ШТА ЈЕ ДОБРО, А ШТА НИЈЕ, УЧИО ЈЕ КОНФУЧИЈЕ

Конфучије (Kun’g Tzu, лат. Confucius; око 551-479.г. пре н.е.); кинески философ и оснивач религије, познат по етичкој доктрини која је добила његово име и у којој је основна црта жен-хуманост. Познат као “кинески Сократ” и “учитељ 10.000 генерација”. Конфучије отвара оријентацију исконских мисаоних могућности, позитивне делатности и здравог разума изграђеног на поуци историјског искуства. Главни извори његове науке су: Речи и мисли (Lun-ji), Златна средина, Узвишена наука, Анали пролећа и јесени; у дубокој старости скупио и објавио народне песме под насловом Ши Кинг.

---

 

О КОНФУЧИЈУ КАО АУТОРУ

Конфучијево право презиме је било К’унг, а име Ч’ију. У младости сиромашан, ушао је касније у државну службу и постигао висок положај, али је био присиљен да поднесе оставку и оде у изгнанство. Са надом у остварење идеала политичке и друштвене реформе путовао је из државе у државу, да би се пред крај живота вратио у Лу где је и умро. [pullquote]Иако су у српском језику прихваћене обе транскрипције имена кинеског филозофа, Конфуције и Конфучије, исправније је, ипак, транскрибовати га као Конфуције, будући да се кинеско Kongzi, или Kong Fuzi (учитељ Кунг), како га у Кини називају, на српски транскрибује као Кунгци или Кунгфуци. С обзиром на то да је у Србији прихваћена употреба латинске транскрипције Confucius, исправнија је употреба слова ц. (Ана Јовановић, доцент са Катедре за кинески језик)[/pullquote] Био је први човек у Кини који је у приватном својству поучавао велики број ученика који су га пратили на путовањима, и од којих су многи постали славни мислиоци и учењаци. Књига Речи и мисли (Lun-ji), позната и као Конфучијанско штиво, у ствари је збирка његових изрека коју је саставио неки од ученика. Слично примеру Лао Цеа, и код Конфучија налазимо на опречна мишљења у погледу ауторства. Тако, за “Шест класичних дела”-Лиу Ји (Књига промена, Књига ода, Књига о историји, Ритуали или Обреди, Музика, која није сачувана као посебно дело, и Анали пролећа и јесени) постоје традиционална схватања да је Конфучије аутор свих ових дела, али и да је био само писац Анала док се код осталих јавља као коментатор, реформатор или уредник. Фунг Ју-Лан у Краткој историји кинеске философије наводи да је Конфучије био први кинески приватни учитељ, али не и први приватни писац (пошто се писање књига у приватном својству развило тек након његовог времена). Као Конфучијево дело наводи се Узвишена наука (тј. Велико знање), а то је једно поглавље Књиге обреда; Златна средина (тј. Доктрина средине) чини друго поглавље Књиге обреда.

О ВРЛИНАМА

Конфучије је властите моралне ставове уткао кроз тумачење традиционалних институција и идеја, посебно наглашавајући човекољубље и исправност као врлине појединца. Исправност подразумева исправне моралне побуде из којих неке ствари треба чинити. Тако су појам ји (исправност) и ли (ћар) крајње супротни, и њихово разликовање представља основ моралног поучавања. Жен или човекољубље се састоји у љубави према другима, која омогућава човеку да обавља своје дужности у друштву. Позитивна страна упражњавања жен-а (чунг) састоји се у “савесности према другима”, чињењу другима онога што себи желимо, док се негативна (шу, “алтруизам”) огледа у нечињењу другима оног што себи не желимо.

[pullquote]Први кинески цар или Ћин Ши Хуанг (кинески: 秦始皇, Qín Shǐ huáng) је 213.godine p.n.e. донео декрет по коме све књиге, осим „Историје династије Ћин“ и књига у вези са земљорадњом, прорицањем судбине и медицином, морају бити спаљене. Од философских списа, дозвољени су били само списи легалистичких философа. „Ко год буде преко прошлости критиковао садашњост биће погубљен са целом својом породицом.“ (директно против  конфучијаниста; С`-ма Ћијен, Историјски записи)[/pullquote]Идеја “делања ни због чега”, код конфучијанаца изведена из идеје исправности, супротна је напред наведеној теорији “неделања” код таоиста.

КОНФУЧИЈАНСКА ШКОЛА

Она се састоји у томе да човек чини оно што треба да чини јер је то морално исправно чинити, а не из неких других побуда, при чему спољашњи резултат чињења није од важности. Сам Конфучије је путовао свуда и говорио свима, вођен жељом да измени свет, свестан узалудности напора, али не и разочаран. Чинио је оно што је било морално и исправно да се чини, а ако успеха нема, нема разлога за обесхрабрење и очајање, јер је све то Минг (Усуд, Судбина, код Конфучија: Заповест или Воља Неба). Конфучије се може сматрати оснивачем Школе литерата (учењака), код нас познате као конфучијанска школа. Њени следбеници су били наставници древних класика и преносиоци културне баштине, а кроз изучавање давали су и бројне коментаре и тумачења. Тако се основано може закључити да је оштра супротстављеност поставки таоиста и конфучијанаца проистекла и продубљивала се независно од несумњивих разлика које постоје између Лао Цеа и Конфучија, који је и сам помињао Тао као виши облик знања.

МИСЛИ, ИЗРЕКЕ И ЦИТАТИ

Племенит човек је достојанствен, али није охол; простак је охол, али није достојанствен.

Племенит човек је миран и великодушан; простак је увек узбуђен.

Племенит човек је спреман на помирење, али се не понижава. Хуља се понижава, али није спремна на мир.

Узвишен човек се стиди ако су му речи боље од дела.

Кад стрелац не погоди средиште мете, он се окреће и у себи тражи разлог промашаја.

Узвишен човек се развија навише, неузвишен се развија наниже.

Виши човек схвата исправност; ситан човек схвата ћар.

Виши човек је увек срећан; ситан човек – тужан.

Онај ко није истински човек, не може дуго подносити сиромаштво, нити дуго издржати благостање.

Узвишен човек никад не напушта ниво истинског човека, чак ни за време једног јединог оброка.

Истражуј узвишено, тежи узвишеном и достићи ћеш узвишено.

Онај ко није спознао Минг (Заповест, Вољу Неба), не може бити виши човек.

Само људи најузвишенијег и најнижег карактера се не мењају.

Знати оно што знаш и знати оно што не знаш, особина је онога ко зна.

Три пута воде до мудрости: размишљање – оно је наплеменитије; васпитање – оно је најлакше, и искуство – оно је најнеугодније.

“У петнаестој години жарко сам желео знање (Истину). У тридесетој сам могао да стојим (јер сам имао упориште). У четрдесетој нисам имао сумњи. У педесетој сам спо-знао Заповест Неба. У шездесетој сам већ слушао (ту Заповест). У седамдесетој сам могао да следим жеље свог духа не прелазећи границе (оног што је исправно).”
(Лун-ји, Речи и мисли, II, 4.)

Мудри су слободни од сумњи; врли од зебње; храбри од страха.

Мудар човек са подједнаком мирноћом прима похвале и подноси увреде.

Мудрац оно што хоће, тражи у себи; незналица тражи у другима.

Бити непризнат, а због тога не бити жалостан, може само мудар човек.

Они који су рођени мудри, највиша су врста људи; они који постају мудри учењем, долазе за њима; они који споро уче а уз то се и не труде, најгора су врста људи.

Мудрац остаје постојан у беди. Простак, кад се нађе у невољи, не зна се обуздати.

Сиромаштво, старост и болест, све у исто време – само мудар човек може поднети.

Све што има духа и живота – дубоко поштује и воли мудрог човека.

Мудар се срами својих речи, а превлада их у делима.

Мудрац сматра да му је врлина једина награда.

Човек је слободан онолико колико је мудар, а подложан је судбини толико колико је велико његово разумевање.

“Мудар човек ужива у води, добар човек ужива у планинама. Мудри се крећу, добри почивају. Мудри су срећни, добри дурају.”
(Лун-ји, Речи и мисли, VI, 21.)

Мудар човек се не занима ниским задовољствима чула.

Моралан човек налази задовољство у свакој врлини.

Ко је постојан, једноставан и шкрт у речима, није далеко од потпуне врлине.

Човек који нема врлина не може дуго патити, не може се дуго радовати.

Кад наиђеш на човека с којим вреди говорити и не говориш, изгубио си човека. Кад наиђеш на човека с којим не вреди говорити и говориш, изгубио си речи. Мудар човек не губи ни човека ни речи.

Мало је оних који виде оно што је рђаво у онима које воле, и који виде оно што је добро у онима које не воле.

Не питај одакле је савет дошао, само ако је добар.

Како сам срећан! Кад год погрешим, могу бити сигуран да ће то људи открити.

Човек који направи грешку и не исправи је, прави другу грешку.

Природа нам је дала по два ока и по два уха а само један језик, да бисмо могли више да гледамо и слушамо а мање да говоримо, јер се никад не може рећи толико мудрости колико се може прећутати глупости.

Сви људи не могу да буду богати и значајни, али сви могу да буду добри.

Са оним ко је добар, ја сам добар; са оним ко није добар ја сам, ипак, добар.

Кад љубазност узвратиш љубазношћу, подстичеш људе на добро.

Ако се на мржњу мржњом одговара, како ће се мржња завршити?

Љубазност узврати љубазношћу, а зло правичношћу.

Добра књига и добар говор могу учинити добра, али добар пример говори срцу речитије.

Зар није велико задовољство учити и поново учити?

Кад год се шетам у друштву у коме нас је тројица, увек ми један од њих може бити учитељ. Одаберем добру особу и узимам је за пример, или уочим лошу особу и избегавам да такав будем.

Ученик који намерава да иде за истином, а стиди се своје сиромашне одеће и сиротињске хране, не заслужује да се са њим говори.

Оног који учи ново с тим да обнавља старо, можемо сматрати учитељем.

Боље је волети истину, него је знати.

Онај ко је ујутру схватио истину, увече може да умре.

Људи могу величати истину; истина не може величати људе.

Не чини истина човека великим, него обратно, човек чини истину великом.
Није ми жао што ме не познају људи, али жалим што ја не познајем њих.

Они који се служе умом, владају онима који се служе само рукама.

Када сам владар ради оно што је право, имаће утицај на народ и не издајући наређења, а кад сам владар не ради оно што је право, сва његова наређења неће бити ни од какве користи.

Кад се народу омогући да добије и не тражећи оно што му треба, онда владар у народу постиже поверење.

Уколико друштвене неједнакости немају истинску и моралну основу, владавина народом је немогућа.

Немој мислити да си велики зато што ти је сенка велика кад се Сунце рађа.

Боље је упалити макар и најмању свећу, него проклињати таму.

Кад не можеш да служиш човека, како можеш да служиш Бога? Кад не разумеш живот, како можеш разумети смрт?

Наша највећа слава није у томе да никад не паднемо, већ да се сваки пут кад паднемо, подигнемо.

Лењост тако споро корача, да беди није тешко да је стигне.
Ко настоји да задовољи страсти, тај сламком гаси пожар.

Срећа долази сама, а несрећа у друштву.

Велика дела се остварују кад се мала извршавају како треба.

 

Приредио: Зоран Туцаковић