Бела Хамваш: ПРЕДГОВОР ЗА ЗЛОЧИН И КАЗНУ

Када је Раскољников убио старицу, он је починио кварење бивства, наравно, и старица је својим зеленашењем живела у кварежи бивства. Али када је Раскољников рекао да је жена згомилала новац, и да је то неправда, и због тога га од ње треба одузети, починио је ново кварење бивства. Ко тврди да је друштво неправедно уређено, и да човек има право да на овај начин врши правду, чини кварење бивства.


Бела ХАМВАШ (1897-1968)

Роман Достојевског Злочин и казна није симболично дело. Вероватно и није ништа друго до историја о једном студенту. Студент би хтео да учи, али нема новца, и због тога убија одвратну бабускеру. Убиство покушава да мотивише тако што своје сиромаштво ставља насупрот старичиним кесама са новцем, и тако то приказује као неправду. У томе заиста нешто и постоји. Младић који жели да учи пати се у немаштини, а истовремено грамзива бабетина се насадила на своје рубље, то заиста није у реду. А опет да Родион Раскољников убије жену и опљачка њене рубље, тек није у реду. То зна и студент, чак свако зна. Чињеница је да је неправедна ова подела новца. Али је чињеница ако буде убијен зеленаш и његове кесе одузете, неправда не постаје правда, чак обрнуто, постаје злочин. Убиство са пљачком се не може представити као акт којим се дели правда. И Достојевски дели то становиште, а заједно са њим и сваки човек здраве памети који је прочитао роман.

Злочин и казна није симболично дело, па чак ни магловито не упућује на општије значење од онога о чему приповеда. Само баш сама мисао. То је толико карактеристично за средину деветнаестог века који се труди да схвати збивање француске револуције и Наполеона. Треба додати, под утицајем Стендала и Балзака. То је било време када је била побркана величина и каријера. Јер не треба заборавити да је Наполеон био каријериста, каријериста даровитији чак и од Јулија Цезара, и у његовом разумевању је увек изазивало збрку то што нису умели да у њему раздвоје величину од каријеризма. Каријеризам се може дефинисати тако што је он частољубље које не бира средства, и због тога је нечастан. Што безусловно треба разликовати од крупних амбиција. Величина има свој стил, каријера тек успех. Величина је игра, каријера је питање сређивања. Али оно што је најкрупнија разлика између то двоје јесте што је величина без огледала (не допада се самој себи), а каријера је независна од даровитости, недаровитости, и сасвим зависи од примене технике реализације. Због тога се не може рећи да је каријера осредња величина, него само да је каријера нитковлук.

Сасвим је извесно да је то оно што ни Стендал, ни Балзак нису приметили. Они о којима је реч у овим делима, сви су јунаци доба, изгледа да жуде за величином, мада су каријеристи. Без стила. Генијалан човек у стендаловском смислу може починити било какав злочин, а ла Наполеон, ако накнадно може да га оправда, евентуално делом. Језиком Достојевског: у интересу каријере даровитог студента бабетина се може убити. У времену које претходи убиству Родион Раскољников је оваква стендаловска фигура, он је уверен да се у интересу каријере без даљњег могу треснути секиром по глави богате бабускере. Тада је започело раздобље које обележавају две црте: сјајан ум – и да му припада moral insanity.

Више од пола века од Достојевског Теодор Драјзер је написао Америчку трагедију. Овај роман поставља потпуно исто питање: да ли се сме убити због каријере? Драјзер извлачи закључак да услед неправедног уређења друштва за убиство није одговоран човек, него друштво. Оштрица ствари се у то доба одбацивала овом стереотипном фразом, а то знам тим боље јер се тако данас учи и у школама.

Пре убиства Родион Раскољников је недвосмислено био стендаловски јунак типа Жилијана Сорела, евентуално нека Балзакова фигура, односно каријериста тога доба који је зарад каријере био спреман да почини наполеоновска злодела. После почињеног убиства ствар се изменила. Раскољников би на драјзеровску поставку могао само да слеже раменима, заправо и он је нечим сличним хтео да се извуче из шкрипца, али је то било још на теоријском нивоу, пре него што је убио бабу. А сада? Он је као пас који је спреман да угризе, зуби су му искежени, и он пита: Многопоштовано Друштво, приђи само ближе, не бој се, погледај. Шта је ово? (Показује руку). Знаш ли шта је ово? Рећи ћу ти, ово су две руке. Овим рукама сам убио. То ви нећете уклонити с мене. Ви тврдите да је друштво лоше уређено, и због тога сам ја морао да убијем бабу зеленаша. За то је друштво одговорно. Јер је неправедно што је подела новца…- остало знамо. Видите, када бих ја целу ствар могао да вратим на почетак, ја бих одсекао обе своје руке. Али не могу. Убио сам, и сада не могу ништа друго него да за то примим одговорност, отићи ћу да издржавам каторгу. Двадесет година? Па двадесет година. Али теби забрањујем да шириш о мени вести према којима ја желим да одговорност свалим на неправедно уређено друштво. Ова неправедност постоји независно од моје ствари, и она у убиству може имати некакву, али веома далеку, пре само принципијелну улогу. Али ако моја рука призна убиство, мој језик не сме да јој противречи, јер ја онда, молим вас, нећу само да одсечем своју руку, него треба да ишчупам и свој језик, јер бих лагао. Није друштво, него ја сам. То што ви говорите безобразни је и кукавички софизам. Одговорност не сноси друштво, него без обзира на неправду, одговорност ја задржавам за себе, и ништа од ње не сваљујем на друге. Убица сам, и поносан сам што могу то овако глатко да признам. Насупрот твоме мишљењу, поштовано Друштво, молим те да то примиш к знању једном и заувек, срам те било, и сместа ми се губи испред очију.

Наравно, данас би значило изванредно олакшање кад би неко написао роман у којем јунак убија стару вештицу и опљачка је, упише се на факултет, и звиждућући дипломира. Лепо се одева, будући да има много старичиног новца, залази у одлична друштва, посећује позоришта, концерте, изложбе, и на концу се жени милионерком, енглеском леди. Био би грех против Бога да је оставио новац у прљавој соби бабе зеленаша. Али би нарочито била ненадокнадива штета за човечанство кад би пропала оваква даровитост. Јер је јунак постао научник светског гласа, професор универзитета, угледни политичар. Заједно са породицом живи у својој вили на Ривијери, његов иметак је уложен у најбоље деонице, по његовим собама се налази неколико изванредних Матиса, чак и један Сезан. Као што се види, овај господин је успео да потпуно уклони неправедност друштва.

Мислим да би роман охрабрио хиљаде ситних каријериста, и као што психологија каже, сваки од њих би постао самосвестан, без сметњи би се наметао и популарисао себе, било као глумац или журналиста или песник, политичар, адвокат или професор медицинског факултета, слободније би могао бити штребер, жлица, потказивач, што мањи прљави обешењак, тим боље. Као што смо научили из Балзакових дела. Бити способан за подлост ради остваривања каријере.

Старица је падала на ум и Шекспиру, тим пре што старица свакоме падне на памет. Како би згодно било убити је, узети јој новац и направити каријеру. Шта би било кад бисмо могли да убијамо због каријере?

Магбет и Ричард III су покушали, прошли су отприлике као Раскољников. Шекспир је о томе вероватно дуго размишљао, што се види на Кориолану. Кориолан је човек који у знаку чисте величине одбија подле методе каријере. Наполеон је од онда, нема сумње својим смицалицама мањег стила, срозао ниво, јер је у Шекспировим јунацима још било стила. Величина је постала каријера, рецимо да је од убице постао грошићар, укус се срозавао, човек је постајао све скромнији, већ није хтео да влада, тек да отвори банку. После Наполеона следи Растињак.

После Стендала и Балзака људска срца су изненада почела да се разнежују. Друштвено уређење је лоше, и за грехове који се почине у овом неправедном друштву треба судити сасвим другачије. Због добродушности и осећања правде почели су да опраштају разбојницима, јер они своја недела нису починили због пожуде за животом, него због неправедног уређења. Чак се формирало уверење да су затвори пуни, невиних људи. Почело се праштати варалицама и проневеритељима, и онима који су лагали за новац, и који су починили мале прљаве подлости. Услед неправедног уређења друштва почињу се разумевати и опраштати кривична дела и подлаштва. Као на пример, најпре само такви државни преврати као што је онај Наполеона III, касније већ и такви као Мусолинијев и Хитлеров, и осталих. Или евентуално такве каријере као што су оне америчких милијардера. Кривице нису починиле две руке.

Није било карактеристичнијег става у односу на доба него што је саосећање према уличаркама.

Неизвесно је да ли је то због сентименталности. Из оне сентименталности која је тако природно допунила грађанску грамзивост. И од тада је горњи степен хуманог плакања над судбином даме с камелијама.

Наравно, куртизана је у сваком времену била у кључној ситуацији, знамо од Достојевског који о њој говори у Злочину и казни, када Раскољников, у име патње човечанства, пада ничице пред њом и плаче.

Василиј Поленов: ХРИСТОС И ГРЕШНИЦА, 1887 (Музеј цара Александра III, Санкт Петербург)

Али знамо и од апостола Јована који прича како грешница бежи Христу испред оних који је каменују. Само што је баш тешко побркати грешницу и санктпетербуршку уличарку са дамом с камелијама. Грешница и уличарка су сасвим у знаку величине, док је дама с камелијама у знаку каријере. Онамо је реч о вишој чистоти над грешним животом; ово овде је жудња за животом. Онамо жена постаје човек пред којим је до последњег тренутка отворена могућност очишћења; ово овде је монденска ствар.

У раздобљу побуне против неправедног уређења друштва, природно, ништа није било помодније од болећивости над судбином сиромашних. Сиромашан човек је добар човек, богаташ је лош човек. Због тога се свако труди да за најкраће време прибави имање. Поднет је цео низ предлога о томе како да се укине ово сиромаштво, а од свих њих је најважнији онај да се одузме новац од онога који га има много и да се да онима који немају. Нека све буде заједничко. Или не? Ако се супротставе бабе зеленаши, новац им се може одузети и силом. У име друштва. У случају потребе, у име друштвене правде, богати се могу и убијати. На тај начин се може одузети земљишни посед, фабрика, трговина, злато, сребро, с људи се може свући одећа и сазути ципеле, из уста им се може извадити залогај. Нека коначно завлада правда.

Својина, наравно, није проста ствар. Управо због тога занос оних који су утврдили да су се коначно нашли они који смеју да дирну у својину, тај њихов занос је могао бити ублажен. Према моме сазнању, разбојници већ хиљадама година дирају својину, али – служи им на част – чине то без било какве теорије.

Уз чињеницу да својина постоји, увек се и неизбежно придева нешто неправедно. Човек и још нешто, што је непоуздано да му припада или не припада, слепљени су скупа. Рецимо то тако да се питање својине може решити само тако ако је се човек свесно одрекне. Никакав други начин за то не постоји. Јер ако ми одузму капу, и однесу је у непознат крај, без обзира на то што је други носи, капа остаје моја. То је својство својине, она остаје лична својина све дотле док човек не раскине тај однос по сопственом нахођењу. Круг својине се може сузити. Ако је круг својине мањи од круга човекових животних захтева, то је сиромаштво. Коме није обезбеђена животна сигурност, он је принуђен да је заштити својином. Због тога Генон својину назива интервенцијом, уплитањем одозго, чијим посредством човек буде помогнут спољним стварима, и тако му је испомогнут сопствени живот. Знамо да смо сви упућени на својину. Својина је значи стварна основа која нам је безусловно неопходна у интересу личног обезбеђења нашег живота. А обезбеђење нашег личног живота, као што је познато, изнад свега је лабилно. Својина је одбрана, и ко ми одузме својину, лишава ме моје одбране. Лако је измислити теорију. Да се својина у друштву неправедно дели уопште није исправно. Подела својине је неправедна, али ако се својина одузме, тада не настаје правда. Напротив, као што се испоставља из случаја Раскољников, настаје злочин. Било ко да га почини, и било на каквој теоријској основи, било јакобинац, било Наполеон, било Жилијен Сорел, било Родион Раскољников, било неки државни савет.

Инсерт из ТВ серијала „Злочин и казна“ (режисер Дмитри Светозаров, 2007)

У то време, наравно трагом осамнаестог века и револуције, говорило се да ће бити извршена праведна подела својине у име заједнице. Данас већ знамо да је Раскољников у праву. Дело извршава оно нешто. Шта? Две руке. Заједница не дела, и отуда ништа не узима у заједничко власништво. Знамо да не постоји нешто што би било друштвени акт. Ништа се не почини заједнички, ствари узимају у власништво комплотни чланови. Знате ли ко су они? Две руке. А потом, уместо да ишчупају свој језик, комплотни чланови разгласе да је то било у служби друштвене правде. Чин заједнице. Научили смо у двадесетом веку да заједнице не чине ништа, све ураде две руке. А онда се својим безобразним и кукавичким софизмом позивају на заједницу. Целокупну демократију двадесетог века обележава овај софизам како завереници незнатне мањине успевају да своју вољу прикажу као мишљење већине.

Израз кривично дело – зато што је малог радијуса – наравно, уопште није погодан да означи оно што се овде догађа. Раскољниковљево убиство је кривично дело, али мноштво ситних или крупних нитковлука које је починио Наполеон и романескни јунаци Стендала или Балзака, дела која евентуално могу бити и мрачнија од претходног, нису злочини, чак се не сукобљавају ни са којим законом, иако знамо да су много тежи. А починиоци нису ухапшени, напротив, начинили су каријеру. Одлучна офанзива каријеристичких лажи и клевета упућених противницима, или зеленаштво похлепне старе вештице, али и тушта и тма ситних речи и поступака, због завидљивости или освете, односно због глади за животом, нечасност и лаж и издаја и фалсификат не могу се извести на суд. Недостаје појам који велико и отворено недело повезује с општим степеном свакодневног непоштења које до неба вапи и одвратно је (и већином из њега извиру крупни злочини). Недостаје реч која заједно с крупним злочином означава недела прљавих и подлих црва, на пример и лик лицемемих фарисеја, и која не допушта да се они стварно одвоје од радњи које се сукобљавају с кривичним законом. Овај израз већег радијуса јесте: кварење бивства. Без обзира ко, у којим околностима, на чији рачун, зашто је починио нешто речју, делом, мишљу, поступком, чиме вређа и каља оно бивство чији смо сви ми заједно учесници, кварење бивства јединствено каже о чему је реч.

Реч је о кварењу бивства. Или како Јеванђеље каже, не само око за око, не само не кради, не убиј, не пожели туђу жену, него је кварење живота и то ако бациш блудан поглед на туђу жену, ако неког кудиш, потказујеш, ако неког одајеш, ако га се одрекнеш, ако бациш око на туђу својину, ако болесника оставиш поред пута, ако гладнима не даш да једу, ако одрпанцу не даш одећу, и ако се у теби пробуде освета и завист, ако сакријеш нешто што би другоме било неопходно, ако било кога доведеш у заблуду, јер тиме квариш бивство другима, и сваком другом и себи и целини. То је кварење бивства које је Јеванђеље сазнало и открило. Не до неба вапијућа и крвава злодела. Него и једва приметне, прљаве подлости које чинимо из трена у трен. Кварење бивства се проширило на целокупну егзистенцију, и решиће и судбину сваке генерације која следи тиме што она овде и сада ствара чистоту или нечистоту бивства, јер сваким моментом свога бића стварамо ово бивство које се распростире на сваку будућу егзистенцију. У односу на кварење бивства грех је тек морално лош, кривично дело је правни израз, друштвена кривица.

Кварење бивства је онтолошка корупција, унутар које нема разлике, можда тек ступњеви, између пљачке или убиства или преваре или лажи или издаје и злог погледа, било с каквим намерама да је почињен, јер вређа и каља заједничко бивство свим живим бићима.

Када је Раскољников убио старицу, он је починио кварење бивства, наравно, и старица је својим зеленашењем живела у кварежи бивства. Али када је Раскољников рекао да је жена згомилала новац, и да је то неправда, и због тога га од ње треба одузети, починио је ново кварење бивства. Ко тврди да је друштво неправедно уређено, и да човек има право да на овај начин врши правду, чини кварење бивства.

Када је Наполеон у интересу своје каријере варао и примењивао трикове, и лагао, и насамарио кога год је могао, као Жилијан Сорел када је у интересу своје каријере без љубави заводио неподозриве девојке, починили су кварење бивства. Али и свако ко сме да прихвати да је за недела одговорно друштво због своје неправде, такође чини кварење бивства. Ко своју руку стави на нечију својину још пре него што се овај ње одрекне, починио је кварење бивства, и то без обзира каквом теоријом жели да оправда свој чин, чак ако се дотични позива на неправедну поделу добара, починио је још дубље кварење бивства.

Злочин и казна сачињавају целину. Међутим, кварењу бивства не припада казна, него исправљање.

Ко почини кварење бивства, он је дужан да моли човечанство за опроштај и да исправи кварење. Јер је казна ново кварење бивства, губитак слободе, губитак живота, губитак имовине. Поредак се тиме не васпоставља. Казна је одмазда, што је нови поремећај равнотеже. Равнотежа света поремећена услед кварења бивства може се само онда успоставити ако неко ко је починио недело изврши његово исправљање. Паганска је идеја о греху и казни. Учење Јеванђеља је да нема греха, убиство и пљачка се не могу одвојити од лажи и клевете, од грамзивости и жудње за животом. Чак је кварење бивства и то ако некоме кажем raka – да је луд. Кварење мога, твога, нашег бивства, кварење је универзалног бивства, будућности, и поредак се не васпоставља ако се кварилац казни, него само ако се кварење исправи. То је једини прихватљиви људски став. Нема у томе ништа изванредно. Оно што каже Христ могао би рећи сваки човек кад би био довољно чист и једноставан.

У новије доба се раширило мишљење да социјализам и хришћанство заправо желе исто. Шта то желе? Укинути неправедно уређење друштва, праведно распоредити права и добра, како грамзиве старице не би скривале новац од студената који желе да уче. Поистовећивање хришћанства и социјализма, наравно, није ништа друго до крупна, јасна и заслепљујућа лудост раздобља.

Социјализам је настао у оним наполеоновским временима када се више није умела начинити разлика између величине и каријере, и почело се веровати да се у интересу каријере може храбро починити свакакво кварење бивства, јер друштво својим неправедним уређењем не може спречити генијалног човека у његовој реализацији, и човек има право да себе реализује. Сме ли се починити некоректност због сопствене реализације? У доба настанка социјализма на ово се питање одговарало да сме. Разуме се, није се примећивало да оно што човек постиже није величина, него каријера. То је тајна разузданости Наполеона, и свих каснијих диктатора. Позивајући се на неправедно уређење друштва, мањи или већи комплоти су приграбили власт у своје руке, и почели да објављују социјализам. То добро треба упамтити, и треба одржавати на површини памћења: тамо где се у последње време јавља позивање на заједницу, тамо се у сваком случају неки комплот (завера, злочиначко удруживање) позива на заједницу, а њега углавном нигде нема, једино је и само због тога да самог себе оправда, и да сопствену вољу представи као мишљење већине (као да је оно што већина каже, само због тога јер је већина, безусловно исправно). Уређење друштва на овај начин недвосмислено је неправедно и јесте кварење бивства. Али тиме што социјализам одузима права и добра, не настаје правда, него ново кварење бивства. Залуд жели да ову своју делатност представи као служење правди, чак као остваривање коначне правде. Кад се новац налази код старице, не ваља. Али ако се новац одузме од ње, још је много горе, то јест то је виши степен кварења бивства од претходног. Тај факат не можемо да изменимо. Без обзира да ли кварење бивства почини студент Раскољников, или нека организација и апарат, и без обзира на коју се друштвену теорију правде позивали. У Раскољниковљевом бићу се очигледно јављају последице кварења бивства. Застрашујуће је колико убиство деформише биће овога симпатичног младића. Говори се да ако се овакво кварење бивства почини заједнички уз сагласност колектива, нема трагова овога ужасног обољења.

Биће Раскољникова је поремећено, постаје као бесан пас, повлачи се у ћошак, цвили, мрзи себе, хистерише, бесни, заиста не изазива утисак да је служио правди, и тиме му је отворен пут за блиставу каријеру. Шта је то? – питате. Молим вас, то је искварено бивство. Несрећни студент! Заједнице које су починиле социјалистичко кварење бивства као да пате од сличног обољења. Морбидна мржња, завист, разјареност пожудног славољубља, издаја, штреберство, оговарање, раздор. Пре социјализма, у буржоазији друштво је прилично лоше. У социјализму је још много горе. Мада не постоји нешто као колективна савест и свест о кривици (међутим, колективна хистерија, изгледа, постоји), заједница је ипак таква као да сви живе под притиском, зла лица подмукло намигују једна другима испод ока, и као да је свако укаљан, сигурно је да неће бити успостављен никакав ред, и у поквареној егзистенцији неће бити остварена никаква заједница. Владајући тип је доброг ума, карактером је грозан. Шта је то? – питате. То је покварено бивство. Несрећно друштво!

Злочин и казна Достојевског није симболично дело. Роман је историја о студенту Раскољникову који због новца убија старицу, и своје убиство мотивише тиме што каже да је он на то имао право због неправедног уређења друштва. Роман не упућује ни на какво друго значење, па ипак… И Достојевски је, као и други савремени значајни људи, из средине прошлог века супроставио мисао друштвене неправде двема владајућим теоријама које се односе на укидање неправде, у случају Руса словенофилству и социјализму. Из прве је касније настао фашизам, из друге комунизам. Словенофилство, као и остали национализми, желело је да створи ред у историјској свести о позвању једног народа и у његовом јединству. Достојевски је ову историјску свест о позвању схватио на тај начин што друштвену правду треба засновати на хришћанству. Позвање руског народа је да оствари овај задатак. Управо због тога је Достојевски морао да се супротстави другом схватању, односно социјализму, као што му се касније заиста и супротставио (види: Зли дуси).

Несумњиво да старица живи у кварењу бивства. Њено кварење бивства јесте искориштавање неправедности друштва и бављење зеленаштвом. Али ако студент опљачка новац старице, свакако ће починити још теже кварење бивства, и неће укинути неправедност друштва, чак и ако сјајно доврши студије, направи каријеру и купи вилу на Ривијери. За своје деловање социјализам може да захвали томе што допушта кварење бивства, односно он одузимање власништва признаје као акт правде. То се онда свакоме веома допадало. Две хиљаде година трају протести против Јеванђеља јер оно није вољно да допусти овако пријатно решење, па чак ни да се за неког другог човека каже да је raka. Не допушта да се готовански живи и експлоатишу туђа добра, нити било какву правну основу да се нешто слично почини позивајући се на неправедно уређење, и не допушта да се било шта може одузети од другога, чак ни шибица, па чак ни онда ако сиромашни талентовани студент од те цене хоће да заврши студије, чак ни онда ако тиме жели да укине неправедност друштва.

У интересу правде не може се починити неправда. То је безобразан и кукавички софизам. И грех је за овај поступак застарела религиозна реч, савршено неважећа, јер изгледа као да је то ствар повређеног и повредитеља. Међутим, оно што се овде збива заједничка је ствар свих нас, јер нас све подједнако оштећује и рањава и квари ако је било ко опљачкан или покраден или му је својина конфискована, и ако то преузме заједничко власништво, а поврх свега онда се то назове друштвеном правдом. Због тога је социјализам кварење бивства. Насилно одузимање власништва не може се приказати као акт правде. Јер онда не можемо прословити ни једну једину реч кад касније Хитлер и Стаљин депортације и масовна убиства и уништавање народа приказују као каритативне поступке.

Да са социјализмом нешто не ваља знао је свако и знало се одувек. И то не онако уопштено да постоје његове мање грешке које се могу уклонити. Принцип социјализма је сасвим лош, јер систематски и начелно жели да направи каријеру на кесама старице. То је некаква мисао из романа Стендала и Балзака, уверење да се у интересу каријере може починити кварење бивства. Поверовати у то говори о поремећености ума. Али је поремећеност ума потпуна ако човек поверује да се тиме може служити истини, и да се може оперисати теоријом да то чини заједница сама у име заједнице. Присвојити? Одузети од старице кесе с новцем? Ко? Заједница? Друштво? – Руке. Језик. Увек језик. Који би најбоље било да ишчупа уместо што му човек дозвољава да објашњава. По свему судећи социјализам није дошао да служи друштвеној правди, него је створио систем власти малих комплота који су новији и рафинованији од претходних (организованији, више су апарати), где је неправда неизмерно већа него раније. Види код Достојевског: Зли дуси. Социјализам је такав систем власти који човека тиме што га лишава личне својине – претвара у роба. Човек без својине је принуђен да живи у ропству, чак ни у свом уму не налази основе, јер разбојништво теоријски спроведено до краја (види: Зли дуси) чак и теоријски лишава човека његових противдоказа. Социјализам нас је научио само једно. Колико год да је јадно, увек је боље подносити немаштину и сиромаштво, него бити разбојник, или се прикључити разбојничком комплоту, и на вишем ступњу, уз теоријска образложења, позивајући се на неправедно уређење друштва, опљачкати онога ко ми се управо нашао на путу. Факат да су се машили својине није умањио неправду, него ју је увећао.

Грех је – појам хебрејске баштине који је преузела средњовековна хришћанска религија – такав резидуум који за обележавање онога што постоји и није погодан. Ако човек задржи појам грех, могу настати на стотине таквих случајева, као што је Раскољников, где, ето, разбојника убице који је заправо на сасвим изузетан начин поштен човек; ето тријумфалног цара који је на сасвим изузетан начин подлац, и каријериста; ето уважаваног грађанина који је грамзивац и лаком тип; ето славног песника који је одлучан издајник, а поврх тога ветрогоња и лажов; ето ревносног првосвештеника који је створен за тамницу. Све је то због тога јер грех треба повезати с казном, иначе ствар нема никаквог смисла. Грех постоји само онда ако је последица казне. Ако нема казне, грех је неважећи. А то овако није истина.

Човек може сасвим да потоне у квареж бивства, и може сасвим у кварежу бића ако не почини такозвано кривично дело, неће му се ништа догодити. И то је оно што је за Јеванђеље неподношљиво. Не грехови, него људи поквареног живота. Јеванђеље не посматра кривично дело, него да ли човек живи у исквареном бивству или не живи. Не тражи појединачне грехе који могу бити почињени или не, него какав се напор чини (види грешницу) у сред среде исквареног бивства ради његовог поправљања. Грех остаје грех и квареж бивства, и то се не може забашурити и не сме се. Али рана коју је грех нанео телу бивства може се излечити исправљањем. Изузетак је један једини, онај који Јеванђеље назива грехом почињеним против Светог Духа, и који би се могао дефинисати на тај начин да је то издаја бивства, зло представити као добро, гнусно као привлачно, неправду као истину, у нашем случају ону чињеницу да су две руке убијале и пљачкале, језик лагао, али човек то сваљује на неправду друштвеног уређења.

Појам кварења бивства пружа могућност човеку за то да он, претпоставимо, у светским размерама изравна унутарње и спољне раздоре. Савез народа на земљи има један једини задатак, пазити на чистоту живота народа. Било где, из било каквих разлога, било какве природе да је почињено кварење бивства, не примењивати кажњеничку одмазду или репресалије (ново кварење бивства), него увести исправљање. Не само међусобним односима међу народима, него и нарочито у унутарњим стварима народа који такође припадају свету. Не може бити скривања. Рашчишћавање унутрашњих послова ствар је целокупног човечанства. Нечасност значи опасност и за све друге народе. Забрана уплитања у унутрашње послове један је од оних безобразних и кукавичких софизама о којем је већ било речи. То је оно што омогућава кварење бивства, и штити змијско клупко. Савез народа може у интересу интактног бивства човечанства да укине државна уређења која кваре бивство. Пре свега су такви фашизам и комунизам. Услед једног терористичког и диктаторског и корумпираног и грамзивог и финансијски незаситог државног уређења немогуће је интактно биће осталих народа.

Искључено је да било који народ сам од себе одабере терор, диктатуру, експлоатацију, лаж када му се отвара могућност живота под хуманим законима. Искључено је да било ко има међусобно различита мишљења о нормалној људској егзистенцији, и да се тога одриче због неке фантазмагорије. Ко од тога скрене, не треба га казнити, него га обавезати на исправљање.

Увођење појма кварења бивства укида разлику између индивидуалног и заједничког бивства, јер се тако не може раздвојити индивидуа и колектив, него оно што се може раздвојити и што треба одвајати јесте интактна и корумпирана егзистенција. Кварење бивства никада неће починити заједно више људи уз општу сагласност, него увек само једине две руке. Одговорност је лична. Друштво се не може позвати на одговорност за недела. То што друштво нешто, било шта да уради, безглаво је ништа. Та мисао је социјални несташлук. Увек две руке. Забрањено је да се одговорност разводни у општем.

Друштво никога никада не присиљава да почини нитковлук, ни Раскољникова, ни Наполеона, ни диктаторе, ни старицу зеленаша. Нема такве неправде која се може исправити само новим кварењем бивства. Што студент нема новца за студије то није разлог да убије зеленаша. Што је расподела својине у друштву неправедна то није разлог да се све одузме. Знамо да идеју о подели својине није сугерисала трезвена увиђавност, него болећивост да је сиромашан човек добар човек, богаташ зао човек. Услов за остварење економске правде уопште није овакав сентиментални тамјан. Познато је да је сентименталност нешто опасно, њена унутрашња страна је бестијалност. Крволочни диктатори су увек били сентиментални људи. Али ако је побуна у држави, то још није разлог да се људи међусобно убијају. Све то није грех, него стално кварење бивства, казном се не може средити. Кварење бивства које треба исправити, и то не друштвено, јер друштво не одговара ни за шта, оно није свесно биће, не располаже разумом и савешћу.

Злочин и казна није симболично дело, јер по ознакама не упућује изван себе, и само је историја студента Раскољникова. Ипак изгледа да је Достојевском пало на ум и нешто општије, на пример, како то стоје ствари са неправедним уређењем друштва, и с тим у вези с одговорношћу за дела с пребацивањем ове одговорности на друштво, и шта је то грех и казна, и да ли задовољава појам грех, или не задовољава, и не треба ли за ову веома чупаву ствар, грех и казну, применити неки коначнији и згоднији израз, и кад се већ нађе такав израз, шта би било ако бисмо појам кварења бивства примењивали и изван индивидуалне животне судбине на друштвене и историјске односе, и шта би се испоставило ако би уз помоћ овога појма човек покушао да премери овај социјализам, или већ шта је, и мало га отворио и завирио у њега, не само зато што је човек радознао, и што би волео да сазна како одзвањају бучне речи у стварности, него и због тога да у овој беспримерној збрци, која јесте овде, види малко јасније.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣесник

Изворник: ØFENOMENI

(Visited 72 times, 1 visits today)
МУДРОЉУБЉЕ, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *