Николај Краински: РАТНИ ЗАНОС И КЛОНУЛОСТ КАО ФАКТОРИ БОРБЕНИХ ОПЕРАЦИЈА

Први пут објављено: Краинский Н., Военный экстаз и прострация как факторы боевых операций // Военный журналист, 1940., бр. 19, стр. 5-7.
Военный журналист је био двонедѣљник, орган Руског националног савеза учесника војне (РНСУВ) у Бѣограду 1939-1941. Чланак објављујемо са скраћењима.


Николај Васиљевић КРАИНСКИ (1869-1951)

Николај Васиљевић КРАИНСКИ (1869-1951)

Борбени дух армије и дух народа који га надахњује јесте војна сила, она потребује дуготрајну припрему, организацију и васпитавање. Она се може ковати само на родољубивој традицији и одговарајућем свѣтоназору.

У агресивним покретима ратујућих страна ваља разликовати два психичка стања: фанатизам и занос. Прво стање има у својој основи превласт одређене идеје у психи, обично недоступне масама, и стога изражене у кратким формулама. То стање је дуготрајно, јер идеје посѣдују велику психичку инерцију. Оне споро сазрѣвају, али, укорѣнивши се, држе се необично упорно и владају како душом народа, тако и армије.

Ини карактер има стање заноса. То стање је приврѣмено, опредѣљено не идејама, него емоцијама, и понекад достиже крајњу напетост. Војнички занос је обично надахнут крилатицом, личностима вôђā што воде људске масе. Он се јако пооштрава душевним преживљавањима уврѣде, мржње према непријатељу и осѣћањем освете. Али занос лако малаксава и опада. Борбени занос надахњује се чаролијом водећих личности. Када вођа гине, занос лако сплашњава и исповѣдане крилатице често брзо смѣњују супротне.

Од заноса се лако дешава прѣлаз ка потпуној душевној малаксалости, која у војном дѣлу представља чинилац што предодређује пораз. У вѣштим рукама војсковође и војног старѣшине борбени занос служи као моћни фактор; њега је тешко распалити и дуже одржати. Разумни и мотивисани ратови надахњују се идејама, а не расположењима, војним фанатизмом, а не заносом. Кратки занос у виду полета јесте изванредан метод за локални напад. Ратно искуство показује како се лако такав напад изјалови у оном шоку који се тако тешко предвиђа.

Војска и народ лишени ратничког духа, који на почетку рата постављају питања „зашто“ или разглабају о непопуларности рата, у војничком смислу су већ мртви. Они су унапрѣд побѣђени, као што смо то видѣли на примѣру Манџурског рата и на примѣру Француске у овом рату. У току рата треба још урачунати дѣјство психичких отрова у облику пораженства и револуционарних токова што теже да искористе пораз.

Неутемељено стање ратног заноса, као што је то било у Пољској, заслѣпљивало је вође и војску и затварало им очи за стварност. Обоготворавање пољског маршала се показало површним, а процѣна саодноса снага лакомисленом. Занос је спласнуо, оставивши за собом страшно разарање.

Сада се много говори о значају пропаганде, па су чак основана и министарства пропаганде. Но, пропаганда обично подржава само занос, она дѣлује на психу маса посредством фраза, крилатица и демагошких поступака. Пропаганда не може замѣнити васпитавање и обуку којима се усађују идеје. У најбољем случају, она усађује вѣровања. Таква пропаганда се обично води више у име личности, неголи у име идеје.

Идеализам у крајњем облику фанатизма и занос у облику приврѣменог подизања духа су два главна чиниоца духа војске. У колективној психологији вѣровања и расположења преовлађују над идејама и мислима. Због тога творци идеологије рата њу морају израдити зараније и масама је изнети већ у готовом виду. Ратна физиогномика, символи, крилатице – то је већ опрема, коју на себе надѣва дух војске. Традиције ратничке части, одважности и славе подвига у подржавању духа војске играју горостасну улогу.

38289Дух војске јесте стање психе што чува свој лик током вѣкова. Но, упоредо с њим и тѣсно везано с њим иде војно-борбена техника која се, напротив, непрекидно и брзо развија, имајући своје облике. Понекад се чини да она влада психом и претеже на тасу ваге побѣде. Но, војна техника је гломазан апарат, који је прѣ свега потчињен психи бораца и без ње је мртав. Тај апарат посѣдује још и голему рањивост. Он нѣје самосталан, и зависи од три главна чиниоца: од економије, снабдѣвања нужним материјалом и одговарајућом индустријом, те од путева и саобраћајних средстава. Најмањи квар и застој у механизму брзо изнуравају и обезоружавају војни апарат и чине га борбено неспособним. (…)

Права клонулост наступа послѣ разгрома. Видимо је у Пољској и у Француској. Овдѣ се занос и хвастљиве прѣтње одмах расплињавају. Разлѣжу се очајни позиви у помоћ. Смѣњују и стрѣљају генерале који ништа нѣсу скривили. Теже се свргавају потпуно бескорисни политички готовани, па замѣњују истим таквим ником не потребним брбљивцима. Али већ нема спаса од коначне пропасти, јер се здање изграђено на заносу руши и гњечи под собом народ и државу.

Смѣна заноса клонулошћу праћена је највећим степеном очајања. У стању клонулости побѣђени народ је немоћан. Након ратног опустошења, побѣдник диктира своје услове, које нѣје могуће одбити. Тада наступа правоснажност формуле „тешко побѣђенима“, чији дубоки смисао не умеју предвидѣти народи, ни владари што ступају у рат. Побѣђени капитулирају у стању клонулости, а побѣдитељ у заносу опијености побѣдом губи осѣћање мѣре и поставља захтѣве, чије остваривање је пропаст за њега самог. Побѣда свагда рађа занос радости и торжаства, а пораз – клонуће.

Причало се да код побѣђених наступа револуција и бољшевизам. То нѣје вѣроватно. То бива само онда кад побѣдник побѣђеног препушта вољи судбине, одузевши му све што хоће. Ако земља остане под игом побѣдника, не наступају револуције, али зато наступа полуропско таворење побѣђених народа и држава.

1Занос јесте снажан мотор побѣде, али он је краткотрајан, и њега ваља умѣти искористити. Он, као полет, не трпи прекиде и станке у ратним дѣствима. Он може извѣтрети. Послѣ његовог пада биће га већ тешко подстакнути, па лако може наступити клонуће у виду падања духом и губљења борбене готовости. Ето зашто је нападачки рат пробитачнији од одбрамбеног. У упорној одбрани нема заноса, него поврѣмено наступа угњетеност и њоме проузроковани крах.
Карактеристично својство заноса јесте његово спутавање страха. Борбена дѣјства у стању заноса увѣк су силовита. Због тога стање заноса често мѣшају са храброшћу. Послѣдња се своди на потискивање осѣћаја страха, што се пројављује у поступцима путем дѣловања разума и воље, док су стању заноса дѣјства аутоматска и не подлѣжу руководству разума и воље. Цѣла војна обука тежи да дѣјства борца учини аутоматским и шаблонским.

На тај начин видимо да ратни занос јесте својство човѣчије психе, могућа да има велику борбену врѣдност. Али то стање нѣје трајно, а кадикад је опасно јер, будући сломљено, води ка клонућу и губљењу борбене способности. Запавши у клонулост побѣђени постаје пасивна жртва побѣдитеља и предаје се без икаквог противљења.

Одушевљење и занос могу бити вѣштачки створени… Покретачке силе што рађају занос представљају: родољубље, историјска предања и славна прошлост. Посебно јак чинилац заноса је религија. Управо вѣрски ратови бивају жестоким и беспоштедним. У њима вѣрски занос рађа мржњу. Свирепе су и грађанске војне у којима, насупрот, мржња према противнику рађа борбени занос.

Велику загонетку за војну психологију представља губитак бојне способности борбене јединице или цѣле војске. Она наступа под утѣцајем клонулости, док још нема потпуног слома. Ипак, војске Кутузова 1812. године показују како чак и систематско одступање и напуштање прѣстонице могу да не изазову ни клонулост, ни губљење бојне способности. Али у том случају неопходна је сва духовна снага и чврстина духа, како командног састава, тако и главе државе с ореолом Монарха и историјских традиција.

Видѣсмо како се без те основе у Француској политичари-адвокати што стоје на челу власти, без икакве везе њихових имена и личности са великим народом који представљају, очајно батргају, немоћни у својим поривима да спасу ситуацију.

Али када су се за врѣме Великог рата ти призив обраћали руском Цару – на Мазурским језерима су се чинила чудеса, именована „чудом на Марни“ и „Брусиловљев пробој“ у име помоћи савезницима.

Ваља мало застати пред формулом „тешко побѣђенима“. Када побѣдоносни римски цареви у свом тријумфу вукоше за својим колѣсницама у ланце оковане владаре побѣђених народа, торжаствујући побѣдник заборављаше на понижења и јаде побѣђених.

Прошла су тисућлѣћа, но судбина побѣђених нѣје постала лакша. Физички ланци су само замѣњени путама душевним и економским. Зато владарима народа што ступају у рат ваља памтити законе војне психологије. Побѣда је хировита богиња.

Превео Драган Буковички

Изворник: Руска народна линија

(Visited 24 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ПАМЕТАРНИЦА