Јуриј Шалиганов: КУГА СЕ ПРИБЛИЖАВА, ПИР НЕ ЈЕЊАВА

Друштву је нужна глобална идеја. Но, да би нужност постала циљем, око кога ће почети практичан рад, ту неопходност треба осмислити.

Јуриј ШАЛИГАНОВ

Јуриј ШАЛИГАНОВ

Замислите друштво где јуродиви, маргиналци и градски умоболници неколико година звоцају о приближавању куге. Сви около здрави, а они, као навијени, мрмљају: „пазите се, пазите се“…

У таквој ситуацији ће врло брзо свака напомена о тој зарази на говорника бацати сумњу: „Да ти, брале, случајно ниси маргиналац?“ У жељи да избегну непријатности, људи ће сматрати да је боље од тога направити табу-тему.

Људски материјал, као и сваки други, има своје одлике. Ако, на пример, студента упитате о његовом интелектуалном нивоу у односу на оне што присуствују предавању, он ће оценити да је отприлике 80% слушаонице испод његовог нивоа. То је одлика људске природе.

Слично је и с маргиналцима: ако тема постаје предметом њихове расправе, врло брзо се у друштву јавља забрана на ту тему. На томе је, узгред, изграђено дискредитовање непријатеља кроз његово хваљење. Похвалу једноставно треба ставити у уста маргиналаца.

Сад представимо: у нашем замишљеном друштву, где је говорити о куги – повластица сумашедших, јављају се признаци те болести. Изгледа, треба звонити на узбуну. Али, како се решити на то? А шта ако куге не буде? Онда те ништа не опра.

Наше друштво је прекрила својеврсна куга. Врло скоро њено пројављивање постаће свакоме видљиво. Ћутање у тим околностима је смрти подобно. Али људи ћуте. Зашто? Зато што је данас разматрање темељних проблема удео сумашедших. Пристојни људи су данас дужни да говоре о последицама – о корупцији, наркоманији, неморалу, тј. о цвећу, а не о коренима.

Ми живимо у друштву које нема циљ, нема идеју. А без њих друштво не да умире, оно се живо распада. Рекло би се да су у таквој ситуацији најбољи умови дужни да се усредоточе не на причу о цветовима, већ на узроку који их рађа. Ако таван прокишњава, треба се борити с рупом на крову, а не са баром на поду. И баш ту се јавља проблем, због тога што се разговор по таквим мерилима неизбежно дотиче идеје у глобалном смислу.

Данас је израз „идеја“ дозвољено употребљавати или у свакодневном смислу (идеја попити пиво, скокнути до бање), или у научном контексту (идеја новог начина одашиљања информација), или у области стваралаштва (идеја филма). Политичка или светоназорска размера реч „идеја“ сместа претвара у синоним „подвала“.

Испада занимљива ситуација. С једне стране, друштву је преко потребна идеја, циљ који ће омогућити одређивање правца кретања, усредсређивање својих снага на њему. Са друге стране – како то казати, а не попасти у политиканте или маргиналце?

1korrupciaСадашње покољење одрасло је у атмосфери натопљеној делањем малих људи, дошавших на власт под паролом изградње комунизма, а да нису помишљали на икакав комунизам. Они су идеје користили искључиво ради сређивања личног живота. Речи говорене са трибина не имађаху везе са животом. У последњих пар десетлећа СССР-а људи су расли у атмосфери дволичности прикривене идејним речима. Затим је пар десетлећа владала цинична атмосфера продајности, која је себе оправдавала кроз оцрњивање СССР-а и у збиру – ниподаштавање идеје.

Природно, код људи се на подсвесном нивоу обликовала чврста одбојност према сваком помену идејних тема.

Значај идеје

Велики пробоји достижу се када су ресурси сабрани у једном правцу. Тако нешто је могућно када има опредељеног циља, који деле сви чланови друштва. Ако циља нема, нема ни сабирања. Ресурс друштва се расипа на решавање свакидашњих проблема.

Откриће атомске енергије десило се захваљујући збирању свих ресурса на том задатку. Иначе свет још увек не би знао за атомску енергију. По Ајнштајновим прогнозама, приступ к њој био је могућ за око петсто година.

Кад земља изгуби јединствен циљ, њени грађани почињу стремити сваки свом малом циљу. Почиње расипање снага, средстава и могућности. Кроз неко време земља слаби по свим базичним показатељима: образовању, култури, науци, привреди и осталом. Даље је неизбежно разарање. Оно се може отегнути на рачун продаје ресурса: природних и накупљених од претходног покољења, но расуло се не може избећи.

Разарање друштва иде брзином неприметном за обичног човека. Но, власт види те процесе и покушава исправити ситуацију посредством замене циља паролом.

У своје време Хрушћов, који се у теорију комунизма разумео исто колико и у атомску физику, идеју комунизма је покушавао заменити паролом: „Достићи и престићи Америку“. То се у пракси прелило у „дотрулити и претрулити“[1]. Ми у томе почињемо све да претичемо.

Велика разлика

Разлика пароле од циља (идеје): парола под собом нема основа (емоције нису основа). Идеја увек има основу (светоназор). Није обавезно разумевање пароле, њу је потребно делити на емоционалном нивоу. За идеју је неопходно разумевање (дакле, треба разумети основу из које је она изведена).

Примери светоназорских идеја: „комунизам“ или „хришћанство“. Емоције су ту на другом месту. Првотна је основа (светоназор), из које следује идеја комунизма или спасења душе. Обе идеје у основи имају целовито учење („Капитал“, односно „Библија“).

01Живљаше у Грчкој неки философ – Епикур. Он је за смисао живота прогласио задовољство. То беше идеја, зато што је она следила не из животињске жудње, већ је истицала из схватања света Епикура, који учаше: свет се састоји од грубе материје и тананог божанског света. Пошто је задовољство нематеријално – оно је пут из света материје у божански свет. Зато нека свако иште своје задовољство, и кроз то ће ићи у божански свет.

Идеја има дугорочну перспективу. Парола има тренутну примену. У бој се може подићи само паролом типа „За веру, цара и Отаџбину“ или „За Домовину!“. Парола је оруђе манипулације, које се може користити како за добро, тако и против друштва. Данас се тај потенцијал користи против. На пример, помоћу родољубивих парола енергија патриота усмерава се на рушење Русије.

Правилно пробране речи и распоређени нагласци дају учинак. На пример, парола „Русија – Русима“ чини се правичном и тачном. Но, за Русију она значи разарање, пошто Русија нису само Москва, Рјазањ и Владимир. То су још и Кавказ и Татарстан. Као резултат „Русија – Русима“ прелива се у „Кавказ – Русима“, „Татарстан – Русима“ и проче.

Олако се превиђа одговор Татарстана и Кавказа. Рађају се пароле „Кавказ – Кавкасцима“; „Татарстан – Татарима“. Почиње противстајање, Русе прогоне с Кавказа, Кавкасце из Русије. Светска империја се цепа и претвара у регионалну силу. Управо том технологијом је поцепан СССР – без бомбардовања и војне окупације.

Сада тај поступак хоће да понове на бис. У улози покретачке силе рушења поново користе унутрашње ресурсе друштва – емоције руских родољуба. Судећи по процесима, њихову енергију усмеравају на коначан распад империје.

Драге срцу малограђанина пароле „повећати благостање“ и „да се живи“ увек се преобраћају у „узми све што ти живот пружа“ и „богати се“. Оне ситуацију изокрећу наглавачке, узакоњујући споредне као главне улоге. Ако су раније лични циљеви постизани у оквиру општег циља, то у одсуству главног циља парола њих чини главним.

Власт, у очајничком покушају да одржи распадајућу конструкцију, рађа „иновације и нанотехнологије“. Тај последњи покушај обретања идеје налик је последњем уздаху онога што се батрга у живом блату.

Титаник

Ако друштво нема јединствен циљ, оно не може направити ништа велико. Земља је налик творници у којој нико не зна какве производе она прави. Управа зарад очувања свога положаја од јутра до вечери прича радницима да морају правити добре производе да би сви лепо живели.

Радници не схватају какав управо производ је потребно израђивати, али разумеју да је потребно лепо живети. Јавна гласила такође даноноћно провлаче ту мисао. Таква обрада у сувом остатку даје: Неважно је откуд ти новац. Ако га имаш много – прав си. Ако га имаш јако много – нико други није прав.

При таквом установљењу СВИ почињу да краду. Свако према могућностима. Људи хрле на кључна места, не са циљем да остваре заједничку идеју (ње нема), већ да контролишу финансијске токове. Све остало је бла-бла-бла за трибине и бираче.

Ради објективности, следује да се призна: људи су крали, краду и красти неће престати. То је у људској природи. У нашем организму исто је увек било и биће вируса, и свести их на нулу је неостварљиво. Но, постоји корист: вируси раде као тренажери за имуни систем. Ако су вируси у норми, организам се сматра здравим. Ако су изнад норме – болесним.

Баш таква је и слика социјалног организма. Кад је лоповлук у норми, друштво се сматра здравим. Правозаштитни органи лове „вирусе“, обезбеђујући природну норму лопова. Но ако је норма пребачена, почињу разарања. Што је лопова више, то су разарања погубнија.

У нашем друштву крајња норма је вишеструко пребачена макар зато што имуни систем, уместо да иде на смањивање лоповлука, свој ресурс користи… за лоповлук.

3893Посвемашња корупција, пљачка државне имовине, тајне и јавне проневере (последње се врше са згодним изговорима, и зато су опасније) не остављају шансе болесном друштву.

Осмишљавајући ситуацију у глобалном опсегу, може се констатовати: друштво без циља нема шансе да постане хармонична конструкција. Осуђени смо на утапање у хаосу. Питање је времена кад ћемо се спустити испод водне линије. Затим ће почети нагло потопљавање. Сваки случај типа економске кризе за нас игра исту улогу какву је ледник одиграо за „Титаник“.

Први корак

Док се друштвена елита, под којом ми подразумевамо широкомислеће људе, не усредоточи на потрагу за кореном свих наших проблема, „Титаник“ нема шансе да избегне судар с ледењаком. На жалост, данас су на кључним положајима углавном људи мале памети. Они искрено мисле да друштво може живети без идеје због тога што су људи од њих већ уморни.

Друштву је нужна глобална идеја. Но, да би нужда постала циљем, око кога ће почети практичан рад, ту неопходност треба осмислити. Докле друштво идеју сматра непотребном апстракцијом, заосталом из ауторитарних времена, немамо шансе да се спасемо. Шанса за преживљавање искрсава када друштво схвати значај идеје. Неопходан је културолошки подстрек: с идејом је добро, без идеје лоше.

Због чега се не би покренула друштвена расправа о идеји? Можда би се током дебата појавило то што нам свима тако недостаје. Чим расправа буде захтевнија, тим пре ће бити ослобођена од фигура које цвеће бркају с идејом.

[1] Непреводива игра речи: „догнать и перегнать“ претворило се у „догнить и перегнить“ Америку.

Јуриј Шалиганов рођен је 1967. године у Москви. Има два висока образовања. По неким подацима, за време Совјетског Савеза био је службеник КГБ-а. Има личне везе с највишом политичком, економском и црквеном елитом Русије, као и с иностраним научницима, политичарима и пословним људима. Добитник неколико руских владиних и црквених одликовања. По званично непотврђеним подацима, прилично је имућан човек (око 1 млрд. долара). Ожењен, има сина. Члан је Координационог савета Института за стратешку безбедност из Москве, и једини засад познати аутор серије књига „Пројекат Русија“, продатих у преко три милиона примерака.

превео Драган Бунарџић

Чланак је објављен у „Аргументима недеље“ од 22. децембра 2010:

 

 

(Visited 116 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ