Раде Јанковић: QUO VADIS, РУСИЈО?

Фаталистички епилог до којег нас доводи Геополитика постмодерне није дијалектичка нужност историје него доследност једног ума, који додуше фундира себе у традиционализму, али традиционализму Запада – Генонона! – и управо зато још увек размишља у категоријама западноевропског нововековног рационализма картезијанског типа.


Раде ЈАНКОВИЋ

„Нисмо, ето, уплетени само у неки национални
слом, 
већ у светску катастрофу код које се
једва може рећи, 
а још мање прорећи,
ко су заправо победници, а ко
побеђени.“
Ернст Јингер

1.

Тешко бреме истоветности надвило се над судбином човечанства и прети да заувек угуши сваки другачији облик стварности и њеног тумачења. Живимо у свету без алтернативе, самим тим и без радикалне друштвене критике.

Отуда тако много привида. У том галиматијасу привида који обликују нашу стварност издваја се, зато што генерише све остале – привид различитости. Створити привид да је „наш“ производ бољи од „вашег“ – чак и кад поједнако добро служе истој сврси! – услов је сваке успешне пропаганде и манипулације људском свешћу.[1]

Постоји фундаментална истоветност у свему што обликује нашу перцепцију о стварности – штампа, култура, образовање, телевизија, интернет – што за последицу има исцрпљивање големог стваралачког напора да се актуелна стварност редукује до нивоа истоветних клишеа. Нема никакве разлике између такозване демократске државе „тамо“ и „овамо“: у основи свуда наилазимо на истоветну  парадигму – број одређује квалитет! Тако исто и у сфери онога што се назива међународни поредак: количина материјалних добара, пре свега убојних средстава и новца – капитал и атомска бомба – одређују међународноправни положај субјекта и обим његовог суверенитета.[2] Самим тим, све што није субјект међународног права постаје објект онога што су Антонио Негри и Мајкл Харт дефинисали појмом Империја.[3]

Тим појмом, они заправо означавају читав један концепт по коме се одвија процес преласка из модерног у постмодерно доба. Империја нема средиште, нема центар, има само чворишта моћи – то су институције Новог светског поретка: Уједињене нације, Савет безбедности, Светска банка, Међународни монетарни фонд, Светска трговинска организација, Светски савет цркава… Империја је потенција Новог светског поретка који је, са своје стране, њена институционална материјализација – форма Империје. Једно без другог не може, као ни вино без мешина. Империја је идеологија глобалне моћи – Нови светски поредак је њена технологија. Империја се шири, Нови светски поредак се уздиже. У односу на облик доминације Империја делује центрифугално – Нови светски поредак центрипетално; Империја распршује моћ – Нови светски поредак је уобличава. Тако се успоставља спиритуална равнотежа која умртвљује свет, хлади животно кључање – доводи до климакса различитости.

Салвадор Дали: ГЕОПОЛИТИЧКО ДѢТЕ

Салвадор Дали: ГЕОПОЛИТИЧКО ДѢТЕ

2.

Невидљива глобална моћ која се шири као паукова мрежа и у себе увлачи читав свет – то је Империја.  Процес постмодерне трансформације света у правцу Империје, тврде Харт и Негри – је незадржив. Са тим се слаже и Александар Дугин. „Империја’ се – каже – не може избећи, немогуће је закочити њен настанак, сакрити се у ,локалном“.[4]

Будући да је Александар Гељевич Дугин близак, бар се тако тврди у његовој званичној биографији, високим војним, политичким и тајним службама у Русији, коначно и са Владимиром Путином, дужни смо да се према ставовима које јавно износи односимо са напрегнутом и деликатном пажњом.[5] Реч Дугина има тежину, те отуда не изгледа сасвим неумесно ако кажемо да је Дугин – руски Семјуел Хантингтон. Осим што је професор на државном универзитету, као и Хантингтон, Дугин је и руководилац једне значајне државне институције рогобатног назива: Центар за геополитичке експертизе Стручно-консултативног савета за проблеме безбедности при Председнику Државне думе Руске Федерације. То му већ даје репутацију сиве еминенције власти.

aleksandar-duginПопут Негрија и Харта и Дугин прихвата постмодерну реалност света: ништа више није као пре, концепт Империје је победио, отпочела је нова епоха. „То није девијација прогреса, већ његова кулминација.“ – од ове реалности полази и Дугин у разради своје Геополитике постмодерне.[6] Русија се, дакле, на почетку XXI века поново налази пред оним истим питањем које је Лењин поставио на почетку XX века: Шта да се ради? Какав ће нам одговор Русија понудити данас?

На почетку XX века руски космополити, масони, интернационалисти – претече свих данашњих глобалиста – дали су следећи одговор: светска револуција. По њима, Русија је требала да буде материјална, идеолошка и демографска база те револуције. А данас? Ево шта Дугин предлаже: „Нама је потребно другачије одбијање – Велико Одбијање, треба нам другачија алтернатива – моћна и озбиљна, која одговара нашем духу и нашим пространствима. Нама треба ни мање ни више него Другачија Империја. Сопствена. Без ње нам ништа не треба… Уопште, уопште, ништа…“[7]

На страницама поменуте књиге Дугин марљиво исцртава профил те Другачије Империје и у зависности од теме даје, понекад детаљне а понекад сасвим грубе назнаке како би ова Другачија Империја могла да изгледа у области економије, права, политике, културе, религије. Нас овде занима управо то – област културе и религије. Зашто? Зато што су култура и религија темељи на којима су изграђени духовни и национални идентитети, а према становишту које начелно заступам и покушавам да и овде одбраним – у актуелној стварности управо су ти темељи нападнути.

0_4e81_42ae0230_origЧовек је угрожен у својој есенцији: XXI век ће бити рат за душе и преобликовање идентитета. Треба ли да нагласим: пре свега нас православних! А тај рат не може да се добије балистичким ракетама и атомским бомбама. Он може да буде унапред изгубљен чак и ако вам не мањка одлучност, знање и срчаност – ако допустите противнику да наметне услове и правила и пристанете да се борите са њим на бојном пољу које је противник већ освојио. Искуство предака могло би и овде да буде корисно: тевтонски витезови били су непобедиви на тврдом тлу, али мудри Александар Невски их је натерао да се боре на залеђеном језеру, и – потопио их у муљу и калу Чудског језера!

Стиче се утисак: Русија и Запад су се ухватили у коштац и клизе по леду који само што није пукао. Мудри Сун Цу каже: „Ако је извесно да ће се борба завршити победом, онда морате да се борите чак и ако владар то забрањује; ако се борба неће завршити победом, не смете се борити чак и ако владар то захтева.“[8] Разумно би, дакле, било одмакнути се од противника и препустити га муљу и калу неког новог Чудског језера. Али дешава се сасвим супротно: Русија прихвата изазов – на стисак Империје одговара претњом Другачијом Империјом. Па се питамо: да ли је ово истинска борба титана или нека сурова игра, неки danse macabre – попут руског рулета – у којој уживају сви по мало, и учесници, и посматрачи, и они који се кладе?

Претпоставимо да јесте игра – игра моћи и престижа. Тада: сваки је играч  обрнута слика свог противника у огледалу; сваки је потез покрет асиметричан покрету противника. У терминологији Александра Дугина, која је мало-помало постала званичан дискурс руске политичке елите, ово уравнотежење се назива мултиполарни свет – што и није нешто оригинално, будући да англосаксонска политичка мисао већ одавно зна за balance of power. Понекад се, међутим, појави неко ко искочи из контекста, одигра неочекивани потез – наруши равнотежу. То још не значи да је победио. Само је игра постала сложенија, ризичнија, тиме и узбудљивија – стисак играча постао је чвршћи. Читав процес изградње Новог светског поретка удешен је у корист резултата, а не играча – играчи су пролазни, хомогенизација света је трајна. Та сила увек добија, играчи су само њени неми извршиоци. У свету има места само за игру моћи – не и за победника. Нови светски поредак гута и претвара играче у смесу која покреће механизам хомогенизације. Савршен перпетумобил! Али тада: мултиполарни свет није алтернатива Империји него њена технологија. Не ради се, дакле, о разлици него о динамици: како до Једне Светске Империје? Да ли сада и овде? Или step by step? Након мултиполарне фазе?

4.

Али о каквој нам то империји говори Дугин – „о каквој Империји ми уопште мислимо, маштамо?“[9] Но пре тога, треба да уочимо: за Дугина је пут ка Другачијој Империји један безалтернативни пут – „Без ње нам ништа не треба… Уопште, уопште, ништа…“ (!) А то није сјајна позиција. Пројекат који нема алтернативу, протагонистима везује руке а следбеницима сужава перспективу. Тако долазимо до почетне премисе: да живимо у свету без алтернативе у којем је истоветност превладала. Империја, чак и кад је „другачија“ не може да буде алтернатива. Будући да се онтолошки изводи из појма Империје – Другачија Империја може да буде само њена супротност или њена лоша копија.

Алексѣј Бѣљајев-Гинтовт: ПАРАДА ПОБѢДЕ

Алексѣј Бѣљајев-Гинтовт: ПАРАДА ПОБѢДЕ

Допустимо, бар за сада, да јесте супротност. У елаборацији Александра Дугина којој не мањка сликовитост нити смисао за детаљ, Другачија Империја је мрежа универзалних и парцијалних друштвених структура – „специфичан спој универзалног и појединачног“[10] – међусобно повезаних унутар заједничког геополиточког простора. „Мрежне структуре ће се у новим империјама – предвиђа Дугин – претворити у етнос настао на основу скупштине типских и умних способности: на пример, може настати етнос од бајкера, фудбалера, уметника или компјутерџија. Такви нови етноси ће се упоредо са старим и класичним укључивати у састав нових империја по језичком, географском начелу, као што су се раније укључивали по верском. И они ће са собом донети посебан рационализам. /…/ Самим тим ће бити достигнут премодернистички ефекат када је постојао вишеполарни свет с разним рационалностима у основима великих цивилизација. Сада то неће обавезно бити верска рационалност… Могуће је да то буде Евроазијска империја са шаманима и црквама…“[11]

Евроазијска империја то је, по Дугину, простор који захвата: „Мала Евроазија (Русија+земље ЗНД), Исламска континентална империја (Иран, Турска, Пакистан), Индија.“[12] О том простору својевремено је написао ауторски чланак и руски председник Владимир Путин, који је објављен у листу Известија под насловом Нови интеграциони пројекат за Евроазију – будућност која се рађа.[13] У том тексту он се бави превасходно економском страном пројекта, прометом робе и капитала, царинском унијом, те је за ову причу значајан само као илустрација поменуте метафоре о Дугину као руском Хантингтону. Или сивој еминецији власти? Или Мефистофелу руског етаблишмента?… Ах, метафорама никад краја!

Било како било, тек, са тачке гледишта једног православног традиционалисте, ово умрежавање бајкера и православне цркве, уметника и компјутерџија, шамана и фудбалера – „Империја као покушај стварања светске владе с критичком скупштином мрежњака“[14] – није ништа друго него синкретизам. А то је већ опасно одступање од прокламованог начела – „Велико Одбијање“! Уз то још и супротно „нашем духу и нашим пространствима“ – ако се под „нашем“ подразумева, као што ми подразумевамо! – православно духовно предање. Узалуд се Дугин позива на искуство Византије – византијска култура никада није била синкретистичка! Византија је досегла највише домете у култури и духовности управо на јасном раздвајању полова – Истине од јереси, Светог од профаног, Чистоте од грехопада. Византијска империјална идеја није била еклектичка, није се ширила умрежавањем „етноса“ – несторијанаца, манихејаца и дискоболоса са исихастима; рвача, акробата и иконобораца са иконофилима.[15]

maxresdefault5.

Можда ће се ипак испоставити да је Другачија Империја само лоша копија Империје. „У новим империјама ће бити – каже Дугин – тотална еклектика: тамо ће се наћи место за телеграфе, шаманске образине, брзе возове TGV, јапански терор буке, Русоов минимализам и грлено певање. Али та еклектичност неће бити смешна, обрнуто, биће ултраозбиљна, на њој ће се заснивати нови империјски неогностицизам. /…/ Нова империјска уметност мора упити у себе све, показати своју безалтернативност.“[16]

Али шта да раде у једном таквом духовном галматијасу уметници који неће да се поигравају гностицизмом и не пристају на „тоталну еклектику“? Они конзервативни идеалисти, прокажени и маргинализовани,  постмодерни сирочићи који у својем памћењу чувају сећање на златни византијски век? И који би хтели да сачувају оно највредније у њему, једног Рубљова на пример?

„Они могу – саветује Дугин – ако мућну главом, учествовати у револуционарном процесу. Залагање за ирационалност, еротику, архаичност – то и јесте пут њиховог повратка у пројекат премодерне. Једино што је уметнику неопходно да у ту сврху изврши врло сложену процедуру – да завири преко границе, да нешто види тамо где – како се свима чини – ничега нема. /…/ Нихилизам мора спрати све конзервативне предрасуде да би се открио глобални, тоталитарни фундаментализам. Ми градимо „екстатичне империје“ – јер се само екстатичноћу може сучељавати с технократском и бирократском ,Империјом’. ,Нове империје’ ће настати само у наглом пориву напред, а никако у покушајима да се нешто по инерцији одбрани…“[17]

То ради и Марина Абрамовић. У њеној званичној биографији пише: „Сликарство је у самим почецима заменила за боди арт, односно бол, покрет, мимику, гест, инсистирајући на језику тела играча, акробата, сеоских врачева, тибетанских калуђера и шамана.“[18] Она припада реду еминентних представника постмодерне; умрежена је у глобални „етнос“ боди арт уметника – том големом племену „шамана“ који негују сатанистичке сеансе под еуфемизмом – перформанс. Где да је сврстамо: у Империју или у Другачију Империју? Предпостављам да би се Дугин оградио – а можда и не би? – од Марине Абрамовић; слутим – а можда се варам? – да би свако повезивање са њом Дугин сматрао глупим неспоразумом.

Марина Абрамовић: БАЛКАНСКИ БАРОК

Марина Абрамовић: БАЛКАНСКИ БАРОК

Свеједно, опет смо на почетку овог дискурса: светом доминира истоветност! Дошли смо до тачке у којој Евроазијску империју препознајемо као други пол – као другу империју изведену из бића Империје о којој говоре Негри и Харт. И будући да је изведена из бића Империје, онтолошки Евроазијска империја може да буде само њена реплика. А лажном је чини то што се еклектицизам представља као алтернатива док Евроазија заправо тражи пут да се умрежи – утопи! – у глобални синкретизам Новог светског поретка.

6.

Листајући Геополитику постмодерне стижемо тако и до 2050. када се, по Дугину, окончава процес глобалног геополитичког уравнотежавања. Шта чека Русију на крају тог пута? Губитак националног идентитета готово је известан: „Руска федерација у садашњем облику неће опстати. /…/ До 2050. године  практично више неће бити независних држава у њиховом садашњем облику.“[19] Ако успе да сачува своју територијалну целовитост, Русији у најбољем случају остаје политичка аутономија унутар Евроазијске империје – „на чијем челу ће стајати ,надчовек’ који ће се уздићи изнад своје крви и националности – могуће, словенско-туранског или словенско-кавкаског порекла. Човек евроазијске крви.“[20]

Угрожен је и духовни идентитет. „Број муслимана ће нагло порасти. Порашће број присталица неортодоксних неоспиритуалистичких секти. У Европи ће превагнути евроислам с енклавама католичко-протестантске мањине.“[21] То је, по мишљењу Дугина, једна од три највеће претње Русији у XXI веку – „претња смањења православне заједнице у односу на носиоце других вероисповести – ислама, конфучионизма, хиндуизма, будизма итд.“[22] У блиској будућности Русија би, дакле, требала да се радикално трансформише у духу Новог светског поретка и да ту деликатну операцију „промене пола“ изведе сопственим рукама. Евроазија је лабораторија у којој ова операција треба да се изведе.

Контрастратегија: Евроазијска геополитичка активност Русије-Евроазије за стварање вишеполарног свѣта

Контрастратегија: Евроазијска геополитичка активност Русије-Евроазије за стварање вишеполарног свѣта

То би у најкраћем, по Дугину, био епилог савремене геополитичке драме у којој смо сви вољни или невољни учесници. Све је почело као екстатична најава алтернативе – Велике Идеје за Русију XXI века; а довршава се као најава Великог клонућа – утапања Русије у симулакруму Империје. Велико Одбијање које је циљало високе геополитичке домете – довршава се као наговештај пропадања Русије у локално, у парцијално, у просечно. Епилог који се могао наслутити када је евроазијство  преузело наратив Империје – уместо да наметне своју причу; када су промотери евроазијске идеје подлегли дискурсу Империје – прихватили да размишљају у категоријама Империје – универзализам, мрежно повезивање, скупштина мрежњака, постмодерна, демократија – уместо да радикално раскрсте са њима.[23]

Са наше тачке гледишта играч који жели да наметне истинску алтернативу Империји морао би да учини много више од пар спектакуларних потеза. Није довољна ни нова стратегија, ни изненадни маневар „скакачем“ – чак ни промена правила. Није довољан „Танго аргентино“ са папом; ни „Турски марш“ са Ердоганом. Није довољно променити „боју фигура“ на Великој шаховској табли света – за Велико Одбијање треба променити смисао постојања који намеће Империја. Потребно је поцепати мрежу Империје у коју смо ухваћени, стрпљиво и постојано кидати нити које нас спутавају – уместо спектакла извести један истински tour de force: осмислити истински нови свет без мреже и „скупштине мрежњака“ – ускратити Империји нова чворишта и пређу за нове нити. Потребно је променити саму стварност која се троши и расипа у суровим геополитичким играма „на срећу“; одбацити у заборав овај свет моћи и престижа и наметнути нову, озбиљну, савим другачију реалност без игре – тиме и без ризика да једнога дана неко лупи шаком о сто и поруши све фигуре на Великој шаховској табли света. Али за Велику игру, потребан је Велики играч. Један такав играч појавио се пре две хиљаде година у Галилеји и звао се Савле, пре но што ће постати Апостол Павле.

Структура вишеполарног свѣта: евроазијско виђење будућности

Структура вишеполарног свѣта: евроазијско виђење будућности

У искушењу сам да на овом месту променим наслов овог размишљања или, још боље, да започнем сасвим нови чланак под насловом: Како је Павле победио Рим  или Поуке једног успешног пројекта. Екскурс који следи могао би да буде сажетак тог чланка.

Будући Апостол Павле појавио се у Галилеји као Савле – „прогонитељ хришћана“ – убрзо након распећа Исуса Христа. У то време Римска империја стоји на чврстим и стабилним темељима. „Границе су биле добро чуване, Црно море очишћено од гусара, Корбулон је Јерменију вратио под римски протекторат, а Партија је потписала мир који је потрајао пуних педесет година. Корупција је на судовима и у провинцијама смањена, чиновничко особље побољшано, а државном благајном се управљало рационално и мудро.“[24]

Али у том благостању – а можда управо зато? – Империјом почињу да се шире и умножавају источњачке секте и култови – Орфизам, Култ Митре, Кибеле, Озириса, Изиде – са својим мистеријама, тајним друштвима и окултним ритуалима иницијације. И све се то спајало и мешало са грчком филозофијом, телесном распојасаношћу, сибилским пророчанствима и строгим рационализмом римског правничког генија – стварајући тако ону запаљиву синкретистичку смесу из које ће  изникнути сав потоњи еклектицизам једног Филона Александријског, Плотина или Посејдонија са Родоса.

Око 55. године нове ере – када Апостол Павле започиње своје друго мисионарско путовање по Малој Азији, Македонији и Илирику – на престолу Империје седи Нерон. Необичан лик који измиче савременој историји. А кад историји нешто измиче, она то једноставно упрости и сведе на познати клише. Тако је Нерон постао синоним за разврат, настраност и суровост. Али перверзије и суровости су константа у друштвеном животу Империје, њен цивилизацијски супстрат – Нерон је само њихов креативни иноватор! Он није ништа више развратан, ни настран, ни суров од једног Цезара на пример, а у поређењу са Калигулом могли бисмо га сматрати чак и чедним. У чему је онда новина? У неком тренутку луцидности, надахнут ко зна каквим демоном, Нерон схвата: уметност у себи скрива огроман духовни потенцијал који може да се каналише, самим тим и да се инструментализује. Милиони људских душа могу да се програмирају и ставе под контролу помоћу енергије коју ослобађа специфичан распоред речи, тонова или боја – глас, покрет, призор.

Апостоли Петар и Павле обличавају Волха Симона прѣд Нероном: мозаик из Капеле Палатина у Палерму (XII вѣк)

Апостоли Петар и Павле обличавају Волха Симона прѣд Нероном: мозаик из Капеле Палатина у Палерму (XII вѣк)

И Нерон се баца на уметност са страшћу човека који је открио кључеве неба: црта, слика, ваја, компонује, пева, свира на харфи, пише сонете и један подужи спев о Троји. „Око себе је окупљао уметнике и песнике, надметао се са њима у палати, упоређивао своје слике са њиховим, слушао њихову поезију и читао своју.“[25] Маштао је „о томе да у једном дану изведе представу у којој би свирао на воденим оргуљама, флаути и гајдама, и да се онда појави као глумац и плесач у улози Вергилијевог Турна.“[26] Етаблирана историографија, плитка, трома, инертна, у овим ексцентричним егзалтацијама види само иживљавање болесног ума, а било би исправније када би видела профетизам демонизованог ума – јер Нерон, иако свестан да је обузет, али не и да је болестан, стрпљиво и педантно обликује оно што ће у нашем постмодерном добу добити препознатљиве форме: поп-арт, боди-арт, перформанс. Када је 65. године н.е. у огромном Помпејевом позоришту у Риму наступио као певач и харфиста – најавио је Егзит, Вудсток, Евросонг[27]; када са Меценине куле посматра Рим како гори, док уз харфу тихо певуши о пустошењу Троје – био је то највећи до тада виђени перформанс[28]; када улице Рима осветљава пламеним буктињама од запаљених тела хришћана – антиципирао је боди-арт Мaрине Абрамовић.[29]

 8.

Апостол Павле долази из Тарса у Киликији. То је забачена римска провинција, што га само по себи смешта у изолацију од доминантних тенденција које намеће Империја. Додамо ли томе да потиче из фарисејске породице – комплетираћемо слику његовог менталног и духовног профила. Он нема никакво формално образовање у духу класичне хеленистичке културе, што ће се показати као његова предност а не мана[30] – јер да је имао, извесно је да би и он потонуо у еклектицизам, попут Јосифа Флавија на пример, и довршио се као педантни кописта који верно подражава ортодоксију Империје. Такви су сви они даровити појединци, па и читави народи, кад њихови високо постављени циљеви дођу у раскорак са њиховим скромним могућностима. Отуда она, понекад тужна, понекад страшна, понекад гротескна гримаса коју је Петар Први – „Велики“ (?) навукао на лице Свете Русије: подражавање западноев-ропског протестанског реформизма које са мање или више успеха траје све до данас.

Апостол Павле види: епоха социјалних револуција окончана је када су Сулини преторијанци приковали главу Маријевог сина на вратима Сената; а националних, када су легије Веспазијановог сина Тита, камен по камен, порушиле Храм и зидине Јерусалима. И схвата: тежиште борбе измештено је сада из материјалне у духовну сферу Империје – „Јер не ратујемо против крви и тијела, него… против духова злобе у поднебесју.“[31] Предстоји, дакле, Велика духовна револуција и зато Апостол Павле обрће једначину: „ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме вијеку, нека буде луд да би био мудар.“[32] Управо то и јесте истинско Велико Одбијање: одбацити мудрост мудрих! – „Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу.“[33] И зато, уместо да се „по мудрости овога света“ супротстави легијама – Апостол Павле одлучује да се супротстви духу који покреће легије; уместо да нападне оно што је чврсто у Империји  – „лудошћу“ Апостола Павла Империја је нападнута тамо где је већ начета: у духу који је захваћен корупцијом.

Енрике Симоне (1866-1927): УСѢКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГА ПАВЛА

Енрике Симоне (1866-1927): УСѢКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГА ПАВЛА (1887)

То древни кинески мудрац Сун Цу назива: науком о слабим и јаким тачкама.[34] Из перспективе оног чудесног Декартовог le bon sens – „здравог разума“ који је мало-помало освојио читав свет, то јесте лудост par excellence: „млинским каменом на јаје“! – будући да између силе акције и силе реакције картезијански „здрав разум“ ставља сразмеру, те отуда: све што је преко тога само је безумно расипање енергије. Али, упркос Декарту, мудрост је изнад „здравог разума“[35]; она не мари за картезијанске спекулације и пробија се чак и тамо где се „здрав разум“ противи.

Дрво живота, увек свеже, увек младо, рађа увек исте плодове само што не сазревају сви у исто време. Истоветни процеси одигравају се у историји, али не истовремено. Мудрост је уочити истоветност између просторно и временски удаљених појава – пронаћи везу тамо где вам привид говори да је нема. Извести Нерона из помрчине времена и предрасуда, на пример, поставити га пред огледало наше стварности и у том одразу видети јасне контуре постмодерне Империје – то јесте лудост. Али Света лудост!

Нама је потребно другачије Велико Одбијање, које неће бити „по мудрости овога света“. Нама треба неко – неко попут Апостола Павла! – који ће изврнути Империју наопачке; уклонити гримасу која је унаказила пречисто лице Свете Русије.

180818144-150f317f-e09d-4af8-86c5-b4d1b86fe460-1

Павле Кучински: РЕВОЛУЦИЈА

Фаталистички епилог до којег нас доводи Геополитика постмодерне није дијалектичка нужност историје него доследност једног ума, који додуше фундира себе у традиционализму, али традиционализму Запада – Генонона! – и управо зато још увек размишља у категоријама западноевропског нововековног рационализма картезијанског типа.

А ради се заправо о томе да изађемо из те пећине, по чијим зидовима лелујају сенке које нас заводе привидом убедљивости. „Здрав разум“ је покварио здрав дух; здрав дух је оболео од „здравог разума“. Данас сви мисле, чак и православни монаси – нико више не созерцава! Искварили су нас – да би нас поробили. Зато треба да вратимо достојанство созерцању – да ојачамо оно што је јако! То нека буде наше оружје у духовној борби са Западом; знак нашег оздрављења, наш одговор и наша алтернатива – истинска алтернатива Империји!

Потребан је, дакле, Велики корак назад – не напред![36] Одмакнимо се од тих заводљивих сензација Империје, удаљимо се од бесмисла који производи –  јер: „шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом?“[37] Обрнимо једначину, као и Апостол Павле: ослабимо оно што је слабо! Империја живи на вештачкој интелигенцији и бездушној технологији. Она је свесна да је захваћена пнеумонијом и очајнички покушава да дође до даха. Зато јој треба православље: да јој удахне животодавну силу – онај дах којим је Бог оживео Адама. Али ако је Бог одлучио да је угуши – ми нисмо дужни да будемо њена вештачка плућа!

Не запетљавајмо се у мрежу Империје! Искачимо из ње док још има отвора – у празан простор, у шуме, у катакомбе, на маргине друштвених збивања – било где, само не у тај електронски концлогор. Нама не треба реплика Империје као њена противтежа, чак и кад је другачија – јер подупире и стабилизује оно што се заљуљало и што би без противтеже пало само од себе. То није питање нашег личног избора него испит озбиљности нашег веровања. Ми стојимо с оне стране сваке Империје: „чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века“ – други Христов долазак и Царство небеско на земљи. Али након Армагедона!

way-wap_sasisa_ruДа ли дубоко и искрено верујемо у то? Онда смо дужни да осмислимо и једну истински другачију геополитику: да распоред скривених сила у свету сагледамо из перспективе есхатолошког краја историје који нам је пројављен – а не на равнотежи моћи пролазних земаљских Империја. И да наше поступке ускладимо са истином која проистекне из једног таквог созерцања. А то више није игра! То значи: крај свих игара и политичког лудизма заснованог на престижу и прорачуну моћи. И заметак једне истински озбиљне алтернативе.

[1] Детаљније о томе види: Едвард Бернајс: Пропаганда – Београд, 2014. и Сергеј Кара-Мурза: Манипулација свешћу – Београд, 2011.

[2] Тај клише глобалне истоветности можемо да пратимо и на нижим нивоима. У области економије: свуда профит уместо задовољавања потреба; у области људског зравља: свуда отклањање последица уместо отклањања узрока; у области права: свуда дерогација права силом уместо обуздавања силе правом.

[3] А.Негри и М.Харт: Империја – ИГАМ, Београд, 2005;

[4] А.Г. Дугин: Геополитика постмодерне – Београд, 2009, стр.50;

[5] www.wikipedia.оrg (Та његова позиција, да не кажем статус, примећена је одавно. Још је Марк Сеџвик, у својој обимној монографији објављеној крајем прошлог века под насловом Против модерног света, већи део XII поглавља посветио Александру Дугину, и без икаквог двоумљења свој приказ руског традиционализма започео следећом констатацијом: „Како се руско политичко окружење мењало под председником Владимиром Путином, Дугиново традиционалистичко ново евроазијство се са маргина преместило у политички mainstream.“ – М.Сеџвик: Против модерног света – Београд, 2006, стр.275)

[6] А.Г. Дугин: Геополитика постмодерне – Београд, 2009, стр.50

[7] А.Г. Дугин: Геополитика постмодерне – Београд, 2009, стр.53.

[8] Сун Цу: Умеће ратовања – Београд, 2009, стр.88.

[9] А.Г. Дугин: Геополитика постмодерне – Београд, 2009, стр.69.

[10] Исто, стр.69.

[11] Исто, стр.68, 69.

[12] Исто, стр.288.

[13] www.nspm.rs

[14] А.Г. Дугин: Геополитика постмодерне – Београд, 2009, стр.68.

[15] Чак и стварни етноси – Срби, Бугари, Руси – нису постали „мрежњаци“ Империје само пуким прихватањем културних и цивилизацијских образаца Византије него су постали органски делови Васељене, тек пошто су прошли кроз процес иницијације у православље.

[16] А.Г. Дугин: Геополитика постмодерне – Београд, 2009, стр.71-72.

[17] Исто, стр.71, 74, 75.

[18] www.vikipedia.org

[19]А.Г. Дугин: Геополитика постмодерне – Београд, 2009, стр.288, 289.

[20] Исто, стр.289.

[21] Исто, стр.290.

[22] Исто, стр.290.

[23] Ево како Владимир Путин промовише вредности Евроазије: „Ми предлажемо модел моћне наднационалне организације, која је способна да постане један од полова савременог света… Евроазијски савез ће се градити на универзалним интеграционим принципима као неодвојиви део Велике Европе, уједињене заједничким вредностима слободе, демократије и закона тржишта.“ – В.В. Путин: Нови интеграциони пројекат за Евроазију – будућност која се рађа

[24] Вил Дјурант: Цезар и Христ – Београд, 1999, стр.317.

[25] Вил Дјурант: Цезар и Христ – Београд, 1999, стр. 319.

[26] Исто, стр. 320.

[27] Светина га је одушевљено поздравила. „Она је прихватила песме које је Нерон певао и понављала их у крчмама и на улицама. Његово одушевљење за музику ширило се на све друштвене слојеве.“ (Вил Дјурант: Цезар и Христ – Београд, 1999, стр. 320). Са скромним техничким средствима није ни могао да постигне више, али је ипак доказао: демонизам који уметност ослобађа – делотворан је!

[28] Истовремено, и антиципација свих крвавих перформанса у XX веку:  Хирошиме, Нагасакија, Дрездена.

[29] Марина Абрамовић умало није жива изгорела када је 1973. приредила перформанс под називом Ритам 5. Она је најпре на поду галерије нацртала пентаграм, затим спалила прамен косе и ноктију које је себи одрезала, полила бензином ивице пентаграма и легла у његов центар. Дежурне службе и публика имали су муку да је спасу из буктиње која се распламсавала.

[30] Нешто је мало изучавао Тору „код ногу Гамалилових“, али шта и колико на знамо. (Дела Светих Апостола: 22; 3).

[31] Ефесцима: 6; 12.

[32] I Коринћанима: 3; 18.

[33] Исто: 1; 19.

[34] Сун Цу каже: „Тако удар ваше војске може деловати као млински камен на јаје – ово се постиже науком о слабим и јаким тачкама.“ А његов ништа мање мудри коментатор Цао Цао, у вези са тим додаје: „Употребите најчвршће да нападнете најслабије.“ (Сун Цу: Умеће ратовања – Београд, 2009, стр.43).

[35] Декарт, наиме, изједначава „здрав разум“ и мудрост када у Првом правилу његових Практичних и јасних правила руковођења духом у истраживању истине између „здравог разума“ и мудрости ставља везник или: „…а да се нико не нађе ни да помисли на здрав разум или Мудрост…“ (Р. Декарт: Практична и јасна правила; Реч о методи – Београд, 1952, стр.90).

[36]„Нове Империје“ ће настати само у наглом пориву напред…“ (А.Г. Дугин: Геополитика постмодерне – Београд, 2009, стр.75)

[37] II Коринћанима: 6; 14

(Visited 226 times, 1 visits today)
МУДРОЉУБЉЕ, ТЕКСТОВИ
One comment on “Раде Јанковић: QUO VADIS, РУСИЈО?
  1. између осталог годишњица Револуције! Пре Сто година је дошло догађај изменившие светску историју. онај 1917 године.

    Комунизам, Лењин и Срп. Све што је било и шта се десило због тога. Бесплатно образовање, војска подлодка и скрещивание човека и шимпанзе. Читав век прошао.

    предлажем да разговарају овде познати те догађаје настале због вековног сегмент историје. можда ћу почети са директоријума најважнијих догађаја 1917-2017.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *