Галина Мјахкова: ОКОНОПИС АЛЕКСАНДРА ТИХОМИРОВА – ПАМЈАТИ УМѢТНИКА (1956-2017)

У Благовѣшћенску је 17. маја 2017. у 62. години живота прѣминуо народни умѣтник Русије Александар Тихомиров. Био је дописни члан Русијске академије умѣтности, потпрѣдсѣдник Академије умѣтности свѣта „Нова ера“, почасни директор Музеја руске умѣтности у Харбину, почасни члан Удружења сликара Кине, професор Благовѣшћенског државног педагошког универзитета, почасни грађанин града Благовѣшћенска, носилац ордена Дружбе и ордена Прѣподобног Андрѣја Рубљова III степена.

28. мај 2014, Кремљ, Јекатерининска сала. Додѣљивање Ордена Дружбе

Умѣтник се прославио тиме што је 1995. године патентирао нови правац у религиозном живопису – „оконопис“. Радови Тихомирова налазе се у музејским и приватним колекцијама мноштва земаља, међу њима и Канаде, Кине, САД, Француске.

Очи, окна, оконопис су једнокорѣне рѣчи. Оконопис је саврѣмени правац у религиозном живопису, чији корѣни воде у староруски иконопис, и свој долазак на свѣт дугује благовѣшћенском умѣтнику Александру Тихомирову, који је некад живѣо и учио се у Москви, у Строгановском училишту, на одѣлѣњу монументално-декоративног сликарства у радионици Г. М. Коржева. Али осамдесетих година одједном рѣши да оде на Далеки исток. То, још нѣ јако далеко од нас врѣме нѣје погодовало бављењу иконописом. Ипак, умѣтник као стваралачка личност, рођена у православној земљи, носи у себѣ зачетке православне културе. Неки несвѣсно, неки подсвѣсно, а Тихомиров свѣсно. Стога од 1984. године његова основна дѣлатност постаје мозаик, у техници којег он изводи радове за многе објекте са свакидашњом и културном намѣном на Далеком истоку.

Почевши с израдом мозаика у свѣтовним установама, он циљано стиже до тржаствености црквеног мозаика, окреће се религиозној умѣтности, иконопису, који се јарко оваплотио у оригиналној форми – оконопису. Тај термин припада самом умѣтнику.

Најбоље традиције руског иконописа, с његовом софијношћу и унутрашњом присношћу, достојно се остварују у новом правцу саврѣмене религиозне умѣтности. Епоха постмодернизма допустила је свѣтовним умѣтницима да прилично лако савладају традиције православне умѣтности у новим облицима. Један од таквих оригиналних облика прѣдставља и умѣтност оконописа. Употрѣба фактуре дрвета проживших свој вѣк прозорских капака, који су нагомилали у себѣ душевну људску енергију бивших станара куће, прѣдставља стваралачко откриће Александра Тихомирова.

Александар Тихомиров: Анђео Чувар. Даска, темпера, восак, 33х61 цм, 2014.

Као што је познато, традиција нѣ омета пројављивање стваралачког духа, особито у религиозној умѣтности. Разноликост поступака у староруском иконописању нарушава прѣдставу о канонском као некаквом оваплоћењу начела естетског подражавања. Колико вѣкова су сликари-иконописци радили у једном канону и колико је разлика међу умѣтничким поступцима таквих горостаса као што су Панселинос, Теофан Грк и Андрѣј Рубљов! Због тога је рађање новог и безусловно изражајног правца у умѣтности процес потпуно закономѣрни.

Крај уморног вѣка, граница тисућлѣћā – и, умѣсто појаве израза са рѣчју „арт“, одједном нешто оригинално, израсло на руском, православном тлу, што се указује као самостални правац религиозне умѣтности.

Лик, лице, оквир

Нема иконе без лика, човѣка без лица, окна без оквира. Једна од самосталних изложби Александра Тихомирова је тако и названа: „Окна Руске“. Веома обухватан назив. Он у себѣ обједињује појам Свете Руске и онога без чега у Руској нема ничег светог – православља.