20 ГОДИНА СРПСКО-РУСКОГ БРАТСТВА

Циљ Српско-руског братства светих Цара Николаја и Владике Николаја, које је у Србији регистровано под називом Словенско друштво са седиштем у Краљеву, је међусобно боље упознавање два братска словенска народа


Крајем ове године навршава се двадесет година од оснивања друштва „Српско-руско братство светих Цара Николаја и Владике Николаја“, које је у Србији регистровано под називом Словенско друштво, са седиштем у Краљеву. Циљ овог удружења, које има српски и руски огранак, је међусобно боље упознавање два братска словенска народа кроз превођење црквених и књижевних дела, организовање сусрета уметника, изложби и сличних културних догађаја.

Тим поводом Словенско друштво је у суботу вече обележило две деценије постојања симболичним окупљањем и дружењем својих чланова, не само Срба, него и Руса којих је све више у Краљеву и околини.

Председник удружења Словенско друштво Драган Бунарџић за портал Круг каже да Српско-руско братство има врло значајну издавачку делатност:

– Објавили смо 13 књига – превода са руски на српски и обратно. Поред тога, наши руски чланови приредили су на десетине превода српских дела, понајвише Светог владике Николаја Жичког, који су објављени код разних издавача у Русији. Захваљујући нашим члановима у Русији, првенство Наталији Феофановој, мислим да је владика Николај најчитанији српски писац у Русији. Само је Наталија превела 20 његових књига.

Бунарџић са сетом и пијететом прича да Наталија Феофанова није више међу живима, као ни Марија Мељкова, лингвисткиња и публицисткиња, иницијаторка оснивања Српско-руског братства и његова покретачка снага. О снази њене љубави према српском народу сведочи и то да је 2018. године сахрањена у Србији, у селу Лозници код Чачка. За 17 година активности Марија је довела небројене групе Руса у обилазак Србије, нарочито Срба на Косову и Метохији, за које је годинама прикупљала помоћ.

Сећа се Бунарџић и књижевне вечери „Тамо је моја Србија“ која је 2005. године одржана у Центру словенске писмености и културе у Москви и тада је великом Никити Михалкову уручио икону „Цар Николај спасава српску војску“. У неколико наврата Братство је организовало одлазак младих људи из Краљева и других градова на Фестивал православне омладине, који се одржавао у Русији, Белорусији и Украјини. На међународној изложби православне уметности у Москви 2007. године Словенско друштво је било једини представник Србије и организовало учешће иконописачке радионице манастира Грачанице.

Говори Бунарџић и о оном мање лепом, као што је изостанак подршке локалних и црквених и световних власти, због чега многи пројекти нису реализовани.

Поводом 20 година постојања Српско-руског братства Светих Цара Николаја и Владике Николаја, за последњи број месечника „Сиџа“, Драган Бунарџић је написао[1]:

Све је почело на самом крају прошлог миленијума, са боравком једног младог краљевачког песника у Москви, зиме 2000/2001. године. Време је наглих, бурних промена, и у Србији и у Русији. Песник се упознаје и дружи с неким културним и јавним делатницима руске престонице. Његови домаћини су још увек под снажним утиском југословенских грађанских ратова, нарочито рата с НАТО-пактом 1999. и насилне смене режима у Београду пар месеци раније, а песник неумерен у хвалисању своје отаџбине.

Лингвиста, преводилац и публициста Марија Мељкова (1956-2018) му предлаже оснивање Српско-руског Братства под именом Светих Цара Николаја и Владике Николаја, које би се бавило јачањем веза између два народа. Уз обавезу да организује рад српске гране Братства, песник добија прву наруџбину за превођење једне књиге с руског – језика чије основе је тада једва и познавао. Братство се у Србији 2004. званично региструје као Словенско друштво.

Мељкова пролећа 2001. први пут посећује Краљево и Србију. Обилази Жичу, Студеницу, Градац, гроб Јове Курсуле у Цветкама… Већ лета исте године доводи прву групу Руса с којима обилази целу Србију. Следећих 15 година ће на десетине и стотине Срба и Руса преко СРБ путовати у обе земље. Руска грана Братства своје делање потпуно везује за Косово и Метохију и добротворни рад.

Уследила је издавачка делатност: туце књига у сопственом издању на српском, руском и црквенословенском језику и на десетине наслова издатих код разних српских и руских издавача. Међу њима је преко 20 дела св. Владике Николаја (Велимировића), који у Русији постаје и најчитанији српски писац. Само набрајање манифестација (и оних међународних) у којима је СРБ учествовало или их организовало одузело би сувише простора. Све то изнело је укупно десетак Срба и Руса. Да их је било 20 или 30 – поменуте десетине и стотине биле би хиљаде.

Пројекте Српско-руског Братства осмишљавали су и водили културни радници, али не они најслављенији. Подржавали политичари, али не они утицајни. Помагали предузетници, приватници, појединци, али не они најбогатији.

Због тога штошта од планова СРБ није никад остварено. Посебно у Краљеву, где су надлежни увек били обузети далеко капиталнијим, грандиознијим пројектима.

Тако је Краљево уместо споменика Светом Сави добило надалеко чувени семафор; уместо Међународног фестивала православне омладине – митинге подршке; уместо комплетно опремљеног студија за снимање анимираних филмова – балон-хале; уместо Српско-руског дома – кинеску робну кућу… Истина, мали зачетак замишљеног Српско-руског дома ипак већ четири године опстаје под именом „Уметничарнице“ у Југ Богдановој улици. И прича о Српско-руском Братству још увек траје. Зато што су у њој људи за које је и нешто мало и скромно итекако вредно труда – јер је ипак веће и од највећег ништа,

написао је Драган Бунарџић, председник Словенског друштва.

Приредила Р. В.

Изворник: Круг

Председник СРБ Драган Бунарџић са Драганом Бисерчићем, власником Издавачке куће ЛЕГЕНДА из Чачка

Поводом 20-годишњице постојања СРБ је доделило захвалнице и пригодне поклоне неким организацијама и појединцима у знак захвалности за пружену подршку и остварену сарадњу, и то: Медиа клубу НАВИГАТОР, Мултимедијалном Центру МР КВАРТ, Друштви гуслара ЖИЧА, Удружењу грађана македонске националне мањине Рашког округа КИРИЛ ПЕЈЧИНОВИЋ, Издавачкој кући ЛЕГЕНДА к.д. из Чачка, Ловачком удружењу Краљево, Свебор дружини СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, Дому Војске Србије у Краљеву, Туристичкој организацији ОПЛЕНАЦ из Тополе, Завичајном друштву СТАРА ПАВЛИЦА, Музичкој школи СТЕВАН МОКРАЊАЦ, као и Зорану Марковићу и Дејану Марковићу.


[1] Овде је дата шира верзија текста писаног за Сиџу – прим. Словѣнског вѣсника.

Допуна и дѣлимична опрема текста: Словѣнски вѣсник

(Visited 31 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *