Бојан Јовановић: ВАРВАРСТВО ПОД МАСКОМ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Варварством се брани од других, али се и угрожава други у тежњи остварења својих интереса, па се зато под маском цивилизације и чине највећа варварска злодела. Једно од таквих је и НАТО бомбардовање Србије, а Петер Хандке, који је указао на значење тог варварског чина, доживео је готово истоветне непријатности од стране припадника западноевропске цивилизације

---

Одређени примарним значењем везаним за оне који нису знали грчки језик, варвари су израз који се први пут појављује у Хомеровој Илијади да означи народе који су били изван културног простора античких Грка и говорили својим језиком. Тај другачији, варварски језик био је показатељ разлике између припадника две културе и узрок њиховог међусобног неразумевања. На идентичан начин су и други народи одређивали своје суседе као туђинце с којима нису могли да комуницирају. Стари Индијци су сличном санскритском речи барбара означавали народе који су муцали и разликовали се од њих. Не разумевајући језик Германа, Словени су сматрали да они не умеју да говоре, па су их због њихове наводне немости и назвали Немцима. Када се уместо језика узимала и религија као битно одређење колективног идентитета, успостављан је истоветан негативан однос према другима. Тако су незнабошци, иако су знали за своје богове, били за хришћане пагани који нису веровали у њиховог Бога. Образац ниподаштавања другог као варвара препознајемо и у данашњем односу према онима који због начина на који се баве одређеним послом не наилазе на прихватање својих савременика. Тако се, на пример, за писца који другачије пише каже да је неписмен, а за оног који је упућен у друга и другачија знања вели да је незналица.

У одређењу других као варвара, евидентно је да они нису без своје културе, језика, религије, традиције, али да се њихова различитост у односу на оне који их тако називају вредносно одређује. Тако су за Римљане, с обзиром на њихово негативно историјско искуство, варвари били првенствено необразовани, некултурни људи. Дефинисањем других као варвара које не разумемо, и који не разумеју нас, манифестује се свест о културној супериорности над другима, чија се култура због тог њеног неразумевања сматра нижом и мање вредном. У односу, дакле, на припаднике цивилизације, варвари се сматрају културно инфериорним и негативно се означавају, али антрополошку релативност тог одређења потврђује онај који се, попут римског песника Овидија, обрео међу припадницима друге културе. Будући да је био прогнан у место Томе на Црном мору, песник Метаморфоза је био окружен домородачким Гетима који су сматрани варварима, али је он, сагледавајући свој статус међу њима, према важећим критеријумима сопствене културе, самокритички запазио: „Овде сам ја варварин јер ме не разумеју.“ Контекст у којем се други не разуме, без обзира на степен његове културе, даје му значење варвара.

Израз неразумности

Иако је језик разлог, битно одређење разлике између људских колектива је неразумевање због чега је други, како показује негативно историјско искуство с варварима, агресор и освајач од којег се треба одбранити. Варвари су они други, туђинци, од којих долази претња да својом агресивношћу угрозе културу и опстанак њених носилаца. Међутим, туђинац постаје повод да се у њему види не само стварна већ и фиктивна опасност која је, у ствари, пројекција сопственог негативитета у непожељног другог, представљеног као варвара, који се демонизује и тиме претвара у легитимни предмет агресије. Када је та агресија мотивисана освајачким и пљачкашким намерама, онда се питање варварства поставља у контексту игнорисања могућности разумевања другог и његовог претварања у објекат напада и освајања.
Неразумевањем се потврђује неразумност као битно обележје не само античког већ и данашњег света што карактерише, према Бодријару, сам принцип зла. Насупрот рационалности, неразумност као израз ирационалног само је један аспект злочињења које чини човек способан да и разум подреди неразумности без воље и жеље да сазна зашто чини зло. Након престанка реалне опасности, центар цивилизације и даље задржава тај образац односа према другом чија је демонизација резултат пројекције сопственог негативитета и процеса производње варвара као непријатеља. Одсуство варвара актуелизује опасност од варварског у цивилизацији која агресивност према другом маскира вишим интересима као алибијем да се варварским средствима насиљем, ратом и преварама, оствари неки свој интерес.

Варварство другог је повод припадника тзв. високоразвијених култура да освајају туђе земље и систематски уништавају културу и цивилизацију домородачког становништва. Имајући у виду чињеницу да је такав негативни однос према другом резултат пројектовања сопственог потиснутог и непризнаваног варварства, брутално уништавање староседелаца и њихових култура на другим континентима, у Америци, Аустралији, Африци, Азији, открива варварство у самом средишту западноевропске цивилизације. Са становишта припадника те егоистичке цивилизације, други су они које је требало поубијати, поробити, опљачкати и експлоатисати. У свом расистичком оргијању колонијалисти нису домородачке становнике, због друге боје њихове коже и другачије културе, сматрали људским бићима и вршећи геноцид над њима уништавали су и њихову аутентичну културу. У таквом духовном амбијенту авантуре Крсташких ратова сменили су окрутни обреди спаљивања вештица.

Преокрет вредности

Назив варвари показатељ је и нашег неразумевања других, па се са становишта културне супериорности тим одређењем успоставља, у ствари, дијагноза сопствене „висинске болести“ која због самонеразумевања може да има и смртни исход. Неумерено ширење римске цивилизације повећало је опасност од народа и племена који су били изван њених граница, па је угрожена држава у циљу одбране формирала и војну границу – лимес. У циљу ефикасније одбране, цар Хадријан је у другом веку н. е. саградио и гранични зид, који је потом и назван по њему, да би утврдио северну границу Римског царства и одбранио државу од упада дивљих племена.

Упркос таквој одбрани, Рим није могао да одоли сталним нападима варвара. Вандалско пљачкање Рима постало је симбол рушења културно и цивилизацијски вишег од стране нижег, а 476. године германска племена су срушила Западно римско царство. Међутим, истина о његовој пропасти је сложенија јер подразумева период државног слабљења узрокованог унутрашњим сукобима, духовном и моралном ерозијом друштва што је негативно утицало на одбрамбену моћ земље која је пала под налетом варвара. Зато је варваризам не само рушење развијених друштава од стране културно инфериорнијих агресора већ и само урушавање темеља тих друштава која у сложеним временима излаз из кризног стања налазе у регресивном процесу и враћању једноставним формама мишљења, стварања и понашања.

Настојећи да своју технолошку надмоћ искаже и конкретним односом према свету, човек је модерно доба обележио и тежњом за савладавањем како спољашње, тако и своје унутрашње природе. Злоупотребом принципа културе, њеним стављањем у функцију потврђивања егоизма, започео је период новог варварства препознат у доминацији стереотипних форми савремене масовне културе насталих у амбијенту човекове осиромашене емоционалности и духовности. Нови варвари не теже дубини и схватању сложености света, већ се задовољавају његовом површношћу и обликују површност као своју менталитетску доминанту. Зато је и могућ преокрет вредности и доминација површности у маркетингу, тржишту новца, пропаганде.

Архетипски образац

Означен у историји културе као период који долази након дивљаштва, а претходи цивилизацији, варварство се сматра искуствено превазиђеним периодом човековог развоја и његова неповратна културна прошлост. Показује се, међутим, да то архаично и варварско није само стадијум у културном развоју већ и својеврстан архетипски образац који постоји као могућност човековог самопотврђивања. Танки слој потоње културе и цивилизације је тек политура која прекрива архаично, варварско и дивљачко у човеку и које сваким јачим покретом биоса постаје видљиво. Неиживљени биос и непотврђен идентитет повод су да дуго потискивани нижи слојеви избију еруптивном снагом своје природности и деструктивном агресивношћу пониште дотадашње културне и цивилизацијске тековине.

Човек није само микрокосмос него и микрохаос, који оличавају силе стварања и разарања, па зато у њему постоји искуство космогоније, али и рушење створеног и поновно урањање у хаос. Стваралачке и деструктивне могућности су, дакле, у самом појединцу, што се испољава и у култури, када након периода њеног успона долази стагнација и регресија. Имајући у виду логику тог непрекидног процеса стварања и разарања, документа културе су, како је приметио Валтер Бенјамин, уједно и документа варварства. Иако у природи разарање старих претходи стварању нових облика, људи су свесни актери рушења културе и њених споменика.

Потенцијални варварин је, дакле, и савремени човек у чијем скривеном бићу је садржана и његова варварска другост. Везано за давно културно искуство, архаично постоји у њему и зависи од контекста у којем ће се опет испољити и добити своје конкретно значење. У свом културном развоју он је еволуирао од дивљаштва, преко варварства до цивилизације, а тај пут културне филогенезе прелази и сада сваки појединац у свом индивидуационом, онтогенетском антрополошком развоју. Иако се у том процесу цивилизацијски потврђује, човек је одређен и тим својим латентним архаичним искуством, потиснутим и заборављеним као формом дубљег, архетипског памћења које се у повољним социокултурним условима активира и учини га дивљаком и варварином. У животно неизвесним околностима у време криза, ратова и природних катастрофа, он је, дакле, пред искушењима да испољи свог прикривеног архаичног двојника. Варварством се брани од других, али се и угрожава други у тежњи остварења својих интереса, па се зато под маском цивилизације и чине највећа варварска злодела. Једно од таквих је и НАТО бомбардовање Србије, а Петер Хандке, који је указао на значење тог варварског чина, доживео је готово истоветне непријатности од стране припадника западноевропске цивилизације.

Продавци рата

Оправдани страх од агресије других био је повод потискивању и сопственог варварства које се манифестовало у повољним околностима. Нису варвари само они који су, као другачији, агресивно угрожавали развијенију високу културу, већ су и припадници те високоразвијене западноевропске цивилизације угрожавали и разарали друге културе. Да би спречиле стагнацију, државе у којима војни комплекс представља привредну доминанту, започињу оружану агресију на друге. У новијој историји резултат тог варварског односа према другоме су напади на Србију, Ирак, Либију, Авганистан, Сирију. Непоштовање међународног права, закона и одлука Савета безбедности УН проузроковало је несрећу милиона људи.

О својој нечасној улози у том варварском подухвату самокритички данас проговарају појединци, а један од њих је и амерички историчар, професор на Универзитету Јејл Семјуел Мојн, који је радећи као стажиста у Белој кући „сејао“ лажне приче објављиване у „Вашингтон посту“ да би НАТО могао да бомбардује Србију. Достављајући новинарима у оквиру тзв. јавне дипломатије поједина факта о рату, скривао је НАТО злочине над цивилима и објављивао само оно што је ишло у прилог настављању агресије. У закаснелом тренутку истине, признајући да је продавао рат и објашњавао његове врлине увиђа да је био део злочиначког механизма који је оставио ужасне последице. Жалећи што данас нема независних новинарских истраживања чињеница, као што их је било у време Вијетнамског рата, сматра да због тога Америка може да води империјалне ратове на целој планети.

У посткритичком добу савремени интелектуалци су показали масовну склоност да служе империјалним интересима и буду у функцији медијских лажи демонизације других које су преплавиле јавно мњење и претходиле агресији. Добро упаковане, попут конзервираних Манцонијевих фекалија, те лажи су постале артефакт политичке праксе која је почињала, драматизовала се и разрешавала према утврђеном сценарију. Манцони је само утопијски наговестио будућност која је већ почела да се остварује с новим варварима чији злочини почињу убијањем истине тако што се уклањају све релевантне чињенице на основу којих се може доћи до целовитог увида као основе етичког промишљања и делања. Тим злочином се отвара глобално тржиште на којем је све роба и где империјална сила под плаштом демократије, људских права и одбране највиших хуманих вредности продаје рат. Малигно и неприхватљиво варварство се прикрива и представља у својој лажној бенигној форми.

ТРАГИЧНОСТ ЛОШЕ КОМЕДИЈЕ 

У фабриковању данашњег јавног мњења, медији се брутално супротстављају принципу истинитог извештавања и стављајући се у функцију пропаганде својих власти и њихових интереса настоје да будућу жртву своје агресије представе као спољашњег непријатеља и претећу опасност. Тако се представници једне земље проглашавају демонски опасним, а читав народ који подржава легитимну власт своје државе се демонизује. Такву варварску политику, условљену пре свега својом ратном индустријом, САД као највећи светски трговац рата не доводи у питање.
Прогласивши се господаром планете, овај самозвани полицајац сматра да има легитимно право да са становишта угрожених сопствених националних интереса интервенише било где у свету. Земље које се не повинују његовим захтевима и ултиматумима, постајале су објекат оружане агресије. Тај сценарио према којем САД објављују рат последњих деценија свим државама света које не прихватају њихову доминацију Дијего Фузаро назива лошом комедијом којој би могли да се смејемо да не морамо због ње да плачемо. У том смислу се и поставља питање хуманости и перспективности разрађеног маркетинга продаје рата и његово пласирање другима, јер краткорочно веома исплатива, кратковида стратегија заснована на убијању људи нема будућност.
Феномен варварства подразумева комплексно историјско искуство чији се негативни аспект односи на разарање не само културно развијеније и више од стране снажнијих носилаца ниже културе већ и варварске походе из самог средишта цивилизације. У време када је Европа била у кризи, вели историчар Рансиман, долазили су варвари да је животно обнове и заору својим плугом. Доза потребног варварства за обнову културе само упућује на значај некадашњих празничних обреда којима се повременим уроном у хаос обнављао постојећи друштвени и културни поредак. У сенци испољавања негативног аспекта варварског, остаје могућност позитивног односа комуникације с архаичним аспектом културног искуства. Негативним одређењем туђинца као варварина, од којег се страхује или који се напада, изражен је тек један аспект амбивалентног односа према њему, јер се у њему видело и оличење потенцијалног божанства које може донети благодет заједници. О том променљивом односу према другима сведочи и немачко искуство. Док су нацисти према другима, тзв. неаријевцима, исказивали крајњу нетрпељивост, данашња Немачка широм отвара врата мигрантима, јер јој је потребна радна снага за даљи привредни напредак.
Период друштвене и културне кризе актуализује могућност позитивног аспекта варварства када би се на обзорју појавили странци и донели потребну помоћ. У том духу и Кавафи завршава своју песму „Чекајући варваре“ поруком да су и варвари неко решење. Међутим, исказ о решењу које би могло да дође с варварима је иронијски одблесак модела празничне промене враћања природи да би се обновио и ојачао постојећи поредак. Грци су својом културом успели да освоје своје римске поробљиваче, а о исходу те своје победе били су свесни и сами Римљани који су говорили: „Поробљена Грчка пороби Рим“. Међутим, након више од миленијума та христијанизована култура оличена у Византији, најпре изнурена варварским нападима и пљачком крсташа, пала је под налетом источних варвара. Вековно ропство под Турцима које је имало за последицу културну регресију балканских хришћана показало је да су варвари само варвари и да дефинитивно нису никакво решење. Будући да нехуманост и разарање другачијих култура обележавају трагове савремених варвара, онда ни они, ма како се самопрепоручивали, не могу бити решење за данашњу цивилизацију.

ДИВЉА ХОРДА

Одговарајући на питање зашто су на Западу и након две деценије многи опседнути његовом причом о вези са Србима и бившом Југославијом, Хандке вели: „Онога дана када је саопштено да сам добио Нобелову награду, када сам се после четири сата боравка у шуми вратио кући, пред капијом ме је чекало тридесет новинара. Питања су била само о томе! Било је очигледно да нико од оних који су дошли није прочитао ниједну од мојих књига. Ништа нису знали о мом делу! Одмах су почели с питањима о Југославији и Србији. И ништа друго! Као у Ослу, пре пет година. Без узвишености, без и најмање учтивости, ушли су као хорда да ми директно пркосе, у мојој сопственој башти! А они сами такво понашање називају балканским! Споља су сладуњави, а изнутра, истовремено, потпуно слепи. Изгледају веома цивилизовано, а у ствари су грубијани. Ништа не знају. Позвао сам их да уђу, али је требало све да их избацим. Следећег јутра сам се питао зашто их нисам све шутнуо.“
У бахатом, некултурном и агресивном понашању цивилизацијски углађених новинара, Хандке се суочио са савременим варварима од чије је агресије и некултуре имао потребу да се заштити истоветним понашањем. Ово искрено сведочење великог писца показује како варварство других провоцира варвара у нама, и да се међусобно неразумевање може завршити и трагичним сукобом. Арогантни скуп новинара наликовао је чопору дресираном да иде за јефтиним сензационализмом, преноси и измишља лажи. Ти медијски пси рата главни су актери нових поглавља варварства у људској историји. Показује се да што је човек технолошки развијенији и што више усавршавао своја оружја, утолико је под већим искушењем да себе поништи као хумано биће и падне дубље у дивљаштво геноцида, агресије атомским и уранијумским бомбама.

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

…

Изворник: ПЕЧАТ