Виктор Николајев: ЦРНЕ РОДЕ

(одломак из истините повести „Који живи у помоћи Вишњега„)

---

Јесен. Високопланинско газнијско летилиште већ два дана облизују лењиве рите облака. Од времена до времена они су накратко, али обилно леденим даждем поливали људе и грађевине. Песковита земља, која је брзо упијала влагу, осетно је хладила ноге у вечито влажној обући. Било је тмурно, неугодно, мрско, и на небу, и у души.

Само по руски добро угрејано купатило, само узаврела парионица, крцата војском, доносила је олакшање израњављеним душама и телима војника. Кроз пригушени, ни на секунду неутишани жамор у купатилу, иза паре се разлегао продорни глас посилног из штаба. Због ненавикнутости, једва издржавајући тешку, влажну врућину парионице, сагао се готово до пода и разговетно завикао:

— Командири одреда и извиђачко-десантних група сместа да се јаве командиру ескадриле!

— О-хо, ни пре, ни касније!…

Гунђајући у браду и препирући се међусобно, недопарени мушкарци пипајући су се извлачили у свлачионицу.

У штабу су седела три представника авганистанске контраобавештајне службе ХАД. Двојица од њих су били Авганци, а трећи — руски саветник и уједно преводилац, млад и незграпан, с несразмерно дугим рукама и ногама. Постарији Авганац, с муком налазећи изразе, причао је о нечем важном и притом, ради прегледности, показивао оперативне фотографије. Због неразговетног излагања, руски преводилац једва је стизао старога војака. Официри су се, у складу са порастом професионалне радозналости, све више примицали карти, полушапатом размењујући мишљења. За сазнања, ради којих су се извукли из парионице, вредело је лишити се купања. Водио се разговор о познатој групи авганистанских одметничких формација, под називом „Црне роде“.

Исте те „роде“ нашле су се средином лета у зони одговорности „Скобе“ и „Чајке“. До јесени су се већ нагомилале на шездесет километара јужно од „Скобе“, у скоро неприступачним планинама Хајркота. Језгро групе чинили су „самртњаци“, телесно изванредно припремљени, који су прошли професионалну извиђачку обуку. Девиза одреда биле су речи: „Смрт неверницима у славу Алаха!“

У завршетку излагања хадовци су замолили пилоте да се колико сутра сретну с представницима „Чајке“, ради разраде муњевите зајеничке операције. Предстојало им је да потисну противника с места постојане дислокације, нанесу му што је могуће веће губитке и, ако им пође за руком, похватају вође.

— Треба подвући — додао је са своје стране преводилац — да сами командири група не бивају самртњаци. Они су из богатих породица. Њихови родитељи стално пребивају у САД. Логор за обуку „рода“ основан је од њиховог новца, у Пакистану, на пет километара од авганистанске границе, недалеко од Џелалабада. Тренутно се у групи налазе два стручњака за оружане снаге СССР-а, који су почетком седамдесетих са одличним успехом завршили МГУ и Плехановски институт. Самртњаке су врбовали из сиротиње Газнијске и Туркменске области. Ви сад размислите шта је нужно предузети за уништавање одметничких формација. Подухват ликвидације „рода“ пожељно је спровести за двадесет четири часа.

Поћутавши мало, он погледом обухвати слушаоце.

— Да… Још нешто…

Преводилац се загледа у своју бележницу.

— Противник поседује јаку радио-станицу за праћење. Током операције не користите уобичајене канале радио-саобраћаја.

Кроз два часа у штабу ескадриле седели су практично сви представници „Скобе“ и „Чајке“, одабрани за испуњавање предстојећег задатка. Два реда столова заузели су момци Бате Блаженка, који је џангризаво претресао сваку ситницу претпостављене, како се предлагачу чинило, најбоље варијанте операције. Карту су престали да окрећу око пет ујутру, после чега су још два часа пушили.

У цик зоре Бата је, с момцима, „бе-те-ерима“ похитао кроз маглу у своју базу, да се припреми за подухват. Разишли су се и летачи. Напад је имао да наступи четрдесет и осам часова после наређења из Кабула. У току дана одобрење за планирани подухват добили су лично од команданта армије, народски речено од „главног“.

Скоро два дана прошла су у обичним припремама — провери технике, опреме, писању кућама. Свако је писао по два писма — једно посмртно, опроштајно, за случај погибије, и друго — обично, пошто после операције за епистоларно стваралаштво нису имали моћи. Пред само полетање, по старом војничком обичају, одевали су све чисто.

— Рекао је: „Полазимо!“, и махнуо руком, — промрмља у браду Гена Хлебњик из Викторове групе, шкљоцнувши очишћеним затварачем свог верног „калашњикова“.

— Пет, четири, три, два, један, нула… Полазак!

Радајев-Јевдокимовљева група, која је за собом имала двогодишње искуство у авганистанској кланици, прихватила је двадесет мајстора-спецназоваца и одлетела у правцу Хајркота. Почело је борбено одбројавање времена.

Час напада као да се одразио и на време. „Вртуљци“ су одјурили на једну, а облаци на другу страну. И само је „бело сунце пустиње“ непристрасно пратило даљи развој догађаја.

Сви људи из базе, укључени у операцију, увежбани, ћутке су заузели борбене положаје. Официри и војници ослобођени задатка душом и срцем су били су с онима који ће за неколико часова сазнати одговор на питање: жив остати или главу дати.

Преко радио-везе са „нула-једанаестог“ брода развој догађаја пратио је Коља Мајданов, православни Казах, каквих је Виктор немало сретао у свом завичају, у Казахстану. Николај у том часу још није знао да ће са својим момцима спасти животе двадесет и два војника „Скобе“ и „Чајке“. За показану храброст и одважност доделиће му звање Хероја Совјетског Савеза.

Пре две године он је већ достојно положио страшни ратни испит: са литице, високе три хиљаде петсто метара, извукао је борце владине армије, са свих страна опкољене бунтовницима. Додуше, ради тога су брод морали олакшати до те мере, да су с хеликоптера поскидали сву висећу опрему, чак и врата. Други пут је Коља од разбеснелог пешчаног вихора у пустињи Регистан спасао од смрти око стотину номада Белуџа.

Мајдановљева летачка вештина била је тако велика да је био један од малобројних пилота којима су дозвољавали потрагу за бандитским формацијама у режиму „слободног лова“, односно без усаглашавања са командом ваздухопловне јединице. Летети са њим пилоти су сматрали чашћу. Па и „духови“ би били срећни да су знали путање његових летова: за Кољину главу расписали су награду од милион авгана у готовом, о чему су сведочили сликовити прогласи, разбацани по Газни.

…Педесет шест минута после полетања прве групе, из командног места руководиоца летења искочио је командир ескадриле и, заборавивши да му је микрофон у рукама и да наређење може издати преко везе, раздрао се до промуклости:

— Извиђачко-деснтној групи: полећи!

Но, и пре тог испада Мајданов и сви који су се налазили на броду знали су да ће сада пасти команда, јер су и сами слушали радио-размену. Схватили су да се тамо десило најгоре: са Радајев-Јевдокимовљевом групом неочекивано је изгубљена веза. Најмањи разлог за то — оборили су их. Оно чега су се највише бојали, то се и догодило.

Док су летели ка подручју надгледања, оба брода су истовремено, како кажу пилоти, „ухватила“ по једног „Стингера“. „Црним родама“ се није могла порећи ратна вештина.

Водич групе Алексеј Радајев смогао је, мада грубо, приземљити хеликоптер, узоравши трбухом око тридесет метара. Његовим следом, по свеже изривеном шанцу, заваливши се на бок, замало с репом напред, браздао је земљу Саша Јевдокимов. Пут кочења машина, из којих је куљао густ дим и шикљало прокључало уље из пробијених мотора, био је упечатљив. Најзад се оба брода, братски загрљена, зарише кљуном у песак. Двадесет пет преживелих од тридесет људи, заглушени, разбијених лица и поцепане одеће, покушавали су да из горућих летилица извуку тешке рањенике и остатке погинулих. Њихов положај није могао бити гори — с обе стране јарак је био окружен литицама, на чијим су се врховима налазиле ватрене тачке „рода“, па и у самој долини планинског потока противник се, са сунчане стране, разместио за сваким згодним валутком. Позади, за теснацем између литица, налазила се провалија, јарак је десно од ње улазио у широку избочину у стени.

Како „Стингери“ погодише „осмице“, две „двадесет четворке“, које су их пратиле у борбеном строју, пропеше се у ваздуху да једновремено изврше моћну паљбу по упориштима „рода“ из свих врста наоружања којим су располагали.

Троока црвена ракета „духова“, која је залебдела над местом пада „вртуљака“, била је „родама“ знак за уништење наших момака. И почела је таква паклена стрељачко-топовска какофонија да су се људи, који једва да су испузали из хеликоптера, сместа зарили у одједном прокључало од куршума и граната блатиште канала.

Пометени момци нису имали ни најмање могућности да испале макар и један узвратни хитац. У том тренутку, заправо, нису ни знали где би пуцали. Од облака паре, што се дизала из воде, противника нису видели ни једни ни други. Радајев је за леђима, неким чудом, опазиуо уску стазицу, којом су за два-три минута сви могли допузати до колико-толико удобнијег места, и пребацити оне који се нису могли кретати.

Грохот паљбе спречавао их је да чују чак и оног најближег, па су се споразумевали прстима, као на извиђањима. Ма како чудно то звучало, али сопствена предузимљивост и прибраност скоро све их је умирила. Људи су почели брзо и плански да се укопавају, заузимајући сићушну кружну одбрану. Ко је могао, укопавао се до самих рамена у влажан песак. Тим пре што је био податан, иако језиво хладан.

Све неспособне за гађање сложили су на хрпу, у средишту кружне одбране. Леша Радајев је хладнокрвно пребројао укупну количину муниције и разделио је свима на равне части. Сви су, не договарајући се, пред собом у песак заболи бајонете. Све то трајало је минут и по до два. То и чини силном руску душу у тешким ситуацијама: без обзира на јаку нишанску ватру, сву припрему за одбрану борци су спровели не обраћајући пажњу на фијук танади.

Један десантник, сасвим млад, управо такве су и називали „бачама“, први пут се обревши у тако тешком положају, од страха је изгубио присебност и покушао да умакне из одбрамбеног обруча. Добивши жешћи, али спасоносан ударац у главу од једног борца, војничић је смирен и положен у средину заједничке хрпе.

У висини усамљено, али претећи, кружиле су две „двадесет четворке“, расипајући своје стрељиво по противнику. Саша Јевдокимов дигао је поглед ка небу и тихо и разговетно изустио:

— Ако појачање од наших не буде овде за педесет минута, командири група ће по мојој заповести ишчупати осигураче бомби и дићи нас у ваздух.

Нико није имао примедби.

А „духови“ су помахнитали. На малени обруч руских војника сручила се ватра са густином не мањом од пет зрна на квадратни метар. За неких петнаест минута борбе сви су били рањени. А са сунчане стране, брзином већом од највише дозвољене, у помоћ су већ хитали шесторка Ми-8 и десет Ми-24. До положаја им је преостало неколико минута лета.

Командант групе на првој, „нула-једанаестој“ осмици, био је Бата Блаженко. Узбуна и одсеви од битке били су такви да су летачи још са пет километара одредили како ће правилно прићи и искрцати борбене групе. У томе им је помагало и сунце. Не мичући се од његових зрака, који су им били у леђа, ни десно, ни лево, Коља Мајданов, подржан свим врстама стрељачко-топовског наоружања, први се спустио у само средиште пакла.

Ватра „духова“ постала је још јача, тако да су за неколико секунди до приземљења од разлетелих парчади стакла били посечени сви који су се налазили на броду. Искрцавање Бате и његове групе успело је тек при трећем приземљењу.

За секунду-две четрнаест људи се извалише на земљу и, што врдајући, што бауљајући, почеше да се привлаче Радајевљевој групи. Мајданов, творећи чудеса у пилотирању, довијао се да нађе такву тачку очекивања на земљи, са које би сви успели да се укрцају. Упркос рупама од метака, које су хеликоптер претвориле у решето он је, као и пре, остајао способан за борбу.

Будући командир ваздухопловне групе и тежећи да сачува живот друговима, Коља је свим бродовима забранио да долазе до тачке утовара, преузевши сву одговорност на себе. Остали су имали само да пружају ватрену подршку, са удаљености не мање од петсто метара.

— Но, шта је, суседи, јесте ли се начекали? — прошишта Бата. Он се први нашао међу браниоцима.

— Сад ћемо сви нагрнути у „нула-једанаести“ брод! — завика он у рацију. — Имамо тридесет секунди. Отворите четворе очи! За други покушај неће бити прилике!

Мајдановљева летилица, попут лопте скачући с тачке на тачку, у облацима прашине, огња и дима, већ је стајала на новоме месту за утовар. А живи су већ теглили мртве. Виктор је, попут складиштара, пребројавао главе. Бата, мењајући седми оквир на пепељасто-црвеном од усијања „калашњикову“, непрестано је хрипао:

— Сви?! Ту су сви?!

Главе је већ бројао свако ко је за бројање био способан.

— Ну, шта је?! — Већ седећи на ивици брода с опуштеним ногама, Блаженко је палио рафалима на све стране и настављао да, као покварена плоча, непрестано запиткује:

— Сви су ту?!

Како год бројао, једног није било. Гена испаде са брода и, треснувши трбухом о земљу, показа на прстима:

— Тројица за мном! Мајданове, одвези хрпу на страну и сместа за нама!

Силно претоварен брод, забацивши реп и скоро браздајући носом земљу, једва се отрже од површине да промени место очекивања. Тада се зачу спокојни Кољин глас:

— Или ћемо се сви извући, или сви остајемо.

А четворка, која се дала у потрагу, у густом диму и чађи, при видљивости од два-три метра, пипајући је тражила заборављеног. Нађен је врло брзо: дечко-„бача“, којег су на самом почетку битке „успавали“ ударцем по глави. Разрогачених очију, војник се дивље кикотао, грлећи облутак у јарку. Тројица су га једва откачили. Довукавши нађенога до брода и бацивши га код осталих на хрпу, Блаженко, због нечег већ без аутомата, са једном бомбом и ножем, отпузао је до пилотске кабине и показао Мајданову рукама: „Идемо!“

„Роде“ су већ пришле на педесет метара. Намах прекративши пуцњаву, схватиле су да тим људима само чудо може помоћи да узлете и не падну им шака. И Мајданов је запањујуће спокојно учинио оно што је само Летачу са великим словом дато да учини.

На броду се налазило тридесет пет људи и зато је, због претоварености, могао полетети само авионски, то јест из залета. Путања, од Коље и судбине назначена за „узлетну стазу“, била је тако уска да би се, ако би хеликоптер склизнуо са ње макар и метар улево или удесно, његова носећа вртешка поломила од ударца о стену. Дужина залета била је краћа од сваког теоретског минимума о којем пишу у летачким уџбеницима. Узлетање на онај свет нису ометале чак ни „роде“. Кроз етар се пронела само једна реч: „Полећемо!“

Машина се, подрхтавајући, спочетка полако и тешко залетала. И у тренутку када се стајни трап од земље одвојио вуквално за један сантиметар, „узлетна стаза“ се сурвала. Под хеликоптером се разјапила стометарска провалија. Али, милошћу Божјом, моторно срце и до граница пуцања усковитлани пропелер, који се од преоптерећености претворио у левак, били су на страни руске одважности.

Хеликоптер, падајући у понор, после неколико десетина метара успео је да достигне број обртаја који је недостајао, прекине пропадање и, полако набирајући висину, крене у правцу базе. „Роде“ нису веровале сопственим очима: сигуран плен шмугнуо им је пред носом! У немоћном бесу за летилицом су осули паљбу из свих типова стрељачког оружја.

И тада су се на њих обрушили „вртуљци“, који су пратили спасавање оборених посада и чекали свој ред. На душманске положаје сручила се топовско-ракетна туча која је њихову базу претворила у гротло вулкана, у густе прљаво-црне облаке дима, прашине, огња и чађи. Када су експлозије граната и ракета утихле, могло се чути само пуцкетање догоревајућег метала, повремени јауци рањених „духова“ и звиждук метака распрслих у пламену.

Четири борбене групе спецназоваца „Чајке“, петсто метара одатле, стрпљиво су чекале када ће моћи шта било разабрати на том месту, са кога је колико јуче извирала смртна опасност. Али, отровни дим, који је попут дебелог зида прекрио разорено упориште „рода“, лебдео је у непокретном, устајалом ваздуху, ометајући их да приступе завршном делу операције.

Ниједан бандит није се извукао из тог котла међу литицама, премда је неко свакако преживео у шпиљама. Борци „Чајке“ нису бадава траћили време. Одступили су за још један километар, устројили кружну ноћну заседу и укопали се у обруч. Око један по поноћи над „духовском“ базом појавили су се бомбардери Ту-22 из Савеза. Пошто су је брижљиво избомбардовали, повукли су се.

У свитање је дунуо ветар и растерао дим и гар, што је Аркаши, руководиоцу операције, омогућило да заповеди:

— У бој!

Али боја, као таквог, није било — нису се имали с ким тући. Сред разбијене, извитоперене технике, успели су пребројати око тридесет пет лешева „рода“. Два Батина водника уредно су испунила наредбу команданта батаљона о проналажењу двојице америчких саветника, живих или мртвих. Њих је, немарно затрпане пред улазом у шпиљу, пронашао Аркашин немачки овчар-трагач, по имену Бача. Испунивши газдино наређење, пас је полегао, тако да се слио са бојом земље, и једва чујним цвиљењем „известио“ о испуњеном задатку, показујући црвени језик. Оба бивша одликаша „плехановке“ и МГУ поштено су се обрукали на војној „олимпијади“, када су медаље однели обични руски школарци са Урала. Почивше Американце препознали су по јакој, квалитетној обући и чистом, негованом телу. Њихове главе „духови“ су однели својим газдама као доказ да Русима исти нису живи пали у руке. По свему судећи, преживеле „роде“ умакле су кроз бројне катакомбе и природне пештере, којима су испуњене планине Хајркота.

Неколиким лешевима биле су разбијене главе. Највероватније су их њихови дотукли, пошто самртњаци рачуне са животом не своде на тај начин, имају они друге методе. Операција је, заправо, била завршена и, да не би губили време и мирно се вратили кући, Аркаша је својима наредио:

— Прегледаћемо летимично пећине и за тридесет минута одлазимо.

Забранио је да се у шпиље улази дубље од природне светлости. Пре но што ће прегледати сумњиве мрачне делове, Аркаша је захтевао да у њих баце по трофејну бомбу америчке производње, од којих је свака била испуњена с око сто челичних куглица, заливених воском. Њихова вредност била је у томе што никога нису смртно рањавале, али су без очију остављале практично све, којима су намењиване.

Осам БТР-а, затворивши приступ у пећине, усмерили су цеви КПВТ — моћних митраљеза, намештених на њима. По наређењу капетана-Новосибирца, четири групе од по пет људи брзо и нечујно несташе у пећинама. Три групе, процуњавши петнаестак минута и побацавши неколико бомби за сваки случај, изађоше сневољене. Џаба су базали…

После двадесет минута, када се Аркаша, коме се задњица од дугог чекања већ узврпољила у „оклопњаку“, спремао да пошаље људе у помоћ четвртој групи, из пећине се разлегао хохот, а минут касније отуд изађоше војници… у униформама енглеске краљевске војске. Један од њих ишао је напред клецајући. Он је, с лицем зајапуреним од напора, обема рукама теглио огромну, два пуда тешку, складишну књигу.

У њој је само попис шлемова бројао четрдесет хиљада комада, а да се не говори о другој разноврсној опреми. Тај део пештера био је брижљиво уређен и до танчина промишљен у инжењеријско-фортификационом смислу, као војни логор, у доба енглеске интервенције. Дуж камених зидова пружали су се дебели електропроводници и често се надносили разбијени абажури. Складиште је заузимало доста велику пећину, око педесет квадратних метара, са металним, решеткастим вратима. Даље од пронађеног складишта десантници нису залазили. Тамо су једноставно, без журбе, побацали америчке бомбе и немарно прорешетали. У дубини пећине било је сухо, свеже и топло. Негде је звонко струјао поток.

Обукавши униформе енглеских колонизатора, и поневши са собом лом свакојаких дрангулија, од којих су најцењеније биле металне чутурице, налик на малене добоше (које су, додуше, на њихову велику жалост, биле празне), колона „Чајке“ запрашила је пут базе. На предњем „бе-те-еру“, под шлемом с конца деветнаестог века и у раскопчаном зимском френчу, забанио се раздрагани Аркаша.

Уопште, брижљиво промишљена операција успешно се завршила. Летећим разбојницима не само да су очерупали црно перје, него су и њихово гнездо уништили. Јаја тамо више неће носити. Но, и „Чајка“ је из тог окршаја изашла добро удешена. Два њена птића „тулипани“ су однели у Русију. Један је заувек ослепео и оглувео, тројица су престала да ходе и драганама носе цвеће, просто зато што више нису имали чиме да га поклањају, а на војним униформама неколико десетина бораца, као знак срчаности, појавиле су се пришивене жуте и црвене врпце рањеника. Сви који су тог дана мирисали барут у планинама Хајркота су одликовани. А на челу славне војничке кохорте стајао је капетан „нула-једанаестог“ брода Коља Мајданов. Част и слава теби, руски војниче!

Неописиво горко је говорити о томе: 29. јануара 2000. године од Р. Х., приликом испуњавања борбеног задатка у Чеченији Херој Совјетског Савеза, пуковник НИКОЛАЈ МАЈДАНОВ, беспримерно храбро завршио је свој животни пут.

          Био је постављен задатак да се искрца десантна група у зону дејстава вахабитских побуњеника. Међутим, одмах после искрцавања, постало је јасно да је извидница подбацила у избору квадрата десантирања. Одред десантника пао је у заседу — под снажну унакрсну ватру дотад притајеног противника. Неколико наших бораца одмах је било рањено.

          Командир летача доноси једино могуће решење у тој ситуацији: узети десантуру назад на брод. Суворовски закон: сам погини, али друга избави, био је растворен у Мајдановљевој врелој крви. Он никада није остављао ратне другове на цедилу. Пред Богом сведочим о томе, са свим својим опитом ратовања раме уз раме са њим у Авганистану.

          Приликом евакуације десантника, непријатељски метак погодио је контролну таблу и одскочио у груди мужанственог пилота, запавши у област осрђа. Али чак ни тако тешка рана за њега није била смртоносна. Није испуштао управљач из својих руку. Већ приликом узимања висине Мајданов бива рањен у врат. Повређене су му најважније артерије. Међутим, и тада је Николај наставио лично да управља крстокрилом летилицом, и скоро да је довео до наше базе. Зато је он и био — летач од Бога! Живот је Николаја оставио управо у лету, од огромног губитка крви, неколико секунди до приземљивања. Спуштање хеликоптера завршио је његов други пилот.

          Нико у хеликоптерском одреду није хтео да верује у смрт вољеног командира. Кршни мушкарци, који су прошли пакао мноштва жестоких битака, плакали су због таквог губитка, ридајући, као мала деца. До дан-данас ни ја не могу да се помирим са смрћу свог ратног друга. Упркос задоцнелим напорима ратних лекара, душа јунака одлетела је у — за нас земне засад недосежну — небеску даљ.

          Руски војник Николај МАЈДАНОВ сахрањен је у Алеји Хероја гробља Преподобног Серафима Саровског у Санкт-Петербургу.

          Вјечнаја памјат Христољубивому војеводи Николају! Слава његовог живота и подвига у нашим срцима, у душама наших потомака, неће потамнети никада! Име његово навјеки је уписано у скрижаљи мученика за једину и недељиву Свету Русију! Амин.