Душан Милијић: ТАЈНЕ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ НЕОТКРИВЕНЕ

Велико је питање да ли се Самарџићево истраживање занемарује због тога што је потекло од човека који не поседује академско филолошко образовање – или је у питању неспособност, па и незаинтересованост нових генерација да се неке старе заблуде признају и исправе.


Душан МИЛИЈИЋ

За и против Милослава Самарџића

Иако се из штампе први пут појавила 1995 (а затим доживела и друго издање 1997), књига под називом Тајне „Вукове реформе“ аутора Милослава Самарџића нимало није добила ону пажњу коју заслужује, а тим пре заслужује пажњу ако се испостави да у њој има и неистина или неоснованих закључака – јер аутор се усудио да у питање доведе оно што чини духовну лествицу савременог српског стандардног језика, усудио се да изнова преиспита не само реформу правописа коју је у првој половини XIX века извршио Вук Стефановић Караџић, него да преиспита и однос данашње науке према српској историји уопште.

Истина, данас није никаква контроверза писати негативно о Вуковој реформи, али Самарџићева књига написана је и објављена средином последње деценије XX века, када је од Вука био стваран култ српског националисте, и то након вишедеценијског тумачења Вукове делатности као темеља југословенства.

Милослав САМАРЏИЋ

Могуће је да би већ и само име аутора одбило многе читаоце, јер се рад Милослава Самарџића првенствено везује за историју четничког покрета, па би неко могао помислити да је и књига о Вуковој реформи идеолошки обојена. Сем тога, Самарџић је дипломирани економиста а не лингвиста нити историчар, па се и отуда поставља питање да ли је целом проблему пришао на адекватан начин, или је то још једна у низу теорија завере из пера једног лаика. Тако би се Самарџић могао сврстати у групу псеудоисторичара од којих је широј јавности свакако најпознатији Јован И. Деретић, мада такво поређење не би било праведно, јер Самарџић се у својој књизи ограничио углавном на познате историјске и филолошке чињенице, а ако је негде и изнео контроверзне теорије, ипак није залазио у тезе о античким Србима.

Самарџићева књига Тајне „Вукове реформе“ управо и почиње епохом која се у званичној историографији везује за досељавање Словена на Балкан, затим се наставља освртима на мисионарски рад Ћирила и Методија и развој српске писмености, да би постепено увела читаоца у срж проблема, и то не само проблема Вукове реформе као такве, него и проблема који данашњи читаоци имају пред текстовима писаним на старој српској (предвуковској) азбуци.

Даље, Самарџић се није зауставио на периоду Вукове реформе, него је продужио све до југословенске епохе, ипак споменувши неколико пута и четнички покрет, па је и некадашњу књижевну расправу између карловачког професора Георгија Хранислава и бечког цензора Јернеја Копитара упоредио (анахроно) са сукобом Драже и Тита. Иначе, Самарџић Вукову реформу посматра као Копитареву, односно аустријску идеју, што је, мора се признати, поткрепио солидном документацијом, тако да опет нема говора о произвољној теорији завере. Истина, и раније су се могле чути критике да је Вук (чак и несвесно) радио у интересу Аустријског царства и Ватикана, али нико се није потрудио да за такве ставове пронађе јаке аргументе и сакупи их на једном месту као Самарџић.

Вуковски Самарџић

Самарџићева књига није без битних недостатака, а на појединим местима могу се запазити и веома крупне грешке, које су очигледно последица брзоплетости, можда и жеље да се Вуков рад што више дискредитује, па су у тим случејевима изостале ауторове детаљније провере пре него што би изрекао коначан суд.

Ни песнику Владимиру Јагличићу, који је иначе рецензент Самарџићеве књиге, није промакло то да је аутор понекад и сâм наступио „вуковски“ (Владимир Јагличић, Поговор у књизи Тајне „Вукове реформе“, стр. 225), што није без значаја, јер колико год Самарџић био противник Вукове реформе, између њега и Вука постоји најмање једна, и то веома битна сличност: обојица су без академског филолошког образовања, али их то не спречава да оштро критикују искусне и признате научнике. Као што је Вук некада нападао не само појединце попут Лукијана Мушицког и Јована Хаџића, него и читава научна друштва, на сличан се начин и Самарџић односи према целокупној српској лингвистици, поготову кад изричито тврди како ова наука још од Вуковог времена „стоји на нездравим темељима“ (Самарџић: 211).

Примећује се да Самарџићу недостаје и научна опрезност, јер не само што је склон брзоплетим закључ-цима, него често не наводи тачне изворе одакле је узимао цитате, понекад не користи ни оригиналне текстове него их преузима из друге руке а да то ничим не обележава, док у неким случајевима врши такве измене у самим цитатима да би се могло говорити о фалсификовању.

Да Самарџић не посматра ствари са научног становишта, доказ је и то што за народни говор необразованог слоја становништва (одакле је и Вук потицао) каже да је „најгора варијанта српског језика“ с почетка XIX века, да је „искривљен“ насупрот „правилном“ говору образованих Срба тог времена (Самарџић: 95). Неозбиљно је, међутим, у једној научној анализи (а Самарџић се труди да његова књига тако изгледа) називати један говор искривљеним, јер са лингвистичког аспекта сваки је дијалекат правилан, па и онај који највише одудара од језичког стандарда – а посебно је питање да ли се појам језички стандард може користити за језик којим су писане и штампане српске књиге крајем XVIII и почетком XIX столећа.

Чини се као да је Самарџић на овај начин вратио Вуку мило за драго: док је Вук говорио да образовани Срби најлошије говоре и пишу јер су језик искварили страним речима, првенствено русизмима, дотле Самарџић тврди како је Вуков говор спадао у најгоре баш зато што није био оплемењен апстрактним појмовима, стручном термилогијом, али и зато што је био прожет турцизмима. На неки начин, могло би се дати за право и Вуку и Самарџићу.

Нажалост, а истини за вољу, Самарџић не само што данас није једини који дијалекатске облике сматра „искривљеним“, него се такве констатације често могу чути и у научним круговима, због чега су оних дијалеката који одударају од стандарда почели одавно да се стиде и сами њихови говорници.

Желећи да што боље покаже колико је Вукова језичка варијанта била „искривљена“, Самарџић прави табелу где пореди неке речи из Вукових дела са „правилним“ изговором, али и то чини на крајње погрешан начин, посебно кад као „правилне“ еквиваленте Вуковим облицима „ћео“ и „онђе“ наводи „хтео“ и „онде“ – имало би можда неког смисла да је навео облике „хтио“ и „ондје“, а овако испада како је ијекавица уопштено неправилна у односу на екавицу (Самарџић: 96).

Ни то давање предности екавском изговору није случајно, јер Самарџић ће у последњим поглављима своје књиге подржати групу интелектуалаца који су заступали тезу о свођењу српског стандарда на екавицу. У том погледу, помало је контрадикторно кад Самарџић истиче Његошев стил и језик као контраст Вуковој реформи, јер колико год Његошева поезија била квалитетнија од народне епике, и његова је ијекавица вуковског типа, па у многоме одудара и од ондашњег и од данашњег „правилног“ изговора, што Самарџић просто заобилази.

С намером да Вукову реформу што сликовитије представи као корак назад у развоју српског књижевног језика, Самарџић наводи чињеницу да је азбука у Српском рјечнику из 1818. имала свега 28 слова, што је осликавало „најнижу варијанту српског језика“, јер су се гласови х и ф изгубили само „у неуком свету“, док су говори образованих слојева наводно сачували и „ове гласове и још много тога чега није било у Вуковом језику“ (Самарџић: 96). Поводом једне друге недоумице, Самарџић је рекао: „наравно да смо били довољно радознали да то проверимо“ (Самарџић: 12), па смо и ми били радознали да проверимо језик образованих Вукових савременика, а у ту сврху нам је послужила студија Александра Младеновића Славеносрпски језик (Нови Сад 1989), која је на неки начин и хрестоматија, јер је поткрепљена бројним одломцима из текстова предвуковског језика. И мада се не може дати закључак који би био уопштен, ипак се примећује да је велики број славеносрпских писаца (па и Његош) изостављао х у писању (чак и у генитиву множине придева), што само значи да су и многи школовани Срби на почетку XIX века изговарали овај глас спорадично, а и кад су га писали, очигледно су то чинили више из етимолошких разлога.

Самарџић је допустио себи још неке непроверене и превише једноставне закључке, поготову кад говори о предвуковским књижевним језицима, па тврди да „српска наука о језику ни дан-данас, 1994, не признаје да су Срби икада имали посебан књижевни језик“. Према српској лингвистици, наставља Самарџић, „тај језик се до XII века зове ’старословенски’, а од XII до XVIII ’црквенословенски’, ’српскословенски’ и ’српска редакција словенског језика’. За време од XVIII до средине XIX века дали су му више имена: ’црквеноруски’, ’словеносрпски’, ’славјаносрпски’ и ’славјаносербски’. Тада је наступио Вук Караџић са новим именима: ’српскохрватски’, ’хрватскосрпски’, ’српски или хрватски’ и ’хрватски или српски’ језик“ (Самарџић: 11).

Након овакве генерализације ствари, тешко је укратко рећи шта је све Самарџић погрешно представио, али најважније је то што он први словенски књижевни језик, чији су творци Ћирило и Методије, посматра као „старосрпски“ (насупрот научном називу старословенски), па иако се позива на тезе чешког филолога Јозефа Добровског (Самарџић: 10), ипак је ова теорија прилично натегнута.

Напротив, има смисла Самарџићево виђење српског средњовековног језика (јер за тај би се језик могло рећи да јесте старосрпски), али и овде аутор претерује са критиком Вукове реформе, поготову што за наслов поглавља где се набрајају књижевни језици ставља једну бомбастичну реченицу, као из неког таблоида: „Вук Караџић: Свети Сава није говорио српски!“ Иако је, и то баш на истој страници, Самарџић тврдио да су носиоци Вукове реформе „далеко издашнији у нуђењу крупних закључака него одговарајућих аргумената“ (Самарџић: 10), у овом случају се то може рећи управо за Самарџића.

Највише се Самарџић губи и показује неразумевање за филолошку проблематику XVIII и XIX столећа, поготову кад црквеноруски и славеносрпски посматра као један језик (каже: „дали су му више имена“, а затим наводи један назив за рускословенски и три мање-више идентична назива за славеносрпски), мада такву грешку неће направити доцније, кад буде детаљно говорио о језичким варијантама код Срба (Самарџић: 89–96).

Још већу генерализацију и „нуђење крупних закључака“ без „одговарајућих аргумената“ Самарџић је извршио написавши да је Вук Караџић „наступио“ са српскохрватским језичким називом: мада Вук јесте доста учинио на српско-хрватском књижевном зближавању и мада је Бечки књижевни договор у најмању руку био контроверзан потез, ипак Вук није мењао име српском језику, штавише може се рећи да је био противник било каквог другог назива осим српског (то је најбоље објашњено у књизи Петра Милосављевића Срби и њихов језик, Приштина 1997). Тек у последњим поглављима своје књиге, Самарџић ће за ову проблематику показати веће разумевање и опрезност, те закључити да се Вук јесте „залагао за уједињење Срба свих вера“, али да је у пракси (свакако под утицајем Копитара и доцније илираца) „радио на уједињењу три различита народа“, Срба, Хрвата и Словенаца, „на српску штету“ (Самарџић, 193).

Постхумни Аделунг и Смичиклас

Једну велику и недопустиву грешку Самарџић је направио зато што се дословце држао капиталног дела Љубомира Стојановића Живот и рад Вука Стефановића Караџића, које несумњиво има велику вредност, али где су у азбучном регистру под именом „Аделунг Ф.“ (Стојановић: 775) омашком обухваћени и немачки научник Јохан Кристоф Аделунг (1732–1806), творац начела „Пиши као што говориш“, и руски научник немачког порекла Фјодор (Фридрих) Павлович Аделунг (1768–1843), Вуков пријатељ. Како ни у самом тексту књиге Стојановић није ничим назначио разлику између двојице научника истог презимена, Самарџић је закључио да се ради о истој особи, те да начело фонетског правописа потиче од руског научника а Вуковог пријатеља. Једна грешка Самарџића је одвела у нове заблуде, и то не без разлога. Најпре је, цитирајући Стојановићеву књигу, Самарџић уз презиме „Аделунг“ самовољно у загради дописао „руски лингвиста немачког порекла“ (Самарџић: 111), што је у најмању руку фалсификат, јер се на том месту говори о Јохану Аделунгу (Стојановић: 48), а онда је неколико пута поновио како је чувена теза о фонетском правопису потекла од „руског научника“ или „лингвисте немачког порекла Аделунга“ (Самарџић, стр. 127, 166). Ово је Самарџићу посебно било од значаја за допуњавање тврдње како су Вуку из Русије финансијску помоћ пружали припадници „западњачке струје“, и то првенствено Руси немачког порекла, међу њима и Аделунг – дакле, наводно онај исти Аделунг који је творац крилатице „Пиши као што говориш“ (Самарџић: 130, 166), премда је тај Аделунг умро читаву деценију пре почетка Вукове реформе.

Још грубље грешке Самарџић прави користећи се емигрантском књигом Крађа српског језика Лаза М. Костића, а посебан је куриозитет што је Костић ову књигу посветио – Вуку Караџићу, „који је, генијалном проницљивошћу, успео да пронађе најчистије изворе српског језика“, што није дало мира „једном народу који је слично говорио“ (Костић мисли на Хрвате), те је тај народ „апроприсао“ српски језик (Костић: 4). Самарџићу ова посвета није сметала да Костићево дело искористи како би поновио тврдњу да је управо Вук крив за стварање српскохрватског језика и југословенске идеје, али пошто је и овде Самарџић био брзоплет, неколико је пута донео погрешан закључак јер није пажљиво прочитао цитат у Костићевој књизи.

Костић је помоћу неколико примера показао колико се кајкавско и чакавско наречје разликују од штокавског, чиме је заправо хтео доказати да су хрватски и српски два засебна језика, а да је штокавица изворно само српска.

Лазо М. КОСТИЋ (1897-1979)

На једном месту, пошто је навео кајкавске стихове, Костић прави малу дигресију, ради што боље илустрације:
„Једном је Јаша Продановић, као професор Друге мушке гимназије у Београду, донео на час философије у VIII разреду тек објављену расправу доцента за филозофију на Универзитету дра Драгише Ђурића, прочитао и казао да даје грош свакоме ономе ко је разуме.“

Одмах након овога, а у вези са раније наведеним кајкавским стиховима, Костић наставља самоуверено:
Ја дајем долар сваком Србину ко ове стихове разуме! А тобоже смо један језик!“ (Костић: 28).

Самарџић је ове две Костићеве опаске спојио у једну и начинио неку сасвим нову причу, која се никад није десила:
„Почетком века, професор Друге мушке гимназије у Београду, Јаша Продановић, прочитао је на часу следећу хрватску песму, понудивши грош свакоме ко је разуме.“

Затим Самарџић цитира поменуте кајкавске стихове (не наводећи да их је преузео из Костићеве књиге), а на крају даје произвољан закључак:
„Стихове нико није могао да разуме“ (Самарџић: 184).

Још једну је невероватну грешку Самарџић начинио када је следећи цитат, такође преузет из Костићеве књиге, приписао хрватском историчару Тадији Смичикласу:
„Загреб је говорио немачки до краја Првог светског рата, јер зашто би иначе Народно вијеће лепило 1918. по Загребу наредбе ’Говори хрватски’“ (Костић: 40, Самарџић: 183).

Омашка се вероватно десила јер је Костић на истој страници навео и неке тврдње Тадије Смичикласа, али је споменути цитат донео из књиге анонимног аутора Српско-хрватски спор. Мало историје…, објављене у Београду 1937, но Самарџић је махинално и тај цитат приписао Смичикласу.

А да је само проверио најважније податке из Смичикласова живота, Самарџић би схватио да дотични историчар није ни могао знати шта се дешавало у Загребу 1918 – јер је преминуо 1914. године.

Ко ту блеји?

Самарџић се у многоме служио и студијом Меше Селимовића За и против Вука, али пошто то није увек напомињао, читаоци би могли доћи у извесне заблуде. Примера ради, читав списак речи које је Вуку послао Јован Стејић (са сугестијом да и те речи буду уврштене у Српски рјечник) Самарџић наводи као да их је прочитао у самом изворнику, а не у Селимовићевој књизи (уп. Селимовић: 97–102 и Самарџић: 142–147). Самарџић користи и Селимовићеву препричану верзију Стејићеве критике Вуковог рада, па иако тај текст ставља под наводнике, опет не спомиње Селимовићево име, него би читалац могао помислити или да је то Стејићев текст, или да је Самарџић лично препричао Стејићеву критику (уп. Селимовић: 93 и Самарџић: 171).

Милован ВИДАКОВИЋ (1780-1841)

За Милована Видаковића, Самарџић има само речи хвале и представља га као „човека високо образованог, побожног, префињеног стила и укуса“ (Самарџић: 169), док о његовим романима ништа конкретно не каже, па је питање да ли их је прочитао, макар и овлашно.

Много је, међутим, важније што Самарџић није пажљиво прочитао ни Вукову критику Видаковићевог рада, јер да јесте, не би му се могло десити да Вуку припише ову изјаву:
Ми смо видели да Видаковић говори којешта, али је овде – извините за израз… почео и да блеји“ (Самарџић: 169).

Ова се реченица (са једном речи више) може наћи у једној фусноти књиге За и против Вука (Селимовић: 54), с тим што је Селимовић тачно нагласио да таква реакција потиче од Павла Поповића и да је објављена у Поповићевој студији о Видаковићу (Београд 1934). Ни Селимовићу није промакло да у Поповићевој реакцији има доста вуковског, али Самарџић је отишао још даље, па Поповићеву духовиту (и не баш примерену) опаску аутоматски приписао Вуку – тај превид се вероватно десио стога што ова изјава заиста подсећа на неке друге Вукове импресије о Видаковићевом раду.

Његош: за или против Вука?

Многа запажања Самарџић је преузео из књиге Јота (Београд 1981) Миодрага Поповића, али је и у овом случају само понекад наводио конкретан извор. Код спорног питања око Његошеве подршке Вуку (Самарџић: 100–101), Самарџић наводи сведочења Јована Хаџића и Љубомира Ненадовића (о Његошевом ставу поводом штампања Шћепана Малог Вуковом ћирилицом) онако како их је навео Миодраг Поповић, али притом Самарџић пренебрегава Поповићеву опаску да је Његошева књижица Кула Ђуришића и Чардак Алексића била штампана Вуковом ћирилицом за песникова живота и са песниковим одобрењем – да је и то споменуо (као и чињеницу да је Његош нека своја дела сâм штампао без дебелог јер), Самарџић не би могао тако лако закључити да је Његош био изразити противник Вукове реформе, него би се морао задовољити старим тумачењем да се Његош углавном држао предвуковске ћирилице из опрезности, а свакако и због свог политичко-духовног положаја. (Иначе, писмо у коме се Вуков рад третира као „секта“, а које је кнез Милош послао Његошу, много више говори о нарави самог кнеза него о Вуку.)

Ако је Самарџић на једном месту казао да Љубомир Стојановић о Копитару даје „непотпун и наиван закључак“ (Самарџић: 141), исто би се могло рећи и за Самарџића кад је у питању закључак о Његошевом односу према Вуковој реформи.

Премда је и о студији Светозара Стијовића Славенизми у Његошевим песничким делима (Сремски Карловци – Нови Сад 1992) дао мање-више негативан суд, Самарџић се управо овом књигом користио како би указао на језичке и књижевне разлике између двојице савременика, Вука и Његоша (Самарџић: 151 и даље). Признајући да се и код Његоша понегде уочава утицај народне (вуковске) поезије, Самарџић наводи, као типичан пример, стихове из песме „Кула Ђуришића“ да би их упоредио са стиховима из Луче микрокозма, при чему наглашава да је управо то поређење кључни моменат његове књиге, јер се најбоље види какав би био савремени српски језички стандард да се наводно кренуло Његошевим, а не Вуковим путем (Самарџић: 154). Самарџић, међутим, није навео да је идентично поређење већ учинио Стијовић у својој студији, тако да је и „кључна страница“ књиге Тајне „Вукове реформе“ заправо дословце преписана са другог места.

Самарџићево поређење Вуковог и Његошевог стила има и других недостатака и недоследности, али је најуочљивије то што Самарџић прећуткује како је Његош у Горском вијенцу био под огромним утицајем епске традиције коју су у то време промовисале песме из Вукових збирки. Желећи да, с правом, покаже колико Његошеви стихови у уметничком погледу одударају од вуковских народних песама, Самарџић наводи одломак из првог кола Горског вијенца, и то од стиха „Паде Милош, чудо витезовах“ (Самарџић: 155). Овај стих, међутим, управо показује да је и Његош одушевљено певао о Милошу Обилићу, дакле о оној личности за коју Самарџић тврди да су је „измислили већ најранији турски извори“, јер „нису могли да признају да им је султан погинуо на бојишту од бољег витеза“ (Самарџић: 42). Сем тога, Његош је у свом најзначајнијем делу још више развио и промовисао култ оне традиције за коју Самарџић тврди да је „лажни косовски мит“ (Самарџић: 48 и даље).

Петар II Петровић Његош и његов први васпитач Сима Милутиновић Сарајлија

Како би истакао предност предвуковског у односу на вуковски језик, Самарџић наводи и дела других српских песника из прве половине XIX века, између осталих и стихове Његошевог учитеља Сима Милутиновића Сарајлије, за чије дело Србијанка Самарџић каже да је „епохално“, али да се на друго издање чекало више од једног века пошто је ову књигу „преко својих веза забрањивао лично Вук Караџић, јер је била написана старим српским књижевним језиком и правописом“ (Самарџић: 211–212). И поред Самарџићевог тачног запажања да је поезија Мушицког, Стерије и Сарајлије неправедно скрајнута и да су та дела уметнички вреднија од неких епских песама, није баш јасно због чега би се Србијанка сматрала епохалним делом, а притом није сасвим тачно да је Сарајлија ову књигу штампао „старим“ правописом: наиме, ово је дело одштампано без дебелог јер и без многих других слова која су карактерисала предвуковску азбуку, па би се могло закључити да је и Сарајлија више био склон реформи него чувању старог правописа. Ово можда није доказ да је Сарајлија безусловно подржавао Вуков начин рада на реформи, али јесте још један доказ о нестандардизованости и великом шаренилу у славеносрпском језику, који је био више него зрео за реформу – иако можда не тако радикалну каква је била Вукова.

Доситеј, Мркаљ и Вук на истој линији

И поред мана које нису занемарљиве и које свакако умањују озбиљност књиге као целине, ипак се може рећи да су Тајне „Вукове реформе“ Милослава Самарџића значајне због тога што доносе један сасвим нов поглед не само на рад и личност Вука Караџића, него уопште на српску књижевност, језик и историју.

Способност да се ипак носи са филолошком проблематиком Самарџић показује онда кад преиспитује теорију о старом српском језику као тешко разумљивом, притом уздрмавши и тврдње српских лингвиста како се средњовековна књижевна варијанта толико разликовала од говорне да су то два засебна језика (Самарџић: 12–13, 147–151). Како би поткрепио аргумент да је то све био суштински један језик, Самарџић наводи низ примера из средњовековне књижевности (Самарџић: 12–13), али и из радова неких доцнијих, не толико познатих писаца, попут Гаврила Стефановића Венцловића и Глигорија Трлајића (Самарџић: 91–93), што би савременом читаоцу могло бити право откровење.

Уочавају се у књизи и извесна Самарџићева схватања која су потпуно оригинална ако се упореде са неким ранијим (чак и алтернативним) тумачењима српске историје. Примера ради, ако је и било оштрих критика Вукове реформаторске делатности, увек је као позитивна супротност истицан просветитељски рад Доситеја Обрадовића, те су Доситеј и Вук били сматрани антиподима, што такође није без основа. Самарџић, међутим, ставља Доситеја и Вука у исту раван, напомињући да је Доситеј био зачетник „одрођавања Срба од својих корена“ (Самарџић: 34), док Вукова реформа чини наредну фазу тог процеса. Слична схватања за Доситејев рад имао је и Његош, што је Самарџић такође навео (Самарџић: 84).

И рад Саве Мркаља посматра се на један другачији начин, јер док је већина Вукових оштрих критичара истицала управо Мркаља као правог реформатора српске азбуке (донекле је тако учинио и Меша Селимовић), Самарџић ће само рећи да је то био један „слаб и чудан човек“ чим се већ у наслову своје књижице (Сало дебелога јера, Будим 1810) могао подсмевати „симболу тадашње ћирилице, која је сматрана српском светињом“ (Самарџић: 111).

Посебно је упечатљиво Самарџићево тумачење Косовског боја, личности Милоша Обилића и легенде о издаји Вука Бранковића, па све и да Самарџићева запажања нису увек тачна, драгоцено је то што он води читаоце кроз покосовску српску историју, о којој се иначе веома мало зна, јер је народна епика поједноставила турску окупацију, притом скрајнувши из колективног сећања целу једну династију.

Незаинтересованост или неспособност за откривање тајни

Право је чудо да Самарџићева књига није наишла на јачи одјек у јавности, а колико је за сада познато, своје је мишљење дао лингвиста Милош Ковачевић, али је унапред одбацио сваку могућност Самарџићеве компетенције у филолошким питањима и притом је само навео поједине цитате из Самарџићеве књиге, без икаквог покушаја да их демантује – вероватно мислећи да ће читаоци сами одбацити идеје лаика који се усудио да оштро критикује целокупну српску лингвистику од Вука Караџића до Павла Ивића.

Велико је питање да ли се Самарџићево истраживање занемарује због тога што је потекло од човека који не поседује академско филолошко образовање – или је у питању неспособност, па и незаинтересованост нових генерација да се неке старе заблуде признају и исправе. Истина, било је предлога за нову реформу српског стандардног језика (једна је страна предлагала свођење стандарда на екавицу, а друга чак увођење икавице), било је предлога и за делимично враћање предвуковском правопису, али то је све остало на папиру и у теорији, а стандардни се језик и даље стихијски развија према оним начелима које је средином XIX века дефинитивно успоставио Вук Караџић. Да ли је то добро или лоше, тек ће се показати – ако се већ није показало, најпре на примеру стварања нових стандардних језика који су несумњиво настали као плод искоришћавања Вуковог рада на реформи српског књижевног језика, а потом и на либералном ставу лингвиста да у стандардни језик могу продрети све оне речи и изрази које заживе у народном говору, при чему се стандард видно вулгаризује, у сваком погледу.

На крају, нешто и о нашем наслову, који је намерно двосмислен, можда и тросмислен, јер не само што Вукова реформа, и након толико година, има доста неоткривених детаља, него се из Самарџићевог истраживања запажа да су неки сегменти овог револуционарног језичко-књижевног подухвата толико шкакљиви да би се заиста могло говорити о неоткривеним и добро чуваним тајнама – али чак и најбољи покушај откривања тих тајни остао је неоткривен.


Извори и литература

Самарџић: Милослав Самарџић, Тајне „Вукове реформе“, Погледи, Крагујевац 1997 (сви цитати наведени према дигиталном издању: http://www.jezik.rs.sr/doc/MiloslavSamardzic-TajneVukoveReforme.pdf).

Костић: Проф. др Лазо М. Костић, Крађа српског језика, Културно-историјска студија, Баден 1964 (сви цитати, уз незнатне интервенције у правопису, наведени су према дигиталном издању: https://www.scribd.com/document/57975090/Kradja-Srpskog-Jezika-Lazo-M-Kostic)

Стојановић: Љубомир Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића (фототип издања из 1924), Београдски издавачко-графички завод, Београд 1987.

Селимовић: Меша Селимовић, За и против Вука (Сабрана дјела у десет књига – Књига пета), Октоих, Подгорица 2007.

 

(Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник)

(Visited 212 times, 3 visits today)
ГЛАВНА, ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ
4 comments on “Душан Милијић: ТАЈНЕ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ НЕОТКРИВЕНЕ
  1. Млади Милијић у критичком приказу има одличних запажања али и претеривања, конструисања, нагађања, политичке пропаганде. Јасан је Милијићев реформатоски став , као код Самарџића религиозни, да наступа са атеистичких полазишта а Самарџић са православних. Критика је пуна политичке пропаганде какву читамо и у књизи `Јота` (Београд 1981) Миодрага Поповића – која је у режиму комунизма обављала посао програмске пропаганде против `мрачњаштва` црквене књижевности и писмености. Душан и превазилази Поповића у идеолошком пропагирању реформисаног правописа и `јоте`, као и представа о `шароликости и хаосу` предвуковске писмености. Имам утисак да је Душан текст писао по предлогу старијих колега `вуковаца`, забринуитих због повратка православне књижевности у школске програме и православног разумевања смисла правописа. Атеистички активизам младог Милијића је очигледан, брзоплетост у закључцима и идеолошка исхитреност.

    • Кад рекосте „нагађања“, и Ви сте нагађали да сам текст писао по нечијем предлогу… Нигде нисам говорио о „мрачњаштву“ црквене књижевности, напротив, хвалио сам Самарџића што је читаоцима предочио средњовековне текстове који доказују да у старој српској књижевности није било толике диглосије како се обично мисли, а о „шароликости и хаосу“ предвуковске писмености итекако може да се говори. И поред тога, нигде нисам пропагирао Вуков начин реформе, поготову нисам рекао било шта за слово „јота“. Најзад, не знам какво је то православно разумевање смисла правописа… Разумем да ми неко замери на брзоплетости, али чак и да сам атеиста, зашто би ми то било замерено, зар је религија предуслов за квалитет оваквог текста? Свако добро, Д. Милијић

  2. Када изузмемо идеолошку страну, Милијић је тачно запазио Самарџићево политичко поимање екавског и ијекавског изговора српског језика. Самарџићево идеолошко и локал патриотско схватање односа ијекавског и екавског изговора у срском језику. Заиста, како би Самарџић тек поимао српски икавски изговор? Можда би српски народ свео на своје село? Тачно је да Самарџић у књизи подржава погрешну политичку одлуку о преласку на екавски изговор Срба преко Дрине – у Српској. Одлуку југословенских КПЈ кадрова Београда и Сарајева, а против којих пише целог живота, и управо караџићевског поједностављивања српског језика. Типична последица југословенског наслеђа српскохрватске поделе српског језика? У сваком случају таквој одлуци су се Хрвати били обрадовали, јер се за такву поделу боре двеста година …

  3. После 23 године: Прва стручна критика књиге “Тајне `Вукове реформе`“
    ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
    Биле су потребне 23 године да један филолог напише озбиљну и опширну анализу књиге “Тајне `Вукове реформе„`. То је учинио Душан Милијић, на порталу Словен.орг.
    Када се књига појавила, позитивну рецензију објавило је само “Православље“. “Политика експрес“, и неке друге новине и часописи, штампали су баш ружне и приземне критике. У међувремену, огласио се само један лингвиста, и то само успут, подразумевајући да се цела књига одбацује.
    Када сам писао књигу, имао сам 30 година (као и Душан Милијић сада). Сви иоле познатији филолози и лингвисти били су доста старији, укључујући и поменуте критичаре у новинама и часописима. Та генерацијска разлика била је први, а факат да су главна тема “Погледа“ били и остали четници генерала Драже Михаиловића, други рзалог за такав однос према књизи “Тајне `Вукове реформе„`. Међутим, постојао је, а и данас у великој мери постоји, још један разлог: природа социјалистичког система. Такав систем, својим оклопом тоталитаризма, или, данас, ауторитатизма, покрива све области друштва, од привреде до културних установа. И као што не дозвољава да се развије бизнис, тако исто не дозвољава слободно промишљање о важним културно-историјским питањима. Социјализам има огромну бирократију финансирану од стране државе и њој је главни циљ да сачува те финансије. То пре свега значи да се ништа не таласа потезањем спорних тема. Сем тога, социјализам је развио навику да се критика – као другачије мишљење -сматра непријатељским чином, па се већ и због тога аутоматски одбацује. Један мој пријатељ, који живи између Америке и Србије, каже да се ово веома споро мења. Када га у Америци неко пита шта мисли о нечему, он слободно каже и реакција саговорника је у сваком случају захвална. У Србији, ако каже критички, често наилази на отпор, а ако каже похвално, на одобравање.
    Другим речима, књига “Тајне `Вукове реформе„` је пре свега интелектуална побуна против забране правог дијалога о кључним темама, а посебно против искривљеног приказивања историје српске културе и српске историје уопште. Највећу подршку она је нашла код интелектуалаца ван система, који су, иснпирисани њом, основали неколико удружења за заштиту ћирилице. Али, сва та удружења су нестала, упрвао зато јер их је систем одбацио. Књига је такође инспирисала групу младих студената књижевности да оснују часопис “Двери српске“.
    Што се тиче Милијићеве критике, захвалан сам што је написао. Не могу да проценим да ли је критика више позитивна или негативна, али сам сигуран да је потребна, као што је била потребна и књига “Тајне `Вукове реформе„`.
    Хтео бих да укажем само на неке детаље.
    Ово ми је била прва обимнија књига и тада још нисам разумео значај тачног цитирања извора. Због тога цитати више пута нису били прецизни. Ипак, претерано је те грешке називати фалсификовањем, као што то чини Милијић. До спајања цитата Лазе Костића и Јаше Продановића дошло је нехотице и оно нема суштинског значаја. Исто тако, до закључка о Његошевом делу дошао сам сам. Није ми било познато да такав исти закључак постоји у Стијовићевој књизи. Закључак је, иначе, очигледан, и свакако многи размишљају на тај начин.
    Не знам како је Милијић разумео да ијекавицу сматрам искривљеном у односу на екавицу. Он тачно наводи да Његоша често истичем као пример високог стила, али примећује да је то контрадикција, због мог наводног потцењивања ијекавице.
    Не потцењујем је и верујем да је то у књизи јасно. Искривљеним сматрам језик неписмених, тј. слабо образованих, без обзира да ли говоре ијекавицом или екавицом. Питање дијалекта је сасвим друга ствар. Нисам за екавицу ради екавице, већ за један службени дијалект. Само Срби имају два службена дијалекта, а ево, како стоји ствар, ускоро ће бити и два службена писма (по Уставу, и даље је службено писмо српског језика само ћирилица). Велики народи имају много више дијалеката, па ипак само по један службени, јер у супротном постоји опасност да се због више службених дијалеката народ подели на више делова. Јединство народа било је мотив др Радовану Караџићу и његовим сарадницима да екавицу прогласе службеним језиком Републике Српске. То сам, дакле, подржао, јер је то пракса свих народа, сем српског. Мислим да је комунистички менталитет београдског културног естаблишмента пресудно утицао на противљење увођењу екавице у Републику Српску. Тако, она је укинута по паду др Радована Караџића. Колико се сећам, у службеној употреби у РС била је око годину и по дана.
    Најзад, Милијић, као филолог, више анализира питања која се тичу језика, а у књизи “Тајне `Вукове реформе`“ она су заправо само повод и не заузимају највише места. То је тако јер су српским непријатељима кроз векове, и конретно Аустрији у првој половини 19. века, српска култура, и српски језик као њен део, били само средство за постизање политичких циљева. Тако сам се, по природи ствари, у књизи више бавио тим циљевима.
    Чланак сам објавио овде:
    http://www.pogledi.rs/%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5-23-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B0-%D1%81%D1%82%D1%80%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BA%D1%9A/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *