Александар Буздалов: ПОДВИГ УЦРКОВЉЕЊА РУСКОГ ИНТЕЛЕКТУАЛЦА…

…на примѣру Константина Леонтјева


Александар БУЗДАЛОВ

Александар БУЗДАЛОВ

Константин Леонтјев је рѣдак примѣр правилног, пуноврѣдног уцрковљења руског интелектуалца, и то уцрковљења кроз одрицање од сáме своје интелекталности у њеном „европејству“ као хуманистичком идеализму Новог доба и, послѣдично, месијанској самосвѣсти: „грѣх кроз пад као да је постао природан за човѣка, толико својствен њему да је Писмо грѣх назвало душом човѣковом, да је одрицање од грѣха постало одрицање од себе (Мт. 10:39) , пали човѣк је у себе примио сатану који га је саблазнио и од њега направио своје жилиште (Мт. 16:24). „Испоставља се – вели преподобни Макарије Велики – гдѣ на неки начин у нама пребива сâм враг, бори се и поробљава нас“ (Слово IV, гл. 16). Ово никако нѣје произвољан суд нити сан, већ опитно познање стечено од оног који су, по рѣчима тог истог Божјег угодника, искрено предали себе Господу, тврдо пребивају у молитви и непоколебљиво се супротстављају врагу што се бори с њима (Слово IV, гл. 5). Такво опитно познање човѣчјег пада недоступно је хришћанину што живи у свѣту, спутан бригама, отргнут од самопосматрања непрестаном разонодом“[1]. Могућно је смирити себе тѣлесним постом, блиски црквено-уставном, испољити друга самоограничавања спољашњег карактера, доступна и представницима иних религија, па уопште и атеистима. Али, „одрицање од самог себе“ или од свог емпиричног „старог човѣка“, од свога грѣховног ега – до таквих жртава се површно или половично „обраћéње“ интелектуалца не простире. „Потребно је не физиолошко смирење, већ духовно. Не нама, Господе, него имену Твојему!“ „…борба са самољубљем је чак и код атонских монаха, живућим одавно у шумама и пештерама, најупорнија од свѣх. Новац им цећ не треба; на сталну молитву и тѣлесне подвиге давно су се научили, чучност са годинама слаби, али са самољубљем се и тѣм људима до гроба ваља борити!“[2] Стога у случају одсуства такве борбе о духовном животу, као таквом, још не може бити рѣчи, због тога што то борење нѣје толико врхунац аскетике, колико њена азбука, неки подвижнички минимум хришћанина, и без положене у основу навике смирења или – још горе – с положеном у основу умишљеношћу и преузношењем, сво даље пребивање у црквеној огради, у најбољем случају, постаје (мистички или у очима Божјим) тапкањем у мѣсту негдѣ у предворју, или на ступњу оглашења, а у најгорем – и сасвѣм одводи некуд у страну од Цркве Христове (разумљиво, с пуном свѣшћу о прогресивном кретању). Знатна тешкоћа, или истински подвиг тог самоодрицања за интелектуалца од њему најдрагоцѣнијег – од високог мишљења о себи, рефлексије о својој изузетности – изражена је позним постригом Леонтјева, што га је примио већ пред саму смрт: као благоразумни разбојник што је читавог живота (заједно с прочом титанском братијом по евроразуму) одгађао преузимање хришћанског крстоношења као таквог, најзад се одлучио и – сараспео се Христу, наиме: распео у себи „великог човѣка“, представника „напрѣдног дѣла човѣчанства“. „Хтѣо бих да и многи други образовани људи, читајући о томе, повѣрују како сам од естетичара-пантеисте, приде веома развраћеног, сладострасног до крајности, до префињености, постао вѣрујућим хришћанином, и какву сам ја, грѣшни, прошао послѣ тога дуголѣтњу и најжешћу борбу, док Господ не успокоји моју душу и не охлади моју некад истински сатанску фантазију“. „Образованом (а тѣм више начитаном) човѣку [као ротшилду духа и рокфелеру гнозиса] „предстоји борба далеко тежа и сложенија, он се, исто као и обичан човѣк има борити са свѣм (…) страстима и навикама, али поврх тога он мора још и гордост сопственог ума сломити и потчинити га свѣсно учењу Цркве“[3].

Владимир Сергѣјевић Соловјев (1853-1900)

Владимир Сергѣјевић Соловјев (1853-1900)

Особито славним тај подвиг Константина Леонтјева изгледа пред многобројним обратним примѣрима, то јест недоуцрковљености других образованих људи његовог доба и, дабоме, с тог разлога потрѣбнијих у области свѣтске културе, знаменитијих, цѣњенијих и шире слављених, јер „свѣт љуби своје“ (Јн. 15:19). Ево јарког примѣра: „У једном од својих весма значајних по садржају писама покојној А. Д. Шмит (23. IV 1900.) Вл. С. Соловјев препричава слѣдећи сан, у којем га је сањала једна старица (А. Ф. Аксакова*): „Она је сањала како јој предају писмо од мене, написано мојим обичним рукописом, који је она назвала pattes d’araignee (фр.: жврљотине). Прочитав га са занимањем, она примѣти да је унутра савијено још једно писмо на прелѣпој хартији. Отворила га, видѣла рѣчи написане дивним рукописом и златним мастилом, и у том тренутку зачула мој глас: „Ево мог правог писма, али причекај с читањем“, и ту видѣ гдѣ улазим, сагибајући се под теретом огромног џака с бакреним новцем. Ја извадих и бацих на под неколико кованица, једну за другом, говорећи: „Кад испадне сав бакар, доћи ћеш и до златних рѣчи“[4]. – Ту је он, типични домаћи интелектуалац што се на гозби Христовој нѣје појавио у брачној одежди покајања, сав, као на длану, до бола познат (у првом реду, наравно, по сопственом опиту тог ружног духовног нарцисизма), примајући као подразумѣвајуће ствари пророчанске снове религиозних старица о себи, имати личног секретара и плејаду ученика који би за њим ишли и записивали његове, златоустове, мисли, од чијег хитног тиражирања непосредно зависи брзина даљег развоја човѣчанства. У најгорем случају, припада му професорска катедра, а најбоље (то јест, корисније зарад опште добробити) – трибина у духовној академији да би, као „велики Ориген“, просвѣћивао вѣчито каскајуће за „живим животом“ духовништво.

Још очигледнији (у контрасту с подвигом К. Леонтјева) јесте примѣр другог духовног вожда и хедлајнера сновиђēњā – С. Булгакова, пошто је он дао цѣлу теоретску потку те дијалектичке „еволуције“ руског интелектуалца, односно ситуације када људски дух, рефлектујући „узлазни развој“ себе, друштва и универзума, заиста пребива у том истом „старом“ стању вражде против Бога, наслѣђене од нашег праоца опште грѣховности и непрепорођености, нераскајаности и безблагодатности, те управо из тог разлога умишља да је „јако бог“, небеса за небесима освајајући и све и свја што среће на путу просвѣћујући, преображавајући и спасавајући.

Сергѣј Николајевић Булгаков (1871-1944)

Сергѣј Николајевић Булгаков (1871-1944)

„Одазивајући се 1943. на смрт Павла Флоренског, Булгаков је писао: »Својим рукоположењем [1911.] о. Павле је савладао препреку која је за нас, припадајуће, такорећи, интелигенцији што се вратила Цркви, значила ропство Цркве пред државом (›цезаропапизам‹)«. Рукоположење самог Булгакова [1918. године] било је, како се тврди у његовој аутобиографији из 1939. године, испуњење »десетогодишњег сна«, које је постало могућним тек онда кад је одстрањена цѣла та иста препрека, »силама људским такође несавладива: то бѣше веза православља са самодржављем, доводећа до понижавајуће и штетоносне зависности Цркве од државе и својеврсног цезаропапизма. Преко тога ја нѣсам могао прећи, нѣсам хтѣо нити сам био дужан. Та препрека је изненада отпала 1917. године с револуцијом: Црква се оказала слободном, од државне је постала гоњеном«. Тако је и на самом крају свог живота, чак и као ректор Православног богословског института у Паризу (…) Булгаков настављао сматрати себе интелектуалцем, баш у оном истом смислу у каквом је тај израз опрѣдељивао Струве у Вѣхама 1909.: »Интелигенција у руском политичком развоју јесте чинилац савршено особен: историјски значај интелигенције у Русији опрѣдељује се њеним односом према држави у њезиној идеји и у њезином реалном отѣловљењу… Као идејна форма руске интелигенције се јавља њено одметништво, њено отуђење од државе и непријатељство према њој«. Може се видѣти колико је тај мотив био доминирајућим у животу Булгакова. Он је чак и на правни факултет Московског универзитета ступио из осѣћања дуга или, како је он доцније говорио, »ради тога да би спасио земљу од цареве тираније«… Булгаковљеве симпатије према револуцији бѣху потпуно срушене, као резултат четворомѣсечног радног искуства у својству члана те ‘револуционарне’ Думе. Ипак је сачувао »унутрашњу слободу од државе«, за коју је он хвалио и Флоренског. Ту слободу је наставио приписивати себи до самог краја свог живота. »Што се тиче тога [одбијања да прихвати сваки облик тоталитаризма], то ја дајем прѣдност свом останку у ›напрѣдном‹ (нећу чак ни ту рѣч одрицати) дѣлу руског друштва«. Та слобода је била неотуђив дѣо новог менталитета, непознатог традиционалном руском или византијском православљу [или познатом под називом смртних грѣхова таштине и гордости – А. Б.) који су ‘блудна дѣца’, враћајући се Цркви, доносили с собом. (…) Тако да, премда је Булгаков цѣнио духовну слободу, он нѣје могао реализовати свој харизматски дар предавања у званичној Цркви. Па ипак је предавао цѣлог свог живота… Може ли се објаснити на који начин Булгаковљева критика интелигенције, која је почела с његовим чланком „Хероизам и подвизништво“ у Вѣхама (1909.), а такође његово бесконачно кајање због своје ›интелигенштине‹ (коју на самом крају свог живота назива ›судбом и проклетством наше Отаџбине‹) могу сапостојати с његовом изјавом на самртном одру о лојалности тој истој интелигенцији?… Булгаковљева духовна еволуција се у длаку поклапа с циклусом развоја ‘душе руског интелектуалца’, који је он сȃм описао у свом раном есеју ‘Драма Херценове душе’ (1902). Схема еволуције Херценових погледа, по мишљењу Булгакова, нѣје изузетна, већ представља »нормалан развој душе сваког руског интелигента«. Она укључује три етапе, у чијем слѣдовању Булгаков види »дубоку моралну неопходност«. Те етапе су слѣдеће:

  1. Опсѣднутост Западом до порицања свега руског;
  2. Процес хлађења према Западу, али с признавањем његове културне моћи;
  3. Чувство увѣрености у будућност Русије и дѣлатно учешће у остваривању те будућности“[5].
Константин Николајевић Леонтјев (1831-1891)

Константин Николајевић Леонтјев (1831-1891)

Друга тачка у тој „еволуционој схеми“ очигледно показује привидност одолѣвања сагибању пред духовним наслѣђем Запада (односно пред хуманистичким титанизмом Новог доба с класичним јересима и грѣховним страстима као историјском претпоставком и сопственим садржајем), или привидност супротстављања тој антитези – новог, позитивног увода („свега руског“). На разини личне психологије то се показује као привидно покајање („кајање због своје ‘интелигенштине’ с лојалношћу самој интелигенцији“), пројицирано у историософију и онтологију, то јест, с узроковањем лажне свѣтоназорске парадигме. Отуд „дијалектичко јединство“ свѣх тѣх „супротности“ у синтези треће тачке (теургија свѣтле будућности човѣчанства, грађене рукама нераскајаних грѣшника, духовних прометеја и атланта). „Хлађење с признавањем културне моћи“ – то нѣје више од самообмане „нормално развијеног руског интелектуалца“, односно богоборца огрезлог у месијанској умишљености. Еволуција гледиштā самог С. Булгакова и њихов збир (софиологија као укрштај гностицизма и оригенизма, те као опозиција канонској Цркви већ на разини догматике) – најбоља је потврда томе.

Узрок је – да се вратимо ономе од чега смо почели – неправилно уцрковљење, наиме, ступање у Цркву кроз „синтезу“ са „старим човѣком“ (у себи и у идеологији вѣка) с његовом лажноименом интелектуалношћу („плотским мудровањем“) и хуманизмом („душевношћу“), а не кроз одречење од њих, остављање свег тог „стеченог добра“ за црквеним прагом. И каквом благодаћу духовног разумѣвања послѣ од С. Булгакова разрађеног упутства за „развој душе руског интелектуалца“ одише лични опит К. Леонтјева и његови савѣти подвижницима на том попришту: „Боже свемогући! Научи мене правој вѣри, најбољој вѣри! Ти све можеш! Ја хоћу да вѣрујем правилно; ја хоћу да се помирим с вѣром отаца мојих. Ако је она правилнија од свѣх других, покажи ми пут; научи ме том помирењу! Потчини њој мој ум! Учини тако да том уму буде лако и пријатно потчињавати се учењу Цркве!“[6]

[1] Свт. Игнатий (Брянчанинов).: Слово о различных состояниях естества человеческого по отношению к добру и злу. Гл.4. «О состоянии по падении человека» / свт. Игнатий (Брянчанинов). Полное собрание творений. М., «Паломникъ», 2006. Т.2.

[2] Леонтьев К.: Мое обращение и жизнь на св. Афонской горе /Леонтьев К.Н. Полное собрание сочинений и писем в двенадцати томах. СПб., изд.: «Владимир Даль», 2004. Т.6 (1). стр.785, 786-787.

[3] Исто, стр. 783, 789.

* Рѣч је о Ани Фјодоровној Аксаковој, кћерци пѣсника Фјодора Тјутчева (прим. прев.).

[4] Булгаков С.Н. Апокалиптика и социализм / Булгаков С.Н. Два Града. Изд-во Олега Абышко, 2008. стр.323.

[5] Шуфрин А. М.: Сергей Булгаков: его жизнь и размышление о ней. Практический пример воцерковления русской интеллигенции.  http://www.bogoslov.ru/text/4384403.html / С.Н. Булгаков. Священник Павел Флоренский. В кн: Флоренский, отец Павел. Сочинения. Париж, YMCA, 1985. Т.1 / С.Н. Булгаков. Автобиографические заметки. Париж, YMCA, 1991 / W. F. Crum, ‘Sergius N. Bulgakov: From Marxism to Sophiology’, в: St. Vladimir’s Theological Quarterly 27/1 (1983) / С. Н. Булгаков. Христианский социализм. Новосибирск, «Наука», 1991.

[6] Леонтьев К. Мое обращение и жизнь на св. Афонской горе /Леонтьев К.Н. Полное собрание сочинений и писем в двенадцати томах. Цит. изд. Т.6 (1). С.790.

Превео Драган Буковички

Портрети философа – Јуриј Селиверстов (1940-1990)

Изворник: Руска народна линија

(Visited 75 times, 1 visits today)
МУДРОЉУБЉЕ, ПРАВОСЛАВЉЕ