Никола Кољевић: ДИЈАЛОГ СА СРЦЕМ

Зар није, наиме, позиција песника на међи која дели јаву од сна у исти мах и симбол „жлеба“ који је Костић сматрао естетским циљем? Зар није, онда, и та лака, „лептираста“ стилизација песме заправо један „жлеб“ којим су мајсторски ужлебљене силе срца и ума? Јер таква стилизација је у исти мах наивна и заносна попут попевке као што је, будући вешто смишљена, ништа мање и производ делатности ума. Зар није, отуд, и плетисанка, као језички и појмовни укрштај, такав „жлеб“ који ову песму – поготову путем средишњег лика – плетиље – урања у још дубље дубине?


Никола КОЉЕВИЋ (1936-1997)

По речима Исидоре Секулић, лирска песма Лазе Костића је „класична лирска песма, грчки лирска песма која не сме бити тежа од лептира, дакле не сме заправо садржати ни осећај, него само грациозну стилизацију осећаја“.[1]

Овде је (у песми Међу јавом и мед сном – прим.З.Т.) таква стилизација присутна, пре свега, у самој замисли разговора са срцем. Све је у песми стилизовано тим „кобајаги дијалогом“. И то лаким попут питалице, игривим попут загонетања. У два наврата песник поставља питање свом „саговорнику“, а трећи пут га тобоже проклиње. Прави се да се наљутио, а његова глума је свакоме провидна. Песник и хоће да буде провидна, да би се видело како је све то само „кобајаги“. Као да прекорева мезимче, тепајући му и док се љути, он каже: Убио ме живи гром! У складу с тим, песма је „лептирасто“ стилизована и кратким полетним стихом, појединим сликама и речима. Срце је замишљено као нека вредна старица с плетивом, она је чаробна плетисанка. Није ни опасно ни гневно, већ тако детињасто лудо и кивно.

Међутим, у оквиру овакве стилизације, Лаза Костић је успео да наговести и оно што није „кобајаги“, што је осећајна основа из које је ова игра маште никла. Срце је најпре – самохрано. Незаштићено је и усамљено попут самохраних старих људи. Тиме је и песников однос наговештен као заштитнички. Али срце је самохрано и по томе што се доиста сáмо собом храни, што ствара осећања попут неке „неуморне плетисанке“ која никог не пита за циљ, корисност или правац. Отуд песников однос није само заштитнички, већ је и у знаку чуђења пред необјашњивом тајном. Речју, срце је у исти мах и неко драг и „неко други“. Оно без питања и позива долази у песников „дом“. Као да је неки гост у његовом бићу!

Уосталом, овакав метафорични однос између „домаћина“ и „госта“ прожима целу песму. У другој строфи срце је већ срце лудо. Гост као да не хаје за кућни ред и почиње правити неки дивни дар-мар по кући. У трећој строфи плетисанка постаје кивна, а домаћин љут у својој пометености. Улоге „домаћина“ и „госта“ потпуно су се обрнуле. На крају домаћину остаје само да моли за милост.

Другим речима, Костић је својом „грациозном стилизацијом“ у ствари драматизовао однос између срца и ума као двеју снага у човеку које се стално укрштају, сукобљавају и односе привремене победе. Ум је ту онај део песниковог бића који се понаша као домаћин, који гласно говори, запиткује и проклиње. А тај гласни говор у овом замишљеном дијалогу подразумева неки „неми говор“ срца. Али зар такав „неми говор“ и није начин на који осећања „говоре“? Зар нису осећања увек нешто што претходи језику а тек несавршено и посредно може да буде језиком изражено? С друге стране, ум је духовна снага која управо језиком посредује. Његово је да говори и у своје име и у име „срца“. Тако у песми чујемо неки „двоструки“ говор који је Костић и ритмички сугерисао. Правилне, понесене осмерце у његовој песми повремено смењују седмерци, неправилнији, непарни. А како се строфе нижу тако и та два ритма постају јединствен облик, сугеришући на тај начин ритмичност којом „срце“ наткриљује прозну интонацију „ума“.

Отуд имамо право рећи да је однос између срца и ума у Костићевој песми права мала драма коју и видимо и чујемо. Она се у песми одиграва и језички оглашава. О њој се говори у тренутку језичког настајања пред нама. Ум је ту своје језичке способности самоуверено и неопрезно „позајмио“ срцу. Али само да би на себи осетио неслућену снагу срца, да би се од надменог господара претворио у послушног и збуњеног слугу.

А то је нешто и друго и дубље од познатог романтичарског слављења срца и бусања у песнички узбуђене груди. То је језичко испољавање затомљене снаге срца која је и дивна и демонска. Пред нама је права мала трагедија ума која се дешава у тренутку нарастања снаге осећања пред којом је ум готово очајнички немоћан. Зато, каже Исидора Секулић, „песмица ‘Међу јавом и мед сном’ читаће се, ако нас буде, и после хиљаду година: кратка је, пенаста, умилно весела и умилно очајна, класична је“.[2]

2.

У младости, Лаза Костић је био романтичарски „разбарушен“ на класичан песнички начин. Љубав и вино су и за њега били непресушни извори надахнућа. „Пун сам Срема вечерњег – пише он у једном писму – Срема девојачкога, црноокога, наивно заношљивога и напослетку хистерично-љубавнога“.[3] А у поезији су такве ноћи код њега „ноћи превесељке“ и „нетренке теревенке“.

Лаза КОСТИЋ
(1841 – 1910)

Касније, Костић је био разбарушен и у једном, по мишљењу пештанске политике и полиције, опаснијем виду. После одјека Невесињске пушке, њега је највише привлачила национална политика и новинарство. Тако је властима постао сумњив и 1872. након учешћа у прослави пунолетства Милана Обреновића затворен је као „сумњив“, да би тек после пет месеци на суду био ослобођен.

Другим речима, овај песник је и у животу и по духовним склоностима био разапет између многих крајности. Био је песник и доктор права, новинар и професор на новосадској гимназији, светски путник и „велики бележник“ у суду. Волео је хеленску културу а обожавао Шекспира, преводио га и написао му оду. Углéдао се на европске класике, а писао је „Максима Црнојевића“ и одушевљавао се нашом народном поезијом. Неговао је кратку лирску форму али и разуђену песничку драму. Волео је да кованицама, својим „комешајима“ и „запљускајима“, узбурка језик и понекад би долазио до таквих крајности као што су „зимогрозни јез“ и „увојни косотрес“. Да би се после у писму пријатељу вајкао: „Једног рђавог каламбура ради, ил’ ради каквог сакатог сравњења, кажем кадгод много којешта због чега се после љуто кајем…“[4]  Речју, песнички га заносио сан, а филозофски је жудео да се разабере „међу јавом и мед сном“.

Отуд је таква разапетост између заноса и свести, „сна“ и „јаве“, постала и средишња тема Костићеве поезије. У разним видовима, она се редовно појављује као сукоб и спрег оштро супротстављених појмова и појава. У „Певачкој химни Јовану Дамаскину“ песник се обраћа „богу зефира, богу олуја… богу славуја и богу гуја“. А његова „Санта Мариа“ има и једну строфу у којој се о томе директно говори:

Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт,
дуго су бојак страховит биле,
ко бесни олуј и стари храст…

Штавише, доживљавајући такав „сукоб супротности“ као најинтензивнији облик сопственог постојања и свеколиког живота, Лаза Костић је у својој студији „Основа лепоте у свету“ извео закључак да је лепота животно начело „укрштаја супротности“. За њега је хармонија, као и првобитно код Хомера, једноставно жлеб. А поезија је такав духовни чин у којем се језиком „ужлебљују“ различите животне али супротстављене силе. Зар није онда и Лазина, често настрана склоност ковању сложеница разумљива као покушај да различите појмове „ужлеби“ у један облик?

У овом оквиру, „Међу јавом и мед сном“ делује као рани израз Костићеве најљуће животне муке и прво остварење његове средишње песничке тежње. Видећи себе на међи која дели јаву од сна, у гласна питања ума Костић је успео да „ужлеби“ све моћнији неми говор срца. А чак и само дејство срца он већ ту даје као „анђелску сласт“ и „пакленски плам“, како ће то касније назвати у оди посвећеној Шекспиру.

Зар није, наиме, позиција песника на међи која дели јаву од сна у исти мах и симбол „жлеба“ који је Костић сматрао естетским циљем? Зар није, онда, и та лака, „лептираста“ стилизација песме заправо један „жлеб“ којим су мајсторски ужлебљене силе срца и ума? Јер таква стилизација је у исти мах наивна и заносна попут попевке као што је, будући вешто смишљена, ништа мање и производ делатности ума. Зар није, отуд, и плетисанка, као језички и појмовни укрштај, такав „жлеб“ који ову песму – поготову путем средишњег лика – плетиље – урања у још дубље дубине?

3.

Романтичари су замишљени свет претпостављали виђеном, далеки блиском, а створени оном који је већ дат. Отуд култ прошлости, нарочито легендарне, отуд егзотичне теме и предели. Отуд херојске, титанске и прометејске фигуре у поезији романтичара имају заједнички духовни источник. Ако би се тако могло рећи, главни јунак животне драме за романтичаре је била сама машта, а важност песника у друштву заснивала се на томе што је он био њен главни представник.

Но за највеће песнике европског и нашег романтизма машта није била само способност живописног замишљања и сликовитог представљања. Романтичари су осетили да је машта творац човековог света, а поготову песничког дела. Машта је за њих била „обједињујућа снага“, како је назива енглески песник Семјуел Тејлор Колриџ. Дакле она духовна снага која за разлику од разума, који све раставља, све повезује у једну целину: унутарњи свет са спољним, јаву са сном. У том смислу, схватајући машту као песнички занос, и Лаза Костић је писао у својој студији о Змају:

Занос, песнички или уметнички занос, обично долази на јави и прекида јаву, уноси у јаву нешто што је више налик на сан. Али, он може доћи и у сну, само што тада не прекида сна, не чини да се сањач пробуди, али оживљава сан као да се заиста збива, уноси у сан једну особину јаве.[5]

Тако је Костић – каже Драгиша Живковић – „експлицирао значење своје младалачке песме ‘Међу јавом и мед сном’“.[6]

У том смислу и „срце“ о којем Костић пева није само романтичарско срце пуно узаврелих осећања. То је срце-плетисанка, машта као „обједињујућа снага“ која танким нитима, лелујавим попут сна, у своје клупко умотава све па и самог песника. Јер песник не говори о „срцу“ уопштено и произвољно, већ прецизно помоћу упоређења са „плетиљом оном старом“. Тако нам се, у овом оквиру, Костићева песма открива у још једној својој димензији. Осим дијалога срца и ума, у њој видимо и сукоб између маште, њених заносних слика, и свести о стварности која не престаје да постоји упркос машти. Као да стихови говоре о неодољивој привлачности и земаљској коби маште, тог главног јунака романтичарске драме.

Плетисанка је, наиме, у Лазиној песми најпре заносна као и сам звук те речи (а опет романтичарски егзотична!), као и по томе што сугерише лепоту коју само идеалан сан може донети. Но док упоређење са „плетиљом оном старом“ још увек носи топлину једног домаћег призора, већ се појављује и коб. Дан што плете, ноћ опара… Наша сопствена машта се, ето, поиграва са нама као с играчком. Машта ствара неке несталне светове који зачас оду у неповрат. А уз то нас још и одваја од света из којег, и песник зна, не можемо побећи.

Па шта, онда, значи то што се на крају  та „плетисанка“ песнику живу не да

разабрати у плетиву –
међу јавом и мед сном…?

Док човек који се звао Лаза Костић пати, песник у њему, чини се, тријумфује. Цена предавања машти је, у најмању руку, „неразабирање“ у овом свету. Али као да је тиме песник постигао и неки важнији, песнички циљ. Препустио се машти, обавио се њеним нитима.

Другим речима, и ова Костићева кратка песма романтичарски уздиже машту као неког трагичког јунака који, свестан своје трагичности, не може да се одрекне свог заносног опредељења. Како и да га се одрекне када га је његово сопствено, „самохрано“ срце до њега довело?


[1] Исидора Секулић: “Лаза Костић“, Есеји II, Свјетлост, Сарајево, 1967, стр. 165.

[2] Исто, стр. 169.

[3] Др Милан Савић: Лаза Костић, Јовановић и Богданов, Нови Сад, 1929, стр. 15.

[4] Исто, стр. 16.

[5] Нав. по Д. Живковић: „Лаза Костић као артист и зачетник модерне поезије“, Европски оквири српске књижевности, Просвета, Београд, 1970, стр. 241.

[6] Исто, стр. 242.

 

Изворник: Дела Николе Кољевића, том IV: Класици српског песништва, Академија наука и умјетности Републике Српске/Јавно предузеће Службени гласник, Бања Лука-Београд, 2012

(Visited 115 times, 1 visits today)
ОСВРТИ, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *