Темељан и озбиљан приступ обликовању писане речи за Данила Киша је био доминанта у списатељском раду. Управо због тога никако не би било исправно да га сврстамо у неку категорију по тематском принципу
Данило Киш се није приклонио матици српске, тачније речено југословенске књижевности због националне или језичке припадности, већ по сопственом избору, чиме јој је указао велику част. Мађарски Јеврејин по оцу и Црногорац по мајци, одрастао је у вишенационалној Војводини и на патријархалном Цетињу, рано се упознао са европском књижевношћу и један велики део свог живота провео у Француској – чини се да се нигде у потпуности није осећао као код куће и био је космополита по духу. Што се пак тиче његових уметничких опредељења, она су била у дослуху са модерним тенденцијама у европској и светској књижевности које је Киш – и као писац и као преводилац – пренео на тло југословенске књижевности на тај начин истичући њено велико и важно место у европском културном простору.
Данило Киш је рођен 1935. у Суботици. Његов отац, главни инспектор железница Краљевине Југославије Едуард Кон променио је своје јеврејско презиме у Киш да би га мађаризовао. Код куће се причало српски, у школи мађарски. Данило је као четворогодишњак крштен по православном обреду. Управо то му је касније спасло живот. У Другом светском рату Војводина је окупирана од стране фашистичке Мађарске. Зиме 1942 догодила се озлоглашена новосадска рација, када су окупатори побили више од 3000 цивила, Јевреја и других „непожељних елемената“. (Годинама касније, та епзода ће се јавити у роману Данила Киша „Псалм 44“.) Један од мноштва људи који су, постројени у реду на новосадском Штранду, чекали на стрељање био је Едуард Киш. Та људска змија је полако напредовала, праћена одјекивањем пуцњева. Мртва тела су чакљама гурана у рупе на залеђеном Дунаву. Невероватно, али је та машинерија смрти одједном заустављена пре него што је успела да уништи све: егзекутори су добили налог да обуставе стрељање. Тако је Едуард Киш преживео, али то искуство га је, ионако склоног неурози, коштало разума. За његовог сина Данила тај дан је означио крај детињства.
„Мој свесни живот почиње ту негде јануара 1942. године, у време тзв. хладних дана. То је онај чувени масакр Јевреја и Срба у Новом Саду и Војводини“, испричао је Данило Киш у једном интервјуу много година касније. „Дакле, тог дана сам ја изгубио своје другове у игри, из исте улице. Ја сам то преживео заједно са својом породицом. Остали смо живи. Видео сам много лешева, тад сам имао седам година, навукао много страха. Да се разумемо на који страх мислим, неког метафизичког, неког исконског, хоћу да кажем да нисам страшљивац у једном другом значењу те речи. То је нека анксиозност коју сам ја тада навукао, која ме је пратила.“ Као напомену са стране навела бих цитат из једног другог Кишовог интервјуа: „Када човек излази из детињства, а то се догађа управо кроз свест о сопственој смрти, тада започиње трагање за стазама и могућностима живота. Знати да живот неће бити потрошен узалуд, то нам омогућава да се одупремо и, можда, чак да победимо смрт. Једино љубав може дати човеку ову снагу.“
За Едуарда Киша спасење је било само привремено: 1944. у Мађарској, у коју је породица прешла из Новог Сада после рације, ухапшен је и послат у Аушвиц, где је и нестао бестрага. Фигура изгубљеног оца ће се у више наврата појавити на страницама књига Данила Киша као неухватљив лик, човек-енигма, бриљантна луда чију личност приповедач настоји да одгонетне. Показало се да је тема одсуства очеве фигуре, та празнина на месту једног од темељних елемената света ништа мање подстицајна за писање од мотива оца као таквог. Киш је написао укупно три аутобиографске књиге изграђене око измичућег очевог лика који се у њима јавља под именом Едуард Сам или само као иницијали Е. С. Роман „Башта, пепео“ (1965), „Рани јади“, које је аутор одредио као збирку приповедака „за децу и осетљиве“ (1969) и роман „Пешчаник“ (1972) заједно чине такозвани породични циклус односно „породични циркус“, како га је сам Киш звао. У свом списатељском развоју Киш се поступно креће од линеарног приповедања ка сложенијим структурама, од реалистичног начина приказивања догађаја и ликова ка перспективи која је све више фрагментирана и комплексна.
„Рани јади“ су колекција новела које су тематски повезане, а које су написане у европској традицији приповетке, као исечци из света/живота (Киш ће касније одустати од тог приступа и усредсредити се на сажимање огромне количине грађе у ограничену форму). Обухватају период када су Кишови живели у Мађарској, где је мали Данило служио код локалних сељака да би породица могла да опстане. Те приче, које су тематски фокусиране на ратно доба са његовим тешкоћама и свакодневицом, приказаним кроз дечију перспективу главног лика Андија Сама, дотичу проблеме као што су траума, другост, стигматизација Самових због њихове различитости – уосталом, хиперсензитивни дечак све те ствари пре свега осећа неким периферним чулом, али их није свестан у потпуности.
„Башта, пепео“ је лирски роман реконструкције усредсређен на предметни свет у којем ствари као сведоци говоре о људима. На пример пепељара марке „Симфонија“, власништво Едуарда Сама, пуна опушака и пепела, постаје симбол гашења његовог живота, али и распада крхког света Самових. У фокусу пажње је наравно Едуард Сам, ексцентричар чија луцидност граничи са лудилом, заокупљен писањем универзалног реда вожње за сва превозна средства у настојању да унесе ред у свет који стрмоглавице тоне у хаос.
Киш није планирао да се по трећи пут враћа на аутобиографске теме, али се његова одлука променила због неочекивано пронађеног дугачког писма Едуарда Киша из 1942. Тако је настао „Пешчаник“. Наслов тог романа, који се у преводу неизбежно поједностављује, на српском се може тумачити и као пешчани сат и као пешчано тло на месту некадашњег Панононског мора (узгред буди речено, аутор је тај свој текст описао као „археолошки роман“). Киш се у том делу максимално дистанцирао од аутобиографске грађе и окренуо се техници деконструкције више неголи реконструкције. Читав роман је изграђен као поступак реконструкције догађаја те ноћи када је Едуард Сам, Е. С., написао писмо, али уместо складног приповедног ткива налазимо четири различита типа текста: Слике с путовања, Белешке једног лудака, Испитивање сведока и Истражни поступак који стварају вишеструку перспективу и не дају нам недвосмислен одговор на питање о томе ко је Е. С. На крају романа наведено је и само писмо које је полазиште уметничког истраживања.
Тако темељан и озбиљан приступ обликовању писане речи за Данила Киша је био доминанта у списатељском раду. Управо због тога никако не би било исправно да га сврстамо у неку категорију по тематском принципу: међу писце који су се бавили темом холокауста, логора или тоталитаризма. Иако су све те ствари појединачно тачне, ниједна од њих за Киша није била пресудна. Био је писац у најширем смислу те речи: по духу, по слободном избору и по занату. Ако пак хоћемо да говоримо о историји и великим темама које она намеће, Киш је у једном од последњих интервјуа изјавио да књижевност мора да исправља историју: „Шта значи ‘шест милиона мртвих'(!) ако не видимо једног јединог човека и његово лице, његово тело, године и његову личну повест.“
Изворник: ЈугоСлово
Related posts:
Зоран Туцаковић: ДВЕ КЊИГЕ
Драган Мраовић, Габријеле Д’Анунцио: ОДА НАРОДУ СРПСКОМ
Алексѣј Мозговој: НѢЈЕ ЛОШЕ УМРѢТИ У МАЈУ
Матија Бећковић: СОПСТВЕНО МИШЉЕЊЕ УВЕК ЈЕ АВАНТУРА
Зоран Туцаковић: ДЕСЕТ ГОСПОЂИНИХ ЗАПОВЕСТИ
Јован Попов: ДОСТОЈЕВСКИ, ТОЛСТОЈ И ШВАЈЦАРСКИ КОНОБАРИ
Миро Вуксановић: КУЛТУРНИ ПРОСТОР
Божидар Зечевић: ДВЕ СРПСКЕ РЕЧИ ПЕТЕРА ХАНДКЕА
Марко Танасковић: ДРАГОШ КАЛАЈИЋ – ЖИВОТ КАО РЕМЕК-ДЕЛО И КОДЕКС СОЛАРНОГ РЕДА
Фаина Рањевска: МАРЦИПАНЧИЋИ
Весна Буројевић: ШУМАНОВИЋЕВЕ „БЕРАЧИЦЕ“ КАО АПОСТОЛИ
Драган Буковички: УНУТРАШЊИ РАЗГОВОРИ И ИСКАЗИ
