Игор Макаров: ПУЦАЊ У ФЕРДИНАНДА КРАЈ СУВЕРЕНЕ СРБИЈЕ

Србија од 1915. више није држава. Ни Краљевина СХС, ни Краљевина Југославија, ни комунистичка СФРЈ, ни друга, ни трећа Југославија нису српске државе. А сада Србију имамо као неку врсту вазала западних центара моћи.   Краљевина СХС направљена је на штету Срба, за рачун Хрвата који су добили Бановину а онда и НДХ. Долазак Тита је свакако у континуитету са овом политиком, корак по корак. А Срби су платили рат милионима жртава,  и Версај им није признао право као државотворном народу, иако су били победници. И сада користи стање духа пораженог народа и прави сценарио за Сарајево поводом сто година од почетка Првог светског рата.


Игор МАКАРОВ

Игор МАКАРОВ

Да покушај прекрајања историје, који је увелико у току, није нимало лак и једноставан посао, уверава нас руски научник Игор Макаров, један од најбољих познавалаца Сарајевског атентата. Наиме, колико год се ревизионисти трудили да чињенице преправе у складу са својим интересима, увек се догоди неко чудо које им поквари планове. Тако је, у јеку кампање да се Србија поводом стогодишњице од Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата означи главним кривцем за ове трагичне догађаје, Макаров дошао до дневника исписаног руком руског војног агента Александра Ивановича Верховског, који ће значајно допринети расветљавању ових догађаја. Наш амбасадор у Русији, проф. др Славенко Терзић, који је заједно са Макаровим почетком новембра 2013. био у прилици да види овај дневник, верује да ће он осујетити сваки покушај бацања љаге на Србију, јер из њега произилази да српске власти тога времена ни на који начин нису одговорне за догађаје који су обележили 20. век.

Господине Макаров, у Москви ће ускоро изаћи Ваша најновија књига под називом „Сарајево 2014 – руски поглед на чувено убиство“. У чему је посебност руског погледа у односу на већ познате историјске чињенице?

– Сведоци смо да се над историјом, и посебно српском, врши непримерено насиље, и та чињеница захтева адекватан одговор. Наш дуг према огромном броју жртава из Првог светског рата је да кажемо ко је истински кривац за рат. Међутим, то захтева добро познавање историјских прилика тога времена на ширем плану и доказе који се најчешће налазе у тешко доступним документима, које великим делом чувају баш инспиратори и организатори важних историјских догађаја. Управо због тога, у овој књизи покушавам да истражим околности којима се нико у Србији досад није бавио и да објективно ценим чињенице и покажем да се догађајима управља из нама непознатих центара моћи, а онда се за њих окривљују појединци или државе сходно њиховим интересима.

Када кажете „Сарајево 2014“, коју асоцијацију изазива та одредница?

– Србију у 2014. означавају као главног кривца и за Сарајевски атентат и за Први светски рат. А Дневник Верховског, до кога смо дошли на прагу 2014. потврђује да званична српска држава нема никакве кривице и може да обори покушај историјске ревизије која увелико припрема да Србе окриви за све. А онда долазимо до тога да су то мрачне игре у којима су увек исти налогодавци, само се мењају извршиоци.

Шта то значи у случају Сарајевског атентата и Првог светског рата који се сматра његовом непосредном последицом?

– Мислим да је на почетку потребно подсетити да Први светски рат представља велики преокрет за свет. После његовог окончања почео је да се ствара Нови светски поредак, чији творац нам до данас није познат али га наслућујемо, и основана је Лига народа, налик данашњим Уједињеним  нацијама које, уствари, симболизују ту тајну светску владу и националним државама одузимају суверенитете и у њихово име иза завесе доносе одлуке. У суштини, то је центар моћи из сенке, који је одлучио да Нeмачка на Версајској конференцији буде проглашена главним кривцем за Први светски рат, иако чињенице говоре да она није ни једини а ни највећи кривац, и које сада, стотину годину од почетка тога рата кривицу хоће у потпуности да пребаце на Србију. Нисам сигуран да ли је, уопште, неко у Србији приметио да датум Сарајевског атентата, 28. јуни 1914. желе да прогласе почетком Првог светског рата.

Прекрајање историје, произилази из овог Вашег става, није „достигнуће“ нашег времена, него има далеко дубље корене. Докле они сежу?

– То је веома тешко питање, али ако се вратимо на тему Првог светског рата, видећемо да је оно и тада било на делу, јер управо они који су хтели и спроводили ревизију историје прогласили су Немачку главним кривцем. Ја, наравно, не браним Немачку, већ доказујем да је главни кривац тај тајни центар моћи који је желео урушавање старог, конзервативног поретка, а с њим и Немачке, Руске империје и Аустроугарске монархије, у нешто мањој мери и Османске империје, да би после Првог светског рата сам завладао светом. На исти начин те снаге су довеле Гаврила Принципа на место атентата у Сарајеву и инструментализовале све остале учеснике у организацији убиства. Јер, нису они били аутономне личности, и нису радили на своју руку, почев од Принципа, Недељка Чабриновића, Данила Илића, Трифка Грабежа. Они си били само извршиоци којима је управљала нека екипа иза кулиса на чији су „миг“ повукли обарач, јер само у њиховим годинама човек може да мисли да је у стању да промени ток историје. Мој закључак је да је у питању завера, али изван Србије. Запад нема никакве доказе о кривици српске владе, односно државе за избијање Првог светског рата. Криви су само неки појединци, а они су били инструментализовани од тајних центара моћи.

Ви кажете да Немачка није једини кривац, али не наводите ко су, конкретно, други кривци!

– Тадашња дипломатија, као и данашња, највећим делом је припадала масонерији чије је језгро било у Француској. Тако су чланови масонерије били углавном министри спољних послова, међу којима и српски Милан Миловановић који је умро 1912. године или др Лазо Пачу, генијални министар српских финансија. Међутим, масонерија је била најјача у Енглеској, која је била много значајнији генератор Првог светског рата од Немачке. Јер, Енглези су Немце увек сматрали супарницима, били су забринути због јачања Немачке и сматрали су да је њена утицајна моћ веома опасна по Енглеску. Зато је Енглеска користила све инструменте да увуче Немачку и Русију у међусобни рат. Енглеска је хтела једним ударцем да сруши и Русију и Немачку, и то је сценарио који се понавља и у Другом светском рату. Значи, најкривља је Енглеска и масонерија која је у тој земљи најјача. Сличну ситуацију имамо и данас. Истраживати све то је као ући у блато где је сваки наредни корак све тежи и тежи, а мрак све дубљи и дубљи што више одмичете. Тако иза рецимо Натансона не знамо ништа, тамо је мрак у коме су Троцки и други.

Ви, уствари, сугеришете да учесници у Сарајевском атентату на челу са Гаврилом Принципом, уопште нису имали свест о могућим погубним последицама свога чина!?

– И многи овдашњи историчари мисле да су за Сарајевски атентат криве само локалне организације „Млада Босна и „Црна рука“, што није ни логично ни могуће. Ја сам уверен да ове организације, пре свега, нису имале интелектуалне капацитете да донесу једну тако важну одлуку да убију престолонаследника који је био Ахилова пета тадашњег мира и поретка. Значи, мета је морала да буде одређена на неком другом месту, као и у случају убиства Столипина две и по године пре тога. Јер, Франц Фердинанд је био веома важна личност у историјској констелацији те 1914. године, а Принцип је тада био 18-годишњак, и као и сви младобосанци није много знао него био занесени следбеник Бакуњина, уверен да ће он променити свет и донети свом народу слободу. Са друге стране, налогодавци су у овим младим националистима видели само тупаве људе који ће да опале из пиштоља. Зато нема разлога да се са поносом велича „Млада Босна“! Поготово Српска православна црква не треба да брани атентаторе, јер они нису били верници. Чабриновић је и признао да је био масон. Важно је за Србију да се брани паметно, а није паметно инсистирати на одбрани некога зато што припада одређенној нације. То није логично. Логично је бранити Србију као државу, и бранити револт Срба због националне угроженостиу оквиру Аустро-Угарске.

atentatЗлоупотребили занесењаштво младобосанаца

– Принцип је заволео Богдана Жерајића због атентата на Варешанина, војног команданта Босне,  а Гаћиновић је гајио култ овог 16-годишњака који је мислио да ће ослобађање од Аустроугарске донети слободу. Нису знали да ће после ове окупације настати још гора окупација. Кад је судија током процеса питао Трифка Грабежа зашто је пуцао на престолонаследника, он је одговорио – да добијемо слободу! А када му је рекао да династија Хабсбурга има на десетине надвојвода и стотине војвода, и сви имају редоследно право на наслеђе престола, Грабеж је одговорио – Е, да сам то знао, набавио бих митраљез!

Због чега сте у случају Сарајевског атентата направили паралелу са убиством Столипина?

– До данас нико није истражио ко је наложио ликвидацију Столипина, а ликвидатор, Дмитриј Богров је убијен трећи дан после Столипина,  да не би било сведока. Као што је Ли Харви Освалд убијен неколико дана после атентата на Џона Кенедија. Столипин је, без сумње, ликвидиран пошто је рекао – Оставите на миру Русију само 20 година да не ратује, и видећете како ће држава изгледати! А Распућин који је био највећи противник рата и заговорник савеза са Немачком, истовремено и саветник Николаја Другог, тешко је рањен у покушају атентата две недеље после убиства Фердинанда, и отад је због здравствених последица атентата избачен из политичког живота. Столипинов секретар је написао да је Лав Троцки на дан убиства Столипина био у Кијеву, близу места атентата. То је доста озбиљан извор. О присуству Троцког у Сарајеву такође има одређених индиција, но нема доказа.

Да се вратимо Сарајевском атентату! Којим доказима подупирете Ваше закључке?

– Коначна одлука о атентату донета је у Лозани у Швајцарској, где је живео Марк Натансон, агент аустроугарске и немачке тајне службе, „отац“ Народне воље која је убила Александра Другог и који је планирао убиство Николаја Другог Романова. Он је, истовремено, био духовни вођа Владимира Гаћиновића преко којег је, као своје десне руке, вукао све конце. Дакле, Гаћиновић је у овој ситуацији био „корисни идиот“ јер није знао да су сценарио који остварује писале две поменуте обавештајне службе. Гаћиновић је у децембру 1913. из Лозане послат у француски Тулуз где се срео са Мустафом Голубићем који је требало да га повеже са Аписом, и ту се заклео у Натансона. О томе постоји документација, јер једна београдска историчарка је 1993. пронашла аутобиографију Мустафе Голубића која је била припремљена за интерне потребе Коминтерне и чува се у њеном архиву, а ја сам је са српског језика превео на руски. У њој постоје сви ови подаци, који сведоче да је Голубић био значајан колико и Гаћиновић, чија је главна веза био Натансон. Иста је ситуација и са Троцким, који је такође био плаћени агент Аустроугарске и присни пријатељ Гаћиновића.

Шта је, по Вашем мишљењу, био прави циљ Сарајевског атентата, и да ли је он остварен?

– Нема сумње да су тајни центри моћи Сарајевским атентатом остварили свој главни циљ. Оборили су царски престо и изазвали грађански рат у Русији, предали пола Украјине, Јерменије, све за шта се Русија оружјем борила 200 година, уништили цркве, покрали руско злато, драгуље и уметничка дела, и све тако до Лењинове смрти. А онда се појавио Стаљин, одрекао се светске револуције, присајединио одцепљене земље империје и спречио да потру руски народ. После се прича понавља са Горбачовом и Јељцином, а онда опет долази Путин који смета као и Стаљин, и тако у круг. След догађаја идентичан је стотинама година.

А због чега је баш Франц Фердинанд морао да буде жртвован, и то у Сарајеву?

– На почетку 20. века хришћанска цивилизација је била бедем старе Европе, као и Франц Фердинанд који је због тога био омражен од масонског покрета. Као надахнути католик он није волео масонерију и она је у то време била забрањена у Аустроугарској. Њему није падало на памет да започне рат против Русије, већ је хтео да направи троделну федерацију, савез Аустријанаца, Мађара и Словена. Убиство Фердинанда је погодило срце традиционалне, хришћанске Европе. Сада Сарајево као истинско срце Европе 2014. пројектују у будућу муслиманску престоницу. Дакле, избором жртве, ликвидатора и места злочина пројектанти атентата остварили су вишеструке ефекте.

Сарајевски атентат је само један од десетак праваца Ваших истраживања, међу којима се бавите и, по Вама, кобном грешком Николаја Другог!

– Да, јер заступам тезу да је свим важним догађајима управљано из истог центра моћи, који је у земљама свога интереса имао инсталиране снаге од утицаја и активирао их по потреби, баш као и данас. Такве снаге постојале су и у Русији, а у Украјини су управо на делу последице њиховог деловања, и оне су индиректно утицале на Николаја Другог да баш он упадне у замку, да направи ту фаталну грешку и донесе одлуку којом ће трасирати пут ка Првом светском рату.

Verkhovsky

Александар Верховски

– Александар Иванович Верховски, руски масон, такође је велика загонетка, али када се у потпуности дешифрује његов неразговетни рукопис из аутобиографског дневника ствари ће бити много јасније. Он је у Београду боравио од јануара до 25. јула 1914, пошто је његов надређени, руски војни аташе Виктор Алексијевич Артамонов отишао на одмор, али са којим задатком то је још увек велика непознаница, као и зашто је после одбацивања ултиматума од стране Србије побегао у Петербург. Верховски је био војни министар у влади Керенскога, али само два месеца 1917. године, пред револуцију. А био је и члан Директоријума, најважнијег колективног тела тада. Он је, уствари, био десна рука Керенскога, кога је хтео да збаци са власти и сам постане војни диктатор Русије, јер је од Керенскога захтевао да преговара са Немачком о сепаратном миру, а Керенски је заговарао рат до краја. У Србију је дошао као изасланик царске владе који званично треба да проучи војну доктрину Србије у Балканским ратовима и као такав је представљен начелнику Генералштаба Радомиру Путнику. Имао је слободан приступ Генералштабу и увид у сва тајна документа, састајао се са најутицајнијим личностима из војног врха и био присутан у салону престолонаследника. Ја у својој књизи истражујем тајанствену мисију Верховског, који је по налогу Стаљина на крају стрељан 1938. године.

На основу чега Верховског доводите у везу са Сарајевским атентатом?

– Године 1926. у Фиренци је изашла књига пољског племића Буржинског који пише да је од младости био пријатељ са Верховским, и каже да му је он до детаља испричао своју улогу у Сарајевском атентату. Та књига се зове „Суноврат једне аутократије“, али о Верховском има само један пасус. У приватном архиву Јурија Ивановича Сафронова, који је рођак Верховског и чувар његовог дневника, постоји разгледница коју је Буржински послао Верховском, што потврђује њихово пријатељство. Међутим, Верховски – а то сазнајемо из дневника где пише да је код Верховског у Београду дошао неки Ненадовић – познавао и са инспиратором атентата Голубићем (чије је конспиративно име било Ненадовић). И он му каже да је ратовао у Шумадијској дивизији у Првом балканском рату, што је тачно. Голубић је био најпре у одреду Танкосића као четник, а Танкосић је касније ушао у шумадијску дивизију. Све говори да је Верховски у Београд дошао са званичним пуномоћјем, али је радио на своју руку, што значи да је био дупли агент.

Како сте, уопште, дошли до дневника Верховског?

– Интересантно и истинито! После сто година, баш у тренутку када покушавају да изврше ревизију историје, долазимо до нових података, и то тако што ме је Јуриј Иванович Сафронов, који је прочитао мој чланак на интернету, обавестио да је сасвим случајно дошао до дневника свог рођака Верховског. Тај дневник је једна свеска у рукопису из које се види да је Верховски био опуномоћен за вођење тајних разговора са челним људима у Србији. Питање је, међутим, да ли је извршавао само задатке из Петербурга, или је из неких других центара моћи имао и налог за прислушкивање. Верховски није био веран цару и отацбини, и по повратку у Русију учествовао је у планирању убиства Николаја Другог Романова, о чему сведочи и у свом дневнику. Ја због неразговетног рукописа нисам прочитао цео дневник, али сам сигуран да је Верховски писао веома опрезно и свака реченица треба детаљну анализу. То што је Верховски био руски масон, само потврђује да су српске власти биле под великим утицајем ове тајне организације. Задатак да учествује у убиству Фердинанда сигурно није добио од Руса, већ од неких тајних центара моћи чија је експозитура био. Све индиције упућују на такав закључак.

Троцки знао о сарајевској завери

– У писму Гаћиновића објављеном у Дедијеровој књизи из 1914.  постоји отворено признање Гаћиновића да је Троцки знао о постојању  сарајевске завере. Али Дедијер то уопште није коментарисао, зато што  није хтео или зато што није разумео суштину писма. То што је Троцки  знао говори да је тајни центар моћи као инспиратор дозволио да  Фердинанд буде убијен а убица да буде Гаврило Принцип како би  могли да имају кривца. Дакле, све је то био део неког пројекта.

Може се рећи да у дневницима Верховског нема никаквих оптужби против званичне српске државе што се тиче Сарајевског атентата. Што се мене тиче, сматрам да је то свакако један од најважнијих докумената који се односе на убиство Франца Фердинанда, што сам закључио на основу разговора са Сафроновим.

С обзиром да се дуго бавите Сарајевским атентатом, знате ли за постојање још неких докумената који могу да буду поуздано сведочанство о овом догађају?

– Знам да је постојао рукопис Драгише Стојадиновића који је конфисковао Моша Пијаде, а који је нестао 1952. године. Стојадиновић је као посланик Скупштине Краљевине СХС радио у намачким архивима и тамо је пронашао грађу коју је преко САНУ покушавао да објави али му је било забрањено и у доба краља Александра и касније, али Моша Пијаде је 1952. послао полицију да му узму тај рукопис. У њему је писало и о улози Немачке у избијању рата. Постоје покушаји да се пронађе тај рукопис у немачким архивима. Вероватно је склоњен јер је био опасан за комунисте и масоне. Кад говоримо о мисији Верховског, треба споменути и књигу Радована Драшковића која говори о томе да је Аписов агент Душан Семиз радио у Петербургу као нека паралела са Верховским у Београду. Био је послат код неких утицајних масона да обавештава Аписа о дешавањима у Петербургу. Са амбасадором Спалајковићем је посећивао многе масонске скупове и о томе обавештавао „Црну руку“. Постоји претпоставка да је Верховски послат у Београд да прати активност „Црне руке“, што је и радио, а онда ушао у аранжман са њима на своју руку или по нечијем налогу. Моја је теза да је био умешан у делатности „Црне руке“, а Јуриј Иванович се слаже са мном, што значи да то вероватно пише и у Дневнику.

ИНТЕРВЈУ водила Невенка Стојчевић

Видовдан

(Visited 124 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА