Иван М. Коларић: ХЕРМЕНЕУТИЧКО КРУЖЕЊЕ: ЧОВЕК – НЕМОГУЋЕ – КЊИЖЕВНОСТ

Иван M. Коларић (рођен 1952. године у Клењу, код Богатића), редовни професор Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу (декан од 2012 – 2015); дипломирао, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Београду. Био гимназијски професор у Крупњу (Рађевина), професор Филозофије са етиком и Масовних комуникација, као и шеф Катедре за филозофију и социологију на Учитељском факултету у Ужицу. На Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу предаје од 2009. године као професор филозофије и естетике. Објавио преко 150 стручних радова (расправа, студија, есеја, фељтона, приказа и чланака) из филозофије, социологије, комуникологије, педагогије, психологије и књижевности – публикованих у реномираним домаћим и страним листовима и часописима. Објавио збирку кратких прича „Дар реке Дрине“ (1991), збирку филозофских есеја „Кристали осмишљавања“ (1996), монографију „Свети Сава Српски — харизма и мит“ (1998), времеплов мудрољубља под насловом „Филозофија“ (1998), јединствену „Филозофску хрестоматију“ (2000), „Филозофско-теолошки лексикон“ (2000) и збирку хаику десетица „Време трешања“ (2004).

---

1. Модално-логичка пролегомена

Строго модално-логички посматрано, још за Диодора Мегаранина[1] Немогуће је било оно што је неистинито и неће никад бити истинито. Диодора следе Хризип и стоичари, јер комбинује модалну и темпоралну логику (што је и данас актуелно), тј. у модалну логику укључују се појмови прошлог, садашњег и будућег: (1) Могуће је оно што је Истинито или ће бити Истинито, (2) Немогуће је оно што је Неистинито и неће никада бити Истинито, (3) Нужно је оно што је Истинито и неће никада бити Неистинито, и (4) Ненужно је оно што је Неистинито или ће бити Неистинито. Или како би наш славни логичар и метафизичар Брана Петронијевић рекао: Немогућност је вероватноћа која је једнака нули. Наиме, он разликује пет ступњева или валенци истинитости: 1. Извесност је вероватноћа једнака 1; 2. Вероватност је вероватноћа која је већа од ½; 3. Неизвесност је вероватноћа која је једнака ½; 4. Невероватност је вероватноћа која је мања од ½; и 5. Немогућност је вероватноћа која је једнака 0 (1990: 215). Петронијевићев савременик, такође велики српски филозоф Божидар Кнежевић, у Мислима целокупну своју филозофију историје интонира модално-логички: „А код човека не треба да буде што може да буде, и не може да буде све што треба да буде, и не треба да буде што мора да буде, и не мора да буде све што треба и може да буде.“

Међутим, у животу и уметности (нар. књижевности) нешто је само као немогуће једино могуће! Нешто је можда стварно немогуће, али је могуће и реално једино метафорички – као људска замисао, жеља, чежња, илузија, сан и тсл. Људи можда никад ни не би стигли до могућег да нису увек изнова тражили немогуће. Другим речима, само онај који жели немогуће може постићи могуће. Жак Дерида такође говори о „искуству могућности немогућег“ (1995: 23). Проблематику Немогућег уметнички је најбоље можда транспоновао управо Албер Ками, у својој књижевности и филозофији апсурда и револта. Он признаје да не може да докаже да ли живот има смисла или не, али је луцидније живети као да је смисао немогућ, чак штавише да је живот апсурдан – а они који покушају бекство из апсурда чине „филозофско самоубиство“. Камијев Сизиф тако осмишљава и божју казну: „Сва Сизифова тиха радост је у томе. Његова судбина му припада. Његов камен је његова ствар (…) Свако зрно овог камена, сваки кристални одсјај ове планине пуне ноћи, сам за себе обликује један свет. Сама борба да се стигне до врха довољна је да испуни људско срце. Сизифа треба да замислимо као срећног“ (1986: 182)[2].

Ту је и сет славних српских парадокса, који су изгледа још актуелни: Његошево Нека буде што бити не може! (што је много јаче него Шекспирово Бити ил’ не бити), Спаса нам нема, али пропасти нећемо! (Никола Пашић), Будимо реални тражимо немогуће! (шесдесетосмаши), Можемо више него што можемо! (Добрица Ћосић), Није све пропало, кад пропало све је (Рајко Ного), Да ме просиш не би пошла за те, да се ожениш умрла бих за те! (народна лирска), Боље да се убијем него да ми се нешто деси! (лик Душка Ковачевића) и тсл. Мајдан ових парадоксалних увида је средњовековна српска епика и етика. За нашег нобеловца Иву Андрића чудо је сам човек и људски живот. Без страшне лозинке „Нека буде што бити не може“, без тога позитивног нихилизма, без тога упорног негирања стварности и очевидности, не би била могућа ни сама мисао о акцији против зла. (Андрићев Азбучник, 1986: 5)

Српска епика има своју парадоксалну етику: живот је највиша вредност, али га не треба чувати по сваку цену, већ под извесним људским условима, тј. моралним предусловима. Другим речима, људски живот није вредан уколико није частан. Боље је и главу изгубити него душу (идентитет и интегритет). Филип Вишњић пева у Почетку буне: Земан дош’о ваља војевати, за крст часни крвцу  прољевати, сваки своје да покаје старе. А касније: Чувајте се раје сиротиње; Кад устане кука и мотика. Фанатично поштовање дате речи као светиње понекад код средњовековних Срба иде до апсурда. Рецимо, у песми Бајо Пивљанин и Бег Љубовић, Бајо предлаже помирење јер га је младост занијела кад му уби брата – па нуди измирење уз јабуку и 100 дуката. Љубовић то не прихвата већ тражи да се Бајо понизи: да дође његову двору, пољуби му хрта међу очи, коња у копито, њега у руку и пред њим земљу црну. Пивљанин, наравно, не пристаје на понижавајући умир. Реч је дакако о хришћанском моралном кодексу, који да би се оснажио, обично се предочава у форми клетве. Тако у песми Смрт Ивана и Јелине стоји императив и клетва: Бог убио и стара и млада, Ко раставља два мила и драга! Нанета увреда кажњавана је наношењем жалости („жао за срамоту“). Сажетак етике у нашој епици био би следећи: живот је највиша вредност, али само ако се живи часно. Прави мушкарац и Србин има јуначко срце, одликује га стамени карактер („тврда вера“), тј. одлучност при давању и поштовању задате речи. Морално посртање и сложеност мотива злочињења захтевају ипак суптилну етичку анализу, а карактеристични примери моралног посртања или аморалности су освете и одмазде. Правда се задовољава наношењем зла злонаносиоцу. Нажалост, освета често прераста у осветничко лудило, када се за једно око ваде обадва ока. Осветник није имао утисак да чини зло, него да извршава своју свету дужност. Сматрало се да се душа убијеног не смирује, све док се не изврши осветничка казна. Зато је велики хендикеп ако човек нема брата, који би га могао осветити[3]. Освета је морални чин који је у принципу лишен бестијалности. Мучење су увели Турци, заменивши распеће на крсту набијањем на колац.

Карађорђе је забранио пагански обичај женидбе отмицом девојке, за шта додуше постоје темељи и у Душановом Законику: „ако властелин узме властелинку насилно – да му се обе руке одсеку и нос уреже“. Отмице наравно могу бити праве или квази-отмице: када девојка прижељкује или чак сама смишља отмицу. Или се чак прерушава облачењем мушког одела. Вуков певач старац Милија, да би истакао чојство и јунаштво Бановић Страхиње, користи се необичном синтагмом „нетко бјеше“. Страхиња је најкомплекснији тип витеза у целој српској епици, јер презире високо племство Југовића, великодушно праштајући жени неверство и издају. Страхињи Бановићу најсличнији је кнез Иван од Семберије, који је прототип „романтичког карактера“ и homo moralis-а. Још је Сократ сматрао да на учињено зло никад не треба одговарати злом, јер то у крајњој линији води хиперпродукцији зла (злу се не види крај). Неопходно је успоставити и кореспонденцију између историјске и песничке истине. Рецимо, вазалство Марка Краљевића се прикрива, али се он обожава јер је делио судбину сиротиње раје. Или како га карактерише Љубинко Милосављевић: „Краљ луталица, највећи наш епски боем, сишао је међу обичан свет да саосећа са сиротињом, најбројнијим делом народа. Свестан свог трагичног вазалског положаја, ову чињеницу он покушава да надомести постизањем највише могуће слободе у веома ограниченој слободи. Турском цару је раван утолико што му је непокоран; самога цара он може, када га спопадне љутња због несрећног положаја, да некажњен дотера до зида“ (1991: 190).

Народне пословице су још погодније од поезије за изрицање моралних сугестија и судова, а наш образовни систем још увек нуди деци пословице, које су неретко данас непримерене и неистините. Због тога оне морају изнова бити аксиолошки размотрене или превредноване. Рецимо: 1) Ко рано рани, две среће граби – једна је од најпарадоксалнијих пословица. Ниједна срећа, а још мање две, не зависи од времена устајања, него од онога што вам поклони дан и све оно што га испуњава и чиме га сами испунимо. А тек ноћ?! Наиме, да ли је суштина живота у сталном раном устајању и ринтању, и да ли је ноћ само за одмор и спавање? Не одвијају ли се најлепше ствари данас заправо ноћу (не само то, хмм): концерти, позоришне представе, сплавови, спортски сусрети и утакмице… 2) Свако је ковач своје среће – у бити је етичка погрешка, јер за срећу је потребно најмање двоје. Даље, срећа није само fortuna или lucky (објективно стање ствари: имање, успех и тсл), већ пре свега felicita или hepiness (унутрашње задовољство, испуњеност, блаженство). 3) Чини добро и добру се надај – и тако се ја надам, надам, надам, надам… 4) Клин се клином избија – пословица је која посебно збуњује. Да ли се гојазност може елиминисати још већим уносом хране? Одговарање на силу силом, такође обично само мултипликује насиље. Парафразирајући Његоша: није зло на зло одговорити злим – али онда ни злу краја нема! Итд. 5) Први се мачићи у воду бацају – није баш биолошки утемељена, јер прва деца обично су најлепша и најздравија. Може бити да је настала за време „турских адета“, тј. као последица primus noctis (права на прву брачну ноћ, које је имао главни балија). Српски рајетин је онда од jullara (пртеног опасача који су Српкињице добијале као дозволу за удају) правио улар или поводац за рогату стоку. Није ли ова пословица ехо на неке прве људске мачиће („мале Турке“)?! Али убрзо су се и Власи досетили, па младе нису у брак улазиле невине. Некада су многи људски мачићи, баш као и данас нежељена младунчад кућних љубимаца, завршавали свој живот у води. Поред Ужица града, „малог Цариграда“, и данас шуми река симболичног имена – Ђетиња. 6) Дрво се на дрво ослања, а човек на човека – не узима у обзир да дрво када пада обори најмање још два дрвета, или их барем савије, поломи и обогаљи. Ако се мисли да се човек ослања на другог човека, губи се из вида (зло)употреба човека. 7) Не важи ни пословица С ким си онаки си – сетимо се само Јуде! 8) Умиљато јагње две мајке сиса – прави је бисер парадоксалности. Премда се ради о метафори, асоцијација је и на питомост, али и на халапљивост, а ко је халапљив умире или на ражњу или од инфаркта. Елем, скоро све народне пословице су попут догми: имају проблем одсуства критичности, примерености времену и будућности. Дакако, ново доба има и нове пословице: афоризме и сатиризме.

2. Онтолошко-теолошки перформанс: Немогуће и теургија

Постоје многа чуда на овоме свету, али највеће је ипак – човек. (Софокле)

Сва чуда се обично дефинишу као безузрочне појаве. С научног аспекта, чуда су Немогућа и она не постоје. Филозофски пак посматрано, чуда постоје све док постоје људи који у њих чврсто и непоколебљиво верују. У вези с „временом чуда“, Иво Андрић пише у Знаковима поред пута: „Чуда се не дешавају. То знам и то је одувек и заувек утврђено у самој основи мога начина мишљења и мога осећања света. Али ипак има нешто што личи на чудо, а то је – наша неуништива и необјашњива људска потреба за чудом“ (1978: 246). А у говору приликом уручивања Нобелове награде, говораше: „Бити човек, рођен без свога знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек“ (1986: 198)[4]. Живот је „несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја“ (1986: 38).

Хришћански свеци се обично приказују и као чудотворци, јер њихове речи (молитве, дакле необичне речи) и помисли имају снагу реалних узрока одређених појава. Њихове свете речи (молитве) се оваплоћују, опредмећују без икаквих медијатора у смислу узрока. У складу с тим је и мисао Блеза Паскала: Човек не би био грешио што не верује у Исуса Христа да није чуда. Пошто, насупрот принципу каузалитета, Бог и његови свеци непрестано чине чуда, на тај начин коригује се и чувена Аристотелова теорија узрочности, јер causa efficiens постаје необична синтеза causa minimalis-a (реч, молитва) и causa suficiens-a (трансценденције у смислу наддетерминације). То можемо одредити као архидетерминизам, јер сам Бог или Свето има статус causa celebre, нечег вишег од узрока (суперузрока). Феномен чудотворства обично се комплетира и фетишизмом мошти (моћи) светаца. У времену чуда, фетиша и митова скоро све што је (не)могуће постаје и стварно. Историјска је чињеница да је српски народ највише фетишизовао мошти Саве Немањића, које су Турци 1594/95. спалили на српској Голготи Врачару – када је Свети Сава достигао харизматски максимум, поставши највећа српска митска легенда и константа.

Чуда су за хришћане верификатор нечијег светитељства, па су отуда светачке каријере најчешће започињале чудима. У складу с тим је, рецимо, Свети Сава морао импресионирати своје српско стадо опетовањем скоро свих чудеса, која је извео Маријин син. Према Хиландарцима Доментијану и Теодосију, као и другим средњовековним хагиографима и животописцима, Сава није био само миротворац завађене браће и синоваца, већ и велики и доказани чудотворац. И док Немања опонаша Димитрија Солунског точењем лековитог мира (мирисног уља) из својих мошти, биће да Сави не помажу никакве бестелесне небеске силе, већ да је он (ако његову ситуацију херменеутички домислимо) морао задовољити нову насушну потребу свога новог Израиља (Србије) за светитељством као условом хришћанске легитимности у византијском комонвелту. Нужда учи мислити, и Сава организује Симеонова чуда промовишући га у првог српског свеца, доброразумно зборећи попут апостола Павла: Знамења нису за верне него за неверне[5].

Према хагиографијама и народном предању, Сава Српски је имао и моћ да васкрсава мртве, али је то ретко чинио због своје велике скромности. Ова врста чуда највише је учвршћивала веру у народу и потврђивала Савину несумњиву светитељску харизму. Као што је Христос васкрсао Лазара, тако је Сава васкрсао свога брата Стефана. Наиме, када му је коњаник рекао Представи се брат твој! Сава је похитао на двор, ставио десну руку брату на срце, а затим у име Свете Тројице по братовом нагом телу написао знак крста и искрено се помолио Богу да му врати душу да би га замонашио (духовно венчао). Теодосије овако дочарава Савину молитву Богу: „Све је теби могуће, немогуће ти није ништа. У рукама су твојим душе и дисање свакога створења. Јер ти живот садржиш и смрћу владаш, а осим тебе нема који спасава. Свесилном речју твојом пресветломе твојему доброме анђелу заповеди да врати душу слуге твојега, брата мојега“. И у овом случају, ради што валидније реконструкције, комбинујмо изворе: „И сведобри, брзи у милости, свемилосредни Отац небески послуша угодника свога, заповеди анђелу своме да врати душу у тело онога“ (Доментијан)[6]. Када је Стефан дошао себи, Сава га је замонашио давши му име Симон, пре него што Првовенчани у руке љубљеног брата дух свој предаде. Сави је било стало да Стефана замонаши да би га касније лакше посветио и тако одржао ауторитет и легитимност светородне династије. Наравно, какве су биле стварне Савине намере ми можемо само да претпостављамо, на основу неких константи људске природе и искустава из верске и политичке историје. Међутим, није немогуће да су посреди били искључиво духовни разлози, нарочито када је у питању уметничка и осећајна душа, попут Стефанове. Такви људи често знају бити и најискренији верници.

3. Антрополошко-агапистички адађо: логика разума и логика срца

Срце има своје разлоге које разум не познаје. (Блез Паскал)

Немогуће је алманах српских надреалиста, који је објављен 1930. То је први наш интертекстуални, мултимедијални часопис (јединство Гутембергове и Визуелне галаксије). Он следи роман Нађа, чији је аутор Андре Бретон, иначе и писац првог прогласа надреалиста (који је са посветом добио и Марко Ристић). Савремени човек је у кризи: криза у човеку и криза човека. Биће да савршен човек, као и савршена жена или савршена књига не бивају у овом пропадљивом свету. Мишелу Фукоу приписује се ауторство над идејом о смрти човека, премда је њен аутор Ели Визел, који је рекао да је у Аушвицу „умро човек и идеја човека“. И док Елиот пева о „шупљем човеку“, а Музил о „човеку без својстава“[7], Чеслав Милош савремене људе (нар. интелектуалце) назива кетменима и „заробљеним умовима“. Биће да су Срби кетменски занат испекли под Турцима, као и инат и „ћерање и прећеривање“. Помаља се и нови човек, али не онај „без својстава“ (човек без својстава састоји од својстава без човек), већ овај без идентитета и интегритета. Наравно, човек треба да је целовит и испуњен, па отуда питања: Човече, јеси ли ти читав? и Сабери се, човече! Бескрајни плави круг, а да ли је у њему звезда?! Историјско време се згушњава и убрзава, али се у крајњој инстанци, историја показује као рефлектор усмерен у властито лице. У сваком случају, смрт је завршетак егзистенцијалне, мислилачке и стваралачке каријере. Дакако, у свим могућим световима, увек има оних који иду брже и даље од осталих. Филозофске речи и термини заправо су амбисни појмови (урвине, мумије), који како би Хегел рекао „прождиру време“. Свака онтологија је суптилна метафоризација: материја и дух су амбисни појмови, који гутају огроман број предиката – а у суштини се ради о две речи за исти ентитет. Савремени људи су у нови милениј ушли с крвавим пртљагом, онтолошки и аксиолошки празни и поразни: без вере у Бога и себе. Тадеуш Ружевич је добио европску награду за поезију за песму Unde malum?, која почиње: Откуд зло? / како откуд / од човека / увек од човека / и само од човека.

Ако постоји смисао за стварност, мора постојати и смисао за могућност. Хајнрих Рикерт дискрепанцу између стварности и вредности превазилази светом смисла. Крајњи резултат истраживања Мартина Хајдегера био је увид да је смисао бивства у самом бивству, смисао живота у самом животу. Логос је за њега сабирајућа сабраност (целина и смисао). Смислом се баве и руски боготражитељи: књигу под насловом Смисао живота написали су Семјон Франк и кнез Јевгениј Трубецкој. Франк сматра да ми првенствено желимо да осмислимо властити живот, а не живот у целини. Он наводи Бјелинског, који је поводом Хегела негодујући узвикнуо: „Значи ја не сазнајем и не живим за себе, већ за развој некаквог апсолутног духа. Баш ћу за њега да се трудим!“ А Трубецкој истиче да је с-вест (con–scientia) претпоставка с-мисла. Иступајући против тзв. мистичког алогизма и полемишући са софиологијом Флоренског и Булгакова, Трубецкој даје оригинално тумачење Софије, Премудрости Божије. Смисао живота није само у квантитету, већ и у квалитету (пуноћи) или у обожењу. У вези с тим је добротољубље Толстоја и лепотољубље Достојевског („Лепота ће спасти свет“). Димитрије Мерешковски залаже се пак за Трећи завет, тј. Откровење Светог Духа. Насупрот Аристотеловом I Органону (дедукција) и Беконовом II Органону (индукција), Пјотр Демјанович Успенскиј у Петрограду 1912. пише Tertium Organum, где афирмише Хегелову дијалектику (синтезу супротности) и наговештава Бергсонову интуицију (полазећи од Плотинове екстазе). Свети дух је суперсвесни ум, а што је генијалност на подручју интелекта, то је светост на подручју морала – а пут у светост је љубав (1990: 314).

Док је Кјеркегорова побуна против Хегеловог панрационализма, у свим битним цртама опетује Паскалову логику срца, тј. побуну против картезијанског рационализма – Ниче спас од истине не тражи у религији већ у уметности, а његов Натчовек је синтеза дионизијске ведрине и аполонске мудрости, који је повратио од Бога све атрибуте (осим бесмртности). Ничеов нихилизам је и пасивни и активни: први је пропадање старих вредносних таблица (рационализма, који је човека редуковао на разум), а други је разбијање тих таблица или превредновање свих вредности (одн. увид да је Бог мртав и да треба да живи Натчовек). Сам Ниче себе означава „првим нихилистом у Европи“, разликујући нихилизам слабих и нихилизам јаких. Нихилизам је резултат неуспеха у потрази за смислом живота. Хајдегеров заборав бивства (Seinsvergessenheit) у фундаменталној онтологији, прати заборав ума и морала у његовој филозофији као битном мишљењу. Данас се пажња помера од Хајдегеровог Бивства и времена ка Левинасовом Бивству и Другом. И доиста, хришћанство је донело нову онтологију, етику и modus vivendi: уместо егоизма и индивидуализма заједништво и саборност. Човек је homo creator, тј. њему је дата creatio nova – док је за самог Бога резервисана creatio prima, а у историји имамо creatio continua.

У Библији стоји: Чувајте се људи! На делу је дилема индивидуација и/или обожење: прво је раст човека, а друго божја благодат. У Првој Јаковљевој посланици стоји да нас Бог не куша (јер он је Бог љубави и правде), већ човек сам себе куша. А они који не живе умерено и умирено, и који се нису сљубавили (са собом, другима и светом) не само да нису божји људи, него их очекује паклени живот. Једино онај који није изгубио наду сваког јутра се буди непоражен, јер се у његовој души гнезди, обитава и обнавља живи Бог. Посредством савести Бог нам каже само оно шта не треба да чинимо (Немој па се не бој!), а за остало смо само одговорни или заслужни. Ни Бог не може много да помогне онима који нису спремни да помогну сами себи. Очи Духа су: Љубав Мудрости и Мудрост Љубави. У славном делу Велики посвећеници, Едуард Шире каже да се све врти око смрти, па и основна концепција Бога и човека: људи су смртни богови, а богови су бесмртни људи. Смрт је у животу и живот је у смрти[8]. Доиста, смрт је главни људски егзистенцијал, или како се то искристалисало у свести народног барда: Када се човек роди и гроб му се отвори! Људски век, роса под Сунцем! Живот најбоље осмишљава добра смрт или представљење, како су зборили византијски филозофи исихасти (тиховатељи). Смрт је решење свих проблема појединца, али ни она не узима све. У вези с тим, Андрић пише: Има људи чији је живот тако добро испуњен да ни својом смрћу не могу да нас обесхрабре. У орфичкој мисли Аполон и Дионис су два различита откровења једног истог божанства, тако да Шире пише: „Хиперборејски Аполон оличава силазак неба на земљу, инкарнацију духовне лепоте у крви и месу, плиму трансцендентне истине која долази путем инспирације и дивинизације“ (1989: 211). Христови изабраници међу апостолима били су Петар (вера), Јаков (нада) и Јован (смисао, љубав). Они су били посвећени у најдубље Христове тајне и присуствовали су његовом преображењу на гори Тавору. Христос је духовно васкрсао, тј. остала је нада у људским срцима. Исус је дакле мртав, али Христ је живљи но икада! Тајна великих посвећеника је: Упознај себе и упознаћеш свет богова!

Савремени пак човек, не нашавши Бога ни у науци ни у религији, узалудно покушава да га нађе у жени[9]. У делу Антропологија у персоналистичком кључу, Загорка Голубовић одбацује обожавање човека/жене и додаје: „Људски живот није проста репродукција живота, него је то стварање одређеног начина живота“ (1997: 44). Свака култура као „друга људска природа“ одређује модел пожељног односно недозвољеног понашања и на тај начин утврђује шта је нормално а шта девијантно у датој култури, па се у том случају говори о нормираној нормалности. Култура је „граматика друштвеног живота“, тј. без Weltanschaunga (погледа на свет) и Lebenschaunga (схватања живота) човек је изгубљен у свету: „Једном речју, култура врши све виталне функције људског живота и људске репродукције; без културе је човек као живо биће без кисеоника, будући да култура снабдева човека свим оним елементима који су неопходни за уређивање односа међу људима и њиховог односа према околном свету“ (1997: 96). Или како се изразио Емануел Муније: личност није непокретна архитектура, него више личи на музичку композицију, будући да се непрестано дограђује и реинтегрише у времену. Он наглашава динамику личности, посредством екстериоризације, интериоризације и трансценденције (стални ток персонализације). Аутономна личност је слободна и одговорна, oна није окренута само себи (нарцизам и индивидуализам), будући да је људска и друштвена комуникација контекст у којем личност настаје и функционише. Ханс Јонас у свом најпознатијем делу Принцип одговорности, наводи два императива своје макроетике: 1) да људи живе, да их буде; 2) да живе као људи: достојанствено. Конкретније развијено, ти императиви налажу да „човечанство нема право на самоубиство“. Примарна је одговорност човека за човека, и то је суштина етике будућности: „Праузор сваке одговорности је одговорност човека за човека.“ (1990: 142) Емануел Левинас заснива онтолошку етику: Боље је бити добар него само бити! Други није граница моје слободе (како је тврдио Сартр), већ је он заправо омогућава. Моја одговорност за другога није реципроцитет, већ је асиметрична и бесконачна, укључује жртвовање, као и љубав.

Постмодерни свет постаје транспарентни метасвет: сви наши мегапојмови попут природе, историје или бога – прозирни су и празни. Наш свет је без материје и облика (дематеријализован и изобличен), зато се постмодерна бори са сабластима (јер како другачије назвати оно што нема ни тело ни облик). Већ је истакнуто, да модерне метанарације почивају на Хегеловом ставу појам ждере време (Der Begriff tilgt die Zeit). Сузан Зонтаг пише како се филозофија, уместо холизма и логизма, трансформише у баналне и „номадизујуће смислене фигурације“, одн. „тренутне бљескове митогене фигурације“ (уз вирус туге, како би рекао Жан Бодријар). Живимо у визуелној галаксији и екранизованом априорију (мали, велики и компјутерски екран). Кантов априориј замењен је видео априоријем (електронско око осветљава и последње место на свету). Бескрајне површине без дубине значе да је нихилизам замењен сензуализмом. Уосталом, идеје су горе заводнице од чула, филозофирање је увек било нека врста вампиризма, филозофи су одувек били ковачи лажног новца. Постмодерни цинизам уместо на сови инсистира на врапчијој дреци. Савремени циници кажу да само још критика телом а не главом може бити одржива (пред остарелим Адорном 1969. револтиране студенткиње обнажују груди). Нема мишљења без тела, као што нема ни језика без гласа. Слотердајк се залаже за промену логичког у еротски став, у коме све постаје „велика феноменологија лудила и вица“. Постмодерна рехабилитује чулност наместо умности, апостериорност уместо априорности – а филозофија данас углавном живи као књижевна критика (есеја и филозофских романа). Дијалектика је уступила место фаталним стратегијама а идеологије симулакрумима. Реално је постало хиперреално, јер је изгубљена разлика између природног и артифицијелног. Ништа више није двосмислено, постоји само симулација: велика досада и вечно враћање истог (баналног, свакодневног, маргиналног), што је постмодерни лудизам или хиперпродукција смисла. Чак је и смрт постала артефакт без ауре: вештачка и лепа смрт. Жан Франсоа Лиотар би могао дати мото тог интелектуалног покрета: „Рат целини, укажимо на непредочиво, активирајмо разлике, спасимо част имена.“ Због тога, књигу Постмодерна за почетнике Ричард Апињанези и Крис Гарет закључују: „Једини лек за постмодерну је неизлечива болест романтике.“

Међутим, Виљам Гибсон у роману Неуромаг пише о ciberspace (кибернетски простор) и дефинише га као „консензуалну халуцинацију“. Префикс ciber (кибернаути, киберкултура, киберпанк, киборзи итд) указује на свет компјутерске доминације и бестелесног искуства. Зато се цивилизација која се формира на мрежи (net) назива Кибернија. Жан Бодријар је први теоретичар ове постмодерне утопије и виртуелне реалности. Он каже како савременог човека одликује хиперскептицизам: интелектуалци су престали да проповедају да иза привида постоји некаква крајња истина. Јапанци су иницирали караоке, као и киборгазам: близак сексуални сусрет посредством мреже. Панична анксиозност савр. човека лечи се дакле киберсексом: доживљај на безбедном растојању, без обавеза и емоција. Киберсекс појачава и проналазак теледилдоничког одела, које стимулише ерогене зоне. Порнографија и киберсекс су тријумф баналности огољеног тела, где престаје свако завођење, игра, метафоре, машта, тајна. Икона постмодерног биоскопа постао је Арнолд Шварценегер, који игра киборга у филму из 1984. Терминатор (мада је киборг и Робокап, 1987). Терминатор је киборг послат из будућности да измени садашњост. А папа поп-арта Енди Ворхол претворио је технику репродукције у уметност, преносећи фотографије на платно и артикле маспроизвотрошње (конзерве супе, флаше Coca-cole итд), помоћу технике свиленог сита. У његовим рукама естетика се дакле претвара у анестетику: Слике ММ после самоубиства, гђа Кенеди након убиства ЈФК, саобраћајне несреће, фотоси из криминалистичких досијеа, електрична столица, гангстерске сахране и расни немири. Уместо марксистичкoг ангажмана имамо хиперактивност: површност и нестрпљиво мењање тв-канала, уз нулту или амнезијску свест. И док је за Хегела филозофија била наше време мислима обухваћено, за пост-филозофе она је само моје време у мислима или информацијама обухваћено. Филозофија је „лудило par excellance“, рекао би Бланшо. Данас се у свему директно иде циљу, важан је само резултат. Лец би рекао: ко погоди циљ, промаши све остало. Због директног нуђења и испуњавања свих жеља имамо тоталитаризам и тероризам баналности, примитивизма и скарадности. Све је постало вештачко и извештачено (артефакт и симулакрум). Имамо тоталну естетизацију и банализацију предмета, холивудску хиперреалност и фатаморгану.

---

Подбелешке:

[1] Коларић, И.: Логика, 2002: 125. У делу Именовање и нужност, Сол Крипке предлаже да се метафизички дискурс замени модалним, тј. да започиње са префиксом: Могуће је да… Раселов увид и став логика је пакао, Милован Витезовић конкретизује у следећем афоризму: „Гвоздена логика окива памет.“

[2] У Куги, Ками поентира своја разматрања о односу могућег и немогућег, смртног и бесмртног, човека и Бога: „Но, може ли човек бити светац, а да Бога нема? То је данас једини проблем за који знам“ (1976: 190). Ако бисмо дакле извршили „карамазовски“ тест (Да ли је све допуштено, ако Бога нема?), апсурдни човек би одговорио да јесте, а побуњени човек да није. Биће ипак да је прихватљивија она одлука која не умањује него повећава људске могућности.

[3] Али не постоји само братска освета, него и братоубиство. Према Старом завету прво братоубиство је починио ратар Каин, убивши брат пастира Авеља. Вук доноси пословице: Ако злотвора немаш, мајка ти га је родила & Брат брату најдубље очи вади. У песми Радул-бег и Мирчета постоји стих: Двије су се завадиле гује, Двије гује два брата рођена.

[4] При томе, постоји и љубав – о којој се погрешно говори као о „женском начину разрешења апсурда“. Ками сматра да су еклатантни примери живљења апсурда Дон Жуан, глумац и освајач (јер ништа се не може коначно освојити). Појединаца који се поиграва са смрћу представља парадигма тореадора или каскадера. Имају ли филозофи зубе за овакав орах? Александар Велики је пресекао чвор, али је тиме срушио и могуће путеве ка смислу. Може ли се ланац зграбити с оба краја (тј. и појединачна и групна слобода), како је говорио Сартр? Левинас је био убеђен да се европски дух препознаје по двема трајним побунама: против тираније времена и против тираније тела. Свет треба да постане људски, а људи светски (не „белосветски“)! Због тога је Достојевски, у роману Браћа Карамазови, истакао антрополошки императив: Никад не лажи самога себе!

[5] Сва чуда која је према предању чинио Сава Немањић, како за живота тако и после физичке смрти, могу се поделити (као и Христова чуда) на четири основне врсте: (1) истеривање злих духова (бесова), (2) утицај на природне стихије, (3) необична исцељења, и (4) оживљавање мртвих. Прву врсту својих чудотворних моћи Сава је испољио још као светогорски монах у сусрету са разбојницима, који су га пресрели када је носио топао хлеб пустињацима. Али, као да су били хипнотисани његовим плавим продорним очима, разбојници су га одмах пустили. Према Теодосију, Сава је припитомљавао разбојнике, који су се плашили да му нашкоде јер мишљаху да ће их тада огањ са неба појести или да ће их земља живе прогутати. Друга врста чуда, која је Сава Српски чинио односе се на управљање природним силама. Најпознатије је оно чудо које је Сава сачинио у дипломатској мисију код угарског краља Андрије II, који је био кренуо на Србију незадовољан Стефановим крунисањем. Пошто је у војном логору била велика спарина, Сава је желео да се освежи ледено хладним вином. Угари нису имали леда, па Сава одлучи да се помоли Богу за часно грумење. Ако је веровати Доментијану и Теодосију, угарски краљ је чак прешао из католичке у православну веру: „И тај сам краљ видевши чудо које се догодило, које сатвори Бог кроз преосвећенога кир Саву, и дошавши у стан његов, поклонивши се паде на његове ноге молећи га да моли Бога за њега, и назва га духовним оцем.“ Сава медословесним језиком и љубазним везама апостолске љубави улови овога краља, и савеза га као хитар крманош оних који се валима колебају и приведе га истинитом пристаништу. Трећи вид чудотворства су необична исцељења, односно лечење вером и хагиотерапија. Када је у Студеници пред Христовом иконом, који је лекар душе и тела, Сава исцелио једног богаља, народ је нагрнуо у Студеницу да тражи помоћ од живог свеца.

[6] Према Јовану Туцакову, Сава је то чудо могао извести и помоћу борнеол-камфора, природног аналгетика и средства за дражење нервног система и оживљавање (медикаменте је Сава добављао од трговаца са Истока).

[7] Лу Андреас-Саломе у књизи Мој живот (2010: 61): „Нисам у стању да свој живот ускладим с неким одређеним моделом понашања, нити бих икада могла сама да постанем модел; али сасвим је извесно да ћу свој живот градити само на сопственој природи, па нек буде шта буде. Чинећи то ја не заступам никакав принцип, већ браним нешто много драгоценије – нешто што је у нама, што гори од ватре живота. Што кличе од весеља и жели да искочи напоље.“

[8] Уместо Memento mori (Сети се смрти), Ниче афирмише принцип Memento vivere (Сети се живота). У делу Филозофија у трагичном раздобљу Грка стоји: „Постојање и пролажење, грађење и рушење, без икакве моралне одговорности, у вечито истој невиности – поседује у овом свету само игра уметника и детета.“ Комад Дах Самјуела Бекета траје свега 30 сек, а у њему нема ни глумаца ни дијалога: читав комад састоји се од једног јединог уздаха, који почиње криком детета при рођењу, а завршава се човековим издахом на самрти. У сваком случају, добар реципијент домишља (за Платона је мишљење „унутрашњи разговор душе са самом собом“) и домаштава оно што је у интенцији аутора. Из херменеутичких и хеуристичких разлога неопходно је отварати и стварати сасвим нове телеологије. Премда Сизиф гура камен за све нас, logos и telos морамо сами креирати. Да бисмо пребродили овај животни и аксиолошки хаос, потребни су нам аутентични филозофи (пилоти, рониоци и рудари духа). Сократовска иронија се трансформише у сатиру (јер, за разлику од Сократовог „зналачког незнања“, савремени човек пати од сувишка информација), Хегелова умност у циничку умност, духовност у духовитост. Имамо пораст дијалога и пад толеранције, или како би Бодријар рекао: „ми више нисмо у драми алијенације, већ у екстази комуникације“. Геронда Јустин Поповић понајбоље је окарактерисао савремено доба: „атомска техника и прашумска етика“.

[9] Иначе, на Истоку је Принцип Женског или Богиња Природе била ИЕВЕ (у Постању је то Ајша, Душа, Живот), док у самарићанској верзији Библије уз име АДАМ стоје епитети општи и бескрајни (евидентно је дакле да се ради о човечанству или људском роду). Тиме се, на свој начин, бавио и инвалидни Енглез (који је написао 15 књига о Тибету) Лобсанг Рампа у Трећем оку. Он сматра да је Јога тибетанска метафизика, а аура је у ствари наше астрално тело. Телепатија је за Тибетанце матерњи језик, а спокојство долази од вештине дисања.

---

Литература:

Андрић, И. (1971): На Дрини ћуприја; Београд: Просвета.

Арент, Х. (2010): Живот духа; Београд: Службени гласник.

Бабић, Ј. (1998): Морал и наше време; Београд: Просвета.

Берђајев, Н. (1996): Смисао стваралаштва; Београд: Логос.

Бодријар, Ж. (1991): Симулакруми и симулација; Н. Сад: Светови.

Дерида, Ж. (1976): Други правац; Београд: Нолит.

Ђурић, Мих. (2001): Порекло и будућност Европе; Београд: Плато.

Јонас, Х. (1990): Принцип одговорност; Сарајево: Веселин Маслеша.

Јунг, К.Г. (1989): Сећања, снови, размишљања; Будва: Медитеран.

Кнежевић, Б. (1988): Мисли; Врњачка Бања: Симеон Мироточиви.

Коларић, И. (2002): Логика; Ужице: Нај.

Лу Саломе (2010): Мој живот; Београд: Службени гласник.

Милосављевић, Љ. (1991): Колективно памћење незаборава; Ниш: Просвета.

Петронијевић, Б. (1990): Основи логике; Београд: Беолетра.

Поуис, Џ.К. (1995): Уметност среће; Београд: Центар за геопоетику.

Фукујама, Ф. (1997): Крај историје и последњи човек; Подгорица: ЦИД.

Шире, Е (1989): Велики посвећеници; Београд: Ново дело.

Шушњић, Ђ. (1998): Религија I–II; Београд: Чигоја штампа.

Шушњић, Ђ. (2004): Драма разумевања; Београд: Чигоја.

---

Напомена: Текст, који је садржан у зборнику радова са VII међународног научног скупа одржаног на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (НЕМОГУЋЕ: Завет човека и књижевности), објављујемо уз сагласност аутора. Изглед текста, повезнице и опрема су редакцијски.