Ирина Деретић (1969, Београд) − философ, писац, доцент на Одељењу за филозофију Филозофског факултета у Београду. Предаје Историју античке филозофије. Поред више од осамдесeт радова на српском, енглеском, немачком и руском језику, објавила је и књиге: „Како именовати биће“ (2001) „Логос, Платон, Аристотел“ (2009), „Из Платонове филозофије“ (2010) и „Платонова филозофска митологија“ (2014 – била у најужој конкуренцији за награду „Никола Милошевић“). Предавала је 2007. и 2008. на Универзитету „Фридрих Шилер“ у Јени у Немачкој, на Универзитету у Упсали у Шведској 2011, на Универзитету у Владимиру у Русији. Добитник је више домаћих и међународних стипендија и награда. Руководилац капиталног пројекта и уредник издања „Историја српске филозофије“ (четворотомно издање куће „Евро-Ђунти“, до сада објављена три тома овог зборника).
Неколико споредних, маргиналних места у једном спеву, чини се, да не могу бити довољна за семантику нечега, макар то нешто била и само сенка. Филозофски манир довођења у питање свега па и сопствене теме излагања на овом месту није реторског карактера. Наиме, постоји озбиљан проблем у вези са реконструисањем значења речи сенка у Горском вијенцу на основу прилично штурих и чак недовољно јасних стихова. Можемо се упитати има ли уопште смисла улагати напор у тумачење нечега чему је сам текст, односно његов носећи смисао, наменио да врши споредну семантичку функцију, сем уколико се не покаже да, упркос интенцијама текста као целине, управо ова места на његовој ивици упућују на централне идеје или идејни комплекс Горског вијенца, па се стога могу испоставити као семантички богатија него што на први поглед изгледају. Настојаћемо, дакле, показати да феномен сенке не игра уопште безначајну улогу у песничкој творевини, о којој расправљамо, па ни у Његошевом делу у целини.
Феномен сенке јесте, уопштено узев, некаква варијација светлости, некаква затамњена светлост. Прецизније речено, сенка се појављује само уз претпоставку постојања извора светлости, који обасјава одређени објекат, чији је одраз сенка. Није ни чудо што је онда Његошева употреба речи сенка у блиској вези са фреквентним јављањима светлосних метафора као што су искра, зрака, луча итд. у његовом делу. Друго, увек је сенка сенка нечега. Сенка нема егзистенцију по себи. Она није предмет, објекат, било физички било умски. Сенка настаје онда када се извесни предмет, који бива обасјан неким спољашњим извором светлости, одражава на другом предмету или површини, али само тако да се контуре првог објекта, и то често неправилне дају распознати. Сенка је изобличена копија реалности без праве реалности, она дугује своје постојање нечем другом, нечем што није она сама.
Реч сенка је употребљена три пута у Горском вијенцу, у говорима образованих људи, испуњеним симболима који припадају свету књиге, културе и образованости. У сва три случаја могуће је реконструисати и значење онога чији одраз је сенка, а то је увек некакав идеал, било да је у питању идеално стање из прошлости, односно некадашња државна самосталност, или идеална лепота, или пак моћ и сила оличена у барјаку првог пророка Мухамеда. Занимљиво је приметити, да на сва три места реч сенка, за разлику од онтолошке употребе у платонизму, скоро да нема негативну конотацију, мада њен позитивитет не може бити нити јесте исто што и позитивитет идеала, чији је она одраз. Ни у једном од три семантичка склопа израз сенка не значи чулно опажљиву, конкретну сенку нечег појединачног, било да је то личност или предмет, него је она додуше неправилан, искривљен и у том смислу затамњен одраз, али увек, одраз неког идеалног обрасца. Рекли бисмо језиком стилистике да је овде реч сенка употребљена пре у пренесеном, метафоричком, али самој ствари примеренијем смислу, него у дословном значењу чулно опажљиве алтернације било чега. У сва три примера метафора сенке функционише према метафизичком обрасцу идеал-сенка, али односећи се на увек другачији садржај, при чему су други и трећи пример међусобно компатибилни и допуњујући, у том смислу да упућују на различите димензије једне те исте идеологије, којој је супротстављен поглед на свет наговештен првим примером.
(око 1670 – 1735)
Пођимо од првог места. Налазимо га на почетним страницама Горског вијенца, у чувеном монологу владике Данила. У његовом говору, којим доминира историјска тема, дат је катаклизматичан приказ хришћанског страдања после турских освајачких похода. Овај сажети и згуснути пресек кључних момената вишевековне азијатске деструкције Европе могао би се тумачити, с једне стране, као општи увод у главну тему спева, локални сукоб православних Црногораца и њихових потурчених сународника, а, опет, с друге, као нека врста настојања да се овај сукоб разуме у ширем цивилизацијском контексту. Три се историјска плана разликују и преплићу у монологу владичином: светско историјски, тј. сукоб Европе и Азије, хришћанске и мухамеданске цивилизације, затим национално историјски план, тј. српско-турски сукоб, и локално историјски, тј. борба Црногораца и потурица. Стихови, у којима се јавља реч сенка нарочито су карактеристични, зато што чине неку врсту прелаза са светских и српских рефлексија на црногорску судбину. Они гласе:
„Али сјенку што му шће тровати
те је у збјег собом унијеше
међу горе за вјечну утјеху,
и за спомен рода јуначкога?“ (60-64)
Реч сенка овде је очигледно употребљена у пренесеном смислу, али се из цитираних стихова не види јасно чија је то сенка у питању. Заменица му упућује непосредно на синтагму „крст раздробљени“ у претходном стиху („мунар дуби на крст раздробљени“). Из ове филолошке анализе, која се концентрише више на значење појединачних речи и њихов међусобан однос у изоловано узетом стиху, него на шири контекст, следи да се овде израз сенка односи на хришћанство, које симболизује крст. Међутим, ово не би требало да нас наведе на то да у споменуте стихове учитамо некакав метафизички или дубље религиозан смисао (за разлику од чувеног спомињања сенке у Тестаменту), већ их радије треба тумачити у историјском контексту, који намеће носеће значење владичиног монолога у целини, којим доминира не космичка, него историјска тема. Могло би се рећи да метафизички образац идеал-сенка овде бива употребљен како би се боље разумела одређена историјска ситуација.
Спомињање Српства, некадашње државне самосталности и српског витештва, у стиховима који претходе врло је индикативно. Посматрајући ствари у том контексту, можемо устврдити да реч сенка овде значи остатак некадашње државне самосталности, слободе и аутономности. Црна Гора, или збежани остатак остатака од некадашњег потпуног религиозног и националног суверенитета, означава се овде као носилац тог националног преосталог знамења, које је у онтолошком смислу додуше само одблесак, сенка некадашње државе.
У овим стиховима, ако их пажљиво читамо, каже се не да збежани јунаци са собом него собом сенку уносе, што значи да они, својим делањем потврђују оно знамење, које су унели да би га сачували од даљег спољашњег и унутрашњег подривања и уништавања, и то у форми перманентног устаништва, и макар нереалног, односно реалношћу противника стално оспораваног непристајања на потпуно негирање властите самобитности. Сенка коју преостали ратници собом уносе јесте, дакле, одблесак, сенка Српства, при чему је хришћанство управо један од битних момената одређивања Српства и његовог дистингвирања од продирућег ислама, чију деструкцију добро означава у тексту монолога минарет који дуби на крсту претходно раздробљеном. Ни један други израз не би овде боље пристајао него што је то сенка, управо зато што је Српство, чији је она одраз, угашено, како кажу стихови на које се овај наш о сенци семантички битно ослања, тако да од њега није остало ништа друго до сенке.
Све то имплицира да Црна Гора нема независно постојање, своју посебичну егзистенцију ван и независно од унешеног остатка Српства, или оне за аутора ових стихова некада постојале и за будућност прижељкиване обједињујуће и самосталне националне и државне целине. Сем тога, чини се да би било мало претенциозно разумети Црну Гору на овом месту као чувара знамења, или одблесак целокупног хришћанства, или пак васколиког православља, рецимо оног грчког, или бугарског или руског.
Још један би моменат значења речи сенка овде требало уочити. Наиме, постоји некаква фонетска сродност речи сенка и сећање (у прочитаним стиховима спомен), која нас упућује на њихову семантичку блискост, јер је управо сећање некаква ментална сенка прошлости. Стога се чини да бисмо сенку овде могли протумачити и као у форми спомена на сачувану прошлост, која се сталним активизмом „јуначког племена“ потврђује, односно његовим непристајањем на очигледност пораза и, самим тим, на нереалистичност отпора неминовности историјске судбине. Па је хришћански моменат на известан начин у овим стиховима укључен, и то у смислу слободе, ако не појединца онда свакако преосталог племена ратника, од сваког детерминизма и предестинације, или пак од пуког случаја опште несреће, али и као наговештај онога што је основна тема спева а то је ослобођење од унутрашњег подривања, или, његошевски речено, од зла домаћега, од зла, које трује оно што је и овако само сенка.
Друго место у Горском вијенцу, на коме наилазимо на сенку, јесте говор Мустај-кадије. Занимљиво је како једна те иста метафора, која функционише по истом принципу, као и у почетном монологу владике Данила бива употребљена у циљу оправдавања једног потпуно другачијег Weltanschaung-а (поглед на свет – прим.ред). Песничку праведност Његош показује тако што речима Мустај-кадије, као припаднику непријатељске стране, даје значајно место, а његову беседу уздиже до тог степена уверљивости да она постаје ако не прихватљива по свом радикализму у истицању принципа уживања онда свакако заносна и заводљива. У вредност исламског светоназора убеђује кадија истицањем неприхватљивости идејних основа и чулних манифестација супротног погледа на свет: претераног хришћанског аскетизма (који се огледа у сувој и огољеној симболици крста) и његове реалне немоћи да одговори захтевима овоземаљског. А та хришћанска уздржљивост и одрицање од чулних сласти компензује се, према мишљењу Мустај-кадије, у разузданој и са становишта здравог разума непримереној опијености јунаштвом, понешеним идеализовањем своје некадашње државне самосталности и српског витештва, чији носиоци, при том, не увиђају где лежи права и истинска како световна тако и идејна моћ.
Није ли у праву Мустај кадија? Зар не би многи представници савременог хедонизма материјалног благостања, заговорници „лепог живота“, са нејасном представом о томе шта би ова лепота могла да значи, али са јасном свешћу да она искључује све што се не може опипати, измерити и пребројати, ставили свој потпис испод ових речи, наравно, без оног кадијиног претеривања о трансцедентном и вечности, а које заправо даје, и према његовом мишљењу, смисао свему пролазном и земаљском? Наиме, исламски судија „разборито“ саветује своје хришћанске суседе, истичући као алтернативу њиховом животу одрицања, живот материјалног благостања и вечног уживања како на земљи тако и на небу. Међутим, у поређењу са хедонизмом данашњице Мустај-кадијина глорификација принципа уживања, чини се, свакако много суптилнијом и узвишенијом.
Али, вратимо се самој ствари. У беседи, која је, по хедонистичкој заслепљености, гордој пресигурности, и неукључивању историјске димензије, различита од владичине, али по рафинираности излагања и употреби литерарних реминисценција њој слична, метафора сенке бива употребљена у вези са идеалом женске лепоте. Док задивљеност пред женском лепотом код Црногорца Вука Мандушића избија на видело само онда када му одбрамбени механизми попусте (односно бивају успавани), Турчин отворено и без зазора говори о овој натчулној чулности. Ево стихова:
„О хурије очих плаветнијег
те мислите са мном вјековати
Ђе та сјенка што је дићи може
да ми стане пред вашим очима?“ (898-902)
Хурије су нека врста рајске награде за муслиманске праведнике, небеске жене изузетне лепоте, вечне девице, које своје девичанство на парадоксалан начин потврђују, наиме, вечним сексуалним опслуживањем према исламским мерилима изабраних мушкараца. Метафора сенке и овде функционише на основу метафизичког обрасца идеал-сенка, као и у монологу владике Данила, али је у служби афирмације хедонистичког принципа. У односу на идеалну, неприкосновену лепоту рајске жене свака друга земаљска јесте само њена сенка. Упитни облик стиха уз употребу глагола дићи управо потенцира овај смисао. Другим речима, упитношћу се овде исказује неверица у могућност уздизања било чега до идеала, оличеног у Хуријама. Нема ничег што пред њима може стати и с њима се упоредити.
Највећи број коментара, чини се, да не сугеришу овакво читање. За Милана Решетара и Антуна Барца[1]сенка овде значи некакву врсту заклона који спречава допирање лепоте хуријиних очију, односно неверовање у постојање једне такве препреке. Овим двема је блиска Томовићева интерпретација[2], с тим што је он семантички продубљује, указујући на то да се овим питањем у стиху тврди непостојање било чега што би поколебало веру у посмртна уживања. Ова тумачења нам, међутим, не кажу одакле потиче тај заклон у облику сенке, односно чега је то та сенка, која се уствари и не може уздигнути до идеала, при чему уопште није разјашњено ни значење глагола дићи у овим стиховима.
Једино Никола Банашевић у своме коментару[3]истиче да реч сенка има пренесено значење, али сматра да овде кадија када каже сенка мисли на хришћанство и његову симболизацију у крсту, који се спомиње у ранијим стиховима. Међутим, ма колико плаузибилно на први поглед могло изгледати да овим речима Мустај-кадија именује крст само сенком у односу на лепоту рајских девица, ипак, поређење је, чини се, непримерено, и то опет с Мустај кадијиног становишта, у чијим очима је крст већ унапред девалвиран као „сухопарна“ творевина, без икакве вредности и смисла, па стога и испада из сваког поредбеног односа, поготову из оног у коме је поредбеник идеална лепота.
Да сумирамо, сенка овде представља сваку овоземаљску, а пре свега женску лепоту, која је неуспоредива са оном трансцедентном, идеалном лепотом Хурија, које бивају обећане као некаква врста наградног добитка само Муслиману, и то ономе, који се стриктно придржава „слатких“ принципа и правила своје вере. Говор Мустај кадије иначе у целини обилује сликама одраза, огледања, односима идеала и његове слике и сенке, и све то уклопљено у једну чудесну идеологију разноврсних лепота и ужитака.
Треће место налазимо у везировом писму. Без обзира што је оно у целини узев алузивно интонирано, што је сво у поређењима, сликама, метафорама, претећи карактер ове политичке поруке је очигледан. А он се манифестује почевши од привидно добронамерне опомене, преко обећања и буђења наде, па све до отвореног указивања на величину властите силе. Неумољивост детерминизма природних појава софистички бива узета као доказ за постојање исто такве нужности у политичкој сфери. Привидну уверљивост овог софизма, да на плану људског деловања постоји неумољива нужност каква влада у природи, најбоље раскринкава парадоксална реченица владике Данила, изговорена на једном другом месту у спеву: „нека буде оно што бити не може“ (659). Стих у везировом писму, у коме се јавља реч сенка, гласи:
„Ко изађе испод дивне сјенке
пророкова страшнога барјака
сунце ће га спржит као муња. „(1111-1113)
Поново наилазимо на метафизички образац идеал-сенка, при чему идеал бива оличен у пророковом барјаку, а сенка овде значи његов одраз, који припадницима исламске заједнице на земљи пружа заштиту, а прети онима који јој не припадају. Ове везирове речи су у функцији истицања исламске империјалне моћи, која јасно ставља до знања свакоме лишенику њене заштите да ће бити спржен, муњевито и брзо. Наше је мишљење да је смисао ових стихова, па и употреба метафоре сенке, не толико да апострофира заштитни моменат, него да укаже на последицу лишавања те заштите, односно на чињеницу уништења сваког таквог лишеника. Занимљиво је да и овде метафизички модел идеал-сенка још једном бива употребљен у неметафизичке сврхе, тј. у циљу демонстрирања политичке, тј. световне моћи, која додуше разлог свога империјализма налази у сакралним речима првог учитеља, пророка.
Међутим, има нешто чиме се ово јављање речи сенка разликује од претходних. И мада је синтагма „пророков барјак“ употребљен у пренесеном смислу, зарад симболизације једне силе, реч сенка као да је употребљена у дословном смислу као пуки одраз пророковог страшног барјака, при чему се чини да однос према барјаку као идеалу, и с тим у вези указивање на онтолошки инфериоран положај сенке није у првом плану, за разлику од претходна два примера. Па ипак, како је пророков барјак једна метафора тако је и његова сенка метафора, метафора постојеће освајачке империје, и као таква, и мада само сенка, представља врло реалну претњу хришћанима, и то у двоструком смислу, ако њоме буду захваћени губе свој духовни идентитет, а у супротном бивају физички уништени. Развијањем ове стиховима исказане алегорије можемо рећи да они који нису у хладу, изашавши наспрам сунца или могу ослепети и бити спржени, или пак, по први пут, видети ствари онаквим какве јесу, попут становника подземља из Платоновог чувеног мита о пећини из седме књиге Државе.
На наредном месту у Горском вијенцу не налазимо реч сенка, али наилазимо на значење сенке. У хумористичком извештају војводе Драшка о иностраним приликама, у коме је оштрица пишчевог смеха упућена на дуплу адресу, како на западну млетачку цивилизацију, у свој њеној крајњој дегенерацији, где су основне вредности о части, истини, праведности, храбрости, заједништву, животу с природом изгубљене или поништене, тако и на сирову природност и конзервативизам оштрооког и морално високо свесног горштака, јављају се неочекивано тако дубоки стихови, у којима реч хлад бива употребљена управо у значењу сенке:
„Нема тога ко с’ не боји чега
да ничега, ано свога хлада.“ (1504-1505).
У овој дубокој мисли универзалног карактера са разноврсним семантичким импликацијама садржан је један од кључних егзистенцијалних увида, и гле парадокса, не у речима ликова наображених људи у спеву, склоних филозофским рефлексијама, него у говору подругљивог, а понекад и смешног војводе Драшка. За разлику од претходна три примера, где је експлицитно употребљена реч сенка, и у којима бива утиснут метафизички образац идеал-сенка, на овом месту он изостаје, зато што оно чији је одраз сенка овде очигледно није никакав идеал, али је смисао сенке, односно хлада и на овом месту померен, пренесен, па и ако није испуњен метафизичким садржајем, у онтолошком или космолошком смислу, онда у психолошком свакако јесте (при томе имамо у виду не традиционалну рационалну психологију, већ пре ону егзистенцијалну). Страх је једна од основних људских емоција, која може бити изазван разним узроцима спољашње и унутрашње природе, а ако ничим другим онда властитом алтернацијом, сопственим двојником, односно оном мрачном, неистраженом, скоро неухватљивом страном самога себе. При томе, страх постаје нешто више од конкретног страха, од уплашености пред неком реалном опасношћу, коју можемо разумом идентификовати и евентуално плански избећи, то постаје страх од оних неразумних и тајанствених момената властите личности.
Могућа је још једна интерпретација ових стихова, уколико се они контекстуално посматрају, мада се тиме и овај уочени универзалнији смисао не мора негирати. Наиме, Млеци, према мишљењу војводе Драшка, и немају другог страха од оног од „жбира и шпијуна“, који их стално прате попут њихове властите сенке. Међутим, видимо да је и у том случају израз сенка употребљен у пренесеном смислу.
Током целог нашег излагања настојали смо да апострофирамо немаргиналну улогу израза сенка у Његошевом Горском вијенцу, и да укажемо на повезаност ове метафоре са неким од носећих идеја поменутог дела. О томе нам речито говори и често појављивање ове речи и у другим делима: у спеву Свободијада, у религиозно-филозофском спеву Луча микрокозма, у драми: Лажни цар Шћепан мали. Међутим, сва ова места не могу се поредити, по сложености и универзалности мисли, као и по парадоксалној и херметичној лепоти речи, са реченицом из владичиног Тестамента.
Стога овај рад и завршавамо, условно речено, последњим речима, али не Горског вијенца, већ самог аутора овог спева. Наиме, у владичином Тестаменту помиње се израз „свијетла сенка“. Та реченица гласи: „Ја са надеждом ступам к твојему светилиштву божественом којега сам свијетлу сјенку назрио јоште за бријега којега су моји смртни кораци мјерили“[4]. Не улазећи у тумачење целине казаног задржаћемо се само на оном његовом, чини се, ноћем делу, који би могао да се доведе у везу са нашим излагањем о сенци у Горском вијенцу. У овој владичиној херметично формулисаној реченици, испуњеној за савременог српског читаоца заборављеним словенизмима, доминира мисао о коначности људске егзистенције, тј. о човековој способности искључиво за парцијалне спознаје, али не и за свеувид, или, литерарним језиком речено, за затамњено, и само понекад искрама проткано, али никада потпуно осветљено сагледавање божанске суштаствености.
Оно за чим смо све време трагали у Горском вијенцу, наиме, за оним речима, у којима ће метафизички образац идеал-сенка бити спојен са метафизичким садржајем, налазимо тек у Тестаменту. Сенка овде више није сенка било каквог идеала, већ оног највишег, самог Бога, или, литерарним језиком казано, његовог светилишта. Није ли, међутим, противречно рећи „свијетла сјенка“, с обзиром да је сенка по самој дефиницији нешто затамњено. Привидна противречност разјашњава се откривањем двоструког семантичког слоја. Сенки се приписује светлост да би се истакла неприкосновеност и величина онога чега је она сенка.
Људским способностима се дају дешифровати само сенке божанског, односно његови неименовани трагови, али не и оно што божанско уистину јесте, мада тиме што сенка у овој реченици упућује на Бога, придаје јој се карактер светлости. А можда су сам аутор и његов текст неке светле сенке, због своје коначности само сенке, али као одрази и упута на оно божанско ипак светле.
[1] Уп, П. П. Његош, Горски вијенац, Просвета/Нолит, Београд 1985, стр. 188.
[2] Уп, Слободан Томовић, Коментари, Култура/Народни музеј Црне Горе, Београд/Цетиње 1990, стр. 356.
[3] Уп, П. П. Његош, Горски вијенац, Српска књижевна задруга, Београд 1973, стр. 252.
[4] Цит. по: Исидора Секулић, Његошу I, Српска књижевна задруга, Београд 1951, стр. 364.
Изворник: Пројекат РАСТКО
Related posts:
Драган Мраовић, Габријеле Д’Анунцио: ОДА НАРОДУ СРПСКОМ
Мислав Хорват: ПЈЕСМА О ХРАБРОСТИ
Матија Бећковић: СОПСТВЕНО МИШЉЕЊЕ УВЕК ЈЕ АВАНТУРА
Зоран Туцаковић: О ЗАГЛЕДАНОСТИ ДИМИТРИЈА ЈОВАНОВИЋА
Бела Хамваш: ПРЕДГОВОР ЗА ЗЛОЧИН И КАЗНУ
Владимир Димитријевић: ЧОВЕК ПЕВА ПРОТИВ СМРТИ: СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ ВЛАДИМИРА МЕДЕНИЦЕ
Душан Пророковић: ЗАШТО ЗАПАДЊАЦИ НЕ МОГУ СХВАТИТИ ДОСТОЈЕВСКОГ
Никола Танасић: СМРТ И БЕСМРТНОСТ У ПЛАТОНОВОЈ ФИЛОЗОФИЈИ ИЛИ „КАТАБАЗА“ И ЖИВОТ ВЕЧНИ ПРЕ ХРИСТА
КОРИЈЕНИ ДАНАШЊЕ НЕЉУДСКОСТИ И ЗЛА СУ У КОМУНИЗМУ
Зоран Туцаковић: КАДА НЕКО ПОПУТ…
Жарко Видовић: ЊЕГОШ И ЛИТУРГИЈСКЕ АНАГНОЗЕ
Аљоша Бранков Арсеновић: ИНДИЈСКА РУКОВЕТ (1)
