него и важан елемент васпитавања. Озбиљна наравоученија малишане врло брзо замарају и рѣтко бивају дѣлотворним. „Васпитавање бајком“ дозвољава достављање потрѣбне информације у најдоступнијем облику, лаком за дѣчје поимање. Фантастичне приче уче малишане једноставним истинама – нѣ врѣђати слабе, не обмањивати, бити добар и прѣдусретљив. Оне упознају дѣцу с појмовима добра и зла, подлости и племенитости, пријатељства и издаје. Бајке уче понашању у разноврсним околностима. Кроз бајку дѣте проживљава фрагменте живота омиљених јунака, „програмира се“ на одређене поступке у сличним ситуацијама које се могу десити у стварном животу. То постаје могућним захваљујући томе што су ликови јунака бајки једнозначни: они су ваљани, лоши, добри, зли, похлепни, штедри, паметни, глупи – никаквих нејасних „полутонова“. Осѣм тога, благодарећи бајкама код дѣчице се развија говор и пажња, обликује се нешаблонско размишљање. Дѣте које вѣрује у бајке – вѣрује у добро, а то му помаже да се осмѣхује свѣту и ничег нѣ боји“.

О дотакнутом проблему у интервјуу Руској народној линији размишља члан управе Патријархове књижевне награде, познати писац, аутор неколико дѣчјих књига, добитник Патријархове награде за 2014. годину, члан Савеза писаца Русије и сценариста протојереј Николај Агафонов:

Таква ситуација је распрострањена по читавој Русији. Дѣцу васпитавају цртаћи које стално врте на руским дѣчјим каналима. Нѣ знам да ли циљано или нѣ, али иде пропаганда западне субкултуре, која обухвата све дѣчје узрасте. На примѣр, старији школарци се одушевљавају компјутерским играма.

Ко је за то крив? Родитељи дѣци укључују цртаће како би некако ослободили своје врѣме. Телевизор је најпоузданије срѣдство против дѣчјег досађивања и хировитости. Као што вриштећем малишану дају цуцлу, тако родитељи дѣци пуштају и цртаће. Ми се бавимо својом дѣцом, али понешто и промакне. Мој унук оде к сусѣду, а онда дође и нѣ може да заспи, зато што је гледао цртаће. Чак и традиционалним породицама је тешко заштитити дѣцу, пошто им зараза стиже са стране.

Примѣтио сам да дѣца која су одрасла на холивудским филмовима нѣ желе гледати наше добре совѣтске цртаће. Јуче сам разговарао са снахом, која ми се пожалила да јој унук говори: убићу те, упуцаћу те. Цртани филмови се психички одражавају на дѣци, јер је у њима тобоже добар јунак груб према родитељима. На примѣр, популарни цртани филм „Маша и медвѣд“ учи дѣте непослушности, да буде безобразно и све уништава. Медвѣд је образ оца, над којим се Маша све врѣме издѣва, прави безобразлуке, нѣ слуша га. Код дѣтета се у подсвѣсти таложи да је добро понашање свакојако подваљивање, шегачење и ругање. „Маша и медвѣд“ је један од најштетнијих цртаних филмова. Нѣ знам да ли намѣрно праве такве цртаће, или су наши редитељи толико развраћени?

За дѣцу су бајке као за одраслог човѣка лѣпа књижевност, шире видике, уче племенитости и размишљању. Кад наступам прѣд дѣцом, увѣк говорим: „Ако хоћете да израстете у занимљиве људе – читајте више књига, па ћете моћи правилно уобличити свој израз. Јунаци књига уче животу, племенитости, лѣпим и добрим поступцима“.

Са Запада нам стиже филмска зараза. У филмовима Чарлија Чаплина се смѣју понижавању човѣка. Најбоља шала у Холивуду је кад човѣку подметну ногу, кад он падне са бицикле или га поспу брашном. А сасвѣм другачија кинематографија се развијала код нас. У нашем филму хумор је подвлачио наравственост.

Цртани филм „Чекај само“, направљен по обрасцу „Тома и Џерија“, јавио се као почетак распадања наших традиција у области цртаног филма. То је био први корак, који нам се чинио безазленим, а у самој ствари био усмѣрен у колосѣк – стићи, ударити, бупнути итд. У том цртаћу нѣ мисле, већ једноставно јуре, подмећу једни другима ноге, наносе свакакав бол, патњу, и све се чини лаким и смѣшним. Али то бѣше почетак пада, као у доба Ренесансе, која се због нечег назива „Прѣпородом“. Било је то назадовање. Људи су ишли ка идеји човѣкобожја. Наш образац је Христос, Богочовѣк, а Ренесанса је усадила идеју да је грѣховни човѣк – мѣра свѣх ствари. У то доба разврата нагло опада рођајност, нарочито у вишим класама. Западне људске врѣдности су продужетак епохе „прѣпорода“, кад се опѣва чулна природа човѣка, његов грѣховни, ниски нагон уздиже у херојство под личином општељудских врѣдности, које нѣ узвишавају човѣка, већ га враћају природи, нагонима пораженим грѣхом.

Дај Боже да држава разумѣ значај бајака и цртаћа за дѣцу. Родољубље је нужно васпитавати од пелена. Сад ваља обратити поглед на најмлађе, неопходно их је спасавати. Питање бајака и цртаћа је питање васпитавања нације. Наше руске бајке се одликују православном свѣшћу.

Ова ситуација је врло жалосна. Уцрковљени родитељи се старају да сачувају своју дѣчицу од ружних цртаних филмова. Цртаћ се, на примѣр, може упоредити са храном. Хоће ли родитељи давати својим малишанима затровано јело? Дабоме да неће! Тако је и са цртаним филмовима. Понекад родитељи нѣ схватају да пуштајући лоше цртане филмове дѣтету дају отров који разара његову душу и свѣст. Ако родитељи желе да одгаје правог човѣка, онда га трѣба штитити на сваки начин, усађивати му друга интересовања и разоноде, навикавати га на бајке од колѣвке. Малој дѣци почињу са причањем бајака о кокошки Рјаби, дѣте је још мало, нѣ може да говори, али већ слуша и све памти.

Све побуде у понашању замећу се у раном дѣтињству. Као по руској изреци – дѣте трѣба васпитавати док на клупи лежи попрѣко, уздуж ће већ бити касно. Родитељима је врло важно да сачувају дѣте у млађенаштву, кад се образују навике, укуси. Чедима трѣба пуштати класичну музику, приказивати добре цртаће и филмове. Хвала Богу, ми смо у совѣтско доба васпитавани на добрим цртаћима. Нека ни данашњој дѣчици нѣ буде закинута љубав.

Совѣтски филмови су у својој бити хришћански, јер уче добру и послушању, вѣрности и љубави. Мој унук с радошћу гледа совѣтске цртаће „Надрљао је ко се уѣдао“ и „Џак јабука“, који уче да трѣба дѣлити са другима, саосѣћати, слушати маму и тату. Али првашња је литература. Цртани филмови, прѣдставе, музика – изашли су из литературе. Наша совѣтска литература је наслѣдила традиције руске литературе. Дабоме, послѣ револуције су се потрудили васпитавати другу идеологију, али је невољно мотивација хришћанског добра, правичности, послушности млађих старијима, шта је лѣпо а шта лоше прешла у совѣтско врѣме.

Посрбио: Драган Буковички

Изворник: Руска народна линија

Related posts:

Драгана Мрђа: ПРИЧАЈ МИ РУСИЈУ (из три угла) Сава Росић: БЈЕЛКИН, ГРИЊОВ, ВИЖИГИН Интервју: МАРИЈА СЕМЈОНОВА – СЛОВЕНСКА ФАНТАСТИКА Драгош Калајић: ЦАР РУСКЕ УМЕТНОСТИ Борис Бурсов: „АНА КАРЕЊИНА“ – Лав Толстој Протојереј Андреј Ткачов: НАЦИОНАЛНЕ ХИМНЕ НАШИХ ДОБРИХ И ТОЛЕРАНТНИХ ПРИЈАТЕЉА Петар Мамонов: ЕВРОПА СЕ УДАЉИЛА ОД БОГА, ЗАТО ТОЛИКЕ НАСТРАНОСТИ! Тамара Ђермановић: ДИЈАЛОГ С ДЕЛИМА КЊИЖЕВНЕ КЛАСИКЕ У ФИЛМОВИМА АНДРЕЈА ТАРКОВСКОГ Предраг Петровић: СРПСКИ КЊИЖЕВНИЦИ О ОКТОБАРСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ: СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР И ДРАГИША ВАСИЋ Јован Попов: ДОСТОЈЕВСКИ, ТОЛСТОЈ И ШВАЈЦАРСКИ КОНОБАРИ Спомена Милачић: ПОКУШАЈ ДА СЕ ПРЕИНАЧИ АРХЕТИП Свѣтлана Ломакина: КАЋА КАО МАМА