Праисторијски период српске прошлости прекривен је дебелим плаштом заборава и он се може само делимично историографски реконструисати на основу археолошких ископавања и лингвистичких истраживања, етнолошких компарација и културолошких претпоставки.
Основне непознанице су везане за одређивање најстарије прапостојбине Словена, првобитног етничког супстрата на коме су се као народ образовали, као и услове под којим су се појавили на источноевропским просторима. За Србе се не зна поуздано из које су велике словенске гране потекли. Од северних обала Црног мора до јужних обала Балтичког,од Урала на истоку до слива Лабе на западу живели су Словени у времену кад их римски писци први пут помињу. Словени се први пут историјски помињу од стране римских и грчких писаца као Венди, а неколико векова касније као Склавини и Анти. Није немогуће да се и назив Сармати на њих односи, јер се тај народ не може другачије етнички идентификовати. Научницима је веома тешко да иоле поузданије раздвоје стара германска и словенска племена.
„Што се тиче спомена Срба и Хрвата издвојила су се у основи два мишљења: по једнима су Срби дошли на Балкан из данашње Галиције, по другима из данашње Саксоније, док се за Хрвате најчешће каже да су пореклом из околине Кракова и североисточне Чешке. У новије време један круг истраживања и Србе доводи са пољске територије. Правци кретања Словена на Балкан углавном су тројаки: преко доњег Дунава, преко Карпата и преко Чешке, Моравске, Словачке и Паноније.“ (Реља Новаковић: Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво (Историјско-географско разматрање), Историјски институт у Београду, „Народна књига“, Београд 1977, стр. 21.)
Према Новаковићу, који је без сумње најбољи познавалац српске праисторијске прошлости, Порфирогенитов израз Бели Срби упућује на реку Лабу, израз албис – бео, који је подударан са словенским називом реке. Бели Срби би, према томе, значило Лабски Срби, што потврђује и чињеница да Срби сами себе никада нису називали „белим“. Порфирогенит је забележио неке основне географске одреднице српске прапостојбине. То је с оне стране Мађарске, у суседству Франачке. Срби су, 531. године, на западу од своје територије као суседа имали Тирингију под франачком влашћу. Ако се првобитна српска земља звала Бојка, онда може бити речи о делу широке раније келтске области Боја чији су јужни делови данашња Баварска и Чешка-Бохемија. Са источне стране Срби су у суседству имали првобитну Хрватску. И њу Порфирогенит назива Белом што, такође, може усмеравати на реку Лабу која је вероватно разграничавала првобитне српске и хрватске територије. У тој својој прапостојбини Срби су одвајкада живели и у њиховом колективном сећању једноставно није постајао податак да су се ту однекуд доселили. Срби су били непосредни суседи Франака, по Порфирогениту, док су Хрвати били у близини франачке територије. Новаковић Хрвате лоцира према Судетским планинама, у област изворишта реке Висле и града Кракова.
Константин Порфирогенит говори и о стању хрватске прапостојбине свога времена: „Остали Хрвати остану у суседству Франачке и зову се сада Белохрвати, тј. Бели Хрвати и имају свог архонта; потчињени су Отону Великом, краљу Франачке, која се назива Саксидим и некрштени су, живе са Турцима (Мађарима) у љубави и ступају са њима у сродство.“ (стр. 43.) Писац овог дела Порфирогенитовог списа „вероватно је добро познавао стање и односе у том делу Европе, па зато и не спомиње Србе. Он је сигурно знао за чињеницу да су 928. године Срби-Гломачи пали под власт Хенрика I Саксонског, после чега су убрзо савладани и Милчани, вероватно непосредни западни суседи Белих Хрвата.“ (стр. 44.) Србе Франци нису уништили, али су их укинули као независан политички фактор тог времена и тако су дошли у директан контакт са Хрватима. Друга одредница указује такође да су Хрвати живели источно од Баварске, што указује на данашњу Словачку и Моравску, и непосредно суседство касније досељених Мађара. Пошто су Срби лоцирани на простор између Франачке и Беле Хрватске, Бела Србија се нашла на удару Франака пре Хрвата, а била је много ослабљена исељавањем велике српске масе на Балканско полуострво. Историјски извори сведоче да су Франци 928. године заузели Јану (Гану) као последње упориште Срба–Гломача.
Српска првобитна постојбина се ту може јасно лоцирати између приобаља Лабе са запада, укључујући и реку Салу, те приобаља Висле на истоку, са изузетком области њеног изворишта на којој су вероватно живели Хрвати. Кроз центар Беле Србије текла је река Одра. Византија је позвала Србе на своју територију зато што они, за разлику од неких других Словена, нису били у савезу са Аварима и што су могли да представљају ефикасну брану даљим аварским пљачкашким походима. То говори да су већ Срби оног времена били познати као храбри и постојани борци, те да је средиште ондашњег цивилизованог света сматрало да се у њих може имати поверење. И заиста, то поверење је обезбедило пуна два века стабилне византијске владавине над новом Србијом, све док српски народ није отвореније изразио своје државотворне амбиције.
Судећи према спису Попа Дукљанина, који је настао компилацијом или пуким калемљењем текстова разних његових претходника, па му је и поузданост прилично проблематична и варира од пуке маште до релевантних историјских чињеница, Срби и Хрвати су са северозапада дошли на Балканско полуострво. Како Ајхард наводи у својим „Аналима“ поводом устанка посавског кнеза Људевита између 818. и 823. године, Људевит је „једном приликом побегао из Сиска и отишао међу Србе. По свему судећи ти Срби су тада живели негде у пределу Уне, чак можда и западно од ње, сасвим вероватно на подручју данашње Лике.“ (стр. 54-55). Новаковић претпоставља да Срби из прапостојбине, с обзиром на велику удаљеност, нису могли доћи у једном континуираном походу, него су се постепеније примицали и претходно привремено настанили негде у Панонији. Из тога произлази „да су Срби из прибалканске Србије, негде на северозападним прилазима Балканском полуострву, свој продор на Балкан започели из Паноније идући по свој прилици долином Уне, задржавши се једно време не само дуж те реке и источно од ње, него чак и западно.“ (стр. 55.). Одатле су се ширили на исток и југоисток. „Ако овом додамо још да и Порфирогенит, 200 година старији од Дукљанина, тврди да Лика, Крбава и Гацка чак ни у његово време нису улазили у састав ни географске ни политичке Хрватске, већ да те три области ‘њихов бан само држи под својом влашћу’, можемо с правом претпоставити да се и до Х века сачувало знање да су Лика, Крбава и Гацка још од раније сачињавале или посебно подручје са посебним називом, или су пре укључивања у хрватску државу припадале неком другом племенском саставу.“ (стр. 56.)
Топономастика указује на места чији називи у основи садрже сарб, северно од реке Варте, а између Одре и Висле. Руски историчар Јастребов је првобитну Србију омеђио реком Лабом и њеном притоком Салом на западу, укључујући и подручје такозване Северне или Старе Марке, на југу Тирингију и Саксонију, на западу на реци Бодри до њеног ушћа у Одру, затим Одром до ушћа Варте, па Вартом на исток, северно од Познања и релативно правом линијом до Висле, па Вислом до Гдањског залива. На том пространом подручју живеле су четири велике српске племенске групације: Бодрићи, Љутићи, Лужичани и Поморјани. Код Бодрића се могу идентификовати племена Полабљана, Варда, Битенца, Смолинаца, Њана, Рарога, Варна итд. Лужичани, између осталог, обухватају Жароване, Шкудриће, Нишане, Гломаче, Милчане, Требовљане, Жаровњане, Житиће, Суселце итд. Љутићи обухватају Спреване, Плоњане, Морачане, Земчиће, Лешиће, Говољане, Налетиће, Дошане, Укране, Ратаре, Речане, Доленце, Прекопјенце, Хижане и Рањане. Од Поморјана су запамћени Кашуби, Словинци и Лицики. Српска морска обала се протезала у потпуном континуитету од ушћа Лабе до ушћа Висле у Балтичко море, укључујући и острво Рујан (Риген). Римски писци Србе свог времена називају Вендима, а на једном месту Корнелије Непот пре нове ере их помиње као Инде. Што се тиче Хрвата, њихов првобитни „положај готово сви савремени истраживачи налазе у Малој Пољској и делимично и у североисточној Чешкој.“ (стр. 101). Срби су живели западно и северно од Хрвата, Чеси, Моравци и Словаци јужно, а Пољаци источно од њих.
Судећи по садржају текстова старих писаца Приска, Јордана, Прокопија, Бибијуса Секвестра, Симокате и Алфреда могло би се с приличном дозом поузданости закључити да је Вендима првобитно називана српска грана словеначког стабла, а земља на којој су Срби живели Сарматија. О Србима који живе северно од Чеха и Мораваца казује и Несторова хроника или Лаврентијевски летопис, један од најстаријих руских текстова који датира с краја једанаестог века,а односи се на много старију словенску прошлост. Византијски историчар из петнаестог века, Лаоник Халкохондил, Сарматијом назива и Русију. На основаност те тврдње указују термини Рашка, Раци у поређењу са Русијом и Русима. И данас је српски језик много сличнији руском, украјинском, белоруском, па и бугарском, него пољском, чешком, словачком, словеначком и хрватском, који је скоро изумро. Руси су називани и Антима, а неки угледни лингвисти проналазе заједнички изворник Вендима, преко Ванда или Винда, до Анта. На полапско порекло Срба већ у петнаестом веку указују Ласкерис Кананос и Флавије Бјонди, у шеснаестом Антонијус Бонфиније, Алберт Кранц и Мартин Крамер. Еразмије Стела је посебну пажњу посвећивао Србима између реке Лабе и Сале, Гломачима и Далеминцима, наводећи да за њих постоји заједнички назив Мисани. Петар Албин то подручје назива Миснијом. Немци данас то подручје називају Мајсенском облашћу, након што су је 928. године освојили Саксонци. „Албин каже да се ова земља 700. године није звала Мајсен, већ Сорабиа, Далеминциа, Ломациа, Сурбиа итд., и да се за то време град Мајсен звао Мисин и Мисна.“ (стр. 134.). Успомена на Миснију као део српске прапостојбине између Лабе и Сале, сачувана је у презимену једне од најстаријих српских породица у Хумској земљи – Мисита.
У време Карла Великог Лаба и Сала су представљале границу између државе Карла Великог и Србије. У познатој Карионској хроници коју је Пауцерус Каспарус штампао у петнаестом веку, говорећи о франачкој граници на Лаби и бохемијским планинама, износи “податак о организацији пограничке марке према Србима, за коју каже да је једна од најстаријих које се спомињу у франачким историјама, а која је организована да отписује побуњеничке Србе и спречава њихово напредовање.” (стр. 137).
Потврђујући стару Птоломејеву информацију да су Венди највећи сарматски народ, аутор ове хронике претпоставља да су Венди у Европу дошли из Мале Азије, где их још Хомер помиње као Хенете (Венете), прво „на обале Црног мора, да су се одатле проширили према северу и да у његово време држе области које се зову Русија, Литванија, Пољска. Но, уз ово додаје да и језик и име венетске области у заливу Јадранског мора показује да су Хенети продрли и у Илирик и суседне земље, али није сигуран да ли их је ту довео још Антенор кад је долазио из Азије или су у те крајеве доспели кад су се већ налазили у Европи користећи прилику да се постепено преместе на југ тражећи блаже и плодније поднебље.“ (стр. 137.). Даље тврди да су Венди, у исто време кад су дошли у Венецију, заузели и крајеве између Лабе и Висле, Бохемију итд.
Шпангербергова Квернфуртска хроника из 1590. и Хитрејева хроника из 1592. године такође говоре о Лаби и Сали као франачкој граници према Хенетима Сорабима. „Што се тиче Срба, Хитреј сматра да су дошли на Лабу и Салу са називом који потиче од старих Сармата.“ (стр. 140.). Он помиње фаталну сеобу с почетка петог века када су Вандали, Свеви и Бургунди као германски народи, напустили ту територију и отишли према Рајни. Новаковић сматра да је то могло бити и пре четвртог века, кад су Боји као келтски народ, напустили Бохемију, а населили је Словени-Чеси. Немачки историчар Нојгебауер 1618. године пише и о Србима који су живели поред Германије, посебно Бодрићима и
Љутићима, па указује како су се на њихову земљу доцније доселили Пољаци, вероватно након њихове сеобе на Балканско полуострво. „Пољаци су словенског и сарматског порекла. Они су давно, долазећи из Сарматије и прешавши реку Вислу, дошли у онај део Германије који су пре тога настањивали Венди или Вандали… Своје уверење да су Венди пре доласка неких других Словена већ живели у Германији, Нојгебауер изражава већ у следећој реченици у којој каже да су ти новодошавши Словени примили имена од суседних племена која су ту већ била настањена и која су се звала не само Венди или Винде, него и Вандали.“ (стр. 146.) То би могло да објасни чињеницу да је данашњи језик Лужичких Срба сличнији пољском него српском. Кад се огромна маса Срба иселила, ипак их је нешто остало у првобитној Србији од Лабе до Висле. Ту су их затекли Пољаци, већину асимиловали, а на остатак пресудно деловали у језичком погледу. Треба имати у виду да су у то време разлике између појединих дијалеката словенског језика биле неупоредиво мање него данас, кад се тај првобитни словенски језик кроз стални развој дијалеката поцепао на већи број посебних језика. Пољско насељавање није обављано из далеких области, него ту из близине, по природи ствари, како су суседни крајеви остајали врло ретко настањени. Иначе, забуна око разликовања Венда и Вандала присутна је и код неких других аутора, али је то историјска наука одавно разјаснила. Вандали су несумњиво један од германских народа, а Венди словенски, Срби пре свега.
Бохуслав Балбин се позива на Велеславина и његово казивање „како су године 451. Слави или Винди, који су становали на Висли, потисли остатке Вандала код Одре и Сале и заузели подручја каснијег Макленбурга и Помераније, а затим су посели и Марку, Бранденбург и Миснију.“ (стр. 157.). Ту је дакле податак да су се Срби проширили из правца Висле према Лаби. На ушћу Одре налазио се велики град Винита, који су Данци касније разорили, а за који разни извори сведоче да је био највећи европски град ван Римског царства. Очигледно је директно разликовање Венда-Срба од Пољака и Чеха, којима припадају и Хрвати, што је присутно код Отрокинија, али и Балбине, Песине, Кригера, Јеце, Клувере, Бангерта, Јоана Михремија, Најгебауера, Елије Рајснера и других аутора чије ставове Новаковић детаљно разматра. Слично касније пишу Бандури, Кригер, Рундлиг и Екарт, настојећи да проникну у најстарију словенску прошлост, редовно изједначујући Србе са Вендима и упућујући да они припадају Сарматима као ширем етничком одређењу. Шетген и Крајциг 1730. пишу о две Србије, вендској и балканској, указујући на Лужичке Србе и њихове балканске сроднике. „Подсећају одмах да је још Птоломеј у Августово доба записао да се неки Срби налазе између Кераунијских планина и реке Ра (Волге), а да је Плиније средином I века н.е. забележио да се међу народима око Меотског мора (Азовског) налазе и Срби. Писци ово тумаче као да су се Птоломејеви Срби у току педесетак година мало помакли према Европи.“ (стр. 163-164.). То српско померање је ишло на запад све док нису формулисали „велику провинцију“ Србију у Германији. Одатле су отишли на Балкан, па се аутори ту позивају на Константина Порфирогенита. Интересантно је да Шетген и Крајциг Краљевину Славонију и Босну називају Белом Србијом. Назив је можда непрецизан,али нема сумње да су знали да од доласка на Балкан Срби насељавају и Славонију и Босну.
Значајно је и кад Виндебург 1732. објашњава како су Срби населили Миснију. „У трећем веку, када су тевтонски народи први пут почели да мењају своја места, Хермундури су се из Мајсенске земље, коју су дотад држали, померили до Дунава, а затим су се са Свевима, којима су припадали, преселили у Галију, делом у Хиспанију. И тако се десило да су се Срби, по пореклу вендски народ, доселили у Миснију, коју су, остављену без становништва, постепено подчинили и целу населили.“ (стр. 165.). Јордан Јохан Христофер је већ 1745. године у свом „Пореклу Словена“ тврдио да су Словени у Германију дошли из Русије. Русија је првобитно позната као Велика Сарматија. Он каже да се то морало десити најкасније у четвртом веку. „Занимљиво је да Јордан у вези са досељавањем Срба у Далмацију спомиње Срб (Серп) и каже да су се у том пределу некад населили Срби и додаје да су то ти Срби међу које је 822. дошао Људевит бежећи из Сиска од франачке војске.“ (стр. 167.) Србе и Венде сматра идентичним народом и Јохан Христов Драјхаупт 1749. године, као и многи други немачки аутори, третирајући та два појма као синониме. Истовремено, већина тих аутора истиче да су Хрвати чешког порекла и да се по томе разликују од Срба. Неки томе додају и лешко, односно пољско порекло, али вероватно пре једног и по миленијума скоро да никакве разлике није било између Чеха и Пољака.
Јосиф Александар Јаблонски[1] у књизи „Лехи и Чеси“ из 1771. године истиче да је „нашао у спомену имена Срба у источном делу Европе, па је тако закључио да су Срби из крајева око Волге, у чијем су суседству били, отишли и стигли најпре на подручја која се, каже, сада зову Миснија и Лузатија, а онда су из Германије дошли у своју данашњу земљу којој су дали име Србија.“ (стр. 184.). И Теофилус Сегерус 1772. године, позивајући се „на Козму Прашког, који је тврдио да су бохемски Чеси данашњу покрајину Миснију некада звали Србија и да се Лужички Венеди и данас називају Серби“, закључује: „Шта може сад, потом,бити веродостојније него да су ови Словени Срби, становници Мисније, основали у Илирику краљевства Славоније и Србије?” (стр. 188-189). Познати немачки историчар Гебхарди 1790. године у својој „Историји вендско-словенских држава“ наводи да су Срби „дошли из Пољске у VI веку, али не као освајачи, већ као насељеници који су позвани да населе земље између Лабе, Сале и Одре… Српски кнез Дерван је 630. приступио чешком владару Саму и ослободио се како франачке, тако и аварске власти. У даљем описивању збивања средином VII века занимљиво је да Гебхарди у једној напомени за обим српске земље каже да је обухватала, изгледа, још и део Лужице и источне области шлеско-пољске све до Висле.“ (стр. 199.). Уз то, Гебхарди објашњава и како је настала балканска Србија. „Један протерани српски принц добио је прилику да оснује 640. године српску државу Сервицу недалеко од Солуна и Црвену Србију. Ова последња распала се у Српску Далмацију или у четири независне државе: Травунију, Дукљу, Неретву и Захумље, у југозападну Славонију, и у северну Славонију. Од ових последњих двеју држава настале су у далеко касније време државе Босна, Рашка, Србија и Херцеговина. Матица земља у северној Немачкој и Пољској носила је од VII до Х века назив Беле или Велике Србије.“ (стр. 199-200.)
Гебхарди посебно указује „да се истраживачи старије историје разилазе у погледу порекла и значења имена (Зрби, Сервии, Сиурби, Сораби, Сорби, Серби, Урби и Србсти). Једни држе да је прастарог порекла и да се касније јавља у виду Птоломејевих и Плинијевих Сервија (Сервин), који су, каже, у време Христовог рођења боравили у астраханским степама, а касније су се изгледа задржали у Северији. Други, пак, претпостављају да је најстарије име свих Венда било Серп.“ (стр. 200.). Гебхарди сматра да су се управо после смрти српског краља Дервана 640. године сукобили међусобно његови синови и да је сукоб решен тако што је слабија страна предвођена једним сином Дервановим отишла на Балкан, прво на југ у Сервику, а касније у Илирик где су нову земљу добили, као и у Горњу Мезију. „У овој земљи Срби су се распоредили и основали више држава, којима су управљали архонти или банови или жупани, али су увек остали у вези са својом матицом земљом на Сали у Немачкој. Једно племе, којим је владао такозвани краљ од Славоније, живело је номадским животом и све до 1099. године, када је било покорено од угарских краљева, а настањивало је планине између Далмације, Македоније, Србије, Босне и Хрватске. Друга српска или славонска држава, која је настала на далматинској обали и која се распала на мале државе Паганију, Травунију, Дукљу, Неретљанску област (Нарента) и Захумље или Херцеговину, била је с времена на време појачавана Србима из Немачке, али је престала да постоји тек 1168. падом под грчку врховну власт. Од ње су настале, у извесном смислу, република Дубровник, која још цвета и државе Србија и Босна, које од 1463. припадају Турској, и једна мала српска насеобина недалеко од бугарског града Софије. У свим овим земљама српски насељеници држали су се уређења као у својој (старој) отаџбини, и њихова љубав према њој била је толико велика да су грчким и римским стаништима место старих имена давали имена немачких села и градова.“ (стр. 202.)
У тој својој књизи, објављеној у новом издању 1808. године у Пешти, под насловом „Историја краљевине Далмације, Хрватске, Славоније, Србије, Рашке, Босне, Раме и Републике Дубровник“, Гебхарди истиче да су српски Венди запосели „не само Србију и Босну, већ и делове Далмације између градова Драча, Дубровника и Неретве, као и острва Мљет, Брач, Хвар и Корчулу. Насупрот њима заузели су хрватски Венди западну Далмацију до границе Истре и Вендску Марку, као и подручје до Саве и Цетине, а можда и до Драве… Хрвати су коначно основали угарско-славонску и далматинско-хрватску државу, док су Срби образовали данашњу босанску и српску државу, која се најпре састојала од четири мање државе, а затим из две веће монархије, које су се пружале од Омиша до Вардара и Драча.“ (стр. 203.). Гебхарди истовремено тврди да су Срби дошли у Немачку у петом веку из правца који води преко Пољске, као и да су заузимали пространу област од Лабе и Сале, преко Одре до Висле.
Карл Готлиб Антон 1783. године пише да су Срби Словени који су живели на Волги и да заједно са Јазигима представљају заправо претке Словена. „Готлиб истиче како му чак изгледа сасвим вероватно да је старо, првобитно, име и Срба и Јазига било Срби (Сербен), а да се касније тај народ поделио на две групе, на Србе и на Јазиге.“ (стр. 205.). При томе се он позива на античке писце Страбона и Птоломеја, касније Прокопија, Јордана, Поповића, Тредјаковског и друге. „Своје убеђење да су Срби врло стара етничка групација Готлиб, између осталог, заснива и на тврђењу да су Срби један од најславнијих народа. Он притом каже: „Још увек имамо једну краљевину Србију, још увек се Венди у Горњој и Доњој Лужици називају Срби (Сербен); Мајсен и Лужница су у средњем веку називани Сербиа.” (стр. 206.). Готлиб даље указује да су Византинци пределе од Гуталуса до Лабе називали Великом Србијом, сматрајући да су на том простору Срби живели још од пре Тацитовог времена, а не тек од петог века.
Шафарик првобитну Велику Србију лоцира од Минске губерније и реке Буг на истоку преко Пољске, Лужице, дела Чешке до иза Лабе или Елбе, како је Немци зову. Он претпоставља да су на тај простор Срби дошли из Црвене Русије. Увиђајући огромну сличност српског и белоруског језика, Шафарик је сматрао да су Срби директно одатле и на Балкан дошли, па тако објашњава што је лужичко-српски сроднији чешком и пољском језику. Он, дакле, запоставља велики етнички и лингвистички утицај Пољака и Чеха на преостале малобројне Србе након одласка њихове народне матице на Балкан. Претпостављајући да су Срби из Црвене Русије дошли на Балкан, он сматра да је и стара српска земља Бојка данашња Русинска Бојка у источној Галицији. Полапским Србима он сматра Лужичане, Бодриће и Љутиће, наводећи да се они простиру све до Висле, док за Белу Србију тврди да се налазила у источној Галицији.
[1] Овај пољски историчар се заправо презива Јаблоновски. Вѣроватно је у питању штампарска грѣшка – прим. ур. Словенског вѣсника
Из књиге Др Војислава Шешеља „Идеологија српског национализма“
Изворник: Национално освешћење Срба
Related posts:
Интервју: ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ – ЗАБРАЊЕНА АРХЕОЛОГИЈА
Ђорђе Јанковић: СЛОВЕНСКИ И СРПСКИ ПОГРЕБНИ ОБРЕД У ПИСАНИМ ИЗВОРИМА И АРХЕОЛОШКА ГРАЂА
Никола Жутић: НЕКА СЕ ЉУТИ КО ХОЋЕ, АЛИ ХРВАТИ СУ СРБИ!
Ф.М.Достојевски: РУСИЈА И МРЗИОЦИ
Салих Селимовић: МИ МУСЛИМАНИ СМО ВЕЋИНОМ СРБИ
Аљоша Бранков Арсеновић: ИНДИЈСКА РУКОВЕТ (1)
Милош Ковић: КОСОВСКИ ЗАВЕТ ЈЕ ПОТЕНЦИЈАЛНО ВРЛО СУБВЕРЗИВАН
Горан Шарић: СРБИ СУ СТАРОСЕДЕОЦИ БАЛКАНА
Интервју: ДР ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ – Археолог који открива преваре састављача историје
Владимир Казаков и Дмитриј Јепишин: ГЕНОЦИД НАД СЛОВЕНИМА СЕ НИКАДА НЕЋЕ ЗАВРШИТИ
Борис Над: НАЈСТАРИЈА И НАЈБОГАТИЈА КУЛТУРА ЕВРОПЕ: СЛОВЕНСКА КУЛТУРНА РЕВОЛУЦИЈА
Радован Дамјановић: ДА ЛИ СУ ИСТОРИЈУ СРБА И РУСА ФАЛСИФИКОВАЛИ И САКРИЛИ ЗАПАДНИ ИСТОРИЧАРИ
