Из нове књиге песама Весне Радовић: ПОЉУБАЦ ИЗ ФРАНЦУСКЕ УЛИЦЕ

Уредништво Словенског вѣсника налази да је осећај великог задовољства због пружене могућности да читатељству представи песме из нове књиге песама Весне Радовић ПОЉУБАЦ ИЗ ФРАНЦУСКЕ УЛИЦЕ прожет не само похвалним судом о песмама и њеној ауторки, која нам је штедро понудила прегршт својих душетканица, већ и спознајом да ће Весна објавити још доста песничких збирки, чиме дубина нашег задовољства постаје неизмерна.

Веснине песме из претходне збирке „На чају код Љиље Брик“ већ сте имали прилику да прочитате на овом месту. Ако сте прилику искористили, није згорег да се подсетите прочитаног. Ако нисте, знајте да за досадашње некоришћење прилике не постоји изговор, па благоизволите прочитати.

Излазак из штампе књиге песама „Пољубац из Француске улице“ очекује се у јуну 2018. године. Издавач књиге је ИП „Просвета“ Београд.

---

ЗОВЕМ СЕ ЈЕФИМИЈА

Господе, све си ми дао и све узео
Мени, кћерки угледног српског властелина
Што је последњи пут пратио цара
На путу за Свету Гору
И жени деспота Угљеше Мрњавчевића
Пред којим се клањао византијски двор
Најумнијој и најраспеванијој
Међу земаљским слугама
Мени, деспотици Јелени
Бол и патњу си оставио
А као једину одбрану
Свилен конац и преслицу
Са позлаћеном сребрном жицом
Да ову несретну Земљу
На Видов дан изгубљену
Уместо кише
Залијем сузом понорницом!

Господе, ја немам ништа
Изгубила сам све
Оца, мужа и сина
А туђа нога мојим царством гази
Моја црквена звона од данас су нема
Где код да кренем, тежак усуд носим
У мојим сновима
Под дрхтавим светлом воштанице
Мртвог ми Лазара
Гаврани разносе
Немо је моје Маричко коло
А од расцветалих божура
И проливене крви
Црвено Косово поље
Док са Истока
Млад и моћан султан
С коњицом креће да посеје смрт
У царској лаври, од мене далеко
Мог маленог сина
Уснулог у вечност
Грли и чува Хиландарски  врт!

Господе, зовем се Јефимија
Мој дом је пуста Србија
И манастир Љубостија
Убога сам монахиња
Што са собом носи
Само крст и ризу
И што златни везак везе
Ћириличним писмом
На црвеној свили
Што моли за милост
Клечећ’ пред султана
Да нам помилује децу
И од смрти спаси
Младе царевиће
Вука и Стефана!

 

НА ИСПОВЕСТИ КОД ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ САВИНСКЕ*

Дошла сам Ти, издалека, Божјом руком вођена
На свом крстоносном путу, на путу Богочовека
Да ти се исповедим, Пресвета Богородице Савинска
И оставим ниску заветних бисера
У Савини, крај старог града Новога
Где је зимовао Стефан Косача*
Тражећи спас од студени, Османлија и Млечана
Уздајући се у Бога, и правду свог мача!

Сву ноћ, за мном завијаше звери
У потрази за храном
Још сањам разјапљене чељусти
Из којих цури непрекинута нит похлепе и глади
Иако одавно нисам јагње што код мајке сиса
Мени је потребан сто, икона и ћирилица
Да дозовем цара у Призрену
И пољубим руку патријарху у Пећи
Мене је деда учио да су вукови, пси Светог Саве,
А, да се Срби познају по Слави и фресци!

Иако незвана, дошла сам Ти, издалека
Као прогнана монахиња из запаљеног манастира
Чувши звона из светог храма
Те вечери, лила је киша на приморју
Као да годинама није падала
А мирис чемпреса, ширио се на све стране
И док су у повечерје
Молебан држали калуђери
За здравље и спасење
Из црног ока, једна црна суза
Откинула се, и пала на царске двери!

*Богородица Савинска – чудесна икона Мајке Божије, спада у шест чудотворних српских иконаБогородице. Налази се у Манастиру Савина у Херцег Новом, окована је златом и сребром, а верује се да је вековима чувала манастир од људског зла и временских непогода.

*Стефан Вукчић Косача – оснивач војводства Светог Саве, касније названог Херцеговина, по његовој титули херцег од Светог Саве.

 

СРБИЈА

Крив нам ОВАЈ, крив нам ОНАЈ, од кривице, глава пуче
Трну ноге, гризу жмарци, облачно нам све од јуче
Oд прекјуче и накјуче, сто година нема мира
Не држи нас jeдно место, иста кућа нам је тесна
Једна њива недовољна, а комшијски ручак слађи
Све од деде и прадеде, чукундеде, наврдеде,
Све до даљег, аскурђела, сукурдола, курајбера, белог орла
За појасом заденуту, сви носимо исту тугу, исту муку
И питамо непрестано, а шта онда, а шта даље!?

Ћути небо, ћути земља, „беле пчеле“ распуштене
Лете тамо, лете ‘вамо, у кошници мало рада, мало реда
А трутови ојачали, надјачали, надгласали, прегласали
„Беле књиге“ свако пише, свако црта своје карте
Један кроји и прекраја, други пева, трећи куне
Наопако, доста више тужне песме нарикачa
Лажне вере и невере, кад ти кажем, слушај само
Кунем ти се, зборим право, ми никуда не идемо
Већ стојимо, ми и јесмо, ту где треба да будемо!

 

МАРИЈА МАГДАЛЕНА

Мене су зверски гађали камењем
Газили
Продавали за шаку урми
Кошару маслина и крчаг воде
На пазару у Магдали
Звали ме вештицом, кујом, курвом
Прљавом сељанком
Чија је утроба неплодна као пустиња
Терали ме са земље мога оца
У блуд, у грех
За шаку сребрењака
У загрљај римских војника
А ја сам хтела остати
Са Христом на Голготи
И бити верна сунчева сена
За сва времена, Марија Магдалена!

Мене је Христос излечио од седам
Злих духова
Пустио у своје срце
Опроштај и руку ми дао
Сузе покајнице обрисао
У кући фарисеја
Где станује лицемерје
Испод кућног прага
И где слепци тумарају у мраку
Једина сам која је
„Видела светлост“
У тами
Равна апостолима
Прва међу једнакима
Коју је васкрсли Христ
Једне недеље пре сванућа
Из празног гроба звао
Да  буде верна сунчева сена
За сва времена, Марија Магдалена!

 

НЕЖНИ ОПРОШТАЈ ЦАРИЦЕ ТЕОДОРЕ КОСАРЕ*

Мој болни кнеже, Јоване Владимире
Из очију ти узеше радост
Упрегнуше ти душу у јарам
Оставише те у мраку
На дну реке понорнице
Заробише у теби птицу
У кавез те затворише
Далеко од двора
На брду
Међу каменитим главицама
Крај језера, у земљи Зети
У дану када је на самрти лежао
Последњи војник
Из ромејског строја
А, велики цар Самуило
Враћао се на коњици
Из Драча
И победничког боја!

Мој мили кнеже, Јоване Владимире
За тебе тражим нежни опроштај
А, руку своју теби дајем
Ја, благородна принцеза
Теодора Косара
Сестра царевића Радомира
И кћерка бугарског цара
Од кога дрхти
Земља од Пелопонеза до Бара
А, древни градови
На приморју опустошени ћуте
Обећавам
Клекнућу пред оца
Молећи за благослов
Да нас избави из бездана
И поврати кнежевине
Свете српске земље
Од Рашке и Босне, до обала Јадрана!

Мој мудри кнеже, Јоване Владимире
Од када те угледах
Ја немам мира
Клопка љубави, заробила је моје срце
Не весели ме више, игра лабудова
Песме дворкиња и шетње по врту
На двору у Преспи
Зато, молим се Господу
Да те на овоземаљском путу
Сачува
Од вероломних и лукавих
Спаси
Од властољубивих и гордих
Чији су мачеви медом премазани
А, трагови крвљу исписани
И што пре, врати међу своје
Тамо где многе реке теку
А, најлепша од свих, зове се
Бојана!
Ево, кунем се
Пред Охридским патријархом
У име Оца и Сина, и Светог духа
Бићу ти верна
Ревносна у вери и молитви
До последњег часа
Храбра и смерна
Царица Теодора Косара!

*Теодора Косара-бугарска принцеза и дукљанска краљица, која је била удата за зетског кнеза Владимира, јединог српског владара пре Стефана Немање, који је проглашен за светитеља.

 

ПОЉУБАЦ ИЗ ФРАНЦУСКЕ УЛИЦЕ

Шта ћу ја твојом улицом, у јесен, кад лишће опада
Увело лишће које чистач улица, купи на гомилу
А, бескућник на клупи, држи у рукама
Као букет сувог цвећа, који чува за ЊУ
Бојим се да је глупо да ти објашњавам
Јер, то је као кад верник објашњава невернику Бога
Зашто се поново враћам Француском улицом
Са рукама у џеповима коцкастог капута
И хекланом беретком на глави
Као распуштени легионар
Који оставља ратиште, а остаје веран домовини
Видиш, ниси ме могао отерати
Остао си запетљан у једној црној коврџи
Која ми несташно пада на чело и покрива боре
Док се саплићем о попадано кестење у парку
На Студентском тргу
Ту сам, на истој адреси, још живим и певам
Упркос три урагана која су ме снашла
И поплавама које су ме избациле
Иако је код мене један кофер стално спакован
Ја сам твој Леси који се враћа кући
Који је преживео Царства
Републике и два светска рата
Иако, осећам да си хтео да ме надмудриш
Само се правим блесава
Пристајем и дајем ти предност
А, веруј ми, било би боље
Да си помогао да лакше умрем
И био последњи, који ми је склопио очи
Знам да си хтео да заборавиш песме које сам волела
Монтан, Азнавур, Беко
Први и други Шостаковичев валцер
Цигане, виолине…
Зато, молим те, пусти ме да их поново чујем
Помози ми да поново видим Париз у ноћи, снежни Праг
Децу која се санкају крај Карловог моста
И помиришем жуте дуње које сам чувала за тебе
На дрвеном ормару моје мајке
Знам да си прижељкивао да одем прва
А, ја сам одувек била добар ђак и читала између редова
Баш зато, ако некад пожелиш да се вратиш
И дођеш на Фијесту
Где ћу као примадона у опери певати „Аиду“
А, ти седeти у првом реду позоришта
Као усамљени старац од осамдесет лета
Који кришом пожели да вози тротинет
И сам себи ставља лисице на руке
Молим те, послушај ме, бар једном у животу
И опрости, заиста опрости, ако сметам
Ако мене питаш, не могу да прећутим
Да је наша љубав била историјска!?

НИНA

Хтео сам да напишем песму о теби, Нина
И старој кући на обали мора, где си провела детињство
У коју данас повремено навраћа залутали дух
Твог деде, белогардејског официра
Kojи је као сезонски радник, брао грожђе и истоварао дрва
Као онај престонички студент
Што се саплео о степенице и пао у мрачни хаустор!
Једне вечери, месец је привезао свог пса за кратки ланац
И дошао по тебе, Нина
Док си на магнетофону слушала записе Битлса
И опонашала младу Енглескињу
Заведену музиком на палуби брода, који испловљава из залива!
Сећаш се какво је време било?
Ветар који је рушио људе на штулама
И бункере успомена претварао у прах
Била си у спаваћици од свиле…
Налик партитури на клавиру, коју су писали Апостоли
Што одлазе на пут да исцељују болесне.
Читао сам те као отворену књигу…
Каква је то поезија била, видети те усред напуштеног града
Од кога је остала, само зарђала капија, која не може да се откључа
И пут који не води никуда!?
Знам да још увек сакупљаш шкољке, које су таласи оставили на жалу
И побегли, немајући храбрости да се поздраве
Да их чуваш као своју децу, изгубљену младост и невиност
У кутији  под креветом!
Белом бојом белиш сва црнила
Пијана си од гутљаја вина, годинама
Нина Нина, Нина
Неко је рђав хтео, да будем мртав и бео
И да ме од тебе отера!?

 

НАД ПРИЗРЕНОМ СУ НЕКАД ЗВОНИЛА МНОГА ЗВОНА

Све било је некада, младост, ти и ја, коју још увек препознајем
Шћућурену испод отвореног кишобрана
Док се држи за руке и кришом љуби, мада све прошло је
Истопило се као снег у пролеће
Као Снешко кога су деца погазила
Посведочићу, свему што јесте и свему што је било
Над Призреном су некад звонила многа звона!

Још увек свирам са једном покиданом жицом
Што ми  боде уснуле очи
Као пустињска прашина, коју разносе сахарски ветрови
А, кожа ми је као децембар храпава и хладна
Ни налик мекој баршунастој свили
За разлику од мене, ти се красно држиш
Висок и усправан, елегантно огрнут у песме љубавне
А, ја тихо сведочим
Над Призреном су некад звонила многа звона!

Као рањена Богородица на брежуљку Љевиши
Изнад хучне реке Бистрице
Сама међу оскрнављеним светињама
Позивам те на јутарњу литургију
Мада све пусто је, осим нас
Промрзлих путника из далека
Јер, давно сам се пред Богом заклела, волећу те заувек
А,ту, међу упаљеним свећама
Угасила бих своју жеђ, сведочећи
Над Призреном су некад звонила многа звона!

Ти лудо што имаш анђеоске очи и не даш ми да плачем
Хајде, дођи и не стиди се, заједно ћемо сићи
У дубоке рудокопе
У потрази за изгубљеном голубицом
Коју су давно донели которски трговци
На дар Милутину, смилуј се, душо моја осетљива
Јер, још увек имам крви под ноктима
И топлине у оку језера да посведочим
Над Призреном су некад звонила многа звона!

 

ЖАР ПТИЦА*

Боле ме твоје сузе. Огледало патње.
Под ногама барице туге
Нигде не видим трагове дуге
Тешко, претешко бреме носим.

Руке од камена, туробно време
С муком се вучем
Подне. Жар птица на прагу дрема
Киша се претвара у слапове, ветар фијуче.

Твоја два ока. Црна од просутог мастила
Поглед. Доњи ред зуба.
Тешим те, за руку држим
Туга, туга, туга…

Ћутим, а знам да осећаш
Трнце низ леђа, нелагоду
Ударе грома. Непогоду.
Уместо бајке за – Лаку ноћ!

Не плачи! Јако ме стисни.
У срце смести. Ту ћу да ноћим.
Погледај! Из гнезда полеће птица
И светли трагом, блистајућим!

*Жар птица – свето митолошко биће у веровању Источних Словена, која је у облику ватрене птице

 

ИНДИЈАНСКО ЛЕТО

Прошле су године, деценије, цео један век
Од кад смо били млади
Са песмом на уснама и морем до колена
Шаљући поруке љубави у затвореној боци
Коју носе таласи
На неко удаљено жало, миљама од наше обале
Данас, усамљена и остарела
Покушавам да се сетим
Колико је сунчаних дана, протекло од тада
И како се зваше, велики поглавица са Севера
Што јаше на коњу и носи у коси
Сјајне борове иглице!?

И данас се плашим тог погледа, те клетве
Изговорене пред племеном
Што греје руке на ватри туђе младости
Чија је мајка Земља
Умивена првим капима кише
Након јутарње жеге
А сестре траве, повијене под копитама
Младог понија у трку
У мојој смежураној шаци
Топлом гнезду од блата, пљувачке и гранчица
У замотуљку, из кога жедан гавран пије росу
А, уснуле звезде не престају да трепћу
Чувам бледу сенку наше љубави
Док вода односи кануе у које укрцавам
Снове о срећи и тузи
Под црним шатором поноћи!

Има година, деценија, цео један век
Kaко сам преспавала многе лепе јесени
Јесени на Северу
Од када ми је један црвени човек
Велики поглавица племена Ирокеза
Обећао, гледајући у небо
Да ће хранити, моју белу децу
Oд сакупљене летине у септембру
А, што њега снађе, снаћи ће и нас
Све док му се душа не узнесе
У сазвежђе Великог медведа
Остављајући свој свети Тотем-заштитник
На земљи, заувек!

 

ЗА СВОЈУ МРТВУ ЉУБАВ

Тако дуго те нисам видела, а свет је спреман за нове ратове
И подиже високе ограде од бодљикаве жице
Око мог струка
Црне зенице, потонуле у хладне амбисе
А, онај сироти портир, кога си лагао да си са мном
Убрзо се, из треће смене преселио, право на градско гробље
Поневши са собом истину о нама
Пред смрт ме заклевши, да увек
За своју мртву љубав, оставим свеже цвеће!

И док се питам,шта радим овде, са главом међу рукама
Смишљајући нове заплете, док други јуре новац и славу
Примећујем, остали смо дужни Богу и народу
Који се иовако ништа не пита
А,ти, једног јутра само си нестао
Као све кукавице,не дозволивши да
За своју мртву љубав, оставим свеже цвеће!?

Док други живе своје мале животе
Затворени у венчаном прстену
У кругу без почетка и краја
Са јасно исцртаном пролазношћу
И гласно вичу: Ово је моје, ово је твоје
Дајући ветру повод за оговарање
Дотле, пусти ме да посадим, зелену грану маслине
На далеком пустом острву,на које нико не свраћа
И да за своју мртву љубав, оставим свеже цвеће!

Пусти ме да за своју мртву љубав,оставим свеже цвеће!

 

ПОД БРЕЖУЉЦИМА И ШЉИВАМА

Знам да си одувек сањао да водиш синове за руку
Још док си био дечак у кратким панталонама
Што са шаранџијама креће у лов, на реку
У пролеће, са шећерцем у џепу
За њих си био спреман дати своје очи
И погинути у реду за воду крај Чукур-чесме
Па да те мртвог, гуслари опевају у десетерцу!

Знам да си у једном даху, за прса испред свих
Знао песме о Црном Ђорђу и старцу Фочи
Да ти је дедина реч била света књига
Над којом си се пред пут заклињао
А, планинска колиба родна кућа
Све док се, негде, трака није прекинула
Јаз пресушио, а стара воденица заувек стала!

Знам да си водио многе битке
Пуцао себи у срце, да се далеко чује
У сну ми се враћа
Бат копита уплашеног коња
И ждребета што за кобилом трчи
У пратњи коњаника, жене и деца
И војска што Цариградски друм крчи!

Знам да још увек чуваш икону
Светих Седам Младића Ефеских
И дрвени крстић који сам ти донела
Oд калуђера на поклон, издалека
Нека чувају твоје синове и унуке
Под брежуљцима и шљивама
Што памте туђе војске и кулуке!