Биљана Бошњак: УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР (ДРАГОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ ИЛИ МАЈКО СРБИЈО, ПОМОЗИ)

Спасавање српских избеглица од Перућца до Баћевца и даље до Љубовије пролећа 1942. године организовао је Десети добровољачки одред. Само у тих неколико месеци у Рачанском срезу прихваћено је више од 20 хиљада људи. Ангажовали су љотићевци све људе са десне обале Дрине који су имали чамце и сплавове, а сами прелазили на другу страну да одбране и прихвате збегове. Командовао им је Милош Војиновић – Лаутнер, велики заљубљеник у фотографију, који је уз лично наоружање увек носио и фотоапарат. Тада је, између осталих, снимио и напаћену жену, чији лик је постао симбол страдања, бежаније и избеглиштва током Другог рата. Фотографија је објављена у листу Ново време и инспирисала Стојановића у изради плаката.

Сликар, графичар и карикатуриста Драгослав Стојановић (1890-1945), творац знаменитог плаката Мајко Србијо помози, којим су током Другог рата позивани грађани Србије да помогну свом народу побеглом од усташког терора, аутор чувеног заглавља предратног сатиричног часописа Јеж и дизајнер лога и најпопуларнијих едиција издавачке куће Геце Кона, кажу, нестао је 1945. године.

Постоје подаци да је искључен из Удружења ликовних уметника Србије на седници одржаној 17. фебруара 1945. године и рачуна се да је убрзо после тога убијен. Али нема пресуде Војног суда ни Народног суда којом би му 1945. године била изречена казна стрељања. У регистру жртава Комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године под истим именом – Драгослав Стојановић – стоји да је поменути у Уписнику Војног суда у Београду, пресуда ВВС 93/94, стрељан 29. децембра 1944. године. Нема података о датуму рођења, занимању и именима родитеља, само да му је пребивалиште и место рођења Београд. Место страдања – непознато; разлог – народни непријатељ; лице означено као противник комунистичке власти. Да ли се ради о сликару Драгославу Стојановићу?

Није сигурно. Он је рођен у Аранђеловцу, а пребивалиште је имао у Београду. Постоји ли могућност да је Београд грешком уписан и као место рођења? Да ли је могуће да неко прво буде стрељан, а тек после скоро два месеца исључен из УЛУС-а? У временима каква су била крајем 1944. и с почетка 1945. године могуће и да јесте.

ФОТОГРАФИЈА ЖЕНЕ ИЗБЕГЛИЦЕ

Постоји прича – тако су говориле његове поратне колеге – да је Драгослав Стојановић стрељан наводно због неке карикатуре Стаљина, никад објављене, али га је, ето, неки, никада именовани колега вајар брже боље пријавио. Извеснија је друга, по којој је убијен јер је био аутор плаката Мајко Србијо помози.

Други светски рат је почео. Стижу Немци, а онда крећу ове још живе поделе на партизане, дражине, љотићеве… За то време дешавају се злочини над Србима у НДХ. У Србију бежи стотине хиљада избеглица. Требало их је збринути. Влада Милана Недића наручила је плакат Мајко Србијо помози не би ли пробудила свест јавности у Србији о потреби да се помогне свом народу у невољи. Формирани су и тада, као и 1991. године, прихватни центри, основан Комесеријат за избеглице, прикупљала се храна, гардероба, средства за личну хигијену…

Плакат Мајко Србијо, помози Милан Недић је – кажу – држао у својој канцеларији уз слику краља Петра II. Драгољуб Стојановић је због њега изгубио главу. А тачан број Срба којима је тадашњи бег у матицу спасио живот никад није утврђен. Више од пола века касније јавности је обелодањена прича тог плаката.

Драгослав Стојановић плакат је урадио према фотографији жене избеглице коју је маја 1942. године у Бајиној Башти снимио Милош Војиновић – Лаутнер, командант Десетог добровољачког одреда. Причу о фотографији открио је ужички новинар Ђорђе Пилчевић. Добио ју је сада већ пре више од тридесет година од Платона Милојевића, негдашњег старешине и игумана манастира Рача, истог оног који је током рата сачувао и Мирослављево јеванђеље.

НЕМАЦ ЉОТИЋЕВАЦ И ИНСТРУКТОР ЛЕТЕЊА

Спасавање српских избеглица од Перућца до Баћевца и даље до Љубовије пролећа 1942. године организовао је Десети добровољачки одред. Само у тих неколико месеци у Рачанском срезу прихваћено је више од 20 хиљада људи. Ангажовали су љотићевци све људе са десне обале Дрине који су имали чамце и сплавове, а сами прелазили на другу страну да одбране и прихвате збегове. Командовао им је Милош Војиновић – Лаутнер, велики заљубљеник у фотографију, који је уз лично наоружање увек носио и фотоапарат. Тада је, између осталих, снимио и напаћену жену, чији лик је постао симбол страдања, бежаније и избеглиштва током Другог рата. Фотографија је објављена у листу Ново време и инспирисала Стојановића у изради плаката. Аутору фотографије филмове је развијао тада чувени ужички фотограф Илија Лазић. И сам Лаутнер је био ужички зет, ожењен Надом, ћерком Андрије Мирковића, председника општине. Рођен у Марибору, од оца Немца и мајке Словенке под именом Хенрих Лаутнер, у златиборски крај стигао је 1938. године и основао једриличарски клуб. Женидбом у манастиру Жича примио је православље и узео име српског епског јунака Милоша Војновића. Крстио га је у тадашњи епископ Жички Николај Велимировић. Званична историја га памти као официра од великог поверења немачке окупационе управе. Четници Драже Михајловића су га сматрали једним од одговорних за операцију Моргенлуфт, којом је око 500 сељака из околине Пожеге и Косјерића одведено у логор Бањица, а већина потом у Маутхаузен. Убише га зато у Сечој Реци септембра 1943, а, по сведочењима актера, били су сигурни да је он по фотоапарату од ког се није раздвајао. Лаутнер је тада био командант Четвртог добровољачког пука „Стеван Немања“. У западној Србији певала се тада песма: „Сеча Река у долини, четници је опколили, Лаутнера погубили…“

Да је у то поратно време било како се коме заломило, сведочи и чињеница да је, на пример, Тома Максимовић, комесар за избеглице у влади Милана Недића после рата осуђен на одузимање грађанских права и четири године затвора. А стрељан је Стојановић, сликар који је зарад апела да се избеглицама помогне израдио плакат.

ЗВЕЗДА ПАРИСКИХ МАГАЗИНА

До почетка Другог светског рата сликар и карикатуриста Драгослав Стојановић живео је потпуно другачијим животом. Био је светски признат уметник и цењен професор.

Рођен је у Алексинцу 4. фебруара 1890. године у – претпоставља се – имућној породици јер се школовао у Минхену и Паризу, а није примао никакву државну стипендију. У Београду је завршио реалку, а 1905. године уписао је тек основану Уметничко-занатску школу, на чијем је челу био сликар Риста Вукановић. Прву генерацију чувене школе похађали су са Стојановићем и потоњи великани српског сликарства Коста Милићевић, Моша Пијаде, Живорад Настасијевић, Коста Јосиповић… Још као студент Стојановић објављује цртеже, а од 1910. године у листу Трибуна, чији је уредник био Бранислав Нушић, објављује карикатуре, и то готово у сваком броју на насловној страни. Две године касније одлази у Минхен и завршава један семестар у Уметничкој школи, а следеће, 1913, иде у Париз, где похађа један семестар на Академији ликовне уметности. Новинар Радоје Марковић у часопису Раскрсница из 1923. године (бр 8, стр. 49-50) о Стојановићевом раду у Паризу каже да је „снагом свог талента успео да уђе у ред најбољих декоративних сликара и карикатуриста“ те да је радио је за најпрестижније париске магазине Fantasio, Je sais tout, La vie au grand air, L`automobile, а најбоље своје радове давао је ревији La vie parisiene. Кинематографским кућама Pathe Freres и Gaumont радио је велики број плаката. У архиву Gaumont-а сачуван је Стојановићев плакат за филм C`est le printemps из 1916, који је режирао Luis Feuillade, редитељ познат као аутор филмских серијала који се сматрају важним за каснији развој трилера као жанра. Насловну улогу у том филму играла је једна од првих звезда француске и светске кинематографије Janne Roques, познатија под псеудонимом Мусидора. Какав је био квалитет његових дела, сведочи чињеница да се Француска на међународној изложби у Прагу, одржаној непосредно по окончању Првог рата, представила са чак осам Стојановићевих плаката.

БОРСАЛИНО ШЕШИР И КАМАШНЕ ПРЕКО ЦИПЕЛА

У Србију се сликар Драгослав Стојановић враћа по завршетку Првог рата и ради као карикатуриста у листу Време. Новинар Радоје Марковић у листу Реч и слика 1926. године пише:

„Из Француске долази са потврђеном репутацијом и именом које се цени у најкултурнијим земљама Европе. Његове карикатуре из Времена више су пута репродуковане у енглеским и америчким часописима, а често и у бугарским, румунским и чешким. Јануара 1926. Манчестер Гардиан (тако је тада био пун назив данашњег Гардиана, прим.аут) доноси такође једну његову карикатуру.“

Од 1922. године Стојановић предаје декоративно сликарство у Уметничкој школи у Београду. Занимљиво је да је – подаци су сачувани у досијеу Уметничке школе који се чува у Архиву Србије – његова месечна плата износила 1.500 динара, док је сликарка Бета Вукановић примала 850 динара месечно. Историчарка Загорка Јанц разговарала је својевремено са сликаром Живаном Вулићем (1911-2006), Стојановићевим учеником, и у Годишњаку града Београда (књига XXXVIII) 1991. године написала:

„… ђаци из Уметничке школе сећају га се као финог господина, високог, са проседом косом и штуцованим брковима. Увек је носио кравату, борсалино шешир и камашне преко финих ципела. Увек је био пун шале и досетки.“

Упоредо са професорском службом, Драгослав Стојановић наставио је да ради као карикатуриста у листу Време. Сарађивао је са часописом Реч и слика и Звоно, излаже и слике и карикатуре. Иако у ратно време није био склон политичким карикатурама, много раније се јасно дефинисао као антикомуниста. О томе сведочи и његова карикатура Троцког објављена у Времену 1923. године. Урадио је и бројне цртеже истакнутих личности тадашњег културног и политичког живота Србије. Међу најзанимљивијим цртежима свакако је Теразије у будућности, објављен у календару листа Време 1923. године. Још увек му назив одговара. Истина, до данас су сазидане високе зграде какве је Стојановић цртежом предвидео, али улаз у метро који се види на цртежу још представља будућност.

Учествовао је Стојановић на Првој изложби карикатуре, одржаној маја 1924. године у сали Друге мушке гимназије. Изложбу названу још и Салон наших карикатуриста организовао је и отворио Риста Одавић, каснији власник листа Ошишани јеж. Поред Стојановића, излагали су Пјер Крижанић, Бета Вукановић, Станислав Жедрински… У приказима добија веће похвале од Крижанића. За Стојановића новинар Радоје Марковић у листу Време каже да се „афирмисао као наш најјачи карикатуриста и да он одскаче у сали варијатетом својих радова“. Сличне похвале изнео је и Момчило Живановић у листу Мисао.

Са друштвом Лада своје сликарске радове излаже од 1924. до 1939 године. Неколицина његових слика, рађених у различитим техникама, чува се у Народном и Музеју града Београда. Поред тога, Стојановић ради корице и илустрације за бројне књиге. Понајвише за Издавачко предузеће Геца Кон, коме је урадио и чувени амблем. Са групом интелектуалаца 1934. године договорио се да покрену хумористично-сатирички лист.

ЈЕЖ ОШИШАН У КАФАНИ

Постоји прича да се та идеја родила док су седели у кафани Гинић, која се налазила у Поенкаревој улици број 20 на месту данашњег Дома омладине. Име Јеж предложио је конобар, присутни се сложили додајући придев ошишани као алузију на цензуру тадашње штампе. Драгослав Стојановић аутор је чувеног заглавља овог листа, ошишаног јежа који се гледа у огледалу.

Први број Ошишаног јежа изашао је 5. јануара 1935. године. Штампан је у 22.000 примерака те је још због великог интересовања доштампаван. У њему су објављивали и Бранислав Нушић, Станислав Винавер, Бранко Ћопић, Пјер Крижанић… Ошишани јеж излазио је до 6. априла 1941. године, када је одштампан 350. број, који због почетка рата никада није стигао до читалаца.

Рат је почео, а тек пензионисани професор Уметничке школе у Београду Драгослав Стојановић одведен је у логор у Нирнберг, из кога се са групом заробљеника вратио 1942. године. По повратку ради у листу Српски народ, у коме су илустрације објављивали и Живорад Настасијевић, Љуба Ивановић и Никола Бешевић.

Ошишани јеж после рата наставио је да излази под називом Јеж, ваљда алудирајући да им придев ошишани не треба јер више нема ни цензуре. А и сами су цензурисали свог саоснивача и сарадника. Име Драгослава Стојановића није помињано ни на једној од многобројних годишњица и јубилеја „јежеваца“, ни у једној причи, анегдоти, нити фотографији. Био је избрисан.

ДВЕ СМРТИ УМЕТНИКА

Драгослав Стојановић имао је две смрти. Једну, када је стрељан и уметничку, која је наступила у тренутку искључења из УЛУС-а. Али и две рехабилитације. Прву, када је у Годишњаку 1991. године изашао текст Драгослав Стојановић, београдски карикатуриста и сликар историчарке Загорке Јанц. За другу рехабилитацију побринули су се његови „јежевци“. На захтев главног уредника и редакције, покренут је поступак. Окружни суд у Београду донео је 17. децембра 2008. године решење којим је рехабилитован. У њему стоји да је, како га на смрт стрељањем није осудио ни Војни нити Народни суд, сликар Драгослав Стојановић жртва чистки.

Праву, ону стваралачку рехабилитацију, Драгослав Стојановић још није имао. Нико није скупио његове слике, плакате, илустрације и карикатуре и направио изложбу, објавио монографију, увео његово име у уџбенике и предавања у уметничким школама и академијама. Само тако се уистину рехабилитује уметник.

(Изглед, повезнице, коректура и опрема текста редакцијски)

Изворник: Нови Стандард

Related posts:

Биљана Бошњак: УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР (ЕВГЕНИЈЕ И. ЛАПТЕВ ИЛИ НАШ ЗАБОРАВЉЕНИ РУС) Виктор Николајев: ЦРНЕ РОДЕ Биљана Бошњак: УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР (МИХАИЛО МИЛОВАНОВИЋ) Предраг Петровић: СРПСКИ КЊИЖЕВНИЦИ О ОКТОБАРСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ: СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР И ДРАГИША ВАСИЋ Виктор Николајев: СВЕДОК АВГАНСКЕ ГОЛГОТЕ Миодраг Зарковић: СРБИЈА, ЗЕМЉА МЕЂУ… КУКАВИЦАМА? АНЕГДОТЕ О СРПСКИМ ВЕЛИКАНИМА Драгош Калајић: НИСАМ ОД РАСЕ РОБОВА – КУРЦИО МАЛАПАРТЕ Мило Ломпар: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ И ПРВИ СВЕТСКИ РАТ Раде Јанковић: ВОЗОВИ БЕЗ ВОЗНОГ РЕДА Интервју: Милослав Самарџић – СРБИЈА: ТЕЖИНА ПРОШЛОСТИ (за француски часопис Commentaire) Раде Јанковић: НА КАФИ КОД ВЕЉКА ГУБЕРИНЕ