Антоније Ђурић: НАЈДУЖИ ЛОВ НА ЧОВЕКА

Још на почетку рата, 1941. године, кад му је било само двадесет седам година, и касније, кад су се појавили комунисти, заклео се да ниједној оружаној сили неће пасти жив у руке

---

Ништа се на овом свету, убеђен сам, не догађа без Божје воље. Па ни овај сусрет с Велимиром Зарићем у америчком граду Милвокију, ма колико био прижељкиван, није могао бити остварен без тог благослова.

Нисам, у први мах, при сусрету, могао да верујем својим очима: Велимир Зарић! Као да је, за тренутак, изашао из легенде како би, као што приличи српском домаћину, дочекао госта па да се опет, светао и чист, у легенду врати.

Дуго сам се, годинама, распитивао о њему, надајући се сусрету и разговору, не бих ли причама које су кружиле о њему додао личну исповест.

И ево награде за ту упорност: преда мном је висок, још снажан човек упркос поодмаклим годинама. На глатком лицу, с једва приметним борама, сјајне наочари иза којих живахне очи мотре сваки покрет придошлице.

Разумем ову опрезност, јер знам да је само њој захваљујући успео да преживи бурне догађаје и дочека ове године. Зарић је, без сумње, једини припадник Равногорског Покрета који је остао у слободним српским планинама пуних двадесет година. Већ и та околност је довољна да изазове интересовање: како се, упркос толиком потерама, одржао и како је, упркос многим заседама, прешао преко границе и дочепао се слободе.

Одмах по свршетку рата и касније, о њему се говорило, истина више шапатом, као о чуду невиђеном. Колале о њему у ужичком крају невероватне приче, оне које се дуго памте и радо препричавају: виђен усред града, ручао у хотелу, оставио поруку испод тањира… Прерушен час у официра, час у сељака с чабрицом златиборског кајмака на рамену…

Прича добила крила: неће га метак, опколе га, пуцају из карабина и машинки, али узалуд; нека невидљива сила провуче га кроз обруч и осветли му путеве спасења…

Машта и стварност се преплитале, допуњавале, па се отуда тешко разазнавало шта је истина. А истина је да су за њим Немци трагали четири године, а следбеници Јосипа Броза – двадесет! Толико је Велимир Зарић провео у шуми. Од 1941. до 1961. године.

Покушавам да замислим човека који је, стицајем прилика, принуђен да 20 година живи у хотелу: спава на меком душеку, храни се по жељи, сусреће људе, разговара… Па ипак, усамљен је, чезне за топлином породичног дома, жељан је сусрета са својим најближим, хтео би, бар у неким часовима, да помилује децу…

Лако је замислити како је било Велимиру Зарићу у шуми. Провлачио се, одиста, кроз потере и заседе, држали га на нишану, гвозденим вилама пробадали стогове сена, гониоци се помоћу ужета спуштали у дубоке, давно пресахле бунаре, помишљајући да се у њиховој тмини, доле, на дну, скрива човек за којим трагају.

Под пушчаним цевима, ударајући их кундацима, терали укућане да с једног на друго место пребацују стајско ђубриво, као да је он, макар и привремено, док не протутњи потера, могао да остане у том јаду…

Заустављали воду у бадњевима и тако пресецали звук воденичког камена и чекетала на њему, не би ли чули дисање или кашљуцање. Мерили и упоређивали спољну и унутрашњу дебљину зидова кућа, штала, воденица и с математичком прецизношћу утврђивали могући дупли зид… Газили по башти и ливадама, загледали у сваку травку и пукотину у земљи, ишли по гробљима, гледали свеже хумке, срицали слова на крстачама…

Дању преметачине, ноћу – заседе: налетеће им, мислили, на цев.

И тако – двадесет година!

Узалуд! Знали су да је жив, али су упорни гониоци и сами почели да верују причама да је неухватљив.

Три пута је Немце, како би се у народу рекло, ујео за срце. Најпре у Брђанима, па у Штавици, на прузи узаног колосека, коју су контролисали окупаторски војници, зауставио је транспортере и отео топове, гранате и друго оружје. Пратиоце возова, немачке војнике, пустио је како не би дошло до одмазде над невиним грађанима по суровом принципу, незапамћеном у историји ратова – сто српских глава за једну немачку.

Трећи пут учинио је подвиг достојан дивљења: ноћу, само њему знаним путевима и богазима, пребацио је шест хиљада пушака и 12 тона муниције из Малог Мокрог Луга до Равне горе. Заварао је све потере и у селу Драгињу, код Коцељеве, рапортирао Дражи Михаиловићу да је испунио задатак. Месец дана касније одликован је Златном медаљом Милоша Обилића.

Гестапо, који никако није могао да се помири с овом дрскошћу – да му пред носом измакну товари оружја и муниције – разаслао је своје многобројне агенте по Србији да би ушли у траг оружју и организатору.

Зарић није био у борбеним јединицама Драже Михаиловића, био је обавештајни официр чији су извештаји, најчешће упућивани преко Раковића и Рачића, команданата корпуса, били апсолутно прецизни и тачни. Сам Бог зна којим је каналима стизао до драгоцених података…

Дању вучки, ноћу хајдучки – тако је, могло би се рећи, по свршетку рата, живео Велимир Зарић. Још на почетку рата, 1941. године, кад му је било само двадесет седам година, и касније, кад су се појавили комунисти, заклео се да ниједној оружаној сили неће пасти жив у руке. Није био принуђен да употреби оружје, тог ризика се чувао као живе ватре, свестан да би шаржер машинке морао да чува за себе…

Овај врсни обавештајац не крије да се користио искуством некадашњих хајдука – знао је да у свакој дружини има неопрезних људи, склоних ризику и авантурама, које могу бити погубне. Био је неко време са браћом Стојановић, Миланом и Алексом, својим комшијама из Мачката, које је волео као рођену браћу, и са бившим пилотом Милијом Јевтовићем, кога је веома ценио због његовог поштења и велике интелигенције. Јевтовић је, међутим, био неопрезан – поверио је једном познанику да намерава бекство у Грчку; навео је и назив кафане у Београду у којој се може наћи… И нашли су га, али не они којима је оставио поруку, већ они од којих је бежао… Судили су му у Ужицу, судија Мићо Цицварић, који је већ тада био дубоко загазио у крв, осудио га је на смрт. Убили су га, једне ноћи, моткама, код Живковићеве воденице у Врелима. Један од воденичара је тада мислио да су убили Велимира Зарића.

У међувремену, пала су и браћа Стојановић: Милан је после многих патњи и искушења успео да пребегне преко границе, док је Алекса трагично окончао… По њега је, свакако по налогу полиције, дошао непознат човек да би га пребацио преко границе. А „граница“ је била први бездан – никад га нико више није видео…

У брдима око Прибоја Зарић се срео са Божом Бјелицом и Српком Меденицом; дванаест људи у тој дружини, наоружани до зуба, спремни да сместа убију сваког ко себе назива комунистом… Зарићу је само донекле била позната Бјеличина ратна биографија: био је безмало три године партизански официр, али кад су му комунисти убили брата – прешао је у четнике. Да би се светио… Брзо се Зарић опростио од ове групе и кренуо сам, својим путем. Као вук-самотњак…

Четири ће планине у готово седамнаест година живота постати његов замишљени дом: Тара, Романија, Копаоник, Златибор. У завичајно село Качер ретко је навраћао, једино кад није могао да одоли жељи да мајку загрли а оца пољуби у руку…

Од овог тихог човека, лишеног мржње и жеље за осветом, може се очекивати да говори о свему што је претурио преко главе, само не о – јатацима. А морао их је, наравно, имати, јер без њих живи створ не би могао да се одржи у шуми толике године. На Романији се присећао завета Старца Вујадина својим синовима да не одају своје јатаке. Радије би да говори о буба-мари која му је правила друштво и с којом је умиљато „разговарао“ док је правила кругове на његовом длану… Или о слепим мишевима, с којима је, у пећинама Романије, покушавао да успостави контакт. Једном је у свом склоништу, из кога због потере није смео да изађе, угледао змију. Сетио се очевог савета: змију, говорио је, не треба убити, она је чувар породичног огњишта… А ово скровиште је његово огњиште. И тако, на малом простору, гледају се дуго два непокретна створа: човек и змија. Њен отров, знао је, биће смртоносан, мора је свакако предупредити… Лагано је, мотрећи је једним оком, начинио ракље. Вребао је њену неопрезност и – уракљио је. Постала је безопасна. А кад је напустио склониште ослободио је змију – нека иде својим путем…

Говори с тугом големом у гласу, кроз какве је патње прошла његова родбина.

„Пожелим се оца и мајке. Чини ми се да сам неправедан према њима – подарили су ми живот, а остављам их у недоумици: јесам ли жив. Банем једне ноћи, опрезно, као у увек, кад сам био сигуран да нема никог. Сељани, уморни од јесењих радова и прикупљања плодова земље – у дубоком сну. Нисам слутио какву ћу несрећу навући на своје укућане, а нисам могао да поверујем да ће комунистичка власт начинити од мојих сељана своје доушнике. Отац се похвали рођаку да сам жив, овај то шапне другом и – оде вест где не треба. Ухапсе моје: оца, мајку, сестру, двојицу браће. Мучили их два месеца у ужичком затвору. Нису признали да су ме видели, али Озна се послужи преваром: рекне да је сестра Грозда све признала… Стојану, брату мом, везали руке и ноге, па између њих провукли мотку, подигли табане и тукли немилосрдно по њима. Шикљала крв, али тврдо срце: неће да проговори.

Жарка, најмлађег брата, унесрећили: везали му каблове струје за уво, за врат, струја га кидала и пекла, пуцале вене, изгорели живци… Остао доживотни инвалид. Живео је, тако осакаћен, неспособан, још десет година.

После два месеца мучења пустили су их, надајући се да ћу доћи да видим шта је било с њима. Разместили су заседе и – чекали. Хтео сам, тада, да се убијем у дворишту очеве куће. Има ли смисла, питао сам се, да живим кад ми овако муче родитеље, сестру и браћу? А како, опет, да дигнем руку на себе? Бога ћу разгневити, а ни попови неће хтети да ме опоје. Да се предам – ту мисао сам одмах одбацио, заклео сам се да нећу бити ничији роб…

Једном у зору, док сам се скривао у земуници близу куће, чуо сам куцање, уговорени знак. Прође неко време, па се куцање понови. Сигуран сам да је неко од мојих. Подигнем поклопац и угледам брата. Показује ми пиштољ.

– Дали су ми пиштољ да те убијем!

– Ко? – питам шапатом.

– Озна!

– И ти си пристао?

– Мучили ме, сав сам утрнуо од батина, једва се крећем. Рекао сам: дајте ми пиштољ, ја ћу га убити ако се појави. Тако ћу, мислим, бар за неко време ослободити укућане патњи. А ти знај ово: нити ћу те издати, нити ћу те убити. Бог би ме проклео, људи презрели, од срамоте не бих смео да изађем из куће.

Тако ми говори брат. И још каже:

– Упамти и ове речи: ако било кад видиш неке људе поред мене, пуцај без милости, убиј и мене и друге, знај да сам полудео и да сам те издао…

Јадна моја браћа! Бог и они знају шта су све претрпели. Једном су, тако, да би заварали траг и да би се спасли мучења, пријавили да сам у земуници, али тек кад сам ја нашао друго склониште.

Ни то им није помогло, ухапсили су их поново 1949. године. Мучили их, батинали, давили, па пустили. Не вреде више ни Богу, ни људима. Али, они се брзо опоравили, жилави Зарићи, Бог их чувао. Две године касније изведу их на суд: осуде оца и брата Тому на по осам месеци затвора, Стојана, школованог трговца, на две године. Брат Жарко је и без суда био осуђен на доживотну осакаћеност. Мајци, срећом, нису судили. Образложење пресуде: „скривали бандита“. А ја сам био њихов син и брат…

Кад је Стојан изашао с робије, ја сам био далеко од куће, на Романији, али сам касније сазнао све што се око њега и око њих, моје родбине, дешавало. Стојану не дају посао, отац и мајка онемоћали од батина и старости, сестра се удала, брат осакаћен, неспособан за рад, други брат далеко од куће – немају од чега да живе. Унесрећена цела породица.

Нашао се, у то зло време, добар човек, неки Аћимовић, трговац, пословођа; он запосли Стојана на своју руку, али Озна тражи да га сместа отпусти. Нека изда брата, кажу, па ће добити посао… Помагао му, на неки начин, да не скапа од глади, и неки Лимић. Наводим ова имена да се зна да је било и добрих људи. Хапсили Стојана сваког понедељка – знали да је дан раније, у недељу, био у селу, па мислили да смо се састали…

Наврзо се мом брату на врат један кафеџија из Ужица, мој тобожњи пријатељ, поштовалац. Стрепи, рекао му, за мене, боји се да ће да ме ухвате. Бистар мој брат: види да је замка, тај, сигурно, ради за Озну. Немој ти, случајно, негде да ланеш нешто о Велимиру, упозоравао га кафеџија. Ни речи, ни слово. Не верујем да би га убили, али би га, свакако, мучили. Пази, мени можеш да повериш све. Ја имам везе с нашима у свету, могао бих да га доведем до границе…

Бранио се брат, колико је могао: рекао да нема појма о мени, да не верује да сам жив, чуо је, вели, да сам страдао код оне воденице у Врелима… Не, рекао кафеџија, сигуран сам да је жив…

Кафеџија не испушта брата из вида, све га некако као случајно сусреће. Једном му донео штоф на поклон. Добио га, вели, из Аустрије, од неких његових пријатеља, емиграната. Брат и даље опрезан, зна да је то дошло из Озне, штоф је, у ствари, мамац за мене.

Прими мој брат поклон и остави га у кући. На сигурном. Више је чувао тај штоф него било коју драгоценост. Чекао је само да види шта ће се догодити. И, стварно, једног дана кафеџија му предложи да донесе парче штофа како би му, каже, прибавио парче за прслук. Види брат колико је сати – донесе парче, а кафеџија и Озна закључе да га није дао мени…

После месец дана кафеџија се јада брату: изгубио, вели, оно парче штофа, тражи друго. Брат однесе…

После су започели другу игру: пожелео кафеџија да види нашу кућу, хтео, ваљда, лично да осмотри, да нађе неки траг. Брат пристао, наслутио шта хоће. Боље да гледају, него да га хапсе и премлаћују. Повео кафеџија још једног, тај ће, вели, да их вози. Тај се представио као шофер. Приметио, уз пут, мој брат како милиција пред тим шофером салутира. Било му је јасно да их вози човек из Озне, али правио се да је све у најбољем реду.

Кад их је брат угостио и показао имање, кафеџија пожелео, кад су већ ту, да види нашу сестру Грозду, у оближњем селу, да је пита, каже, има ли јаја за продају. Оду тамо, Грозда их угости, а кафеџија предложи да накупи доста јаја, па ће он долазити колима да их преузме, како се она око превоза не би мучила. Хоће, пошто-пото, да одрже везу са кућом, да би осматрали… Све је то било узалудно, био сам далеко, на Копаонику, на сигурном, међу честитим људима.

Почели да наговарају брата да се ожени. Рекла му једна жена да је време да се ожени, џабе му пролазе године, да не остане нежења као његов брат. Брат рекао да би се радо оженио, али не може да нађе добру жену. А она једва дочекала: наћи ће му, вели, добру жену, из честите куће, из града, а не неку сељанку… Поигравао се мало мој брат с њима: хоће да види коју му је жену Озна одабрала – хоће да је убаце у кућу како би преко ње сазнали нешто о мени. Кад је ствар доведена скоро до краја, брат се предомислио, каже да је пргав и да је њему, тако пргавом, потребна сељанка. Тако је и та комбинација пропала.

Брат се оженио касније, по свом избору, била и свадба, а мајка примети около непознате људе – позвала их да дођу на весеље, знала је, поуздано, да су били из Озне.

Протекоше, тако, године: седамнаеста је како сам у шуми. У пролеће 1961. године био сам на Романији, силазио сам у Сарајево, познавао сам у њему неке људе. У то време почело је да се пише како ће се нека велика прослава одржати у Ужицу. Доћи ће и Тито. Сва ће се Озна, закључио сам, концентрисати у том граду, сви ће бити заузети бригом о Титу. Имао сам тада личну карту на лажно име. Кренуо сам према Ужицу. Две бомбе и пиштољ носим о пасу испод копорана. Два дана уочи те свечаности прошао сам кроз окићено Ужице. У Руми сам се пресвукао у модерно грађанско одело. Прекидајући путовање, после 17 дана обрео сам се у Марибору. Река Драва ми је оријентир, шибље заклон, прибор за пецање варка – себи и другом. Идући уз реку, молио сам се Богу да и сада, у овом судбоносном часу, буде уз мене. Ракете су повремено осветљавале простор испред мене. Видео сам у ком се временском размаку испаљују. Пузио сам дуго, можда читав километар, и остао иза једног стабла. До свитања. Тада сам схватио да сам у Аустрији. Кренуо сам насумице према Бечу. Уз пут је наишао један мотоциклиста, Словенац, из Клагенфурта, он ме одвезао у полицију…

Ту, у полицији, прва испитивања и први кревет са постељином: после готово 17 година! Нико ми у тамошњој полицији не верује да сам толике године провео у шуми, скривајући се од потера. Чекајући исељење у Америку, радио сам у једној фабрици близу Беча. Три писма сам, одатле, послао мојима у селу: прво сам потписао као Миле Божић, треће као Вилбалд Зарић. Добили су их и препознали мој рукопис. Отада је престало мучење мојих укућана, али није престала потера за мном: у логору сам сазнао да се неки непознати људи распитују за мене. Гардијски официр Слободан Здравковић и Ратко Ранчић убрзали су моје исељење. Стигао сам, најзад, у Милвоки. Изучио сам занат, постао варилац и добио 10 долара на сат. У то време, за 20 долара могла је и већа породица да живи у изобиљу недељу дана. Стекао сам солидну пензију…“

У својој раскошној кући у Милвокију, у којој уз супругу Радмилу, учитељицу, проводи дане, Велимир Зарић води дуге разговоре са ветеранима Равногорског Покрета којих у овом граду има подоста. Тема је увек иста: како помоћи несрећном српском народу коме је Брозова владавина донела највеће зло. На прагу осамдесете године живота Велимир Зарић не може ништа друго да учини, осим да се одазове сваком позиву за новчану помоћ…

Обелоданио је свој аманет: ако не стигне жив у отаџбину, а нада се томе, да његове земне остатке најближа родбина пренесе и сахрани у завичајном гробљу подно Златибора.

Његова родбина се нада да ће га, уз Божији благослов, жива дочекати.

Из недавно изашле књиге Антонија Ђурића „Били смо украс човечанства“, Духовни луг, Крагујевац, 2015.