Виктор Тростњиков: АПОФАТИКА – ГЛАВНИ НАУЧНИ МЕТОД 21. ВИЈЕКА

Виктор Николајевич ТРОСТЊИКОВ (1928-2017)

Руски православни философ, богослов, писац и публициста Виктор Николајевич ТРОСТЊИКОВ преминуо је 29. септембра 2017. године, у својој 90-ој години. Био је математичар по образовању. За време Великог отаџбинског рата евакуисан у Узбекистан, где је до краја рата радио у рафинерији шећера. По повратку у Москву мобилисан на радном фронту и радио као механичар у фабрици мотора. Студирао на Физичко-техничком факултету МГУ. У звању доцента на катедри више математике предавао на више универзитета у земљи. Доктори-рао је у области философије 1970. године. У почетку литерарног ангажовања објављивао чланке и књиге о историји математике и математичкој логици. Постепено се окретао ка религиозној филосо-фији. Много година био професор Руског православног универзитета предајући философију, философију права и општу историју. Објављивање књиге Мысли перед рассветом (Мисли пре зоре – прев.ред.) оцењено је као дисидентски чин, и Тростњиков је удаљен са посла, чиме је завршена његова каријера математичара. До распада Совјетског Савеза радио као стражар, зидар, радник на црно и контролор.

Његови радови из области православне богословије, философије, историје и политике објављивани су у часописима „Москва“, „Млада гарда“, „Православна реч“, „Руски дом“, „Енергополис“, недељнику „Аргументи и чињенице“, као и новинама „Сутра“, „Правда“, „Књижевни лист“ и др. Главна дела: Елементарна теорија акцелератора наелектрисаних честица; Физика: близу и далеко; Човек и информација; Загонетка Ајнштајн; Мисли о Русији; Мисли пре зоре; Мисли о љубави; Да ли разумемо Јеванђеље?; Бог у руској историји; Философија брака; Православна цивилизација; Русија земаљска и небеска; Вера и Разум. Европска философија и њен допринос познању истине; Загледај се и видећеш; Имајући живот, вратили се смрти; Разговори о нашем животу; Ми – Трећи Рим (поема); Мисли пре заласка сунца; После написаног.


Ријеч „апофатика” у овом тексту треба схватити на начин како ју је схватао Дионисије Ареопагит. Он је говорио да постоје два начина Богопознања – катафатички и апофатички. Први начин је приписивање Богу неких потврдних одредаба, називајући Га именима која нам се чине као Богу подобна, попут: „Свемогући“, „Свеприсутни“, „Благи“ итд. То је одговор на питање „Шта је Бог?“ Други начин је разумијевање свих Божијих имена као нетачних или лажних и затим њихово одбацивање са циљем да се добије пунији одговор на питање: „Шта Бог није?“ И на крају потапање тих одговора у „Божански мрак“, из кога ће затим на тајанствен начин изронити истински Божији лик, неизрецив људским језиком. По Дионисију, овај апофатички метод, много више од катафатичког, као интелектуална аскеза слична егзистенцијалној аскези преподобних, може нам открити Истину.

Уобичајено је мишљење да је апофатичка гносеологија специјално богословска и да је она непримјењива на научно сазнање. То је велика заблуда. Већ при самом рађању европске науке, један од њених отаца – оснивача, Френсис Бекон, прогласио је апофатички метод главним научним инструментом, позивајући научнике да усмјере пажњу не на чињенице које потврђују њихове теорије, већ на оне које су са тим теоријама неспојиве. Објашњавајући ово мишљење, он је разрадио читав програм „изгнања идола“, тј. лажних представа о свијету. Он их је подијелио на четири велике групе по њиховом поријеклу, тј. узроку њихове појаве:

1. Идоли људског рода – промашаји повезани са специфичним особеностима осјећања и мишљења, уопште својственим свим људима, свом људском роду. У овој тачци он је антиципирао Кантов априоризам, али за разлику од њега сматрао је да га треба надвладавати.
2. Идоли пећина – промашаји повезани са психолошким особеностима одређених група људи посебног сталежа или образовања. Овдје такође можемо предосјетити не Канта већ Маркса, који је доказивао да поглед на свијет има класни карактер.
3. Идоли тржишта – промашаји који произилазе из несавршености језика, дјелимично од вишезначности смисла ријечи.
4. Идоли позоришта – промашаји који су плод следовања за ауторитетима и вјере у општеприхваћено мишљење.

Примијетићемо да Бекон позива на ослобађање од лажног просуђивања, не чекајући када ће га замијенити правилно. Као и Дионисије, он вјерује да послије ослобађања од лажи почиње процес попуњавања празнине истином.

Овај процес потпуног очишћења сазнања није био само објављен, већ и испуњен. Рене Декарт – други оснивач науке, на питање: „како почети градити свој систем свијета?“ – одбацио је као непоуздано апсолутно све осим јединствене тезе: „Мислим, дакле постојим“. Беконовску апофатику су користили и други пионири науке и она је доносила обилне плодове, а у себи је задржала дубоки културно-историјски смисао.

Подсјетићемо се како се и зашто појавила европска наука – science. Њена појава је била резултат двају фактора: протестантизма и његовог порода – капитализма. Капитализму је било потребно такво изучавање материје које би максимално допринијело њеној утилизацији, развоју индустријских технологија и због тога је било потребно испитати материју саму за себе. Протестантизам је томе дао свој благослов. Ипак, остварење тога није било лако јер се материја у стварности не појављује као супстанција – њена суштина је од Творца и Сведржитеља. Твар и Творац су се тако тијесно испреплели у хришћанском сазнању да су постали нераздвојиви један од другог. Такав тип сазнања је развијан у оквиру схоластичког богословља и нашао је свој коначни израз у учењу Томе Аквинског, гдје се принцип „вјера изнад разума“ допунио свеобухватном систематизацијом аристотеловског Органона. Било је немогуће укинути ово прво да би се сачувало друго, због тога је Бекон и морао да укине све, и смишљено је своје дјело назвао Нови Органон како би поништио Аристотела. Само почевши од нуле било је могуће остварити „коперниковску револуцију“, која се састојала у фокусирању пажње не на Творца, већ, као и раније, на твар и помјерање Творца на периферију. У почетку су научници и примјећивали Творца, али је Он касније изгубљен из вида и материја је задобила статус суштине. На оваквој идејној основи (прво само као метод сазнања, а затим као читав поглед на свијет) велика европска наука је прошла свој 400-годишњи пут.

Данас се тај процес завршава и ниче ситуација симетрична оној каква је била код Бекона. У свом дубоком проучавању материје наука је дошла до таквих граница гдје престаје њена аутономија, а почиње се осјећати присуство Творца, Који ју је и створио са одређеним циљем и Који има план за њену даљу будућност. Све што смо могли разјаснити о њој, у границама презумпције (претпоставке) њене супстанцијалности, објашњено је, и та презумпција постаје препрека за наше даље напредовање. Она је све вријеме прожимала науку, да је немогуће рећи – овдје је има, а овдје не. Због тога ако хоћемо да идемо ка познању створеног свијета, немамо другог излаза него да покренемо „обратну коперниковску револуцију“ и да одустанемо од онога што се зове „научна слика свијета“, у чијем центру као на трону сједи „света“ материја, која у себи садржи само експериментално-истраживачки материјал и радне технологије. Морамо, дакле, своју пажњу усмјерити не на оно што постојеће теорије могу објаснити, већ на оно што не могу. То ће бити апофатика о којој говоримо.

Сасвим је јасно и прије или касније ће се показати, у то не можемо сумњати, да ће се наука у блиској будућности стално кретати ка апофатици. У овом обрту схватићемо значај развоја знања и онога што оно проузрокује и шта ће се појавити иза ове, ипак ограничене области, гдје је она до сада имала прагматично оправдање. Учење о супстанцијалности материје све више трује нашу цивилизацију, не само у мисаоним, него и у моралним односима. Тежња да се по сваку цијену удаљимо од телеологије ствара у науци Аугијеве штале лажи[1] и извртање чињеница. Сада смо се срозали на то да је материјалистичкој теорији довољно да се поклапа са чињеницама само у једној тачки (од њих 10) да би се она прихватила као тачна; ми се усхићено хватамо за јединствену потврду и покривамо очи пред свим што је оповргава. Наравно, ово не може а да не разара ум и душу, одузимајући човјеку његову највећу врлину – самокритичност и студиозност у доказивању својих закључака. Страх од појаве, чак и сјенке неког спољашњег творачког начела у представи о свијету, сличан је познатим „фобијама“ у психијатрији и чини да савремени научник изгледа готово као шизофреник који је обузет глупим, али идејно доследним фантазијама, умјесто да се часно бави стварношћу.

Један од најјачих примјера таквог фантазирања јесте дарвинизам – гној на тијелу науке и културе. Да би избјегли терминолошке недоумице треба рећи да ћемо даље под „дарвинизмом“ подразумијевати учење да се чврста палеонтолошка историја развоја живих облика од простих ка сложеним дешавала под утицајем само два фактора: неколико случајних одступања (разлика) обиљежја потомака од обиљежја родитеља (прилагодљивост) и природног одабирања. Ово је најкраћа и најпотпунија формулација принципа супстанцијалности у примјени на биолошку материју, или, како би се изразили философи-материјалисти, њеног саморазвоја. И какви год били паметни називи савремених еволуционих теорија, ако скинемо њихову љуштуру на видјело ће изаћи ова иста аксиоматика. А она сама по себи представља тако наивну измишљотину, као што су некада стари Индијанци-Ирокези, тумачили да су мјесечеве пјеге настале тако што је њихов давни предак добацио тамо свој томахавк. Да бисмо увидјели апсурдност дарвинизма, уопште не морамо знати све стручне чињенице које га оповргавају, а које су истакли велики стручњаци – Агасис, Бер, Вирхов, затим Данилевски, Берг и Мејн, већ је сасвим довољно поставити три питања, чија је суштина позната сваком човјеку:

1. Ако је покретачка снага еволуције облика прилагођавање околини, зашто се еволуција креће од простих облика ка сложеним, а не обратно: па, једноставнији облици су способнији за живот од сложених. Бубашваба је способна за живот под различитим условима, она је готово неистребљива, а носорог је лако рањив и ћудљив, његова женка рађа само једном у три године. По логици дарвинизма сви носорози би се давно претворили у бубашвабе, али овдје се десило нешто сасвим супротно – старе бубе, сличне нашим бубашвабама су уступиле мјесто носорозима. Зашто?

2. Савршено је јасно да се услови за живот на огромном пространству разликују један од другог зависно од растојања, тј. да би се живот одржао на земљи морају да се подударе и најмањи услови за преживљавање једног облика: тежина, раст, дебљина коже, тип косе, грађа, рефлекси, тип метаболизма, имунолошког система и хиљаде и хиљаде других. Како се један облик може еволутивно промијенити у други, ако се због тога један већ формиран и усклађен облик мора распасти и затим одмах успоставити равнотежу и обликовати? Па чим се услови промијене, облик ће нестати. Говоре да се гуштер (љускар) постепено претворио у птицу, а то је онда бесмислено као и тврдња да је опера Пикова дама настала као збир насумичних грешака преписивача Чаробне фруле. Када број таквих грешака достигне критичан ниво (мада такву бесмислицу нико неће прихватити) процес еволуције ће се сам по себи поцијепати.

3. Свакоме ко је макар једном био у шуми и посматрао мочвару (бару) очигледно је да се не рађају нови облици, већ много више долази до симбиозе облика и биоценозе. На овој основи Вернадски је покренуо хипотезу постојања биомасе, коју сада већ потврђује постојање одређене количине изотопа у таложним стијенама, што је и било најпогодније за живе организме. Већ у најранијим етапама еволуције количина живе материје на планети је била иста као и данас. Како је онда, по тврдњи самих дарвиниста, под одређеним околностима, које су се опет морале савршено поклопити, уопште била могућа промјена неживе материје у живу? Овакве срећне околности су могуће на једном мјесту и само једанпут, а не у исти час по свој земљи.

Пошто дарвинисти нису одговорили на ова питања довољно јасно и разумљиво, а то су дужни, нас не интересују њихови чланци и монографије. Пошто су такви одговори немогући, све што је написано за 150 година саморазвоја живих облика можемо одбацити као непотребно и оптерећујуће. То и јесте апофатика: замјерка свему што се не догађа по чињеницама и логици. Ово што смо сада карактеристично примијенили на дарвинизам треба примијенити увијек и свуда, гдје год нешто желимо да разумијемо. Апофатика треба да постане (то ће се свакако ускоро и десити) свакодневна норма, уобичајен начин да сваки научник спозна овај свијет.

Како ће се промијенити наша културна традиција када апофатика заиста постане уобичајен начин? Неће доћи ни до какве катаклизме, већ ће се много тога разбистрити. Нпр. у школским уџбеницима ће писати: „О појави нафте у давна времена настале су двије хипотезе: органска и неорганска, и присталице ових теорија водиле су међу собом спорове, који личе на спорове „тупоуглих“ и „шиљатоуглих“ из књиге Џ. Свифта. У нашем вијеку истинског знања јасно је да ниједна од ових теорија није тачна и појава нафте на земљи остаје велика тајна, која ће се временом открити, а можда и не.“ Осјетите како је то мудро и скромно и како ће благотворно утицати на дјечије васпитање. Што се тиче „велике науке“, она ће знатно да смањи свој кадар, кога сада има превише, па ће сада називи дисертација и научних публикација отприлике бити: „О принципијелној немогућности класификације елементарних честица на бази теорије група“ или „Еквивалентност обима несазнатљивости феномена Јованке Орлеанке и мироточивости икона“. Када се навикнемо на овакве здраве приступе познању, 20. вијек са својом полуделом од изградње универзалних модела катафатичком науком изгледаће нам као мрачно доба уображеног разума, које је довело до губитка интелектуалне части.

Толико о институционалној страни апофатике, јер она има још и лични аспект. До сада су се вриједна научна открића увијек рађала у главама појединаца. Гениј је увијек личност пророчког рода. Када наука пређе у апофатичку фазу, код нас ће се одмах појавити генији, које у посљедње вријеме баш и не виђамо. Како је могуће ово прогнозирати? Ствар је у томе што је Бекон у погледу својих „идола“ био у праву: човјеково расуђивање, његова логика и језик нису способни да разумију суштинске особине творевине, макар оне биле видљиве, већ се суштина налази у номиналној сфери, сабирајући у себи оно што зовемо истином. Расуђивање, логика и језик чине наше „дневно сазнање“, радња која обухвата кору великог мозга, који обрађује сензорне информације и то на такав начин да се омогући брз пријем одговора. Осим овога ми имамо и „ноћно сазнање“, које одговара „мањем дијелу“ централног нервног система и оно је пријемчивије за откривање суштине, а самим тим и за откривање истине и то много више него разум. Ово ноћно сазнање је обично потиснуто од стране дневног, јер оно дјелује самоувјерено и бучно, а истина бјежи од буке. „Велики и силни вјетар, који цијепа горе и руши планине, али у њему није Господ; послије вјетра је земљотрес, али ни у њему није Господ; послије земљотреса је огањ, али ни у огњу није Господ; послије огња је дување тихога вјетра и тамо је Господ“ (I Цар. 19: 11-12). Управо ће овако у тишини апофатике научник чути тихи глас истине и оно што чује предаће људима. Тако ће негативно сазнање на чудесан начин прећи у потврдно.

_______________________

• Текст је преузет са интернет адресе: www.pravoslavie.ru/info/avt_trostnikov.htm

[1] Аугије (хеленска митологија), краљ Елиде; Аугијеве штале – израз за нешто што захтијева темељито чишћење.

Са руског превела Лидија Мусић

(Изглед, допуне и опрема текста Словенски вѣсник)

 

Изворник: Епархија Захумско-херцеговачка и приморска – Архива

(Visited 138 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *