Место се не сме побркати с простором. Разлика између места и простора јесте у томе што простор има број, а место лице. Простор, сем ако није изузетан, у сваком случају се може омеђити линијама, површина му се може израчунати у квадратни милиметар и облик нацртати шестаром и лењиром. Простор је увек геометријска слика. Место је увек слика и цртеж и не постоји више таквих, само ово једно. Простор поседује формулу, место има генија. Јер оно није само природа и околина, земља, тло, поднебље, растиње, воде, планине и све то скупа. Место није само оно где ствари јесу. Место је пријатно или одбојно, страшно или питомо, смирено или узвишено, и језик једва да има епитета који не би могли бити употребљени уз место. Не постоје два истоветна места, исто као ни два трена који се понављају.
НАРОД
Народ је већина која је искључена из владавине. И која ће увек бити искључена из владавине. Увек и свако је владао над народом, али је било оних који су владали народа ради. Због тога је у историјским раздобљима увек било важно знати шта је народ, али у историјским раздобљима, сем неколико изузетака, нико то знао није. Многи су разликовали народ од масе, како би људску заједницу одвојили од подљудске руље. У Риму је допуна сената био populus. Лутер је говорио Herr Volk. Код Јевреја је am haarec био религиозна категорија, па су га ипак презирали. У прошлом веку (деветнаестом – прим.З.Т.), као и све друго, и појам народа је постао романтичарски и националистички, пред њим се јавно морало клањати, а човек доброг укуса је одиста морао далеко да се повлачи од њега. Сваки народ некако одређује себе, понајчешће у славном знаку, безусловно архетипски и будући да историја народа није ништа друго до његова својства распрострта у времену, ни његове особине нису ништа друго до његова историја умотана у један једини вид. Народ и језик не постоје један без другога, али народ не треба да има један језик. Народ и нација припадају једно другом, али је онај народ нација који је прибавио историјски положај.
Народ је традиционалан појам, и као што је много опречност за један, и множина народа је опречност за једног јединог краља. Народ нема смисла без краљевске опречности и, према свему судећи, у овако окрњеном виду он више и није народ, него преддруштвена категорија коју треба посебно одредити. Народ служи свом краљу и краљ служи свом народу. Ова узајамна верност твори нацију, и само ако живи ова верност, може се добити историјски положај. Република не значи само да краљ више нема свој народ, него ни да народ више нема свог краља. Република је предзнак распада цивилизације јер постоје две врсте републике, једна је индивидуализам који је изгубио самодисциплину, друга је у знаку целокупне колективне власти. Или, како каже Платон, социјални народ се копрца између крајности индивидуалне самовоље и колективне самовоље. Јер деспот не влада ради народа, него народом. Његова владавина, међутим, није владавина, него узурпација. А узурпација је пак предзнак кризе.
Величина народа није у томе да ли је игде ишта створио. Није у томе што је сачувао древно знање у пословицама, древну музику и украсне мотиве и митове и бајке. То очување чак и није верно, а уз то оно меша вредности и смеће. У народу се отелотворава оно што се у 18. веку називао sensus communis, што је нагонска свест о истини и што у народу постоји, чак се јавља и у сасвим срозаном виду. Непосредна веза с архаичким временом и човеком и, што је у древности за нас најважније, са основним стањем, могућа је преко архаичких уметничких дела, овде, али у сваком случају постоје тешкоће у разумевању. Оно што смо назвали sensus communis то је надахнут и тренутан одговор примордијалног људског духа на сваковрсне појаве живота, био то човек или догађај, учење или дело, институција или идеја. Одговор и становиште и суд о таквој основи знања које само зна да знање постоји, иначе је најдубље и непогрешиво. У свом изворном облику ово знање је био језик сам. Тај језик се сачувао у древним светим књигама. Већином га разумемо тек у одломцима. Током историје језик је постао софистика, поремећен је његов примордијални склоп, односно одвојио се од основног стања. Изгубила се истина језика која је сама по себи била разумљива. Међутим, тиме што се sensus communis још каткада сећа древног језика, он је сачувао истину и уме да је искаже. То је величина народа и велики народ се препознаје по томе што је sensus communis у њему делатна творачка сила живота. Sensus communis од краљева твори легендарне јунаке, он прима у се песме великих песника и песме музичара и чудеса, дочарава дух раздобља и суди лажовима и издајницима и злотворима. Sensus communis је мит и метафизика, морал и право, трезвеност и имагинација, аксиом и лирика. Али било шта да је, он је увек основна истина. Они који тврде да у народу постоји нешто сакрално, то могу да чине само због тога што знају шта је sensus communis. Очитовање је увек непосредно и невино, и нема народа из којега је потпуно нестао sensus communis.
Sensus communis је слеп, као и свако колективно својство, и постаје видљив само у индивидуи. Што је само по себи разумљиво јер колектив и свест једно друго искључују. Пророк, велики краљ, мислилац, или песник и музичар и сликар јесу заточници истине, као краљ Матија који преобучен залази међу људе како би чуо глас sensus-а communis-а. И једино је потпуна и ненарушена она владавина која почива на нагонској свести народа о истини, и величина се налази само у оном мишљењу и музици и песништву, из којих извире sensus communis.
МЕСТО
Место се не сме побркати с простором. Разлика између места и простора јесте у томе што простор има број, а место лице. Простор, сем ако није изузетан, у сваком случају се може омеђити линијама, површина му се може израчунати у квадратни милиметар и облик нацртати шестаром и лењиром. Простор је увек геометријска слика. Место је увек слика и цртеж и не постоји више таквих, само ово једно. Простор поседује формулу, место има генија. Јер оно није само природа и околина, земља, тло, поднебље, растиње, воде, планине и све то скупа. Место није само оно где ствари јесу. Место је пријатно или одбојно, страшно или питомо, смирено или узвишено, и језик једва да има епитета који не би могли бити употребљени уз место. Не постоје два истоветна места, исто као ни два трена који се понављају. Богатство човековог живота се не може поновити у тренуцима и њега има толико у местима која се ни са чим другим не могу упоређивати да човек Веданте због тога жали да напусти овај живот јер жели да види места која још видео није.
Место нема само своју физику него и метафизику и није само призор него је и геније. Зато га није могуће омеђити, само се може насликати, јер је неизрачунљиво, јер је лице. Простори су појмови, места су имена. Сваки континент, море, држава, планина, језеро, река, теснац, равница има име. Таква је француска Прованса, италијанска Кампања, афричка Сахара, линебуршка пустара, Банат, Шарет, Срем, Мезешег. Није жупанија, није административни округ. Његове границе нико не познаје. Нико не зна где се завршава Алфелд и где почиње Горња земља (Фелвидек).
Мапа покушава да простор и место тачно сведе на један именитељ, уобичајеним ознакама као што се нотама тачно исписује музика. У сваком случају, мапа је један од три највећа дела цивилизације јер уме да геометризује место и уме да уобличи слику. Али мапа само обавештава, не посвећује. Место је само у својој датој и стварној очигледности потпуно место. Мапа уме да исцрта сваку линију природе, али не генија. Место се не може снимити јер оно што остане на снимку није место, него његова мапа.
Први услов опстанка народа јесте место, где он живи, и због тога живот сваког народа треба започети испитивањем његовог места становања. Изгледа да су места истоврсног карактера духовно својствено јалова. Многоструко и разноврсно место не омета развој духовности него је потпомаже. Високе цивилизације нису настале на масним њивама нити на једнородним пределима. И генијалан човек се развија тамо где је много чинилаца утицаја и укрштања. Увек су важни гранични простори. Само ту постоји могућност за то да се победи вишеструки отпор и ту извире зачета спиритуалност.
Место се никада не може одредити, зато место нема своју науку, али насупрот томе има своје песништво, уметност и мит. Сликање пејсажа није ништа друго до клањање пред генијем места. Кинеска и јапанска уметност врта стварају суверена места, језера, шуме и ливаде, а на Истоку је дивљење месту исто тако била висока страст као и слушање музике.
Кад поново угледа Тинтернску опатију, из Вордсворта шикне:
Љупки пејсаж тај
Не беше за ме, због одсуства мог,
Ко слика нека оном што је слеп:
У пустој соби док боравих ја,
Сред градске вреве у уморан сат,
Он дарова ми осећања сласт
Што греје срце и загрева крв,
До на крај ума што продире чак
И обнавља тихо; беше то
Све радост сама никад пре
Што код човека доброг храни ум
И доприноси да учини он
Све самих малих добрих дела низ,
Пун благости. А исти пејсаж тај
Још једном већи мени даде дар:
То беше онај благословен час
У коме терет мистерије сам,
У ком заморни и претешки јад
Од овог света, нејасног за нас
Све лакши бива – онај ведри час
У коме љубав нежно води нас
Све док нам земни не застане дах
И такорећи наше крви ток,
Па тело наше успава се тад
И постајемо чисти земни дух,
Па једним оком – што га стишат зна
Моћ радости и хармоније моћ –
Ми продиремо у живот ствари.
(Превод: Ранка Куић)
Природа и натприродно је једно, место је отворено на обе стране, осећањима и ономе где је највише душе и где не доспевају сузе и свакодневица и где је човек најбољи. Човек разуме место оном дубином свога бића где више нема промена, што је безгранично далеко и у најнепосреднијој близини, истовремено је обухваћена и астрономска перспектива и присност када види како ствари живе и где отпрхне тешки и бучни терет бесмисленог света и оживи тежина свих тајни.
Највећи број људи носи имена места. То је знак и белег на њима, он говори одакле су приспели. Носе имена генија. А име је нешто што се не може другачије рећи. Чаролија која открива нешто што се другачије и не може.
Место је оно докле досеже чаролија имена. Кеменешаља је дотле Кеменешаља, Чалокез, Татра, Куншаг, Хортобађ. Не може се објаснити жудња за местом, отићи, путовати, или чежња за домом, вратити се кући. Каткада је то само бити тамо негде и сести, гледати, окупати се као у мору, или у срећи. Може то бити врт, пут, гај, обала, кућа, лађа или само јабука на пристранку и под њом у трави камен.
Има кобних места где се збивају судбоносне несреће, има оних за које се лепи проливена крв, има оних који су изворно Марсово поље, има вештичјих места, а има места где се човек смири без било каквог образложења.
Данас се каже да се човек роди и прилагоди језику своје околине, обичајима, одевању, исхрани и законима. Срасте с местом. Сведенборг пише да се на једном месту и у једно доба рађа човек само истоветне и сличне судбине. Човекова душа пре рођења бира место своје судбине и то место препознаје по генију. Животи свих нас, који смо у једно време и на једном месту рођени, припадају једни другима још пре нашег рођења. Своју судбину не бирамо ми, ми смо сами она. Због тога су нам истоветни облаци, цвеће, улице и обавезе. Спољни свет није ништа друго до још неостварена унутарњост.
(Изглед, повезнице и опрема текста редакцијски)
Изворник: ПЕТ ГЕНИЈА – TABULA SMARAGDINA (ЈП Службени гласник, Београд, 2012; стр. 60-67)
Related posts:
Зоран Туцаковић: БЕЛА ХАМВАШ – SCIENTIA SACRA I (1)
Зоран Туцаковић: БЕЛА ХАМВАШ – SCIENTIA SACRA I (2)
Бела Хамваш: КО СЕ ПРИЛАГОЂАВА, ОН НИЈЕ ЗЛОЧИНАЦ, НЕГО ПОДЛАЦ
Раде Дацић: ЗАШТО ИЗДАЈНИК ИЗДАЈЕ
Зоран Туцаковић: ТЕШКА ПИТАЊА И КОРЕНИТИ ОДГОВОРИ
Оливер Суботић: ВИРТУЕЛНА РЕАЛНОСТ, ВИРТУЕЛНИ ИДЕНТИТЕТИ, РЕАЛНА ЗАВИСНОСТ, РЕАЛНИ ПРОБЛЕМИ
Драган Крсмановић: О ЗАЈЕДНИЦИ
Бела Хамваш: ПРЕДГОВОР ЗА ЗЛОЧИН И КАЗНУ
Валентин Катасонов: ДАРВИНИЗАМ И ХРИШЋАНСТВО СУ НЕСПОЈИВИ
Михаил Епштајн: СИМПСИХОЗА. ДУША – ГОСПОЂА И РОБИЊА
Сретен Петровић: ДОМИНАЦИЈА МИТА И ВЕРЕ НАД УМЕТНОШЋУ
Владимир Димитријевић: ТРАГИКОМЕДИЈА БЕЗБОЖНОГ МОНТЕНЕГРИНСТВА – МИЛАДИН ЋОСОВИЋ О КОНВЕРТИТСТВУ
