Првим светским ратом изморена Србија отворила је широм своје границе за руске избеглице после Октобарске револуције. С пролећа 1919. почело је масовније досељавање. Стизале су чак и целе јединице царске војске. Тада у Србију стиже и добровољац Првог радио-телеграфског дивизиона сликар Евгеније И. Лаптев. Нису руске избеглице добијале богат дочек, али на обострано задовољство, како је по званичним подацима 75 одсто пристиглих било са средњим и вишим образовањем, руски лекари, научници, инжењери, архитекте, професори… убрзо су примљени у службе широм Краљевине.
Лаптев је добио службу у Алексинцу. Као уговорни наставник цртања, званично контрактуални суплент, 6. октобра 1921. године запослио се у алексиначкој гимназији.
РУС ЉОТИЋЕВАЦ
Избеглице из Русије у потоњим годинама наставиле су да да деле судбину српског народа. Дошао је Други светски рат, а 1944. године у Краљевину стижу и они од којих су четврт века раније побегли. Не мали број руских избеглица је после Другог светског рата поделило судбину српске интелектуалне елите. Дана 13. октобра у Алексинац је ушла 24. лесковачка ударна бригада, заједно са јединицама Црвене армије.
(1894 – 1944)
Нова власт ухапсила је Евгенија Лаптева одмах по уласку у град. Пребачен је у нишки КП Дом, одакле му се губи сваки траг. Стрељан је без суда и суђења. У књигу умрлих уписан је тек 1952. године. На страни 264. под редним бројем 51 пише: „смрт 26. 11. 1944. године у Нишу. Упис је извршен на основу решења повереништва у Алексинцу пов.Бр. 2079/52”. У књизи стрељаних после 12. септембра 1944. године која је заслугом и радом Државне комисије за тајне гробнице настала и објављена на сајту Министарства правде РС стоји: „Стрељан је 15. новембра 1944. године у Нишу”. Као „разлог” за ово убиства води се припадност покрету Збор – љотићевац. Датумска разлика произашла је, могуће, и из разлике у рачунању времена по јулијанском и грегоријанском календару.
ОСВЕТА НЕПОСЛУШНОГ ЂАКА
Пре пола века у Архиву Југославије историчар уметности Угљеша Рајчевић случајно је у разговору са човеком који се представио као колега Евгенија Лаптева чуо за несрећну судбину руског сликара, члана Удружења сликара Моравске бановине. Када му се први пут пружила прилика, почетком 90-тих година прошлог века, „уписао” га је кратком биографијом у историју српског сликарства – у Зборник Народног музеја Србије. Остала је незаписана прича како је дошло до тога да га комунистичка власт стреља.
„За време окупације Лаптев је био запослен у школи и у дому ученика. Деца као деца, беже из дома, ноћу се искрадају… Био је доста строг, покушавао је колико толико да их спречи у томе да не би за време окупације и полицијског часа страдали. Када је дошло ослобођење, ученик кога је кажњавао због ноћног бежања из дома партизанима је рекао: ‘Ено га онај, тај ми је за време окупације радио то и то’… И партизани га стрељају“, испричао је тада тај Алексиновчанин Рајчевићу, а он нама.
Да ли је прича о ученичком безобразлуку тачна? Зашто би је неко измислио и испричао колеги истраживачу у Архиву? Потврду имамо да никако није био љотићевац, како стоји у архиви оних који су га убили. Чувени алексиначки историчар Миодраг Спирић (1920-2011), писац четворотомне Историје Алексинца и околине био је ђак Евгенија Лаптева и за свог професора рекао је да је био аполитичан. Током ратних година, испричао је историчар Спирић свом млађем колеги и суграђанину историчару Зорану Стевановићу, једном од аутора књига Алексиначке жртве 20. века:
„Лаптев није никада, за разлику од неких других професора, држао политичке говоре.“
Познато је да је Недићево министарство просвете са Велибором Јонићем на челу основало такозване окружне одборе за просвећивање народа и обавезало професоре да држе ученицима предавања у националном духу. Евгеније Лаптев није се одазвао ни тој обавези надлежног министарства.
УВЕРЕЊА О ШКОЛОВАЊУ, ПОРЕКЛУ И КРШТЕЊУ
А како и да га интересује политика? Доласком у Краљевину више од четврт века свело му се на молбе о добијању уверења о свему, од тога ко су му родитељи, те да је крштен, па коју је када школу и факултет завршио и у полагању додатних испита иако је вероватно био најшколованији наставник у међуратном Алексинцу. Као и већина руских избеглица, од докумената је имао само војне исправе. У њима је стајало: „Евгеније И. Лаптев, рођен 7. марта 1894. године (20. март по новом календару; прим. аут.) у Екатеринославу у Русији“. Реч је о потоњем Дњепропетровску, који се данас налази у саставу Украјине.
Само са основним подацима о имену и рођењу мало шта је Евгеније Лаптев могао у новој краљевини у коју је стигао. Зато је кренуо редом да пише молбе и добија уверења. Сва се, у стању као да су прошлог месеца издата, а не 1920. године, данас чувају у Фонду Министарства просвете Краљевине Југославије, у Архиву Србије.
Из тих уверења сазнајемо да је Евгеније Лаптев, од оца Ивана Н. Лаптева и мајке Валентине В. Лаптев рођене Герболински, осам разреда гимназије са великом матуром завршио 1912. године у родном Екатеринославу. Исте године у Харкову уписује правни факултет, који је завршио 1917. године. Сликарство је учио у приватној сликарској школи академског сликара З.А. Стефанског, а завршава и Државну сликарску школу у Харкову. Уверење о школовању у Русији издала му је Делегација за заштиту интереса руске емиграције у Краљевини Југославији, а потписао га је Александар Доброклонски, професор Богословског факултета.
Био је то некадашњи професор Опште црквене историје Новоросијског факултета у Одеси, који је 1920. године, као најстарији и са највише година професорске службе, председавао Оснивачком седницом Савета Православног богословског факутета у Београду. Идеја о оснивању Богословског факултета у Србији настала је још 1905. године, али због недостатка ученог кадра и увек неповољних историјских околности није реализована. Долазак руских доктора теологије након бољшевичке револуције допринео је његовом оснивању.
ЋЕРКА КАФЕЏИЈЕ ТАНАСИЈА
Јесте Лаптеву послужило то уверење за добијање службе наставника цртања у алексиначкој гимназији, али му је наложено и да због непоседовања дипломе полаже наставнички испит и допунске испите у Уметничкој школи у Београду. Први је положио у Нишу 1923. године и наставио да полаже у Београду. Завршни испит у Уметничкој школи положио је марта 1933. године. У међувремену се 1929. године оженио Косаром Јовановић, ћерком бившег нишког кафеџије Танасија Јовановића и жене му Цвете.
Да се некада и у Србији водило рачуна какав нам је наставни кадар, ко и како учи децу, сведочи низ података које су Министарству просвете Краљевине Југославије сваке године достављале школе. Тако у Службеничком листу Евгенија Лаптева постоје оцене за његов успех у настави и васпитању, за педагошко-методички поступак, посебно за ревност у служби, али и владање у служби и ван ње… И поред сваке стоји потпис онога, или комисије, која га је дате школске године оценила и колика му је била годишња зарада. Из истих списа неким чудом сазнајемо и да је био висок 180 cm, дугуљастих образа, граорастих очију, смеђе косе те да није имао на телу никаквих особених знакова.
Поред гимназије, у Алексинцу је радила и Учитељска школа, коју је још краљ Александар Обреновић 1896. године изместио из Београда. У последњој декади 19. века династија Обреновић је била све омраженија, а у Учитељској школи одшколован је велики број опозиционара који су ширили своје ставове. Зато је краљ Александар одлучио да ђаке који му можда раде о глави уклони из престонице и премести у Алексинац.
За хонорарног наставника цртања у Учитељској школи сликар Лаптев постављен је 10. марта 1931. године, а 7. јула 1938. унапређен је за професора.
СОКОЛАР И СЛИКАР
Осим службе у школи Лаптев учествује и у друштвеном животу Алексинца. Био је члан Соколског друштва и Удружења ликовних уметника Моравске бановине, а 1937. године насликао је четири престоне иконе на иконостасу Храма преноса моштију светог оца Николаја. То је трећи иконостас на цркви саграђеној 1837. године на иницијативу Кнеза Милоша Обреновића. Први је уништен у Првом српско-турском рату 1876. године, а други током бугарске окупације. У Храму у Алексинцу и данас су на иконостасу иконе Св. Николе, Св. Јована Крститеља, Исуса Христа и Св. Деве Марије, које је урадио Лаптев.
Удружење ликовних уметника Моравске бановине основано је марта 1931. године у Нишу. Председник Удружења био је минхенски ђак сликар Моша Шоамовић. Вест је о оснивању објављена у крушевачкој Југославији 5. марта 1939. године. Наредног месеца 5. априла Удружење је отворило прву изложбу у сали Мушке гимназије. Трајала је двадесетак дана, а осам излагача, од којих су петорица Руси, представили су 115 радова. Осим Лаптева излагали су Антоније Бајев из Књажевца, Иван Лукомски из Крушевца, Антоније Прокофјев из Пирота, Благоје Стојановић из Прокупља, а из Ниша Љубомир Вернер, Василије Рудановски и Моша Шоамовић. Изложбу је отворио директор нишке гимназије Анте Ганчевић и у листу Епоха објавио приказ овог културног догађаја. Свој приказ у коме каже како без обзира на разлике у годинама и пореклу ниједан се није могао отети утицају моравских предела, завршава речима: „Зато од срца морамо сви поздравити ову прву уметничку изложбу у нашем Нишу, која нам наговештава дане лепше и културније будућности, не само за нашу бановину него и за целу нашу земљу”.
Другу изложбу Удружење је приредило у Зајечару октобра 1932. године, а учествују четворица Руса. Лаптев је један од њих, и сликар Љубомир Вернер. Захваљујући приказу изложбе објављеном у Гласнику 30. октобра 1932. године, сазнајемо да се Лаптев представио радовима Гоч и Манастир Љубостиња. О трећој изложби постоји само дан раније најава у Гласнику да ће бити одржана 16. јуна 1933. године, али ниједан други податак.
Наговештени лепши дани у Ганчевићевом приказу прве изложбе нису дошли. Стигао је Други светски рат и трагичне судбине моравских сликара. Председник удружења Моша Шоамовић поделио је судбину својих јеврејских сународника. Већ у октобру 1941. године сви мушкарци јеврејске националности старији од 14 година из Ниша и околине су заточени у концентрациони логор Црвени крст. Након што је група заробљеника 12. фебруара 1942. године успела да побегне, Немци су у знак одмазде започели стрељања. У два дана, од 17. до 19. фебруара, на брду Бубањ код Ниша стрељано је 1.800 људи. Међу њима и трочлана породица Шоамовић. Директор гимназије, доктор наука Анте Ганчевић, који је и најавио лепша времена, стрељан је 1944. уз „образложење”: народни непријатељ, лице означено као противник комунистичке власти.
МОТКЕ, КОЧЕВИ И ЛОПАТЕ
Где и како је тачно стрељан професор и сликар Евгеније Лаптев није познато. А шта се догађало у Алексинцу и околини последњих месеци 1944. године, сведочи у својој књизи У предворју пакла његов колега, предратни наставник веронауке у алексиновачкој гимназији, прота Сава Бранковић. И проту су ухапсили, осудили на смрт стрељањем, али је после више година заточеништва у казаматима у Алексинцу, Врњачкој Бањи, Нишу, Забели, Сремској Митровици ипак извукао живу главу.
[pullquote]У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу наставио је да ради. Нишлије и мештани околних села и варошица убијани су на брду Бубањ, иза зидина Казненог завода, као и на местима где су данас тениски терени и ров иза тврђаве. Једно од највећих стратишта било је у селу Крупац код Алексинца, где су сељаци, много година касније, приликом орања откопавали људске кости. -Ново видело[/pullquote]Пре него што су партизани ушли у Алексинац и Ниш, Озна је била у селу Горњи Крупац. За кратко време ознаши су лишили живота око 600 људи и у дугачким шанчевима закопавали су по три-четири реда један изнад другог, наводи прота у књизи описујући како су у Крупац ноћу довођени „народни непријатељи” из Ниша и околине, затварани и мучени у школском и још два подрума. Потом су свако вече око 20 часова, углавном голи као од мајке рођени, одвођени на стратиште. Поређани су потом поред плитко ископане јаме, ударани моткама, кочевима, лопатама… Многи су и полуживи затрпавани земљом, док су им екстремитети вирили и убрзо постајали мета паса.
У својој књизи прота Бранковић помиње оне са којима је тамновао, сусретао се у казаматима, преживели му сведоче, али у њој нема описане судбине Евгенија Лаптева. Бранковић није ни могао да сретне колегу професора у затвору, јер је ухапшен 6. децембра 1944. године, а Лаптев је стрељан још у новембру.
Ниједно дело сликара Евгенија Лаптева не води се као познато историчарима уметности. Ништа није сачувано. О његовом сликарском раду говоре само поменути новински написи и сачуване престоне иконе у алексиначкој цркви. Није имао ко да покрене захтев за његову рехабилитацију. То треба да ураде рођаци, а у његовом службеничком листу Министарства просвете Краљевине Југославије стоји супруга – Косара; остали сродници – нема.
(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски)
Изворник: Нови Стандард
Related posts:
Биљана Бошњак: УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР (ДРАГОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ ИЛИ МАЈКО СРБИЈО, ПОМОЗИ)
Виктор Николајев: ЦРНЕ РОДЕ
Сенка Милош: НИКОЛАЈ КРАСНОВ – РУСКИ НЕИМАР СРБИЈЕ
Николај Краински: ВЕЛИКИ РУСКИ ЦАР, ПУН УМА И ЧВРСТЕ ВОЉЕ
Лариса Черкашина: ПУШКИНОВИ ПАРТИЗАНИ – СУДБИНЕ И ЈЕДНА СЛИКА
Антоније Ђурић: НАЈДУЖИ ЛОВ НА ЧОВЕКА
Јевгеније Резепов: СÉ ЧЕЛОВѢК
Биљана Бошњак: УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР (МИХАИЛО МИЛОВАНОВИЋ)
Предраг Петровић: СРПСКИ КЊИЖЕВНИЦИ О ОКТОБАРСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ: СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР И ДРАГИША ВАСИЋ
Виктор Николајев: СВЕДОК АВГАНСКЕ ГОЛГОТЕ
Бранко. В. Радичевић: ПРАЊЕ ПРОШЛОСТИ
Николај Краински: РАТНИ ЗАНОС И КЛОНУЛОСТ КАО ФАКТОРИ БОРБЕНИХ ОПЕРАЦИЈА
