Ѣвгеније Резепов: СÉ ЧЕЛОВѢК

„Сија икона писана је у Самарској губернији, Бузулукском срезу, Утјовској сеоској општини и том истом селу зубима сељанина Григорија Журављова, безруког и безногог, 1885. године, 2. септембра“ – прочитао је на оквиру старе иконе Светих равноапостолних Ћирила и Методија југословенски историчар и рестауратор Здравко Кајмаковић. Зачудио се, наравно, али нѣје повѣровао. „Сигурно је то нечија мистификација“ – помислио је научник.


Ѣвгеније РЕЗЕПОВ

Ѣвгеније РЕЗЕПОВ

1963. године Кајмаковић је водио евиденцију споменика културе у српској православној цркви у селу Пурачић, код градића Тузле (Босна, у то доба – Република Југославија). Икона с чудноватим потписом га је ипак заинтересовала: израђена је фино и брижљиво. И он посла упитник у Совјетски Савез. Какво је било његово изненађење кад је из Државног архива СССР стигао одговор: да, постојао је такав иконописац, живѣо је у самарском селу Утјовка, сретао се с Николајем II који му је додѣлио пензију, умръо је 1916. године. И што је најбитније: заиста је рођен без руку и ногу.

Из небића

О открићу у Пурачићу у самарском селу Утјовка су сазнали из обласних новина, гдѣ је било одштампано писмо југословенског рестауратора, адресирано на наставника историје утјовске школе Кузму Јемељановића Данилова. Крајевѣд[1] нѣје могао улицом проћи од сусељана: засипали су га питањима. Испоставља се да чак преко границе, у иностранству, цѣне иконе њиховог земљака? Истина, иконе је Кузма Јемељановић опрезно називао „сликама“ и „радовима“. Рѣч „икона“ тада не бѣше у части. Данилов је више говорио о сељачком порѣклу умѣтника и његовим тѣлесним недостацима, који Журављева нѣсу омели да испољи свој дар.

У школском музеју су одвојили кутак посвећен сѣћању на самониклог умѣтника. Данилов је почео водити списак свѣх донѣтих икона и слика, о чему је уредно извѣштавао путем истих оних обласних новина. Колекционар Владимир Јакимец је донѣо Журављовљеву икону с приказом псалмопѣвца Давида с харфом у рукама. Нашао је негдѣ на тавану. Сестре Трегубове донѣле су Журављовљеве иконе пронађене у шупи. А Петар Галкин је поклонио портрет дѣде Журављова, рађен оловком, који је скупљао прашину на дну сандука. Пензионер Иван Филиповић Гурјанов изјавио је да зна у чијој смочници се налази рад Журављова на коме је насликан портрет утјовског кројача с почетка ХХ вѣка Гордеја Афанасјева…

2km

„Сија икона писана је у Самарској губернији, Бузулукском срезу, Утјовској сеоској општини и том истом селу зубима сељанина Григорија Журављова, безруког и безногог, 1885. године, 2. септембра“

Тако се захваљујући сензационалном открићу у Босни, у завичају заборављеног умѣтника сѣтише безруког и безногог иконописца. У давно затвореном утјовском храму још се могаху видѣти фреске Журављова које је он, као и иконе, писао кистом стиснутим у зубима. Говорило се да је умѣтник сахрањен слѣва од сѣверног крила храма. А гдѣ – нико нѣје знао тачно. Више се о Журављову нѣсу могли сѣтити ни најдревнији старци што су видѣли иконописца кад им је било 5-6 година. А можда нѣсу хтѣли да буду преопширни? Од Југослава Кајмаковића се такође ништа више нѣје чуло. Стога се  тек пробуђено интересовање земљака прѣтворило у ништа, чланови завичајног кружока који је створио Данилов се почеше бавити другим темама, потом одрастоше и разиђоше се којекуда. Авај, послѣ смри наставника Данилова школа нѣје знала сачувати радове Журављова… А у старом утјовском храму смѣстише складиште „Заготзерна“, ту намѣстише и дизел-машину за сушење жита. Послѣ неког врѣмена гар и прашина покрише зидове слојем прљавштине, која је скрила велелѣпне фреске необичног фрескописца…

Земљаци су Журављова потпуно заборавили. Десет година послѣ случаја с писмом из Југославије у селу Утјовка, гдѣ живи 6000 људи, нѣје врѣдѣло чак ни покушати питати ко је Григорије Журављов. Већи дѣо становништва сада су чиниле придошлице, које овамо дођоше да раде у прѣдузећу за вађење нафте. Старосѣдѣоци су пак поборавили чак и оно што су слушали од дѣдова. А у Утјовки се ни до, ни послѣ Журављова нѣје појавио на свѣту више ниједан сликар, а тѣм прѣ иконописац. Кист житељи села узимају у руке тек у врѣме ремонтних радова или пролѣћног бѣлѣња стабала и пањева. А на рѣтког госта који се у то доба занимао за иконописца Журављова гледали су с подозрѣњем.

Слика Журављова "Утјовска Мадона" до 1987. године је чувана код житељке села Утјовка Александре Михајловне Подусове, али је затѣм нестала и сада се не зна гдѣ се налази

Слика Журављова „Утјовска Мадона“ до 1987. године је чувана код житељке села Утјовка Александре Михајловне Подусове, али је затѣм нестала и сада се не зна гдѣ се налази

У то се увѣрио директор једног од самарских завода, занесен писањем. Александар Малиновски је дѣтињство провео у Утјовки и запамтио приче свог дѣде о необичном безруком и безногом иконописцу, који се довијао чак и таљигама да управља, држећи вођице у зубима. А 60-их година Малиновски је први пут видѣо фотокопије једне од слика Журављова. На њој бѣше изображена сељанка у бѣлој марами с бебом на рукама. Нѣжни овал лица, велике тамне очи, на уснама – једва примѣтан осмѣх. Обична слика, никако икона. Па ипак је доживљавана скоро као икона. Слику су звали „Утјовска Мадона“. Фотокопију је на молбу Малиновског израдио ученик сеоске школе Владимир Игољњиков. Видѣо је Малиновски и оригинал слике код Александре Михајловне Подусове. Разгледајући је, Малиновски опет никако нѣје могао повѣровати: како је човѣк без руку створио такву слику?!

Малиновски је одлучио да скупи грађу о животу Журављова. Стигао је чак да се сретне с наставником Даниловим. Крајевѣд је успѣо наћи само смртовницу иконописца. Али ни у кога нѣје било ниједне фотографије Григорија Журављова, сви су само понављали како је он био без руку и ногу. Малиновски се обратио Самарском завичајном музеју, испричао директорки о иконописцу, замолио је да потражи неку информацију у збиркама. Не може бити да у музеју о Журављову ничег нема! Но, директорка му је управо тако одговорила. Онда се директор завода заинтересовао за потрѣбе музеја. Испоставило се да су музеју хитно потрѣбне сталаже. Након указане помоћи, Малиновском су најзад показали стару, изгребану фотографију двојице мушкараца. Један је сѣдѣо, а други, мада је стојао, једва је досезао првом до подбратка.

Александар Малиновски с настојатељем храма Свете Тројице у Утјовки о. Анатолијем / Фото: Андрѣј СѢМАШКО

Александар Малиновски с настојатељем храма Свете Тројице у Утјовки о. Анатолијем / Фото: Андрѣј СѢМАШКО

„И написа сију икону…“

Григорија Журављова и његовог брата Афанасија одмах је на фотографији прѣпознао стари житељ села Утјовка Николај Корњев. Клекнувши, Корњев је показао Малиновском како је Григорије радио за малим сточићем. Старац је чак навео оне који су Григорија обучавали: земски учитељ Троицки и самарски сликар Травкин. Григорије је за сусељане писао писма и молбе лѣпим, калиграфским стилом. Умѣо је да се лѣпо потпише. Отац његов је држао столарску радњу, а брат му бѣше добар цизелер. Журављови су израђивали даске, окове за иконе. У цркву је иконописца достављао брат Афанасије. Григорије се одликовао веселом нарави и био је врло уважаваним човѣком. Корњев је као деран долазио код њега са друговима на Божић да славе Христа, и овај их без дарова нѣје пуштао. Имао је коње и кочије које му је дао самарски губернатор након што је Григорије био код цара.

Ове оловком урађене слике освајају својим духовним садржајем и истанчаношћу не мање од икона израђених у боји

Ове оловком урађене слике освајају својим духовним садржајем и истанчаношћу не мање од икона израђених у боји

Потврду томе да се Журављов сретао с Николајем II Малиновски је нашао у архивама самарског губернатора А. Д. Свербејева. Тамо се сачувало писмо које је написао Григорије. Крајем 1884. године Журављов се, написавши икону Николе Чудотворца, обратио самарском губернатору, који је увѣк узимао учешћа у пословима богаља-живописца, са молбом да икону достави Његовом Царском Височанству Наслѣднику Царевићу. Икону је пропратио писмом: „…Од свег мојег срца желим даровати Вашему Царском Височанству икону Светитеља и Чудотворца Николе, коју написах устима, а не рукама, из тог разлога што због своје природе немам снаге и покрета у рукама и ногама својим. Покорнѣјше просим Вас допустити послату сију икону до Вашег Височајшег имена, зато што ја немам својих руку и ногу. И написах сију икону по уразумљењу Свемогућег Бога, који ме пусти на свѣт Божји. И дарова ми дар. Потом се открило двигање мојих уста, којим ја управљам својом вѣштином по заповѣди Божјој“.

За то да су иконе безруког иконописца из Утјовке растурене по цѣлој земљи, Малиновски је сазнао из одговора на свој упит у Тројице-Сергијеву лавру. Чак и у Црквено-археолошком кабинету Московске духовне академије, која је размѣштена међу зидинама Лавре, чува се икона с Журављовљевим потписом. На њој је свети Лав, папа римски, на полеђини натпис: „Сију икону писаше зубима сељ. Григорије Журављов, Самарска губ., с. Утјовка. Јула 30. 1892. године“. На ту је икону некад обратио пажњу ученик МДА, будући настојатељ утјовског храма Свете Тројице, о. Анатолиј. Запамтио је рѣчи „Сију икону писаше зубима…“. „Како је то могло бити?“ – помислио је тада. О тој икони он је и испричао Малиновском, пошто је као послѣдњи буквално згрануо тек дошавшег у село баћушку приповѣшћу о аутору фресака у храму, давном писму из Југославије и својим послѣдњим открићима.

Истина, фреске су потамнѣле, на многим мѣстима се ољуштиле. Недуго прѣ него што је била добијена дозвола да се храм изнова освети и отвори, кров се провалио, кише и снѣг само су погоршали стање фресака. Уз то је овдѣ до послѣдњег дана радила она иста машина за сушење зрна, а на ноћ су у храм утѣривали камионе. Тако да је настојатељу храм допао, благо речено, у не најбољем виду. Недостајао је звоник, у куполи је зијала огромна рупа, зидови су се урушавали, умѣсто пода – земљане јаме. Но, како је признао о. Анатолиј, њега је надахњивао духовни подвиг иконописца Григорија Журављова, који је сто лѣта назад, не имајући руку и ногу, фрескописао тај храм.

Бруј 650-килограмског звона "Григорије", названог у част иконописца, чује се далеко за прѣдѣлима његовог родног села / фото: Андрѣј СѢМАШКО

Бруј 650-килограмског звона „Григорије“, названог у част иконописца, чује се далеко за прѣдѣлима његовог родног села / фото: Андрѣј СѢМАШКО

Начувши да храм поново ради, људи почеше враћати у њега Журављовљеве иконе, које су код куће крили њихови родитељи. Када је 1934. године храм затворен, иконе су чакљама скидали са зидова те избацивали на улицу. Многи су их купили и односили кућама. Највећа икона од Журављова, величине људског раста – „Крштење Господње“, бѣше донесена из сусѣдног села Мала Малишевка. Поново су се сѣтили Григорија Журављова и онога што им причаху дѣдови. Григорија су подизали у висећој скели на кожним ременима да осликава зидове. Кист у зубима је стискао тако снажно, да га је извући било могуће тек прѣтходно метнувши на јагодице мокре топле убрусе…

Из села Стара Кармала на другом крају Самарске области у Утјовку су довезли албум са цртежима Журављова. Нѣје га било лако измолити, али је прѣдузимач из Утјовке Владимир Петрушин обавио задатак. Организовао је путовање и откупио албум. Цртежи из албуме све су потресли. На првој страни листова бѣху гравуре које илуструју Стари Завѣт. А на обратној страни гравура – Журављовљеви цртежи оловком. Овај албум он је донѣо из Петрограда, куда је био позван од Цара. Послѣ пријема, умѣтнику-иконописцу је одређена мировина од 25 рубаља[2] мѣсечно, а самарском губернатору је наређено да Журављову дâ иноходача[3] са лѣтњим и зимским колима. Може се прѣтпоставити да гравуре из албума сликару бѣху потрѣбне као обрасци за његове будуће радове. А у Стару Кармалу албум је доспѣо заједно са сликаром, учеником Журављова, који му је помагао фрескописати утјовски храм. Успут, повратак Журављова из Петрограда обрастао је легендама: он је, наводно, доспѣо у циркус, гдѣ су га насилно држали и показивали као чудовило. Затѣм су га наводно продали Циганима, а сликар се од њих откупио.

На овој и слѣдећој слици, које чине дѣо главне поставке сеоског музеја, посвећеног Григорију Журављову, сликарка из обласног града Нѣфтегорска Људмила Кулагина покушала је прѣдставити призоре из живота задивљујућег иконописца

На овој и слѣдећој слици, које чине дѣо главне поставке сеоског музеја, посвећеног Григорију Журављову, сликарка из обласног града Нѣфтегорска Људмила Кулагина покушала је прѣдставити призоре из живота задивљујућег иконописца

Сила духа

Да би се дошло до храма, ваља проћи мимо столѣтних бѣлих врба које штите јаругу с потоком. То је сада преко њега подигнут мост, а вѣк уназад спустити се у јаругу и извући се из ње нѣје било једноставно. Тѣм прѣ старијем човѣку. А дѣда Григорија Журављова, Петар Васиљевић Трајкин, скоро сваког дана је савлађивао ту јаругу с унуком. Зими је возио Григорија на санкама, у топле дане – на таљигама, иначе га је уопште теглио на рукама. Ишао сам понад јаруге и невољно замишљао призор, коме свѣдоци бѣху древне врбе. Сусељани-пролазници су на Трајкина зацѣло гледали са сажаљењем и крстили се: „Нек ти је Бог у помоћи!“ – и чвршће стискали уза себе своју дѣцу. Цѣло село је знало какав крст је на себе навалио. Његова кћи је родила дѣчака без руку и ногу. У очајању је хтѣла усмртити и себе и сина, но старац ју је одговорио, узео сâм васпитавати унука и возити га у земску, друштвену школу.

Ничим особеним се породица Журављових нѣје издвајала, држали су столарску радионицу, у којој су обављали и лимарске послове. Од сакатог дѣтета нѣсу се одрекли. Двѣ године је дѣда носио Григорија у школу, често се одмарао под врбама, зацѣло молио и просио снаге не за себе, већ за унука. О којечему су њих двојица разговарали. Унук је на пѣску прутићем шарао неке цртеже.

176163_originalПетар Васиљевић је Григорију спасао живот и дао му почетно образовање. Он нѣје дочекао врѣме кад се Григорије Николајевић Журављов прѣтворио у стуб породице, издржавао не само себе, него и своје сроднике, поставши познатим иконописцем. Угаљ, којим је цртао на зиду, и прутић, којим је шарао на песку, замѣнио је оловком. А онда је смислио да се научи сликати уљаним бојама „праве образе“. С 15 година се отправио у Самару, гдѣ се обратио живописцу Травкину. Овај је прихватио необичног ученика, оставио га на неколико дана у свом стану и упознао с првим правилима живописа, а његовог брата Афанасија, који је сада умѣсто дѣде носио Григорија на рукама, научио размазивању боја. Накуповавши у Самари све неопходно, Григорије се вратио у Утјовку и, наручивши за себе сто посебне конструкције, узео да се учи живопису.

У породици је он брзо постао не само хранитељ, него и глава. Након пет година непрѣкидног труда, Григорије поче писати „образе“ толико ваљано, да се одлучио поклонити неколико икона своје израде високопостављеним лицима Самаре. Самарски губернатор Свербејев му је дао благонаклон одзив и поруџбину за рад. О томе су 1885. године саопштиле „Губернијске вѣсти“.

С једине фотографије Григорија Журављова, гдѣ он стоји поред брата Афабасија, посматра нас лице са чврстим, бистрим и мудрим погледом / Фото: ИТАР-ТАСС

С једине фотографије Григорија Журављова, гдѣ он стоји поред брата Афанасија, посматра нас лице са чврстим, бистрим и мудрим погледом / Фото: ИТАР-ТАСС

Крајем 1884. године Журављову се јавила срећна мисао да изради икону за Царевића. Икона је била милостиво примљена, и умѣтнику су даровали 100 рубаља. Од тог доба Журављов је почео добијати сталне наруџбине. Губернијско земно собрање, узевши у обзир оскудицу Журављовљеве породице и његов личан труд односно усавршавања у живописачкој умѣтности, одредило му је годишњу пензију у износу од 60 рубаља. А кад се у Самари појавило питање од кога наручити писање главне иконе (иконе светог Алексѣја, митрополита Московског, покровитеља Самаре) за самарску саборну цркву која бѣше у изградњи, избор је пао на безруког сељака Журављова из далеке Утјовке.

…И ево стојим у храму Свете Тројице заједно с о. Анатолијем и самарским писцем Александром Малиновским. Узнемирен сам. Све што су знали о Журављову, они су већ испричали. Али свеједно је висило осѣћање недоречености, нешто најважније о Журављову је остало недореченим. То се нарочито осѣћало овдѣ, поред његових радова. сунчеви зраци, пробијајући се кроз окна, освѣтљавају иконе светих на огромној куполи. Могу се рàзгледати са свѣх страна. Очи не можеш одвојити.

А фреске на зидовима трѣба дуго и пажљиво разглéдати: оне су највише пострадале. Добро су сачуване само оне код сѣверног улаза. Но свеједно се виде поражавајућа тананост и одухотвореност рада. И као и прѣ, не напушта ме само једна мисао: „Како?! Како је могуће тако насликати немајући рỳкӯ?!“

– Дѣо фрескописа урадили су његови ученици, а Григорије је сликао само ликове и руке светих – прича о. Анатолиј. – Фреске одговарају канонским обрасцима. Само у једном случају Григорије је одступио од канона. Свети Теодосије Черњиговски написан је по усменим описима његовог образа, које је Журављов слушао од ходочасника и богомољаца. Икона Теодосија Черњиговског тада недавно причисленог к лику светих, још нѣје стигла у Утјовку. И зато је он тог светитеља сликао према једном од својих земљака.

У Утјовки сматрају да су зидови и купола храма Свете Тројице подигнути према прѣпорукама Григорија Журављова / Фото: Андрѣј СѢМАШКО

У Утјовки сматрају да су зидови и купола храма Свете Тројице подигнути према прѣпорукама Григорија Журављова / Фото: Андрѣј СѢМАШКО

О томе је, позивајући се на сѣћања родитеља, о. Анатолију причао неки од парохијана. Они су му показали и мѣсто на коме је обично стајао иконописац на службама у храму: насупрот пѣвачког хора, са десне стране олтара. Када је брат Афанасиј доносио и стављао Григорија на столицу – парохијане је поражавао његов прионљив и проницљив поглед који је он бацао око себе. С тог мѣста је у мноштву парохијанки посматрао сељанку Катарину Грачову, са свѣтлим и благовидним лицем које га је поразило својом одуховљеношћу. Њу је он приказао на слици која је добила назив „Утјовска Мадона“. Сада се теј рад Журављова сматра несталим. Али постоји нада за његово налажење и враћање у Утјовку. Самарски умѣтнички фотограф Виктор Пиљавски, који је с параглајдера направио фотографије свѣх храмова Самарске области, приредио је изложбу својих радова. Један запис у књизи утисака с те изложбе је у Малиновског уселио наду да ће пронаћи „Утјовску Мадону“.

– Неко је написао да се, угледавши утјовски храм и његове фреске, сѣтио Журављовљевог рада – слике са приказом сељанке у виду Мадоне, са дѣтетом на рукама. Она је у њиховој кући! – с радошћу прича Малиновски. – Она ће бити враћена!

На гробу иконописца је увѣк свѣже цвѣће / Фото: Андрѣј СѢМАШКО

На гробу иконописца је увѣк свѣже цвѣће / Фото: Андрѣј СѢМАШКО

Желимо вѣровати у то. Јер, вратила се на самарску земљу и она иста укона Журављова „Ћирило и Методије“, коју је послѣ револуције 1917. године из Утјовке однѣо неки емигрант, а потом је пронашао историчар Кајмаковић. Јер, пронађене су и мрвице података о животу иконописца.

…У Утјовки до данас сматрају да су коначне обриси главне куполе храма дати по нарочитим прѣпорукама Журављова, који је умѣо убѣдити архитекте да услише његове савѣте. Дом Журављових је од храма дѣлило свега 260 корака. По сѣћањима сусељана, кад Афанасиј нѣје имао могућности однѣти Григорија у храм, онда се иконописац сâм, котрљајући се по барама, прашини и блату довлачио до храма и успузавао уз степенице. Храм је грађен за сеоску сиротињу Утјовке (у други храм, већ одавно тѣсан за све парохијане, одлажаху махом овдашњи трговци). Боје, које морају доспѣти у уста кад се црта кистом стегнутим у зубима, упропастиле су му једњак. А држаље кистова су му расточиле зубе. Остатке зуба чувао је за фрескописање храма, којим се бавио до послѣдњих дана свог живота и послѣ освећења храма. Једном се радећи под куполом силно прѣхладио. Но, Журављов нѣје обраћао пажњу на болест, наставио је фрескописање храма.  Послѣ неког врѣмена постављена му је страшна дијагноза: сушица.

Фебруара 1916. године јединствени иконописац Григорије Николајевић Журављов скончао је у селу Утјовка, и са дозволом епископа Самаре је сахрањен у порти храма који је осликавао.

На крсту, подигнутом на његовом гробу, било је написано: „Се человѣк“[4].

[1] Крајевѣд – стручњак у области завичајне историје, познавалац историје, географије, етнологије итд. неког краја – прим. прѣв.

[2] В. горе приложени видео-материјал (6:00-6:09).

[3] Иноходач, инохођа (или рàвāн) је касач који се, за разлику од нормалног, дијагоналног коњског кратања (ступање задњом десном, па лѣвом прѣдњом, затѣм лѣвом задњом, па десном прѣдњом ногом итд.) – креће неправилно, ступајући прво обѣма десним ногама, па обѣма левим. Такав начин кретања је прилично брз и удобан за јахача или кочијаша, јер се коњ прѣбацује с ноге на ногу па уопште нема трескања ни труцкања – прим. прѣв.

[4] Види: Јн. 19:5.

Изворник: јунски број часописа Руски мир за 2012. годину

Ево још неколико радова Григорија Журављова:

Посрбио и приредио: Драган Буковички

(Visited 132 times, 1 visits today)
ПРАВОСЛАВЉЕ, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *