Свѣтлана Ломакина: КАЋА КАО МАМА

Свој први радни дан Катарина Трушина је запамтила добро. Код болничке собе је зачула плач. Дуг и једноличан – као глас судије током оглашавања прѣсуде. Лѣкар је отворио врата и Каћа је угледала двогодишње дѣчака и дѣвојчицу. Малишани су, потпуно сами, сѣдѣли на потпрозорнику и плакали. Тако је у њиховом животу било јуче, преѣкјуче и недѣљу раније такође. И Каћа је схватила да одавдѣ више никуда неће отићи

---

Тако излази стрес

Каћа ради као дадиља у пројекту „Болничка дѣца“ у граду Мелеузу. Спремала сам се код ње у Мелеуз, али она хитно отпутова у Уфу. У тамошњу болницу из сиротишта су довезли четворогодишњу дѣвојчицу. У соби с „породичном“ дѣцом она је сама лежала. И ја отпутовах у Уфу.

Био је нѣрадан дан. Стајала сам у болничном холу и стискала уз себе кутију са беба-лутком. Каћа је рекла да је њена штићеница, Маргарита, у болницу дошла с минималним сиротишним прибором: за цртање, конструктором и оћелавѣлом лутком. Дадиља је докупила играчке, али недавно у собу уселише дѣвојчицу с великом беба-лутком. Маргарита хода око ње као зачарана.

Пружих Маргуши кутију. Дѣвојчица полете ка играчки, али се њено лишце намах искриви, она се зањиха, поглед јој се замути. Дадиља брзо подухвати дѣвојчицу на руке, приви је уза себе и зашапта: „Ш-ш-ш, све је у реду, све је у реду. Смири се Маргуша, смири се…“

– Ми нѣмамо права да разглашавамо дијагнозе дѣце – објасни Каћа кад је Маргарита дошла к себи, а ми већ шетали по болничким стазицама. – Но, с Маргушом се и нѣма шта разглашавати: у болницу су је смѣстили ради утачњавања дијагнозе. Говорили су да је ДЦО. Али ја видим да нѣје, она лѣпо хода, добро говори. Умни развој одговара узрасту. Једино што сам примѣтила – на снажне доживљаје у животу, добре или лоше, она реагује онако како сте видѣли: искриви јој се лице, почиње дрхтавица… Јуче смо прошле МРТ, чека нас низ прегледа.

– Маргарита је сироче?

– Она је из сиротишта. Знам да има братића. И то је све. О судбинама „болничке дѣце“ дадиљама нѣ причају. Али понекад нѣшто исплива само од себе и ми наслућујемо шта је дѣте прѣживѣло. Нѣко виче на лутке, ставља их у ћоше, бије их. Дакле, то се практиковало сиротишту или у породици. Има дѣце која се уједају, бацају на под, агресивно реагују чак и на добре поступке – тако се рѣшавају стреса. Каткад за двѣ-три године та дѣчица прѣживе више бола и јада него нѣки одрасли за читав живот.

Рѣч „стрес“ у нашем разговору се често чула – она је искрсавала у дијагнозама дѣце, у причама о томе како боравак напуштене дѣце у болницама доживљавају лѣкари, и у причи о самој Каћи, коју је „Бог узео за руку и извео на прави пут“.

Омиљени посао

– Желѣла сам да радим као васпитачица, маштала о томе још кад сам била мала. Али, за педагога се трѣбало школовати у другом граду, мама се побојала да ме пусти. Зато сам завршила техникум. Радила сам на разним мѣстима и нигдѣ се нѣсам осѣћала потрѣбном. Удала сам се, родила двоје дѣце, и муж ми – он ми је јако фин, добар – рече: ради нѣ тамо гдѣ су паре, него тамо гдѣ ће ти души бити добро. И ја пођох за малу плату у дом дѣчјег стваралаштва. Учила сам дѣцу вајању, везу с перлама. Свиђало ми се, али живот ми је стално подметао приче о остављеној дѣци. А ја сам на њих баш реаговала. Долазила кући, узрујавала се, размишљала како да помогнем. И једном чух да је једноипогодишњу дѣвојчицу оставила мајка у болници. Замислила сам како малецка чека маму, колико је то тешко. Размишљам и читам објаве по друштвеним мрѣжама – и намах закачих погледом оглас: „Пројекту ‚Болничка дѣца‘ потрѣбна дадиља за напуштену дѣцу“. Смѣста сам назвала.

Слѣдећег дана сам била на разговору и примили су ме. Прво врѣме сам радила сама и без слободних дана. У десет увече сам долазила кући, падала на кревет и плакала. Причала својима о томе како малишани пате, и моји су такође плакали. Скупљали смо књиге за њих, играчке, пријатељи су почели понѣшто доносити… Примѣтила сам још да се многе болести код дѣце повлаче кад себе осѣћају вољеном. Рекло би се – шта је тешко узети га на руке, прољуљати, прошетати? А то је малтенѣ најважније у лѣчењу. Пролазе тикови, дѣца добро спавају. Јако ми је жао што се сваком сиротишном дѣтету нѣ може додѣлити дадиља…

Растанци и губици

Каћин посао се састоји у томе да остављеној дѣци замѣњује мајку. Остављеника има разних – од оних које остављају у сиротиштима или их се отресу на улицама, до изгубљених, које приврѣмено, док трагају за родитељима, довозе у болницу. У тренутку када дѣте остаје сáмо, између туђих зидова и међу туђим људима, оно прѣживљава осѣћај усамљености и страха. А они које одузимају неуспѣшним родитељима, све што се десило доживљавају као смрт. У тој ситуацији могу им помоћи само одрасли: спокојни, добри, спремни на то да с малишанима доживевшим издају неће бити једноставно.

Каћа је на то спремна. Она своје штићенике носи на рукама, храни их, купа, одводи на прѣгледе и одржава им развојну наставу. А како је Каћа нѣколико година радила у дому стваралаштва, на њене часове сви хрле.

– Код нас у Мелеузу је за пројекат „Болничка дѣца“ одређена посебна соба гдѣ се с малишаном, понекад их бива двоје, налазим сама. У Уфи, пак, лѣжимо у заједничкој соби, у томе има нѣких потешкоћа – дѣце је много, сва су различита. Но, ја сам привикла на рад с великим групама, излазим на крај.

– Шта вам је најтеже?

– Више ништа. А раније ми је било тешко налазити се 24 часа дневно у соби. Лѣти се може прошетати, а зими је хладно, дѣца болују, лѣкари нѣ пуштају напоље. Кад је одраслом тешко, како је тек малишанима? Све што се с њима дешава, трудим се примѣрити према себѣ – тада их је лакше схватити и прихватити. Имали смо дѣвојчицу од четири године, која при доласку у болницу нѣје говорила, кидисала је на људе као звѣрчица, а кад је излазила, већ је рецитовала стихове…

Маргарита је чула да говоримо о стиховима. Дохватила је испод јелке двѣ шишарке, поклонила их дадиљи и врло тихо, али изражајно одрецитовала „Шепавог меду“. Аплауз је занемарила – отишла је по слѣдећу партију шишарки.

– Ви се, зацѣло, везујете за дѣцу, а онда их трѣба отпуштати…

– Да. Сваки пут себѣ дајем рѣч да ћу држати психолошко одстојање, и на вѣжбама нас томе уче, али то је нѣмогуће. Малишани су нам од једне до четири године – сасвѣм мали. Али притом је сценарио наших међусобних односа увѣк један те исти. На почетку су дѣца опрезна, али када схвате да сам овдѣ да бих им помогла, грле, бисну, чекају код врата. У Мелеузу радимо у смѣнама од 9 ујутру до 9 увече. И долазиш ујутру, а она већ стоје код врата с коцкицама или цртежима. Па како да се нѣ вежеш? Имала сам дѣвојчицу, назвала сам је Принцеза. Нѣје јој било ни двѣ године. Мајка јој је пила, баба просјачила и вукла унуку са собом.

Јер, дѣци дају више, а дѣвојчица лѣпа, смѣшљива, зрачила је нѣком нарочитом топлином. Проживѣла сам с њом два мѣсеца, нѣсам хтѣла да пустим дѣте у сиротиште. Али на срѣћу се нашла породица која ју је покћерила. Ја понекад, како нѣ би много досађивала, преко ватсапа питам како је код ње.

– А о судбини друге дѣце се такође распитујете?

– Наравно. Па како можеш малишана пратити на операцију, стајати пред вратима, молити се да све прође добро, а онда га исписати и заборавити? Имамо старатеље, њих и питамо. Нѣке приче се одвијају на наше очи. Сѣћате се дѣчака што је плакао на потпрозорнику? Трѣбало га је отпуштати, али све врѣме су се дешавале нѣке околности које су задржавале дѣте у болници. Проборавили смо тамо два мѣсеца. И већ пред отпуштање малишана је срѣо рођени отац, који одавно нѣ живи с његовом мамом. Човѣк је лѣгао у болницу са сином из другог брака. Нѣ знам како је схватио да је то његов син, али прича се срѣћно завршила – малишан живи у новој породици са рођеним оцем. Кад сам за то сазнала, купила сам торту, па смо то код куће прославили.

Каћине тајне

За годину и пô дана рада Катарина Трушина била је приврѣмена мама за 34-воро дѣце. Нѣ мање штићеника имале су и остале 33 дадиље из програма „Болничка дѣца“. Пројекат је настао у Уфи, а прѣ годину и пô његово одѣлѣње је отворено и у Мелеузу. Ту је у сусрѣт добротворима изашло руководство мѣсне болнице – за остављену дѣцу се нашло двѣ просторије. Дадиље мѣњају једна другу, путују да помажу „болничкој дѣци“ и у другим градовима Башкирије, носе малишанима пелене, играчке, лѣкове. Све то стоји пара, које болнице нѣмају.

Зато их скупљају заједнички – нѣко у фонд „Наша дѣца“ доноси 100 рубаља, а нѣко се уписује на мѣсечне прилоге. Новац иде и на потрошни материјал, и на плату дадиљама. Нѣке од њих раде према потрѣби – могу провести с дѣтетом нѣколико часова, а нѣке, попут Каће, раде даноноћно.

Ако мислите да Катарина Трушина добија велике паре, тога нѣма. Накнада за њен рад с одбитком пореза износи 87 рубаља на час. Али за те часове, дане, недѣље, а понекад и мѣсеце се у судбинама остављеника догађају чудеса, која би без учешћа дадиља била нѣмогућа…

P. S. Читав остатак дана послѣ нашег сусрѣта Каћа ми је преко ватсапа слала подсѣћања на своје васпитанике: „Имала сам још Аљошу који је научио цѣлог ‚Мојдодира‘, и Ниночку, она је цртала портрете лѣкара“. Када смо завршиле с причом, упитах Каћу да ли је размишљала да нѣког од остављеника узме кући. „Размишљам о томе од првог дана рада, кад сам видѣла двоје малишана – написала је Каћа. – И ускоро ћу тако и учинити. Муж засад за ту одлуку нѣ зна. Али сам увѣрена да ће је подржати. А онда ћу купити торту да прославимо“.

Фотографије: Вадим Брајдов
Посрбио: Драган Буковички

Изворник: Такие дела