Раде Јанковић: СЛОВО О ПРОСТОРУ

Испољавање светог у простору кида ланац баналности од којих је сачињен профани живот човека – уводи нас у област знања које није по мудрости овога света.


Раде ЈАНКОВИЋ

1.

Да бисте, укорењени и утемељени у љубави,
могли разумјети са свима светима шта је ширина
и дужина, и дубина и висина.“
Апостол Павле

На шта нас то упућује Апостол Павле у 18. стиху 3. главе  Посланице Ефесцима? Да је простор – ширина и дужина, и дубина и висина – разумљив православном хришћанину који пребива у љубави, само као сакралан – са свима светима.

Простор је у свом исконском, примордијалном смислу сакралан, будући да је створен вољом Божјом – једним наглим ослобађањем свих стваралачких потенција Бога. Такав је био Еденски врт. А Еденски врт, то није само једно место, само пуки топоним; Еденски врт беше читав тадашњи простор, будући да изван њега не беше ништа осим Бога.      

Са падом првог човека – Адама – у грех, целовитост примордијалног сакралног простора се цепа. Адам, изгнан из Еденског врта, принуђен је да искорачи у не-простор, у простор изван простора – у нигде – и да овде заузме извесно место, које, да би било стварно, истинско, мора да буде материјализовано. И Адам почиње да обделава земљу. Тако се нашао између земље која је основ простора и неба које је његов свод; између дубине и висине – између горе и доле.

Тада се Адаму отвара хоризонт. Одједном, са свих страна је окружен дужином и шириномнапред и назад, лево и десно. Сада се нашао у средини – у средишту – својег простора којег може и да мери, и да обликује по своме; да га шири и да се поиграва са њим. Али ширећи простор, будући лишен чистоте, он га тим чином, стопу по стопу, истовремено и профанизује. Са сваким новим искораком сваког новог поколења огреховљеног човечанства тај десакрализовани, профани простор се увећава. Тако је Адам догурао и до Фауста.

DSC_0106Тако настаје историјска драма у којој је изгнани човек главни виновник својег пропадања; тако настаје и напетост драмске радње у којој изгнани човек, упркос свим силама које га у томе ометају, покушава да поново поврати целовитост сакралног простора.

Религиозни живот, пак, није ништа друго него напор да се поново успостави сакрална целовитост простора.

2.

                                     „Неки бивају водом и духом препорођени
а неки у Духу светом и у огњу примају крштење.“
Свети Максим Исповедник

Гасе се последње искре некада живе представе коју су о ватри вековима гајили моји преци; представе која је загревала њихова срца, таман толико колико је и ватра грејала њихова тела. Из перспективе овог времена које вреднује и цени само оно што је корисно, све више и више ишчезава – јер је постало бескорисно – знање о широком спектру симболичких значења које је ватра имала у животу мојих предака. Све се свело на практични, утилитарни ниво: ватра је доведена до пуке механике – извор топлотне енергије.

Али чак и тада, управо зато што је извор – исходиште, источник – она није у потпуности лишена своје мистике. Мистика ватре је у некој врсти емпатичке везе која постоји између ње и простора – уживљавање ватре у простору предходи оживљавању светог у простору. Ту чудесну, тајанствену везу, то нагомилавање љубави у простору, нашим чувством опажамо као благогоднѡ а словом именујемо као – топлина. Топлина је оно што сакрализацији даје карактер стварног, истинитог, објективно присутног феномена који препознајемо у простору – као топлина људског срца, као топлина родитељског дома.

Изван тог простора топлине све је само пространство. По њему лута човек гоњен фаустовским духом у потрази за узбуђењима – све бројнијим, све снажнијим. Можда ће се он, ипак, једном зауставити кад у некој колиби од прућа и блата угледа истинску, живу ватру на огњишту. Тада би могао да доживи оно исто узбуђење – мешавину страха и дивљења – које је доживео и мој давнашњи предак када је први пут видео ватру. Па иако му је појам топлине још далек и стран, то узбуђење би могло да буде подстрек да се у овом бићу које се греје „на даљински“ и разликује само топло и хладно, обнови древна поетика простора и на бази те поетике – једна сасвим другачија култура.

То ипак није само пусти сан! Наговештај ове могућности виђао сам повремено на местима где се окупљају модерна светска крда – туристи. То номадско стадо наоружано камерама и фотоапаратима  које се сели са једне на другу испашу сензација, редовно зна да занеми кад се нађе на неком древном и светом месту. Лежерност у наступу и општењу напушта их чим уђу у какву манастирску порту или цркву. И, мало-помало, почињу да се уозбиљују. Утишају се и стану да се споразумевају само шапатом, погледом или гестовима. Однекуд се нађу и мараме да жене покрију главе. Сав онај профани кичерај који вуку са собом као своју судбину, на тренутак се повлачи и на њиховим лицима се, додуше накратко, појави блага сенка духовности. У очима им тада заблиста зачуђеност. То нади даје оправдање.   

232196228_824e7f80122ab45dbffd7b970f08207d_8003.

Сунце је Логос који обасјава ум, даривајући му созерцатељску моћ,
којом га ослобађа од незнања.“
Свети Максим Исповедник

Напуштам, ево, пространство профаног света – буку аутомобила и парних машина; неонска светла и рекламе. Остављам за собом тај дречави спектакл за будале, кућу Великог брата за душевно болесне и настране, светску паукову мрежу за наивне и лаковерне. Кажем збогом свету без Бога, без љубави, без срца. Враћам се у завичај предака. У простор топлине где срце није играчка за инфантилне експерименте, где Сунце обасјава ум а не флуоресцентни екран, где речи још имају вредност јер чувају свој истински смисао, где је лепота племенитост пре свега, јер није симулација саблажњавања.

Идем обрнутим путем од онога којим су пре нешто више од два века кренули заблудели синови мојих благоверних предака – „просвештени“ умови, јабуком „здраваго разума“ заведени богоборци. То је пут који води доле, у дубину „подземне тмине“ – „У земљу!“ –  како је весело ускликнуо прадеда свих наших модерниста: Димитри Обрадовичъ у калуђерству наречен Досите. Тиме је желео да покаже своју просвећеност и да је раскрстио са предрасудама, док је заправо само разоткрио своје, али и наше пропадање у свет „мртвих душа“. Ја нисам један од његових. Нисам онај који „би се усудио рећи да све те мошти и кости и зубове и парчета ‘аљина и гвожђа и грудве у земљу ваља закопати“.[1] О како ми је мрска та учена надменост! И како је само низак тај „србски Сократ“, кад свете мошти подмукло доводи у исту раван са фетишима!

Нећу да идем тим широким булеварима разума који воде у бљештави Нови свет, у ту шарену лажу – лилихип за перверзњаке. Зато обрћем стрелу времена. Враћам вас тамо одакле је све почело, у Хопово, у новембар 1760. год, када је по легенди коју је накнадно сам скројио, Доситеј збацио монашку ризу и побегао из манастира. Тиме је за сва будућа поколења засновао матрицу преласка из сакралног простора у пространство профаног света, која се понавља ево већ више од два века – као бекство од села, од куће, од завичаја, од прошлости, од вере, од отаџбине – чему је луцидни Милош Црњански дао тако чедан и поетичан али ништа мење и лукав израз – Сеобе .

Инволуција светосавске духовне баштине, процес коме је Доситеј дао убрзање, довршава се пред нашим очима.[2] Можда је зато управо сада прави тренутак да се вратимо, што би се рекло: на место злочина. Уђимо онда у цркву из које је Доситеј пре више од два века побегао. У додиру са светим човек постаје другачији. Сакрални простор из основа мења човека, његову перцепцију, његов занос, такт и сензибилитет. Кад станем лицем окренут према олтару увек имам исти осећај: да стојим у средишту света – тамо где се под правим углом укрштају исток и запад, север и југ.

Испољавање светог у простору кида ланац баналности од којих је сачињен профани живот човека – уводи нас у област знања које није по мудрости овога света. И гле, простор је крстообразан: стране света су удови Господа Исуса Христа – Исток је Његова глава!

Али тада је Исток горе а Запад доле – у подножју света, где стуб светског крста понире у дубину подземне тмине. Уздизање светског крста из земаљске равни у висину прати  сунчев ход на небу.

И како сунце напредује тако се уздиже у небо и крст света; тако настаје и наша духовна вертикала – од Истока ка Небу.

nebeska_liturgija4.

…у прсима и у горњем делу срца присутна је словесна сила;…“
Св.Игњатије Брјанчанинов       

У волумену православног храма ова вертикала има своје литургијско оваплоћење у хармонији два вектора који се сустижу и сједињују, чинећи тако параболу узрастања: мистерија освећења светих дарова која се обавља на Истоку православног храма и звук звона који се узноси са звоника – ка Небу.[3] Исток је место истицања – источникъ светлости и свега што је прозрачно, озарено, јасно. Исток је све од обзора до зенита. Кад сунце прође кроз зенит започиње његово залажење, клонулост – климакс. Губитак стваралачке потенције сунца – свѣтолитепрелазак у таму, пад и пропадање, довршава се на Западу, испод видљиве границе хоризонта, тамо где започиње „онај други свет“ – свет „мртвих душа“.

Отуда Исток препознајемо као узрастање живота у висину; Запад, као пропадање у царство сенки, привида и чулних обмана – у дибину подземне тмине. Запад је та дубина – дубина подземне тмине! У традицији мојих предака, паганској, предхришћанској – а то се у другачијем облику, пречићеном и префињеном, сачувало и након прихватања хришћанства све до данас – запад је место туге и умирања – „јесен живота“. Запад је „крај света“, место „иза дубоких вода смрти“ где престаје видљиви свет и почиње подземна игра у тами, између демона и душа умрлих. Нешто налик на јеврејски Шеол или грчки Хад – „Земља мртвих“ из које нема изласка.

Тако су  моји преци вековима обликовали своју представу о Западу у терминима таме, смрти и умирања. Мноштво наших обичаја и ритуала то потврђује. Ка западу се окрећемо и пљујемо у обреду крштења – тако се одричемо таме и Сатане који живи у њој; тако умире стари човек у нама и рађа се нови. Када прође четрдесет дана од смрти покојника, моји преци су бацали камен, мало тамњана и вина од куће према западу. И свеће за душу покојника палили су на западној страни гроба или цркве.

Тако се у нама обликовала свест о Западу као лошем месту. Запад је лоше знамење, место пале природе – ниже врсте. Извесни ресантиман према свему што долази са Запада, који ви тако често и са добрим разлозима препознајете као анимозитет, обликовао се дакле у нашим венама стрпљивим радом векова.

Није то каприц! Није ни резултат пуког умовања, него једног дугачког процеса и големог напора покољēњā; нит која се стрпљивим радом времена испредала док није коначно нарасла у клупко које се склупчало у нама као једно сасвим зрело расположење; један сасвим специфичан сенизибилитет – заокружен, богат и сложен. Зловоља према свему што у последње време долази са те ваше, западне стране – из тог „света мртвих душа“ – која из мене избија с времена на време, од које, и када бих хтео, не бих могао да се лишим потпуно, заједничко је дакле дело – мене и мојих предака.

Заједничко дело – то је наш завичај. Он није ово или оно место, него читав један простор у горњем делу срца – ограђен, култивисан и оплемењен само за нас. Простор, наслеђен од предака, са теретом обавезе да буде сачуван и предат потомству – незапуштен, неокрњен, неукаљан.

И тако, као прави ратар: кад ограда традиције падне – ја заменим дирек; кад стока навали у баштину – ја је најурим; кад проникне коров у предању – ја га ишчупам. Кад дрво живота почне да рађа кисели плод – накалемим неку стару сорту. Орем, копам, садим, а да ли ће никнути и родити не знам – Бог зна!

Као што видите, ја немам високу представу о себи – ја сам само чувар заједничког дела; у мојим рукама су само кључеви, карактер је ризница у којој се дело чува – а срце га обликује.

Јер карактер то и јесте: талог времена згуснут у нама – искуство предака сачувано у нама!

hell5.

Онај ко се труди да покрене и загреје доњи део срца,
покреће силу пожуде…“
Св. Игњатије Брјанчанинов       

На западу сунце умире – на истоку се поново рађа; на Западу почивају душе мртвих покојника[4] – на Истоку је Живи Бог који је васкрсао ради нашег спасења.

Зато ово окретање лицем ка Западу, које ваши агенти постојано и систематски спроводе овде већ више од два века, доживљавамо као подмуклу субверзију, као страшну пометњу и намерну дезоријентацију – као извртање простора наопачке, инверзију његовог смисла, његову десакрализацију у правцу подземних сила таме, смрти и пропадања.

На помолу је нешто сасвим ново: идеја да се простор хомогенизује али не као поново успостављена сакрална целина него сасвим супротно, као потпуно заокружена слика стварности из које је истиснуто све што је свето; идеја која наговештава тиранију тотално  десакрализованог простора са само једном димензијом – ширином – и само једним усмерењем – протежношћу.

Идеја зачета у најдоњем, најмрачнијем слоју Западне цивилизације, тамо где настаје пожуда за ширењем у свим правцима и свим областима – витална сила и болест на смрт Запада, истовремено. Ерос и танатос у кобном загрљају који ослобађа силу пожуде – то је архетипска слика света из које израста ваша култура. Она има своју материјализацију у форми и своју персонификацију у историји.

Слика света који израња из морске дубине – мотив тако чест у вашој уметности (Ботичели: „Рађање Венере“), у вашем мудровању (Фројд: свест која израња из подсвести), у вашим обредима иницијације (кад Мајстор масон десном руком симболично оживљава адепта подижући га из „гроба“) – материјализована архетипска слика која покреће силу пожуде доживела је своју персонификацију открићем „Новог Света“ – оног дана када је Колумбо спустио ногу на чврсто тло, месеца септембра 1492. по рођењу Исуса Христа.

Тим одлучним искораком, окренули сте леђа Истоку, отпали од Светлости – од Истине. И Атлантида више није сан, постала је реалност – „Нова Атлантида“.

А ни ви више нисте кошмар – постали сте наша грозна стварност.

57819e7945a1f6.

Кривотворење свих ствари… представља
једну од главних одлика наше епохе…“
Рене Генон

Како нас Платон обавештава, испод „дубоких вода смрти“, дакле доле, у тами, у дубини океана, крије се потонуло царство „мртвих душа“, сенки и демона – Атлантида!

Једном давно, у оно доба, такозвано предпотопско – она беше средиште света. И према пророчанству које дугујемо Св. Јовану Богослову, њој беше суђено да поново изрони из „дубоких вода смрти“, да се „подигне из мртвих“ – али сада више не у функцији средишта него као његова супротност, као антипод истинском средишту – као „звер која излази из мора“! – „Нова Атлантида“!    

Тако је ваша „Нова Атлантида“ почела да се гради – и још се гради! – као грешка, као једна страшна кривотворина. Она је наставак оног кварења које је започело још у XI веку а можда и мало пре, када сте се први пут дрзнули да покушате, додуше безуспешно, да мистично средиште света померите са Истока на Запад. Али ви учите! Из сваког пораза извлачите корисне поуке и стрпљиво радите на остварењу својих планова, на чему вам се мора одати дужно поштовање.

Има нечег профетског у тој вашој поступности и систематичности што би могло да донесе истинску корист и добробит човечанству – штета што сте тако груби, запуштени и неваспитани! Чим сте схватили да средиште на Истоку, заслугом оног који сада задржава, нећете моћи да уништите приближавањем – унијом – одмах сте, такорећи у трку, променили план. Разорити свет премештањем његовог средишта са Истока на Запад и поново га изградити на његовим развалинама – као вампир крв, до последње капи исисати духовни и мистични потенцијал Константинопоља, тог истинског средишта Васељене, а затим га, vae victis, препустити милости незнабожачких Турака.

Тако се Рим уздигао. Можда ипак нисмо до краја разумели симболику геста Светог Апостола Петра? Извртањем распећа као да нам је поручио: овде ће настати инверзија сакралног простора. Али тај гест је схваћен само као израз његове снисходљивости. Уместо да буде схваћен као указање: Рим је означен као место кривотворења. Место где ће се исправна сакрална оријентација, извртањем крстообразности простора, претворити у своју супротност – у дезоријентацију.

Тако је Рим – лажно средиште Васељене! – постао тачка обртања. Из те тачке покренуте су све оне центрифугалне духовне силе које су нас одвукле и до самог краја света; до предворја тоталне десакрализације, земље „мртвих душа“, сенки и демона – „Нове Атлантиде“. 

oxkxqeyos5e7.

Америка се налази иза Атлантиде и била је
земља иза Запада.“
Александар Дугин

Признајем, генијалан је тај план: померити границу Запада још више на запад, тамо где лежи „Атлантида“ и још мало даље. Тиме из темеља променити традиционални свет; дезоријентисати човека и тако га истерати на чистину, изван граница завичајног простора предака. Мајсторски сте извели ту операцију када сте тај „Мртви континент“ подигли са дна океана, из „дубоких вода смрти“ – оживели мртваца! – и подигли га у висину, начинивши тако од смрти, од њене реанимације – ви бисте рекли реинкарнације! – есхатолошки лажни идеал као противтежу истинском ехатолошком идеалу – вечном животу у Богу.

Окренули сте Свет наглавачке, када сте се окренули лицем ка Западу! Десакрализовали сте простор обртањем светих линија праваца. Изазвали сте пометњу измештањем сакралног средишта простора, што вам и јесте био циљ: да читав свет полуди, да обневиди, да изгуби оријентацију. Јер после ваше интервенције простор више није крстообразан; простор је сада само наличије крста – обрнути крст. Оно што је некада било десно – свето, исправно, сада је лево; а оно што је некад било доле, у тами, у подножју – сада је горе! Тиме сте приморали човека да промени свест и вољу – да усклади своје понашање са измењеном структуром света. Довели сте дубину у исту раван са висином. Инверзија која на есхатолошком плану има за последицу сукоб два принципа:  уместо Новог Јерусалима који по предању треба да се спусти са висине, са Неба на Земљу, ви из таме подземља, из дубине дакле, подижете у висину, на Небо – „Нову Атлантиду“.

Конфузија коју намећете свету, пројекција је збрке у вама и у вашим главама. Зар не видите: кад нама Сунце залази, вама се рађа; кад вама залази, нама се рађа. Ви живите у обрнутом Свету! Вама Сунце излази на Западу а залази на Истоку. А обрнути свет, господо „изабрани“ – то није свет истине! То је свет лажи. Лажни свет .

Нисте ли тиме, том конфузијом коју намећете свету, започели рат са Небом? О, заратили сте итекако – а да тога можда нисте ни свесни! – када сте дубину довели у исту раван са висином; када сте побркали горе и доле, Светлост и таму.

Коначно, када сте то страшно чудовиште са „седам глава“ довели у исту раван са Новим Јерусалимом и дали му пријестол и област великуда се бије са светима.

090023028.

Наш цивилизацијски пут је пре свега
пут срца и пут духовности“
Леонид Решетњиков

Али ви напредујете! И тако сте дошли до идеје: да се истинско средиште света коначно поништи – уместо да се стално измешта – брисањем повлашћеног места. Јер средиште јесте једно повлашћено место – као трон, као храм, као огњиште. Али у свету који је постао глобално село нема више повлашћених места – самим тим ни средишта!

Тиме, том мајсторском операцијом – глобализацијом – покушали сте да поништите сакралне димензије средишта. Као ономад, у Хавани, када сте поново покушали да вашем хиљадугодишњем сну учините срећан крај: да мистично средиште света изместите иза границе Запада, тамо где је пре нешто више од два века изронила „звијер из мора“ – „Нова Атлантида“.[5] И сада свако „сеоско гумно“, мислите, може да буде средиште.

Али ви се узалуд трудите! Увели сте произвољност у простор сакралне географије која, међутим, не трпи импровизације. Мистично средиште света не успоставља се декларацијама! Мистично средиште света успоставља се једном у еону – силом промисли Божје!

По милости Божјој, Константинопољ је више од хиљаду година био истинско средиште света – „око Васељене“. Са наше тачке гледишта, у једном наднаравном, мистичном, не и тварном смислу, он је то још увек – као лепи сан који окрепљује, као надахнуће које покреће, као жудња која разгаљује.

Када је Јерусалим окренуо леђа Спаситељу и тиме отпао од Бога, а након једног указања у сну које је Свети цар Константин правилно протумачио, крстобразност простора која у древно доба, као печат завета, беше утиснута у граду цара Давида, али чију сакралну димензију поништише његови заблудели потомци, поново је успостављена али на Босфору. А онда сте дошли ви са вашим декларацијама.  

Узалуд! Константинопољ је место где се укрштају исток и запад, север и југ – а не Хавана!

genadij-privedencev-zarobljenik-grada9.

Извесна територија постаће ‚својом’ тек пошто се изнова ‚створи’,
то јест пошто се сакрализује.“
Мирча Елијаде

Човеку није дато да досегне целовитост простора. То је привилегија виших сила. Али човек ипак може да ствара и умножава мале тачке отпора у овом свету који, захваћен помамом профанизације, постаје све ближи тоталној десакрализацији простора. Те мале тачке отпора, Елијаде назива хијерофаније. Хиејрофанија је чин манифестације светог у простору.[6]     

Тако, са сваком манифестацијом светог – када се прекрстимо, када запалимо кандило пред иконом, када ломимо славски колач, када учествујемо у литији или литургији, када освештавамо кућу или стан, када се исповедамо и причешћујемо – настаје испрекиданост у хомогеној слици профане стварности. И хомогена слика „глобалног села“ – слика профане стварности из које су уклоњени сви духовни путокази – се цепа. Конци мреже у коју смо ухваћени се кидају и у њеним пукотинама и подеротинама поново почињемо да назиремо јасне духовне оријентире – тачке ослонца.[7]

Сакрална целина простора је у рукама Бога, не и човека. Она ће поново бити успостављена као у доба стврања света – једним наглим замахом Божије руке. Тада ће све, у тренутку, бити преображено па и човек – „ево све ново творим.“[8] Тада ће са неба – „од Бога“ – сићи „град свети, Јерусалим нов“ – скинија Божија међу људима; они ће бити народ његов „и сам Бог биће с њима Бог њихов.“[9]

Нови Јерусалим је савршена апотеоза сакралне целине простора. Један од седам анђела „који имаху седам чаша напуњених са седам зала пошљедњијех“, како сведочи Свети Јован Богослов, узе трску и измери град „на дванаест хиљада потркалишта: дужина и ширина и висина једнака је.“[10] Сада разумемо: у светом простору нема дубине – нема доњег света јер више нема смрти. „Свет мртвих душа“ је нестао, ишчезао у огњу и сумпору – зато што је смрт побеђена. А да су дужина, ширина и висина једнаке, то разумемо овако: у светом простору, где вечни живот тријумфује, будући да више нема смрти – нема ни повлашћеног положаја.

Нема више висине јер и ширина и дужина воде у висину – будући да је Небо са висине сишло у земаљску раван; нема више ни средишта – ни „цркве не видјех у њему“ – јер је тада „њему црква Господ Бог сведржитељ, и јагње.“[11] (Он је тада истинско земаљско средиште а не творевине људи – Бог који ће бити „с њима Бог њихов.“) Нема више ни сунца ни месеца јер ћемо се обасјани нетварном светлошћу, управљати по унутрашњем духовном виделу; нема ни профаног света јер унутар зидина Новог Јерусалима „неће ући ништа погано, и што чини мрзост и лаж, него само они који су написани у животној књизи јагњета.“[12]

la_nouvelle_jc3a9rusalem* * *

       И тек тада, кад поново осетимо чврсто тло под ногама, истинску тачку ослонца; кад имамо јасне правце и путоказе, прецизне мере и њихове сразмере – тек тада, пошто затвори пун круг искупљења, изгнани човек и његово грешно потомство, прочишћено огњем, моћи ће да се врати у свој празавичај, у свети простор – Нови Јерусалим.

      Идеја о враћању упућује нас, међутим, ка једном другом феномену који је тесно повезан са простором – време. А са њим у вези је и напредак.

      Супротно линеарном току времена у којем је напредак свака наредна етапа – ми истински напредак видимо само као повремена враћања на бистра изворишта снаге, мудрости, врлине и лепоте. 

untitled-1


[1] Доситеј Обрадовић: Дела – Београд, 1953, стр.81.

[2] Као што је процес нашег духовног узрастања започео бекством Растка Немањића у манастир, на шта је указао пре скоро једног века бесмртни Владимир Вујић у свом есеју Повратак Сави Светитељу. Бекство Светог Саве у манастир – вели – „и бекство Доситејево из манастира два су велика симбола наше духовне културе: пут десни и пут леви. /…/ Прво бекство, Савино, зачело је овај духовни правац којим се засновала христоликост као узор живљења; друго бекство зачело је онај духовни правац којим се засновао рационализам.“  (Catena mundi: Тајна светосавља – Београд, 2013, стр.65).

[3] Мора се, међутим, имати у виду да духовна вертикала није права линија (утолико вектор и парабола нису сасвим прикладни изрази) – него пре  нагомилавање мистичних енергија у волумену сакралног простора (јер и звук звона је мистерија) – који тако наслагани, као цигла на циглу, узрастају ка Небу у дугим временским циклусима. Трудом многих генерација та слагалица је нарасла, сачувала се и пренела се и на нас.

[4] Не, ово ипак није плеоназам! У православној традицији сви који су се упокојили живи су у Богу, зато је свеједно где стављамо свећу кад је намењујемо покојнику. Овде се, ваљда је то јасно, говори о онима који су отпали од православља и тиме изгубили спасоносно знање о непропадљивости људске душе. На овај начин, дакле, апострофира се управо та деформација из које су, мени се бар тако чини, проистекле све друге интелектуалне, духовне и телесне настраности на Западу. (Ово се подједнако односи и на друштвену критику Запада која долази са такозване западне левице. Она је сва, дабоме, секуларна, атеистичка те, будући да игнорише бесмртност душе, производи деформацију тиме што се фокусира: или на рушење свега и стварање новог (револуција), или на преобликовање свега тако да постане ново (реформа) а ради се заправо о овоме: како да се историјска позиција човека превазиђе без оспоравања колективног наслеђа. Другачије стоји ствар са критиком Запада која долази са позиција традиционалистичке деснице (Генон, Евола, Шоун). Без обзира да ли је заснована на паганизму (Евола) или исламском традиционализму (Генон, Шоун) ова критика Запада, макар и имплицитно, прихвата бесмртност душе и тиме исправља уочену деформацију: ни реформа ни револуција, него потрага за исправним путем који је трасирала баштина).

[5] У тач.2 такозване Кубанске декларације се каже да је Куба „раскршће путева између севера и југа, истока и запада“. Овај одељак је заправо критички осврт на изнети став. Са глобалистичке тачке гледишта, наравно, свако место може да буде средиште, јер раскрсница путева јесте једно средиште, али са традиционалистичке тачке, средиште, па и раскрсница путева, је једно привилеговано место које, да би било привилеговано, мора да зрачи извесном мистичком снагом.

[6] Мирча Елијаде: Свето и профано – Нови Сад, 2003, стр.68.

[7]У бескрајном и хомогеном простору – каже Елијаде – без икакве ознаке, где је немогућа било каква оријентација, хијерофанија открива апсолутну „тачку ослонца“, „Центар“. – Исто, стр.76.

[8] Откривење: 21; 5.

[9] Исто: 21; 3

[10] Исто: 21; 16.

[11] Исто: 21; 22.

[12] Исто: 21; 27.

(Visited 165 times, 1 visits today)
МУДРОЉУБЉЕ, ТЕКСТОВИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *