Николај Краински: ВЕЛИКИ РУСКИ ЦАР, ПУН УМА И ЧВРСТЕ ВОЉЕ

Поводом рођендана Цара Николаја II (/6/ 18. V 1868)…


Ниже по први пут износимо фрагмент из књиге „Фильм русской революции: В психологической обработке“ (Београд: М. Г. Ковалев (Јефименко и Марјановић), (б. г.) – 460 стр) истакнутог руског научника свѣтског имена, лѣкара, друштвеног радника, публицисте, писца, учесника Руско-јапанског и Великог (Првог свѣтског) рата, члана Посебне комисије при Главнокомандујућем оружаних снага на Југу Русије за ислѣђивање злочина бољшевика Николаја Васиљевића Краинског (1869-1951).

Прѣтпостављено је да је књига објављена у другој половини 1930-их година. Наслов, припрема фрагмента за објављивање је од састављача (О. В. Григорјева, И. К. Корсакове и С. В. Вушћенка).

* * *

Николај Васиљевић КРАИНСКИ (1869-1951)

Николај Васиљевић КРАИНСКИ (1869-1951)

Стварање прѣдреволуционарних легенди с окривљавањем монарха и династије јесте закономѣрни симптом револуционарне психозе. Те легенде ствара сáмо друштво подстакнуто агитаторима. Спочетка сами не вѣрују у оно што говоре, а потом су већ и сами убѣђени у непоколебљиву истину тих тврдњи.

Однос према Господару руског друштва у то подло врѣме бѣјаше одрѣчан, прѣзиран, а затѣм је замѣњен мржњом. Сâм Господар остајао је племенито уздржаним. И он и Царица одлично су оцѣњивали људе и околности. Цар је схватао коб која виси над њим и немогућност сузбијања безумља што је захватило Русију.

Десничарске министре и дѣлатнике прогоне, а штампа их брише с лица земље. Чиновници су заражени и изнурени и, побуђени нагоном за самоодржањем, почињу да се прилагођавају Думи. Најзад, Миљуков у Думи пали бакљу револуције.

Павле РИЖЕНКО (1970-2014): АМРЕЛ

Павле Риженко: АМРЕЛ – уље, платно, 2008, 180х320 цм.

Све то ми видѣсмо и проживѣсмо. Ја сам, као и многи Руси, мрзѣо тај револуционарни период, али с њим се борити је било немогуће, јер расположења бѣху стихијна. Столипин је обесилио десне токове, којима је власт окренула леђа. Новине и литература су биле скроз левичарске и булазниле су. Жигови црностотинаша и мрачњака ударани су на све непокорне револуцији. У небилице вѣроваху као у чињенице. И у 1905. години и у револуцији 1917. године ми видимо једну те исту слику: рушење старог уређења царске Русије од либералне интелигенције у тѣсном јединству с јеврејством.

На пољуљани државни апарат кидише револуционарно подземље, а под заставом социјалистичких партија убијају и пљачкају бандити, који се потом преобразише у титане револуције. Револуција 1917. године је била неизбѣжна. Поново видимо револуционарно гнѣздо, овог пута не у подземљу, већ у срцу државног механизма. Ми видимо двѣ прве безумне и подле Државне Думе које „трућају и обагрују руке у крви“. Таласају се народне масе, подстрекнуте велепосѣдничким синовима, демонстрирају курсисткиње, убијају жандарме и полицајце.

Почиње играње парламента, на сцену иступају нови претенденти на Бизмарка у улози новопечених предсѣдника савѣта министара што претендују на власт самодршца. Појављују се нови чиновници, засађени од Столипина и не знајући кога да слушају. Центар разарања Русије усредоточује се у државној брбљаоници. Стара господа, са свѣм врлинама и пороцима своје средине, саблажњени су плодом револуционарне Еве.

Павле РИЖЕНКО: БОЛНИЦА

Павле Риженко: БОЛНИЦА – уље, платно, 2013.

Подземље је стрпљиво сачекало док либерали на челу са земцима[1] и друштвеним дѣлатницима, у симбиози с јеврејством не припреме подлогу. Све ловорике за рушење Русије падају у дѣо либералној интелигенцији, а ловорике фебруарског преврата у дѣо велеиздајника-генерала и думских завѣреника.

Бољшевици су дошли већ на готово и као гробљански црви навалили већ на леш велике Русије. Узалуд у акорду рушилаца иштемо бољшевике: они сѣде у емиграцији и преживају марксистичку жваку, правећи тек гдѣкад ловачке екскурзије у Русију у потѣри за достојанственицима. Есеровским емигрантима припада заслуга сугерисања западној Европи легенди о ужасима царског самодржавља.

На том темељу спрѣма се најподлији чин велеиздаје у главном стану, руковођен думским дѣлатницима на челу с предсѣдништвом и чланом Думе Гучковим. Армија је у свѣтски рат ступила већ реорганизованом послѣ јапанског рата: на бојном пољу њу непријатељ нѣје побѣдио.

А у зидинама Думе спрѣмала се војна завѣра, кристализујући се око Гучкова. Послѣдица те завѣре је велеиздаја командног састава у лицу генерала Алексѣјева, Брусилова, Рузскога и др., и скоро свѣх главних команданата фронтова.

Павле Риженко: ОПРОШТАЈ СА ТРУПАМА (1. дѣо триптиха "Царска Голгота")

Павле Риженко: ОПРОШТАЈ СА ТРУПАМА (1. дѣо триптиха „ЦАРСКА ГОЛГОТА“) – уље, платно, 2004, 180х280 цм.

У ореолу славе и извршене дужности у историју су ушли сви генерали Отаџбинског рата 1812. године. У мраку срама, жигосани издајом силазе са страница историје највиши команданти непобѣђене руске царске армије у Великом рату, који у главном стану издају свог Цара, а у туђини се доцније одричу крилатица царске армије и укидају народну химну.

Павле РИЖЕНКО

Павле РИЖЕНКО (1970-2014)

Аутор слика које прате овај чланак Павле Риженко један је од најистакнутијих саврѣмених руских сликара, представник тзв. класичног руског реализма, најпознатији као творац низа изванредних слика с историјском тематиком. Умръо је 16. јула прошле године од капље

Много прѣступничких фигура пролази пред нама на филмској траци фебруарских дана. Може се, наравно, говорити о свеопштем бунилу што их је захватило, може се допустити да нѣсу знали шта раде, али ствар је свршена и прошло се не врати. Кужни задах државне Думе коснуо се армије. Нит завѣре се кроз генералштабне официре новог кова протегла у главни стан, а генерал Поливанов у министарству подметаше под армију мину будуће наредбе бр. 1.

Психолошку драму издаје у главном стану историја је већ разоткрила. Истина, прљава дѣла свѣх њених јунака још нѣсу потпуно изашла на свѣт Божји, али су зато сваки корак, покрет и рѣч Господара познати до најмање појединости. И како је велик свѣтли лик Руског Цара на позадини издајства и подлости тѣх дана!

Прећутана је у погибији Русије кобна улога њезиних савезника – Француске и Енглеске. Њихови посланици узимају учешћа у завѣри. Потом наизменично издају бѣли покрет, а Версајским миром дѣле Русију, одсѣцајући њене западне крајине и градећи ланац пограничних држава. Тај непријатељски према руском народу и држави однос током читавог послѣратног живота Европе и ствара дубоку провалију између руског народа и западне Европе, која ће доцније породити нова грозна дешавања у животу нарōдā.

У главном стану Цару су пакостили генералштабни официри који данас благују, а који већ тада бѣху чланови револуционарних организација и уротници, но све то нѣсу радили бољшевици, и послѣдњи су без кривице и у свргавању Императора, и у проглашавању револуције. Они су опет сѣдѣли у емиграцији и склањали Маркса по падежима.

Двѣ за Русију најсрамније слике оцртавају се у успоменама саврѣменика с ужасавајућом јаркошћу. То је упад двојице чланова Думе – Гучкова и Шуљгина – у вагон Господара, са захтѣвом за одрицање.

Нѣје уздрхтао Император у том грозном трену: „Ако је то потребно за срећу Русије“… рекао је он и потписао.

Павле Риженко: ОДРЕЧЕЊЕ

Павле Риженко: ОДРЕЧЕЊЕ – уље, платно, 2013.

Друга слика: опроштај Цара у Главном стану с његовим најближим сарадницима. Генерал-ађутанти с нараменица су већ потргали монограме: ниједног честитог човѣка међу присутнима. Ниједна удворица нѣје изашла из редова гнусне гомиле и стала поред Господара да с њим пође на Голготу. Да, да је царска стража памтила своју присегу – не би руским емигрантима запало да се спусте на дно живота и у наивној заслѣпљености се питају због чега Цар не нареди стрѣљање два ниткова који су изазвали такву катастрофу?

На дну неизмѣрног бездана, порока и нискости, кад је читава Русија булазнила о „слабом Николашки“, велики руски Цар, препун ума и тврде воље, рекао је: „Нема те жртве коју не бих принѣо у име мноме ватрено љубљене Русије“. Уз гнусни крик: „Распни га“ развѣјаше прах Цара-јунака по вѣтру револуције и замеше трагове царских гробова.

Први чин рушења Русије извршен је без учешћа бољшевика, па чак и есера. Ми видимо читаву масу руске интелигенције у улози овна који пробија брешу у старом поретку. Ми видимо плејаду руских кнежева, генерала, властелина, људи слободних занимања који плету завѣру, припремају јекатеринбуршку трагедију. Видимо људе који се одричу, изневѣравају, издају, и притом се сматрају културним. Не видимо једино руски народ као прегаоца у тѣм баханалијама. Он – та сива марва – правда, брзо је стао резати као марва своје официре на напуштеном фронту. Он је, пажљиво слушајући хистерична запомагања Керенског, почео дезертирати како би отишао да дѣли земљу по својим губернијама. Но, то су већ допунски акорди уз увод за оно што он нѣје учинио.

Павле Риженко: СТРАШНИ СУД, 2007. Трећа, послѣдња верзија.

Павле Риженко: СТРАШНИ СУД, 2007. Трећа, послѣдња варијанта.

Када се малаксала, распета од хероја фебруара Русија већ попут беживотног трупа распластила на шестини земаљског простора, попузали су гробни црви, те попут врана навалили на њене изроде рода човѣчијег у савезу са жидовством, како би растргли леш Царске Русије.

Савршено је немогуће прећутати улогу коју је у погибији Русије одиграло јеврејство, али треба бити и правичан: јер, они су одувѣк били непријатељи Русије. На паришкој изложби у јеврејском павиљону, пред „читавим свѣтом“ била је хвалисаво истакнута листа онога што су Јевреји дали свѣту – списак њихових убистава и заслуга за свргавање самодржавља у Русији!

Највећи прѣступници у свргавању Империје су Роѕјанко и Алексѣјев. И Русија им, уколико се она икад препороди, никада неће опростити. Ко је ухапсио Цара? – његов најближи сарадник, овлашћени начелник Штаба, генерал Алексѣјев. Ко је ухапсио Царску Породицу? – генерал Корњилов. Ко шаље Цара у прогонство, предодређујући јекатеринбуршко убиство? – Миљуков, Керенски, Лавов. Ко су они – бољшевици?

Скоро, јако скоро ће мач одмазде бити наднѣт над главе виновника. Тај исти Алексѣјев ће се покајати, па покушати да изглади зло што је причинио, образујући добровољачку армију, али ће бити касно.

Павле Риженко: АЛЕКСАНДРОВСКИ ДВОРАЦ (2. дѣо триптиха "ЦАРСКА ГОЛГОТА" - ЗАТОЧЕЊЕ)

Павле Риженко: АЛЕКСАНДРОВСКИ ДВОРАЦ (2. дѣо триптиха „ЦАРСКА ГОЛГОТА“ – ЗАТОЧЕЊЕ) – уље, платно, 2004, 180х280 цм.

У данима ужаса и срама, кад су изроди човѣчанства и јеврејство у подруму Ипатјевљевог дома убијали руског Цара, у том истом Јекатеринбургу се у пуном саставу, са наоружањем и митраљезима, налазила Академија Генералштаба са генералима Андогским и Иностранцевим. И због чега ти издајници нѣсу извршили своју дужност?

Наређење о хапшењу Цара и Његове Породице потписала је Приврѣмена влада на челу са кнезом Лавовим. Царске мученике до мѣста погубљења нѣсу довезли бољшевици. Када историја стргне маске с учесника револуције, тада ће се, можда, луди бољшевици, обузети бунилом и фанатичном мржњом, показати мање зликовачким од јунака Приврѣмене владе. Какво бунило је могао имати Миљуков? Какво бунило, осѣм кловновског частољубља је могло да обузме Керенског? Каква мржња је могла царовати у душама обласканих од Цара генерала који су Га издали, те их побудити да Царску Породицу отпреме на кланицу?

Доћи ће врѣме кад ће се сваком вратити по његовим заслугама, и титула цареубица биће прилѣпљена ономе коме припада да је носи пред лицем историје. Бољшевици су Цара убили тѣлесно – хероји фебруарске револуције убише и утабаше ногама цѣло царство с његовим традицијама и моралом.

Павле Риженко: ИПАТЈЕВСКИ ДОМ. СТРѢЉАЊЕ (3. дѣо триптиха ЦАРСКА ГОЛГОТА)

Павле Риженко: ИПАТЈЕВСКИ ДОМ. СТРѢЉАЊЕ (3. дѣо триптиха ЦАРСКА ГОЛГОТА – ЗАТОЧЕЊЕ II) – уље, платно, 2004, 180х280 цм.

Но, бољшевици су се обрачунали и са фебруарем: они су без рачуна побили у чрезвичајкама[2] дѣлатнике фебруарске епопеје, они су обасули презрењем хероје приврѣмене владе, они су с гађењем одбацили понуђене услуге од стране царских генерала који су појурили у њихову службу, поставивши их у ред стручњака, и даље од предсобља револуције их нѣсу пустили.

Бруком и срамом покривени су послѣдњи дани велике Русије. Црна ноћ је пала на нашу домовину.

Црни облаци, као и прѣ, заклањају небо Русије.

Мркли мрак царује у душама руских људи. Читав свѣт се сада поклања гробовима „незнаног војника“. Али незнан је само један гроб – гроб руског Императора, главнокомандујућег свѣм руским војскама за врѣме Великог рата. Тек онда када се расѣје безумље руског народа, прошлост ће пред будућим покољењима стати у правим тоновима, и тада ће се у свој својој лѣпоти оцртати лик Цара-јунака, који ће једини на позадини страсти и безумља остати чист, неокаљан, непоколебљиво чврст у свом служењу Русији и дугу.

Павле Риженко: СТРАШНИ СУД (детаљ)

Павле Риженко: СТРАШНИ СУД (детаљ)

У чистим бојама тада ће се оцртати и права душа руског народа, онаквом каква бѣјаше прѣ часа потреса на дугом историјском путу. Бачени за много десетлѣћа уназад, руски људи биће ради да се врате тој бајковитој прошлости, за које сад у свом безумљу вичу како старом нема повратка. Оваплотиће се у представе стара руска бајка – о рибару и рибици, о разбијеном кориту, и у зноју лица свог васпостављаће руски човѣк оно што је разрушио. Дозван народном љубављу из незнаног гроба, лик руског Цара ће погледом својих добрих, дубоких очију призвати будућа покољења да се врате не безумљу прошлости, већ негдашњој величини и слави. Вратиће се тада врли воини заставама својих предака. Све младо и ново вратиће се огњиштима својих отаца. Сѣтиће се тада Русија митрополита Антонија, чији глас је усамљено звучао с позивом на отрѣжњење и који је и у туђини служио руској Цркви, Цару и Домовини. Православна Црква ће благословити руски народ за пут старе славе.

Справши са себе срамоту проживљеног, оздрављена Русија сплешће свом јуначком Цару вѣнац од суза и крви руског народа, и видѣће потомци у лику Цара Николаја II символ величине, славе и моћи Русије на страх вразима ва вѣки вѣков.

[1] Земац – присталица земства – мѣсне самоуправе у централним руским губернијама прѣ револуције

[2] Чрезвычайка (разг.) – Ванредна комисија за борбу с кинтрареволуцијом и саботажом (Чрезвычайная комиссия по борьбе с контрреволюцией и саботажем) – у руској држави 1918-1922. гг.

 

Превео Драган Буковички

Изворник: Руска народна линија

(Visited 153 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА, УМѢТНОСТ