Бранко. В. Радичевић: ПРАЊЕ ПРОШЛОСТИ

Цртица из богатог животописа оснивача, доживотног предсѣдника тзв. “Дукљанске академије наука и умѣтности”, те новопеченог члана Црногорске академије наука и умѣтности


branko-v-radicevic

Један човек је радио на парче. На сиц. Као што се ради у домаћој радиности. Све је зависило од комада. И све је ишло на комад. Он је добро радио. И добро му је ишао посао. Он је радио за полицију. Имао је за кирију и живот. Амбиције су расле. И зато је радио по два и по три комада. Две и три главе, на дан. И тако – све чешће – ангро. И све ређе – на детаљ.

У том свом преданом послу, једног дана, оптужио је песника Бориса Јованчевића, који је био чувени лепотан и премек лирик. Историчар уметности. Графичар који се бавио неким графичким пословима који нису доносили зараду. Оптужио је човека да је за кафанским столом, у „Москви“, причао како је у Београду асфалт, а у околини Београда блато до колена. И како би било корисно за отаџбину да се Јосип Броз који се тих дана налазио у Индији, не врати жив са свог бесмисленог пута који ужасно кошта његову јадну, сиромашну земљу.

Полиција је одмах прихватила тај цинк, ту доставу. Тужилац је подигао оптужницу. Цинкарош се појавио пред Окружним судом као главни сведок. Немилосрдно је оптуживао несрећног човека. У томе су му помагали његови пријатељи, сведоци: Ж. Ђ., М. Ћ., С. Ђ. И они су, подло, острашћено, нападали и оптуживали човека. Причало се, касније, да је у питању био неки шићар.

У једном тренутку нешто је треснуло у судници. Нешто се стропоштало, сломило. Истог часа је устао бркајлија, поротник. Згађен, црвен у лицу. Упитао је главног сведока оптужбе:

– Шта си ти по занимању?

– Књижевник!

– Срам те било! Ти књижевник!

Јеврем Брковић, названи књижевник, блесаво се осмехивао. Наставио је да оптужује несрећног човека. Овај га згрануто гледа.

– А што ме оптужујеш и лажеш у том оделу које сам ти ја дао?[1]

Јеврем Брковић, названи академик

Неочекивана и жестока реакција судије поротника није ублажила оптужницу и није помогла оптуженом.

Окружни суд у Београду, који се налази на углу Кнеза Милоша и Краљице Наталије, осудио је песника Бориса Јованчевића на три године робије коју је он издржао у Сремској Митровици, невин, на правди Бога.

То није крај приче.

Неко пере новац. Прљав новац. Неко неком испира мозак. Неко пере прошлост. Боже, та непријатна прошлост!

Јеврем Брковић већ годинама пере прошлост. Упорно. Пере је истом снагом којом је, годинама, прљао, радећи то што је радио. И пере на исти начин на који прља. Цинком. Доставом. Некој другој полицији.

Исти мрак. И ужас.

Прање прошлости је узалудан посао. Остају трагови.

Не помажу сапун изјаве, сапун потворе, сапун подвале. Не сапуњају. Не пене. Не скидају рђу са прошлости.

Не може се, мој Вилипе, и уз дудук и уз дипле!


[1] А можда је казао: – Што ниси, барем, променио одело, кад ме кривиш него си у томе, које сам ти ја дао.


Цртица из четврте књиге Сујеверице и друге речи Бранка В. Радичевића, Просвета, Београд, 1999., стр. 349-350.


Допуна, јануара 2021. године:

Послѣ много година набасали смо на свѣдочанство Мирослава Тодоровића о томе да је у овој причи грѣшком изостала једна рѣченица нѣправедно оптуженог пѣсника Бориса Јованчевића, чиме је прича остала крња и нѣдорѣчена. Б. В Радичевић је намѣравао да ту омашку исправи у петој књизи Сујеверица… која, нажалост, до данас нѣје објављена. Стога, према Тодоровићевом упутству, накнадно додајемо ту рѣченицу тамо гдѣ јој је мѣсто, подебљаним текстом.

(Visited 296 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА, УМѢТНОСТ