ПРАВОСЛАВНИ ЈЕЗУИТ РАДЕТА ЈАНКОВИЋА, НЕВЕШТ ФОТО-РОБОТ ИКОНЕ ЗВЕРИ

Добронамерни предлог за ревизију

---

Лепота је у оку посматрача.

Који двоуми непостојан је у свим путевима својим (Јаков 1:8)

Поправите срца ваша, дводушни (Јк. 4:8)

Сасвим недавно, ових дана, са задовољством прочитах инспиративни есеј уваженог господина и у Христу брата Радета Јанковића „Православни језуит као икона звери“ . Аутор, како сâм рече „од Бога даним бистрим оком да уочи детаљ“, потрудио се да, вештом руком имитирајући стил и поступак Рембранта, наслика икону православног језуите. Иконописац је упозорио сазрцатеља слике да је у питању не много више од скице („намера ми је да са пар оштрих потеза изобразим лик“, у најкарактеристичнијим позама) и честито се оградио да се у скици неће моћи видети „сви појавни облици лика“.

Уметнички подухват на који се одважио даровити аутор свакако је поштовања достојан подвиг. Раван, на пример, вештини полицијског цртача који би нацртао веран фото-робот на основу сведочења жртве, која је омамљена и у мраку силована од групе силоватеља.

Али, то је и етички врло опасан посао. Јер, фото-робот господина Радета, такав како га је он нацртао, личи на исувише много људи са брадом. Ризик, као и код сваког сажимања општег у конкретност (што је у суштини формирање симбола), у конкретном случају састоји се у следећем. Духовна полиција могла би да гони и хапси многе невине, а Раде, као правник и праведник, боље од нас зна да је боље да хиљаду злочинаца не буде приведено правди него да један невини страда. Сигуран сам да брат Раде не би волео да сам буде оптужен за „двомишљење“, или индукцију двомишљења у антихристовом духу, на основу фото-робота којег је сâм нацртао.

Са друге стране, постоји опасност да у потрази баш нико у фото-роботу не види и не препозна главног злочинца, а главни криминалац је најсуптилнији „кваритељ“, из већ по себи врло суптилног и софистицираног ганга.

Па да покушамо да размотримо, ко се нпр. невин нашао у слици, а чији је лик незаслужено остао изван рама.

***

Раде је добро приметио кључне поенте: религија је постала бојно поље Новог светског поретка, а мета напада армије Звери је православно предање у целини. Опажање је тим похвалније, јер долази од једног лаика, а не од људи са чиновима у Цркви. Мада, то је једнако нпр. као када би обичан цивил стратегијски дефинисао напад НАТО-а на Србију у сред бомбардовања, док генерали из генерал-штаба за то време званично саопштавају да никаквог бомбардовања у ствари нема и да је све у најбољем реду и миру: етички исправно и похвално, али прилично бизарно. И то је у исто време врло верна илустрација надреалистичке апсурдности стварности у којој су Срби заробљени данас. Бомбе и крстареће ракете падају по нама, а у исто време је спокој и тишина.

Раде је један од ретких Срба данас који бешумне детонације чује, и није сасвим оглухнуо од њих. Али, где он, у својем подвижничком „кихотизму“ против агресије на Предање, греши?

1.

У Радетовом фото-роботу агресора-издајника прилично јасно се препознају ликови неколико српских генерала, укључујући и начелнике генерал-штаба (тј. епископа и првоепископа: „моли се са католичким бискупима у Дубровнику, изговара симбол вере са филиокве…“, „у синагоги, на менори, пали свеће заједно са Јеврејима“…). А контуре тог композитног лика роботописац оштро дефинише, дефиницијом: „Православни језуит је онај који јавно исповеда православље, а истовремено прихвата и шири доктрине које су супротне православном предању“.

И тако сам оставља просечног православног созерцатеља слике у „двомишљењу“ – когнитивној дисонанцији. Јер, на пример – у своју икону, фото-робот многообразног криминалца, тим је међу осталима ставио и Патријарха Павла, онога који је одавно на иконама и у молитвама просечног православног Србина (врло вероватно и на Радетовом иконостасу).

„Међу Србима он је највећи Србин“ говори о „православном језуити“ Раде, формулишући асоцијацију која је за савременике недвосмислена. Патријарх Павле је велики већ самим тиме што је будући рођен од мајке Хрватице постао Србин (имајући на уму дефиницију Јована Златоуста: „Што роди исавријанка, бива исавријанац“). И не само постао Србин, него и заиста највећи српски син нашега времена, живи Светитељ и духовни отац и отац отаца свеколиког народа српског којег је Бог послао да Србе као Мојсеј води у времену последњих српских страдања – коначног изгона из западних српских земаља који је уједно и тријумфални крај политичког пројекта осовине Ватикан-Берлин-Лондон-НДХ („трећину под нож, трећину под криж, трећину преко Дрине“), откидања Старе Србије (Македоније), пада србског Јерусалима (Косова и Метохије), и коначног отпада србске Спарте (Брда и Црне Горе). У његову светост и праведност, дакле, не може бити сумње.

Али, гледајући у фото-робот који је Раде нацртао, просечни православни смотритељ остаје у когнитивној дисонанцији – у двомисли, у коју га је уманипулисао Раде, све време говорећи против ње. Та зар је и свети Патријарх Павле био православни језуита када се молио са папистима на њиховим мисама?

Је ли и он био, далеко било, „с папистима паписта“ како трубе зилоти, када је 1992. у писму Папи Јовану Павлу Другом, писао: „Ми се искрено радујемо заједничкој молитви у Асизију, домовини праведника и истинског слуге божјег Фрање Асишког, апостола смирења, покајања и љубави, и тих дана, Ваша Светости, као и свакога дана који нам је Богом дарован, налазимо се а и налазићемо се у општењу са Вама у молитви за мир и спасење свих. Ми Вас уверавамо да ћемо у време молитве у Асизију „једним устима и једним срцем” узнети ка престолу нашег Господа и Спаситеља заједно са Вашом Светошћу, са свим епископима и верујућима Ваше Свете Цркве, пламену молитву за мир у целом свету…“? Е да ли је он ту праслика иконе звери о којој је говорио Тајновидац са Патмоса – која „изгледа као јагње а говори као дракон“ (Откровење 13:11)?

Је ли и он био „с мухамеданцима мухамеданац“ када је 1993. по рушењу бањалучке џамије, у име свих Срба исказао “искрену жалост због злодела нанетој богомољи подигнутој у Божје име”, исповедио да су џамије, богомоље посвећене Аллаху, Великом, Свемилостивом, Који нема Сина и који је свету послао свог последњег и истинског Пророка Мухамеда, подигнуте у име Бога Творца Неба и Земље?

Је ли и он био „с политичарима политичар“ кад је 1993. и потом, скупа са другим верским вођама зараћених страна, изјавио и потписао да „ратови на територији бивше СФРЈ нису (били) верски ратови“ (што значи да Срби који су поклани и душе своје положили у тим ратовима нису умрли за Крст Часни и Слободу златну, за Христа и Веру Православну, него зарад геополитичких визија господе Милошевића и Шешеља – па нек им Бог суди у томе у чему их је затекао)?

Или ће нам и он сад бити сумњив само због своје генеричке језуитске провенијенције, коју није сам бирао (тј. јер је рођењем потекао из хрватског католичког народа)? Уосталом, потоњи Срби су показали да нису кадри да сами владају собом, ни у секуларној ни у духовној сфери, па вероватно није случајност што им је Бог послао владаре управо из братског хрватског народа да владају њима – најпре „највећег сина свих наших народа и народности“ Јосипа Броза, затим Павла, а данас и председника владе исте провенијенције, врхунског експерта Ану Брнабића.

Не можемо а да се не упитамо: да ли Раде уопште верује, или потајно сумња, у невиност и светост Патријарха Павла? Како год, али инкриминишући га својим фото-роботом он, нехотице, фактички чини управо оно у чему је разобличио непријатеља – „свесно-несвесну“ „манипулацију са верским уверењима људи“, и „мешање криминалаца са свецима“.

А у духовној суштини јавља се као преносилац вируса на који сам упозорава – вируса који изазива тумор двомишљења „на телу православног предања“, које је Црква. Нешто као доктор који у својој анти-епидемијској акцији шири вирус међу својим пацијентима.

2.

Сенчећи фото-робот, Раде лику упечатљиво додаје и неколико црта руске физиономије, денунцирајући руску православну браћу која верују у невиност и светост Стаљина, притом им се карикатурално изругујући („Стаљин светац? О, света глупости!“).

И опет двомисао: тешко је веровати да ерудита брат-Раде не зна шта су о Стаљину мислили и зборили они који су његово дело и њега знали лично, и познавали у Духу Светом, а не из библиотеке и са дистанце од пола века. Свети Лука Кримски на пример, који је био лауреат почасне Стаљинове награде првог степена, у својој апологији пред Стаљином, представницима његове власти рекао је: „Чисте идеје комунизма и социјализма, блиске Јеванђељском учењу, мени су увек биле сродне и драге; али методе револуционарног делања ја, као хришћанин, никад нисам делио, и револуција ме је ужаснула управо суровошћу тих метода. Ипак, ја сам се одавно помирио са њом, и мени су веома драга њена колосална постигнућа; то се нарочито односи на огромни напредак науке и здравствене заштите, на мирољубиву спољну политику Совјетске власти и на моћ Црвене Армије, заштитнице мира. Међу свим системима државног уређења ја Совјетски поредак сматрам, без сваке сумње, најсавршенијим и најправеднијим“.

Дакле, по сведочанствима Светитеља, духовидаца у Духу Светом, Стаљин је на месту руске монархије успоставио најсавршеније и најправедније државно устројство. Без сваке сумње. Па зашто онда брат Раде уноси сумњу, вирус двомисли, и грди благоверне који сумње немају?

И немогуће је да брат Раде не зна и не разуме друго велико дело Стаљина, који је управо од погубног раздељења спасао саму руску Цркву, Нови Рим. То што је ликвидирао раскол и расколнике, легион  „истински православних“, „непоминајушчих“ „катакомбника“, а затим ујединио Цркву у једну Патријаршију без расколничке опозиције, дело је за које није био кадар ни Константин Велики, ни било који други од православних императора Ромејског Царства (иако су их славни патријарси Константинопоља кумили: „Дај ми, Царе, земљу очишћену од јеретика, и ја ћу теби дати Небо!“).

Свети Цар Константин не само да није ликвидирао шизмато-јеретике свога времена аријанце, него их је на неки начин својим (не)делањем и благошћу укрепио. Многе данашње историчаре акривијског настројења саблажњује чињеница да је цар Константин, на самрти крштен од јеретика аријанаца и упокојен у заједници с њима, постао светитељ Цркве. Стаљиново дело у Новом, Трећем Риму није мање од Константиновог – он је потпуно елиминисао раскол, очистио Русију од јеретика и расколника, у православљу ујединио Нови Рим, а затим обновљену Цркву, очишћену од јеретика, „славну Цркву која нема мрље ни боре“ (Ефесцима 5:27), предао Патријарху, уредну и постројену за последњу битку. То је управо вечни идеал симфоније православног Царства. Ко га је још тако идеално и потпуно испунио у историји?

И никако се не може рећи да је Стаљин, по образовању богослов, био безбожник. Он је само Бога вешто склонио из видокруга тешко болесног друштва у превирању, на другу страну једначине, привремено, док не одузме и не сабере познате факторе са различитим предзнацима. И то је учинио: негативне је одузео, позитивне је сабрао, и сабране их предао Богу и сјединио са њим.

Као када од тешког болесника на умору лекари склањају храну, јер би га усмртила, а када га излече и криза прође, храну му дају да га укрепи и да му обнови животну силу.

А жртве, крв непријатеља на рукама? Па зар је није имао и Константин? И зар га Црква не слави и због победе над непријатељима Империје, извојеване у крви? Крв коју је Стаљин имао на рукама, крв је оних који су сами први подигли мач на свештено Јединство народа и Цркве руске, и на најсавршеније државно уређење о којем је говорио Свети Лука Кримски, и на њима је испуњена реч Божја: „Ко се мача лаћа, од мача ће погинути“. Јер они су сами на свој мач пали, борећи се против свештеног предањског поретка. Сви расколници, разјединитељи и отпадници сами су своје животе дали на жртву, која је у суштини жртва зарад Јединства – њихова добровољна жртва. Ходећи опасним путем који су сами изабрали, сви су они веома добро знали ризик који узимају на своје душе – „раскол ни крв мученичка не може опрати“. Запалити им свећу честито је, лити крокодилске сузе над њима лицемерно је. Чинити и једно и друго, двомислено је (=дифрено=шизофрено).

А ако Раде, не дај Боже, са друге стране сумња и у светост Светог Луке Кримског чудотворца (који је баш као и наш Свети Патријарх Павле рођењем био на половину католик) или друге саблажњава у такву сумњу, није ли то опет и опет технологија производње двомишљења?

3.

Ту опасност саблажњавања ближњих, „малих ових“, изванредно је препознао Радетов пријатељ и наш брат Владимир Димитријевић, кога Раде цитира у свом огледу. Он, мудри православни Одисеј, вешто је избегао и Сцилу и Харибду, и пропловио их не окрњивши истину и правду своје галије – написао је томове есеја, уредио и превео библиотеке житија и дела, и Светог Луке Кримског и многих других савремених светих, и у њима није никад поменуо било шта што би могло да у читаоцу изазове погубну двомисао (нпр. горе наведене речи Светог Луке о Стаљиновој империји, чињеницу да је Свети Лука приморавао своје свештенике да причешћују римокатолике, поуке Патријарха Павла и блажених новокалендарских стараца и светитеља о томе како је стари календар нетачан а нови благословен…). Истину о неканонизованим светим (Стаљину…), привремено, жртвовао је канонизованим Светим (Луки, Клеопи, Павлу…), није допустио да се вирусом двомишљења инфицирају мозгови „малих ових“ његових ђака, и показао се као премудри лекар. За разлику од мање опрезног Радета, Владимир никад није себи допустио да немарно у истом раму, или истом лику, њуејџерски „помеша светитеље и криминалце, хулигане и Апостоле“, таму и светлост.

А када се историјско памћење временом избистри, исфилтрира од сваке нечисте двомисли и адекватно православно форматира, све ће доћи на своје место – Лука и Стаљин биће скупа, на истом месту на небу и у умовима верних, као што су и на земљи били. Баш као што су већ подавно на истом месту у диптисима Цркве имена Митрололита Сергија и епископа које је он денунцирао совјетским властима као „расколнике, контрареволуционаре и непријатеље народа (који крше совјетске законе о забрани оснивања нерегистрованих религиозних организација)“, а који су управо  у синергији те небоземне интервенције првојерарха Цркве и својег свесног избора, и постали Нови Мученици. И у томе никакве двомисли нема – ономе ко је свестан, и има ум да разуме. А ко се „саблажњава“, нека се саблажњава и даље (Откр.22:11).

Искрено, не могу да разумем из којих разлога учени брат наш Владимир није у овој животно важној ствари (Матеј 18:6) кориговао свога помало наивног пријатеља сликара-наивца Радета у његовом „кихотизму“ (да он, Одисеј, не испадне Санчо Панса? или из смирене жеље да му не патронизира? или из притајене професионалне суревњивости, да он буде упамћен као бољи сликар?). Јер Владимир добро зна, и одавно је, говорећи о опасности апокалиптичког једноумља у ревности не по разуму, упозоравао: „Управо добродушна наивност предавача црквене историје рађа код њихових васпитаника апокалиптичку заплашеност, од које дрхте њихове мисли и осећања и не дозвољавају им да погледају стварни црквени живот. Раније, сваки монах био је преподобни, сваки владика светитељ, а сад „неста светих“. И због тога није могуће да се не оде у раскол („у знак протеста“), и тако би се хтело да се двосмисленост (двомисао) разреши муњом апокалипсе“.

Учитељ црквене историје не сме бити наиван, добродушан у наивној искрености. Јер такав тиме зачиње страх (=страст), не страх Божји него страх грешни, прелестни. Страшћу ослепевши не може да види стварни црквени живот, види химеру (као Дон-Раде Кихот језуитску ветрењачу). И зачев у страсти, у маштатељном блуду ван стварности, рађа зло. Како Писмо каже: „Оболе неправдом, заче болест, и роди безакоње“ (Пс.7:15). И није могуће да га не роди, највеће зло које у Телу Христовом постоји – раскол.

Опасно је ако слепи-острашћени верује својим очима. Управо зато Бог шаље бестрасне видиоце, обучене извиђаче – оне који имају очи да у црквеној стварности виде шта је ветрењача-млин, шта непријатељска тврђава, а шта непријатељска ветрењача-млин у којој се меље отровно брашно за народ.

4.

Зато, расколници (и они који на раскол наводе ширењем прича страве и ужаса) су изван сваке сумње веће зло од (православних) језуита. То је Владимир Димитријевић одавно мудро препознао, и први констатовао да су највећа препрека борби против православног језуитизма, екуменизма и модернизма у СПЦ – управо расколници („зилоти“, „старокалендарци“). А за њим, то су препознали и сви православни Патријарси када су 2000. саборно објавили да су они „највећа претња Цркви данас“ (декларација из Никеје). Расколник раздељује Цркву, расеца Тело Христово, мутилира и ампутира удове и дијаболично их расејава. Православни језуита је уједињује, сабира – он жели и труди се да сви једно буду (мада, под његовом контролом и по његовом науму, али ту реалне опасности нема, јер – Бог расточава намере безбожника, и зло дејство претвара у добро). Језуити желе да Црква живи и буде велика и сложна, расколници желе да не постоји а да они, анти-Црква и микро-Црква, постоје уместо ње. Расколници су Кореји, Датани и Авирони, њих гута земља (4.Мојс.16.). „Православни језуити“ су Арони, и чак кад иза леђа Мојсију изливају златно теле они узлазе на Небо и постају Свети, а њихов пастирски штап цвета. Расколници су рак и ампутација, језуити су митесер. Да није расколника који разарају имунитет тела, Црква би била уједињена у сили, и православни језуити јој не би могли наудити. А када је имунитет добар, и не мора да се исцрпљује у борби са реално опасним патогенима, и бубуљица је мање.

Да ли су православни језуити учинили језиви раскол македонствујушчих? Да ли су православни језуити учинили језиви артемијевски раскол? Где су они у икони – фото-роботу? Раде, на жалост, свакако нехотице али то није оправдање, својим иконописом-потерницом чини аналогно као „медицинска струка“ (лекари специјалисти ковидиоти) данас – на ковид повика, док ракови народ косе.

То што мајка Црква, упркос језуитској инвазији (или захваљујући њој) и данас рађа светитеље (Светог Патријарха Павла, Светог Луку Кримског, Свету Матрону, грчке новокалендарске Свете Оце…), само је доказ да је она, вечно млада старица наша, жива и здрава. А у здравом телу има места и за бактерије и за вирусе (то се зове биота, природна микрофлора, и њих је бројчано више него ћелија организма), јер природни, Духом Божјим дани имунитет чини да они никад не надвладају и не изазивају болест.

Ова језуитска микро-биота јесте колонизација (бактеријским и вирусним колонијама, али и у смислу колонијализације као вањске окупације), али није патогена јер не изазива болест – Црква остаје здрава а доказ је управо то што успешно рађа светитеље. Микроби – ситне душе православно-језуитске, остају да несливено и неразделно живе своје ефемерне циклусе у телу, али не изазивају никакву суштинску штету (митесере и бубуљице можемо занемарити, које тело их понекад нема?). Па чак и када административно завладају Црквом, као патријарси и владике, они ни тад не могу да учине штету бесмртном Телу и зато верни треба да им остану послушни и потчињени – да би се очувала сакрална хијерархија која је једини благословени режим постојања у духовном свету, вертикала која спаја земљу са Небом. Па тако, нек су здраво и наша браћа православни језуити, „корисне бактерије“, и за њих има места у великом безсмртном Телу Христовом.

Осим тога, није свака измена Предања зло. Христом остављено и Светим Духом укрепљено Апостолско Предање било је да се верни причешћују сваки дан, па да ли је зло што ми то данас не чинимо?

Масони и православни језуити су у грчким црквама променили предањски календар Првог Васељенског Сабора, али то Цркви није донело никакво зло. То што су од ње отпали расколници старокалендарци суштински је добро, јер се тиме Црква очистила од окултног безумља и болесног фанатизма (као кад се тело исцели од окултног крварења, које доводи до малокрвности). А гњилу масонску идеју и кваритељску намеру у језуитском дејству Благодат је преокренула у добро, и све новокалендарске цркве су, као окопане и нађубрене маслине, постале светородније у олујном 20. веку него што су биле у сушном и запарложеном 19. веку. Жезал масона Мелетија Метаксакиса, баш као жезал Аронов, претворивши се у змију изгледао је као змија (тј. наизглед као зло), прогутао је штапове врачара мисирских (расколнике старокалендарце, све Јаније и Јамврије, ревнитеље фараоновог безумља), а затим се опет преметнуо у жезал првосвештенички (2.Мојс.7:9-12). И баш тај жезал Новог Арона, Мелетија, процветао је многим Светитељима и рајским родом родио (Старац Пајсије, Јосиф Исихаста, Старац Порфирије…).

Таман и да патријарх и сви српски епископи буду православни језуити, и да сасвим окрену брод Цркве на курс ка језуитској вечној домовини, царству Звери, они православном човеку не могу наудити. И када у Антихристову луку уплови, тај Брод ће бити непотопив, и он ће разорити и потопити град Звери, Вавилон нови (Откр. 18.). На који би начин бродски официри могли да повреде или победе моју веру и веру било ког благоверног православца када је она њима савршено недоступна и уједно јача од свих њих и њиховог оца заједно? Праведну душу на путу ка Богу не могу зауставити ни све здружене силе бестелесних војски поднебесја заједно, а некмоли патетичне слугерање поднебесја на земљи.

Да, православни језуити јесу смешана истина и лаж, али није ли „всјак человјек лож“ (Пс.115:2)? Наше је да цедимо лаж из себе, и одвајамо је од истине у себи. А ни десет земних живота нам за то не би било довољно. Ко је извадио брвно из ока свога, нека метне прст у око брату свом, православном језуити.

***

Дакле, ја, као ликовни критичар-аматер али у исто време и жртва горепоменутог језуитског силовања, усудио бих се да дам негативну рецензију Радетовој икони – фото-роботу. Потребна нам је јасн(иј)а и вернија, мање збуњујућа, слика. Може ли од Бога талентовани иконописац Раде, или неко други, да је наслика?

Као што је лепота у оку посматрача, тако је и истина, као једна од ипостаси Лепоте, у оку посматрача. И нисмо ли зато у робству, ми Срби – јер нема истине у оку наше душе, него је брвно лажи у њему („Познајте истину и Истина ће вас ослободити“)? И ко ће нам га извадити (Господ неће, то је наш задатак: „извади брвно из ока свога“)?

„Робови релативизма (лажи смешане с истином), када се пробуде за Истину, где ће је наћи?“ (Ава Јустин).

А иконописцу, дискретном хероју који је спреман и кадар да верну слику наслика, од мене предлог за созерцање и последње питање: у чему се разликује икона Христа од иконе Антихриста?

У потпису: жртва силовања од стране православних језуита која би желела да због тога остане анонимна, али која је спремна да открије свој идентитет и да дâ своје сведочење у случају да се ова братска полемика смислено настави.