Жарко Требјешанин: УСАМЉЕНОСТ САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

Савремени западни човек, који је створио технолошки надмоћну цивилизацију, преценио је и претерано развио свој хладни разум и логику, а потценио је и занемарио дух и душу, потиснуо је осећања. Човек који је лишен маште, неспособан да разуме митове и симболе, одсечен је тиме од своје најдубље природе. Али како нам то открива Мирча Елијаде, симболи, митске и религијске слике нису ишчезли, већ су гурнути у несвесно, а свој прикривени израз нашли су у популарној књижевности, филму, стрипу и другим творевинама масовне културе.


Жарко ТРЕБЈЕШАНИН

У савременом западном свету човек живи лакше, безбедније, удобније у односу на друге крајеве света, где владају неизвесност, сиромаштво, глад и велика смртност. Па, ипак, данашњи западни човек далеко је од срећног и идиличног живота. Раздиру га многи проблеми и муче важна питања за која нема одговоре. Наиме, он живи у друштву где су до неслућених висина развијене природне науке, техника и софистициране технологије, али је духовни живот у великој мери атрофирао.

У савременом западном друштву изразито доминирају оштра конкуренција, сурови такмичарски односи међу људима, индивидуализам, егоизам и јевтини хедонизам. Величају се грубост, безобзирност, дрскост и моћ, а презиру се нежност, доброта и саосећајност. Данас тријумфује протестантска етика, оданост корпорацији и култ фанатичног рада, док су емоције, пријатељство, доколица и дружење презрени и занемарени. Нестало је топлих, срдачних односа са живим људима, јер савремени човек у доба масовних електронских медија налази сурогат ових односа у виртуелном дружењу на друштвеним мрежама. Однос према многим ауторитетима и традиционалним вредностима, моралу, части и достојанству човека постао је подсмешљив и циничан. Ријалити програм постао је симбол и парадигма спремности данашњег појединца да за сумњиву славу и нешто новца прода своју приватност, слободу и погази властито достојанство. На тај начин је објављен крах темељних, хиљадугодишњих вредности и идеала на којима је почивала и којима се дичила западна култура.

Социјална патологија, масовни психички и духовни поремећаји данас настају услед недостатка правих вредности и смисла живота. Они су резултат савремене људске ситуације, коју карактеришу стрепња, страхови, осећање усамљености, бесмисла, изолованост, као и губитак чврстих оријентира и јасних путоказа.

Савремени човек пати од многих рационалних и ирационалних страхова и стрепње. Страх од слободе је карактеристичан за модерног човека, коме она постаје претежак терет, проклетство, којег жели да се ослободи, било потчињавањем вођи (ауторитарност) или саображавањем већини (конформизам). Страх од смрти, један од најстаријих и највећих егзистенцијалних страхова, посебно је изражен код савременог, атеистичког и очајног човека. Овај страх је појачан тиме што се смрт као „незгодна тема“ у западној култури избегава, пориче и протерује у таму, у колективну Сенку. За наше доба је типичан и страх од опасних масовних болести. Људи се панично плаше птичјег, свињског грипа, заразе лудих крава, вируса ХИВ, итд. Страх од пропасти света је опсесивни страх до сржи заплашеног савременог човека који се плаши нуклеарног рата, наглог отопљавања, поплава, оркана, пада комете, напада ванземаљаца. Страх од Другог, странца заправо је друштвено индуковани параноидни страх од људи који су различити, па се демонизују као „монструми“, „непријатељи“, „варвари“, „шпијуни“ …

Проблем усамљености карактеристичан је посебно за данашње друштво. Осећање социјалне искључености, данас је један од горућих проблема. У САД петина становништва (око 6 милиона људи!) осећа се друштвено изоловано и због тога је несрећна (Касиопо и Патрик, Усамљеност, Клио, 2014). Бројна истраживања су показала да усамљеност има штетне последице по здравље и да изазива поремећаје сна, апетита, да води до алкохолизма, срчаних проблема и високог крвног притиска, што све ствара ризик разбољевања и преране смрти. Хронично усамљени људи у средњим годинама чешће се свађају са другима, имају проблема у браку и чешће се разводе. Усамљеност доводи до себичног, асоцијалног, агресивног, деструктивног, али и до самодеструктивног понашања.

Проблеми човека у западном друштву представљају кризу усред обиља, јер како каже Виктор Франкл, савремени човек има од чега да живи, али не зна зашто живи. Савремене неурозе су ноогене неурозе, а оне су, за разлику од психогених, емоционални и душевни поремећаји који настају услед егзистенцијалне фрустрације, због осујећења човекове воље за смислом, а не биолошког нагона или психолошке потребе. За ове неурозе карактеристичан је синдром егзистенцијалног вакуума: осећање бесмисла, празнине, досаде и потиштености.

Савремени неуротични човек пати због осећања бесмисла и празнине јер је претрпео два важна губитка: губитак сигурности засноване на урођеним инстинктима и услед губитка традиција које су му давале мерила и оријентире. „Инстинкти данас не говоре човеку шта да ради нити га традиција усмерава на оно шта би требало да ради“ (Франкл, Психотерпаија и егзистенцијализам, ИП Жарко Албуљ, 2009).

Услед недостатка смисла и очајања због егзистенцијалне фрустрације долази и до социјалне патологије. Друштвено условљени поремећаји везани за модеран начин живота су: дипсоманија, наркоманија, обузетост послом, новцем итд. А то значи да осујећени, незадовољни људи често откривају „смисао“ на погрешним местима: у пићу, коцкању, деструктивности, присилној куповини. Наркоманија, алкохолизам и други видови зависничког понашања често представљају псеудорелигиозни покушај налажења смисла, неуспео покушај да се дође до Бога.

Савремени западни човек, који је створио технолошки надмоћну цивилизацију, преценио је и претерано развио свој хладни разум и логику, а потценио је и занемарио дух и душу, потиснуо је осећања. Човек који је лишен маште, неспособан да разуме митове и симболе, одсечен је тиме од своје најдубље природе. Али како нам то открива Мирча Елијаде, симболи, митске и религијске слике нису ишчезли, већ су гурнути у несвесно, а свој прикривени израз нашли су у популарној књижевности, филму, стрипу и другим творевинама масовне културе (Елијаде, Слике и симболи, Књижарница Зорана Стојановића, 1999). Уместо класичних митских јунака попут Ахила, Херакла или Тезеја, данас имамо Супермена, Терминатора или Хари Потера.

Јунг је упозоравао на опасност заборављања „језика симбола“ и гушења имагинације претераним развојем рационалног става, јер то ствара погубну једностраност и неравнотежу у психи. Зато је неопходно да се хипертрофирани рационализам човека западног света допуни и уравнотежи „логиком срца“ и обновом познавања древног језика архетипских симбола, „језика душе“.

(Изглед и опрема текста редакцијски)

Изворник: Вечерње новости – додатак КУЛТУРА (штампано издање, 12. мај 2017)

(Visited 82 times, 1 visits today)
МУДРОЉУБЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *