Виктор Николајев: СВЕДОК АВГАНСКЕ ГОЛГОТЕ

Пошто су преко Косова и Метохије из Авганистана за протеклих 20 година прошле хиљаде тона наркотика – главног извозног производа те унесрећене средњоазијске земље – сада је најављен долазак на Космет неколико хиљада авганистанских избеглица, тачније – Авганистанаца који су сарађивали с САД. Што ће рећи – сарадника окупатора своје земље.

---

У Србији се о Авганистану зна углавном оно што се повремено види у вестима или трећеразредним ратним филмовима, дакле – готово ништа.

Једна од ретких познаватељних, на српски преведених и поштено написаних књига о Авганистану је документарна повест Који живи у помоћи Вишњега совјетског ветерана Авганистанског рата Виктора Николајева, из које доносимо одломак. Књига говори о не тако давној прошлости, кад садашњи љути непријатељи Американаца у тој земљи беху њихови највећи пријатељи, а у очима западног света неустрашиви борци за слободу напаћеног народа…

---

Узетевши следећи пут по навођењу доушника, то јест Авганца-душманина[1], заврбованог од наше обавештајне службе, Виктор је могао својим очима видети како се понаша источњачка жена, доспела у ратну кланицу. Но, прво треба појаснити шта су по себи представљали ти доушници у табору непријатеља, које има свака обавештајна служба света. Ти најамници, који су доносили немалу корист, добијали су, наравно, за своје услуге и одговарајућу награду.

          Добијена обавест, у овом случају од ХАД-а (нешто попут KГБ-а у авганистанској варијанти) проверавана је колико је то било могуће. Ако се добијени подаци покажу веродостојним деведесет одсто, доушник добије део уговорене своте. Ако се извештај потврди стопроцентно, то су, независно од тога како је он био искоришћен, потказивачу исплаћивали преостали део “часно зарађеног новца”.

          Јутарњи лет у режиму слободног лова прошао је изненађујуће мирно. Немилосрдно подневно сунце плански је талило борбену сабраност посада. “Вртуљци” су се тренутно надвијали над „кандахарком“. Пола часа после полетања слева су се указале две “Тојоте”, од којих је једна горела.

          На неколико метара до зачађеног возила, група која се искрцала осетила је страшан смрад, а испод другог, видевши људе, испузало је осам каљавих лелечућих жена. За њима, обема рукама закачена за дугачке фереџе, вукла су се насмрт преплашена дечица.

          Док је преводилац, смирујући жене, покушавао да их саслуша, не би ли добио какво било објашњење дешавања, специјалци су откачили крило возила и одскочили.

          По целој каросерији било је без реда разбацано двадесетак обезглављених мушких трупова. Kасније се испоставило да је на тај начин једна банда свела рачуне са другом. Одсечене главе својих непријатеља бандити су бацили на каросерију возила и потпалили је. Жене, за дивно чудо, нису ни такли. Очигледно су проценили да нису превише вредан товар. Да крену саме, пешке, жене су се бојале. И за то је било разлога…

          После избијања рата у Авганистану начето је чак неколико вечних обичаја. Многобројна минска поља, разбацана свуда по земљи, тако да нико више није могао да утврди где се налазе, постала су права напаст за житеље. Та околност натерала је мушкарце-Авганце, правоверне ратнике, да изнађу начин да обезбеде себе. И они су га и нашли.

          Ако се по источњачкој традицији мушкарац обично, као глава породице, шепурио испред својих многобројних укућана, посејаних иза њега, то је, када су почели све чешће и нехотице летети у ваздух на необележеним минским пољима, вековни начин кретања ваљало изменити. Сада су напред пустили жене, при чему су најстарија и омиљена супруга затварале женски строј. А поворку је, као миноистраживач, предводила најнеомиљенија жена, за коју је уплаћен најмањи калим[2].

          — Викторе, шта да радимо? — “расветливши”, најзад, ситуацију, нестрпљиво запита преводилац Саша. А пилоти су већ окачили ракету на небу, што је значило критичне залихе горива. — Мислите, људи, хитрије, за пет минута треба полетати.

          Виктор виче Саши:

          — Брзо нађи на карти најближи кишлак[3]. Покажи дамама прстом у његовом правцу, па — на брод.

          Али жене са разреваном децом закачиле су се за Сашицу и вуку се за њим у стопу, не пуштајући га. Он безуспешно покушава да се отргне из њиховог загрљаја. Нагло развесељени Виктор виче преводиоцу који се отима од жена:

          — Еј, “Загорелићу”, опраштај се брже, гориво је на нули.

          Чак ни у таквој ситуацији руски војник није губио смисао за хумор. А како су ту радио-размену сви чули, у један глас запљушташе усхићени савети:

          — Шурик, товари харем, само не губи време! Чувај се, Александре, Абдулах не прашта!

          Но Саша се не осврће на другарска подбадања, од „удавача“ се брани рафалом у ваздух, и ускаче у хеликоптер.

          То је све. Идемо кући. У салону је само једно на дневном реду: Сашкина “свадба” и “развод”. Он се од завитлавања брани како уме. А Виктор, пребирајући по глави тек виђено, мисли о томе како је шаролик и умногоме нама непојмљив живот других народа…

          Изненада се од страшног удара разлете предње стакло хеликоптера. Kроз минут, док су се прибрали, све обузе лудачки нервозни смех. Показало се да се у чело “осмице” зарио огромни орао, који је ишао сусретно-пресецајућим правцем. Пробивши стакло кабине хеликоптера, птица се разбила у парампарчад, испрскавши крвљу пилоте и салон. Сви седе у перју и комађу орла. А први домишљан, освестивши се, већ кличе:

          — О, многовелепоштовани Шурик-аго! То је Алах тебе покарао зато што си свој харем оставио на милост и немилост шакалима…

          Готово! Шурика су овим коначно дотукли.

          Лето — време је спарно, и самим тим не баш пријатно у многим јужним земљама. Авганистан је пак особито место. Овде је као на Памиру. За један дан можете се обрести и на јулској жези, и у леденој зимској студени.

          Јули. Четири и тридесет ујутро. Свануло је. Извиђачко-десантну групу, дигнуту на сигнал готовости “број један”, тресе јака дрхтавица од леденог даха високогорја. Вртешке су покренуте. Виктор са пилотима водећег пара хеликоптера слуша последња упутства командира ескадриле и начелника штаба обавештајне службе. Треба решити врло сложен задатак. Утврдити место потраге за две посаде хеликоптера Ми-24 из суседног одреда, који се нису вратили са синоћњег прелета из базе у базу, под чудним околностима. Одредивши најзад тачку претраживања, посаде узлећу.

          Због чега нису пронађени и спашени јуче? У горама се смркава рано и јако брзо. Ако се претпостави да су хеликоптери оборени, онда су се ваздухопловци, по свој прилици, завукли у раселину литице и “Kомар”, њихова помоћна извиђачка радио-станица за навођење је умукла. Искати летаче у таквој ситуацији, у сумраку, исто је што и тражити иглу у пласту сена.

          Треба рећи, а то служи на част совјетском војнику, да кроз сву историју бојних дејстава у Авганистану, није познат ниједан случај да другове нису избавили из невоље. Стари руски војнички принцип: сâм погини, али друга избави, био је свет. Тешко је било момцима касније да читају перестројачку лаж у руској штампи, где су се приповедале “страшне” приче о томе како су наши гађали своје опкољене другове из ваздуха да не би пали у ропство “духовима”.

          Свака група која је извршавала борбени задатак била је тврдо уверена: живе или мртве, избавиће их из сваке непредвиђене ситуације. Што се не би могло рећи за Народну Армију Авганистана, још мање за бандите. Kод последњих је уопште владао зверињи поредак: ако рањеника нису могли понети, просто би га докрајчивали.

          Нада на то да су изгубљене посаде читаве, још је постојала. Тако су бар мислили на “Скоби”…

          Све је постало јасно по уласку у тражени теснац. Он се показао ћорсокаком и није имао пролаз до краја! То нису могли знати погинули ваздухопловци, као што секунду пре уласка у теснац то нису знали ни пилоти “Скобе”, будући да на летачким картама та особеност рељефа није била означена. Момке-извиђаче, нарочито извежбане за нередовне ситуације, који су не један час летели у најтежим условима, прошла је тиха језа. Сад им је постала јасна слика онога што се десило прошле вечери.

          Тама, која се брзо спуштала, натерала је пилоте да измене утврђени правац лета, што их је и одвело у погибију. Kога за то кривити, топографе? Стандардној летачкој карти било је више од тридесет година. У ратним условима њом се нико није користио у тој области. А у Авганистану је на стотине кланаца, чији рељеф не познаје чак ни становништво. Јер, племена, која чергаре по земљи, насељавају позната места на одређени рок, у зависности од доба године. И одлазе цигански нагло, без упозорења. Свака черга живи сама за себе, по свом вековном уређењу, потчињена својим законима. На челу сваког рода су старешине, које решавају сва питања, од тога где биваковати, па до судских пресуда.

          Тада, када су се руски ваздухопловци разбили у слепом теснацу, по источном, авганистанском календару, текла је 1366. година. Авганистанци-номади, које су сретали на извиђањима, почешће нису знали ни која се земља налази у суседству, и постоји ли она уопште. Растојање и правац до најближе черге, до пребивалишта туђег племена, одређивало се прелетом стрела десно и лево од којег било снежног врха и помоћу сунца. Зар се ту поуздати у исцрпну летачку карту? Премда то, наравно, није била никаква утеха.

          Многи сусрети с Авганцима, који су живели каткад испод најниже беде, остављали су тегобу на души. Kрајње трудољубиви, предусретљиви дехкани[4], изазивали су такву жалост у срцу да су им понекад посаде и специјалци, који су летели познатим маршрутама избацивали сачуване половне, али ваљане ствари и, по могућству, лекове и прехрамбене производе. Догађало се да су сељаци, који су живели недалеко од војних насеља, доводили до пријавнице своју децу (чешће девојчице), и понизно молили да их узму, макар и на кратко време, у ропство, у замену за намирнице. Али, што служи на част руском војнику, може се поуздано рећи да није познат ниједан случај да су сличне понуде прихватане.

          …Суочени са печалним открићем о ћорсокаку у теснацу, летачи водеће групе испунили су етар крепком руском псовком. Њихово стање може се појмити. Јер, чак је и пролаз за пролетање у том теснацу био толико узак, да се кретати у њему могло само на једну страну, крајње обазриво, без наглих и оштрих гибања. Вијугави теснац се протезао на свега три километра. И препрека, која је неочекивано искрсавала са сунчане стране, није остављала тешким Ми-24 ни најмање изгледа за брзо, спасоносно постизање висине.

          Ударац о литицу две летилице био је магновен и страшан. Оне су се обрушиле, просуле, како кажу пилоти, с висине од око педесет метара. Летачи нису успели чак ни да покушају да напусте брод с падобранима.

          Данас је извиђачке Ми-8 са “Скобе”, који су ишли на челу, спасла само лакоћа машина и магновена реакција летача. Бродове су нагло тргли навише и избегли чеони судар. Тешки Ми-24, који су их следили у бразди, на време су се снашли, и такође успешно пребацили преко врха литице. Затим су, ставши у круг, почели да покривају искрцавање извиђачке групе.

          Искрцавање није успело из прве — није дозвољавала величина слетишта. Решили су да поступе другачије: “осмица”, која се левом ногом стајног трапа закачила за литицу, омогућила је спасиоцима да се вргну низ ужад, са урликом и зебњом у срцу, тамо где су, једва се разазнавајући у безданој, сумрачној дубини, крстообразно лежали изгубљени Ми-24.

          Рат је рат. Иако се у њему навикаваш на смрт и крв, на погибију познаника и другова немогуће се привикнути.

          Хеликоптери, тачније, оно што је од њих остало, лежали су у гомили металног крша. Да би дошли до пилота, извиђачи су почели да развлаче остатке. Једну посаду су извукли без муке. Мртви летачи су изгледали као да спавају. Другој пак посади трупови су били исечени на комаде. Глава капетана висила је о концу жилице. И, Боже опрости, да би тело доставили на брод, главу су морали одвојити.

          До прилаза кући напили су се као свиње. Плакали су на броду сви, размазујући сузе и бале песницом. Ноћу су момке у сандуцима отпремили кућама — барем гроб ће имати, да их рођаци ожале. У бараци је упражњено четири кревета. И двадесет литара  шпиритуса намењеног за сахрану такође.

          У праву је био онај сменаш на кабулској постаји: најстрашније је кући превозити другове. Страшно је погледати у очи оца, мајке, жене, деце. Шта им одговорити на немо питање: “А зашто ти, синко, ниси помогао нашој крвци да се сачува? Шта је са тобом, синак?…” А жена, клонула без свести на рукама странца? А малени синчић, који љубопитљиво разгледа мртвог тату, и знатижељно се игра с његовим одликовањима?

          Дозлабога страшно!

          Kаравани, каравани… Прегледи, контроле, провере, пуцњава. И тако из дана у дан. Отупели, огрубели момци, и само је срце остало исто, и поглед као и пре устремљен на једну страну — на Север, тамо, где је руског солдата чекао родни дом.

          За приближавање следеће банде благовремено су сазнали и на “Скоби” и на “Чајки”. Група од десет момака са “Чајке”, на челу са снажним командиром Гелом из Руставија, ухватили су се укоштац са бандом од четрдесет пет душмана. Гадни момци! Два дана после извршења задатка, спасиоци “Скобе” требало је да их покупе са литице удаљене педесет минута лета.

          Специјалци су подухват испланирали разборито, зналачки, али у борби не можеш све предвидети.

          Банду је о ноћном изласку групе специјалаца известио неко од мештана. Очигледно, једновремени излазак лажне групе био је сумњиво бучнији него обично, што је и учинило опрезнијим душманског доушника. Обично су лажни бучни излазак, одвлачећи тако пажњу, користили десантни батаљони, када су проводили нарочито сложене операције. Неретко су том једноставном, али делотворном лукавству, прибегавали и летачи на хеликоптерима.

          Са попут камила натовареним одредом, искусни Гела се неприметно изгубио у тмини кишовите ноћи. Аутомате и минобацаче су обмотали фланелом, њиме су обложили и меткове и бомбе. Фланелске “брњице” ставио је и сваки од орлова Рустављанина Геле.

          Ти деветнаестогодишњаци кретали су се задивљујуће вешто, као да их је мајка са шлемом родила — корак у корак, стопу у стопу, дах у дах. Тако су понекад прелазили и по двадесет километара за ноћ по горама и пустињама. Са покривеним устима током целог пута — све молбе за помоћ и команде показивали су прстима. Једно једва чујно кврцкање челника и сваки је, седајући, полагао ноге на рамена онога испред себе: за пет минута крв се одливала из стопала, и замора као да није ни било. Два кврцања и — примицали су се претходнику и пажљиво узимали три-четири гутљаја воде из црева четворолитарске гумене пакистанске мешине, удобно намештене преко целих леђа. Узгред, те мешине су имале још и нарочите мале квржице, које су масирале леђа при кретању. Од намирница су, осим воде, носили са собом само за време борбених операција издавану згушћонку[5], шпиритус и двопек. Остало се сматрало излишним. Пушење је строго забрањивано, исто као што је недопустиво било чак и јаукнути у случају рањавања.

          Дакле, Гела је до вечери требало да пресретне банду, наметне јој борбу и затвори клопку, позвавши у помоћ хеликоптерску групу захвата.

          Изашавши пред свануће на планирану тачку, група се “запољанила”, ради вишечасовног, можда и вишедневног “излежавања”. То јест брзо, попут кртица, заривала се у земљу, покривала облуцима. Сада их није видео нико, док су они све држали на оку.

          Али, на жалост, исувише бучна “лаж”, коју је направио “шејтан-фијакер” — четвороцевни тенк “Шилка”, приликом изласка, упозорила је “духове”, који су се у годинама рата извештили у праћењу наших јединица и који су свуда имали своје доушнике.

          Гелу су гадно поткачили у брдима. Известио је преко рације[6]: тројица убијених, сви рањени, међу њима два “двестота”, односно тешко рањена. Борбених залиха остало им је за 24 часа штедљиве борбе, плус по четири бомбе код свакога и две на све, за самоподривање. Одбрану су заузели у пећини.

          Помоћ за Гелу полетела је у осам ујутру. За двадесет и два минута били су на месту претраживања. Још неколико минута им је требало да разјасне ситуацију. Даље су дејствовали по старој, разрађеној шеми: “двадесетчетворке” су ракетама покривале искрцавање, а Викторова група је са свим неопходним, гребући по стрмини и лајући, пропузала ка специјалцима.

          А “духови”, стари, лукави “духови”, нису ни покушали да пуцају. Притајили се, претворили у камење, пустили придошле да се затворе у каменом обручу. Kада су “осмице”, искрцавши групу, узлетеле, да би се дигле до зоне очекивања, брзо су почеле да личе на решето — “духови” су објавили своје присуство, из свих видова оружја. Рањени леви пилот и техничар једног од хеликоптера ипак су успели одвести летилицу на безбедно место.

          Kада су се очи “гостију” привикле на таму, пред њиховим погледима указао се мучан призор. Два специјалца, гарава од борбе и блата, дежурају на улазу с митраљезом. Остали леже куд који на камењу. Већ четворица убијених, брижљиво положених у ћошку. Два заробљена “духа”, ухваћена за време кратког, смелог изласка, чврсто стегнута ременима леђа уз леђа, цокћући сисају камење.

          Момци брзо процењују ситуацију. Живих је свега девет. Од тога три тешко рањена, остали — лакше. Три дана и ноћи су без воде: пију сопствену мокраћу, и заробљенике поје истом. Од хране — само каменчићи поквашени водом и роса, која изјутра пада на камење. Остале су им две лименке згушћонке, и три литра воде — за “двестоте”, којима непрестано отиру усне прљавим завојем, наквашеним водом. Ране чисте тако што право на повређена места накапају шпиритус.

          Уз то су имали у залихама, као лековито-здравствену потпору, двеста грама следовања “маре”, измешане с опијумом, и неком овдашњом изванредно мелемном и хранљивом травком. Ту прашкасту смесу, окачену о врат у кожним врећицама, носе сви “духови”. И користе се њоме у случају глади, озлеђивања, рањавања, убоја. Такве мелеме народне медицине користили су и специјалци. Сада су ту смесу такође разделили међу собом, већи део давши рањеницима.

          Прво што је Виктор чуо био је нечији глас који као да је допирао из бунара:

          — Драги Боже! Kако дуго смо вас чекали!…

          Придошли, брзо и ћутке, но без усплахирености, приступише указивању прве помоћи. Гена сместа залеже за митраљез на улазу, Виктор почиње да превија рањенике, Саша — да саслушава заробљенике. Детаљно разјаснивши прилике, поделили су меткове, учврстили одбрану, умирили и успавали тешке “двестоте” убризгавањем промедола и с две-три таблете фенобарбитала.

          Ноћ нагло, као хеликоптер на полетању, узима маха, и постаје јасно да ће “вртуљци”, који су се вратили са допуњавања горивом, поново кући отићи празни, јер “духови”, који су пештеру стегли чврстим обручем, не дају нити летилицама да се спусте, нити заробљеницима да изађу.

          Укључивши рацију, са “Скобом” су се договорили да преноће на “летњиковцу” и до јутра сачекају своје. Али њих није било ни ујутру, ни увече, ни током следећих дана. Прашњава олуја, која се дигла на висини од три тисуће метара, унела је своје исправке. Сада је на литици место шест, било заробљено девет људи.

          Пошто су збринули рањенике, обратили су пажњу на “духове”. Ако су и непријатељи, противници, опет су људи — и наши заробљеници. Што значи, пали су под нашу одговорност и имају право на човечан однос, наравно, колико је могуће у датим условима. Одвукли су их још дубље у пећину и кратко, по-руски, упозорили шта их чека у случају непослушности.

          Kазаљке летачких сатова показују нула-нула часова — време изласка на везу. Али овог пута им није успело да се повежу са базом: или што је рација сувише дубоко у стени, или су је негде прејако треснули, па радио-сигнал не пролази.

          Занесени помагањем рањеника, десантници су “духовима” дали прилику да се ближе привуку пећини. Сада их је од специјалаца делило двадесет до двадесет пет метара. Противници не скидају очију једни с других. “Духови” су прекрасно схватили да је положај наших момака никакав, и почели су да се понашају одвећ слободно. У пештеру непрестано улеће камење и разговетно чујан разговор.

          — Просуђују како ће боље да нас истерају одавде, — шапће преводилац из Гелиног одреда. Одједном он покри уста дланом. Очи му заблисташе, као од лепе вести.

          — Шта је? — шапатом упита Виктор. Преводилац му прошапута на ухо:

          — Витек, нас је, канда, баш потерало.

          До живахнутог пара допуза Гела.

          — Момци, — продужи преводилац, — овде држимо крупну зверку. Један од те двојице син је главара банде. За његово спасавање и наше главе “духовима” обећавају брдо пара.

          — Та-а-ако! Ето шта ти је судбина! Испаде да ове две заробљене “аветиње” чувају нас?!… Хајде брзо да заменимо момке, — покрену се Виктор, већ и не стишавајући глас нарочито. — Гела, ти са својима појачај обезбеђење унутра, а ја ћу са Геном и Андрејем залећи на улазу.

          Сви се мало узмуваше, пошто се у ждрелу, због ускости прохода, није могло сместити више од два човека. Стражаре су почели да мењају сваких пола часа. Одједном се један од “духова” огласи на добром руском језику:

          — Еј, свиње смрдљиве! Проклета Лењинова копилади, предајте се! — кикоћући се и не скривајући се особито, стао је галамити очито “травом” напушени душманин, који је допузао на опасно за себе растојање од пећине. Ускоро се, заборавивши од затрављености на опасност, поред зналца руског језика показало још неколико душмана. Могло се чути будаласто кикотање, које је прерастало у неприродну нервну веселост, знак опојног дејства индијске конопље.

          — Све је јасно, — прошапта Гела, — надували су се до балчака.

          Три чалме, које су сасвим близу севнуле, од специјалаца су изнудиле брз и једино правилан одговор: весељаке су срезали са три појединачна пушчана хица, стративши три метка, јербо је ратна економика, за разлику од грађанске, тада заиста била економичном. У приликама сличним овој, специјалци су обично гађали појединачном паљбом, да би тачно погодили циљ и сачували метке.

          Замукнувши на трен, “духови” који су остали у животу језивом кукњавом проломише ноћ. Двадесет минута су крештали. Ипак!… Није уследила узвратна паљба по Русима. Очито су се бојали да насумичном ватром не закаче своје.

          Већ скоро два дана трајала је опсада горске “тврђаве” специјалаца. Умро је један “двестоти”. Генадиј је рањен у раме. Виктора је темељито контузовало парче камена, откинуто “духовским” куршумом.

          Тек у свитање трећега дана временски услови су дозволили групама са “Скобе” и “Чајке” да дођу до пећине. Па и то с одређеним ризиком, при видљивости не већој од триста метара. Момци су с муком одбијали нападе. Поготком из минобацача право у главу био је убијен још један специјалац. Блиско распрскавање гранате тако је силно контузовало Сашу, да је следећих месец дана муцао и говорио само певајући.

          Пребацивши на први приспели брод своје и туђе, одјурили су кући, на “Скобу”. Приземљивши се, извалили су се из хеликоптера на песак, који су одједном осетили као завичајни. Дуго, згрануто, посве тупо пиљили су у дотрчале гарнизонце, који су их, са своје стране, окружили и разгледали, измучене и подеране до дроњавости.

          Затим су ћутке почели да их разносе. Рањенике у санитетску јединицу, а “нула-двадесет прве” су пажљиво пренели у посебну просторију ради припреме за последње путовање у завичај. Заробљене “духове” су одвукли у авганистанску контраобавештајну службу.

          Испративши заувек оне момке који су одвојевали своје на “тулипане”[7] у Kабул, пили су целе ноћи. Поменули су погинуле. Пили су за родни дом, за победу… Потом су се пȁрили у купатилу и опет пили, већ муком и бесомучно, да би се пред јутро следећег дана скљокали од умора и изнемоглости, као покошени…

---

[1] Душманима је своје противнике-муџахедине називала тадашња владина војска Демократске Републике Авганистан. У совјетском војничком жаргону ова реч је брзо скраћена до „духа“ (в. ниже).

[2] Откупнина за невесту.

[3] Кишлак – у Авганистану и земљама Средње Азије стално зимско сеоско насеље или пашњак, зимниште, зимовник (прим. прев.)

[4] Сељак, земљоделац у Средњој Азији.

[5] Рус. сгущёнка – народни назив за згушћено, концентровано млеко са додатком шећера.

[6] Рус. рация – преносна радио-станица.

[7] Тулипан – жаргонски назив совјетског војно-транспортног авиона Ан-12, којим су одвожена тела погинулих совјетских војника током Авганистанског рата.