Зоран Туцаковић: ДВЕ КЊИГЕ

У прву књигу би уписивао сва доброчинства која је учинио другима.

У другој књизи би наводио добра дела која су други учинили њему.

Најважније од свега је да се буде поштен приликом записивања. Према себи, и према другима. Да се душа очисти од прашине сујете и самољубља. Не унижавати своју личност. Не уздизати своју личност. Али: Прихватање властите незнатности у односу на Бога, Космос и Целину није унижавање. Али: Напредовање у познавању себе и сагледавању себе као дела Целине, уз непрестану тежњу ка Савршеном, није гордо уздизање.

Ако човек временом промени свој суд о томе шта је добро дело, не треба да мења садржај већ записаног, нити да брише до тада унето. Може да се укратко, приликом новог уписа, осврне на садржину неког од претходних записа. У циљу преиспитивања и усавршавања самога себе, односно утврђења у Истини и Добру.

Ако прва књига буде попуњавана знатно спорије од друге, човек треба да се запита: Да ли сам помагао, храбрио, саветовао, чинио и тешио колико сам могао, коме и када је требало? Од искрености и тачности одговора на ово питање зависиће утемељеност и суштинска испуњеност даљих човекових поступака.

Ако се прореде уписи у другу књигу, човек треба да се запита: Не сматрам ли погрешно многа учињена добра као нешто што се подразумева, што не заслужује да се посведочи и истакне? Од искрености и тачности одговора на ово питање зависиће човекова дубина разумевања других људи и степен прожимања са њима.

Обе књиге треба писати целога живота. У тренуцима немоћи, обесхрабрености и осећања узалудности призивати исцелитељску Љубав Божју, и молитвом из душе искати васпостављање духовне снаге, храбрости и смисла. На тај начин потврдиће се верност Добру, Љубави и Вечноме. Тако ће се књиге, њихова садржина која је изнад уписаних знакова и симбола, писати саме. Тако ће човек и књиге постати Једно. Оно што су свест и разум уписивали треба да се слије са оним што су душа и срце осећали и хтели. И када се корице обеју књига склопе, када престане могућност уписивања, треба да остане осведочена Љубав, којом се у Вечности потврђује истоветност са Богом.