Када се појавио на почетку четврте године кратко потшишан, преплануо и изражених мишића, деловао је као неко ко је беспоговорно прихватио зов природе. Но, убрзо је битлсовка опет израсла, а вратила се и потреба за дрндањем по акустичној гитари.
Звали смо га „Зеко“ због презимена. Успешно се одупръо покушају да постане још једна безимена жртва усмереног образовања, и то на два начина:
1. Уписом на трећу годину средње школе (правно-биротехнички смер), пошто је „искористио“ околност да је први изнад црте одустао последњег дана усмеривши се туђим усмеравањем на другу стазу реченог усмереног образовања, и
2. свакодневном тежњом да постигне, персонализује и одржи оригиналност.
Због првог начина, морало је и да се претрпи. Током завршне две године средње школе више пута су му поједини професори, корећи га због немирног духа, спочитавали околност да, ето, захваљујући њима, он ужива благодати „ексклузивног школовања“. Забога, да ОНИ нису показали разумевање зажмуривши на једно око, Зеко не би ни био са нама. Због другог начина имао је још више непријатности. Није он био нека проблематична особа, ексцесна појава ни конфликтна личност ― само је отворено износио своје погледе на свет, наставу, професоре, дешавања, уже и шире окружење… Нетом установљени систем образовања, са изгледном будућношћу да оствари пуну равноправност у апсолутној запарложености, такве није трпео.
Још један, трећи начин изласка из света неслободних креатура Зеко је, на жалост, остварио после четири године. Није дозволио да буде жртва система, али је постао добровољна жртва на олтару љубави. О томе на крају.
На то да још у почетку постанемо добри другови вероватно је утицало више момената: околност да су нам родитељи били просветни радници, склоност ка поезији и философији, сличан музички укус, врста девојака које су нам биле блиске срцу, истоветна размишљања о испразности оне друге, шминкерске врсте… Обојица смо на исти начин задобили наклоност професора српског језика и књижевности. Испрва тихи, неспремни на бодење очију помоћу два високо подигнута прста, нисмо оставили баш неки утисак на сувоњавог двометраша крупних очију и великих уста. Ценио је дугоња залагање на сваком часу, јављање (макар и без већег повода и основа), „спику“… А ми смо проговарали само када смо били прозвани, трудећи се да у излагању не правимо салату од речи. И, дакако, прве оцене нису биле сјајне. Мање због начина њиховог устврђивања (јављање „другарица и другова“, и предлагање оцена за друге ― ту је још било неке солидарности, па смо листом предлагали добре оцене), више због професорове завршне речи, у којој је предложене оцене неумољиво кориговао, а корекцију немилосрдно оправдавао пред свима. Тако Зеко и ја испадосмо „незаинтересовани, неприпремљени за час, одсутни… “. Дирнуо је у осињак!
Уследио је другарски договор да професору опонирамо кад год је то могуће и основано, те да износимо аргументе за сопствено мишљење. Да ни по коју цену не дозволимо „поклапање“, и не устукнемо пред ауторитарним покушајима да прихватимо непогрешивост ауторитета. Почесмо Зеко и ја полако и систематично да остварујемо договор. Сачекамо бујицу речи припремљене и за рафалну паљбу оспособљене другарице, кратку похвалу професора са додатним освртом на дело чија је обрада била у току, а онда се шмекерски јавимо. Избор речи нам је намерно био мало слободнији, али без вулгарности. Подвлачили смо места из књижевних дела на која нико није обраћао пажњу, и осветљавали га нашим светлом из нутрине. На пример, Лелејску гору М. Лалића смо просто сахранили: устврдили смо да је роман морао бити краћи да би био квалитетнији; да укупан збир различитих речи у роману стиже тек до половине речи употребљених у Гетеовом Фаусту (то смо негде ишчачкали, не проверавајући приљежно веродостојност), да једини веродостојни и уметнички опис постоји у натуралној сцени убиства бика и пијења његове крви; да искључиво од човека а не од околности зависи да ли ће постати животиња у „ненормалним“ ситуацијама…
А тек шта смо порадили од једне песме албанског песника Есада Мекулија! Уз оцену да прокламовано братство и јединство баш и не мора да достиже размере улагивања и лажног величања, сасекли смо и песму и аутора. Професор, који је претходно, од више могућности, изабрао почетне стихове ове песме за тему првог писаног задатка („Погледе мој, крени из очију, заиграј у зеницама поколења“; ту се баш и нисмо прославили), само је трептао. Није налазио противаргумент за наша тврђења о наивним описима и сликама у песми, о слабој (скоро никаквој) уметничкој вредности, о завршним стиховима који указују више на једнонационално окупљање него на општечовечанско зближавање, и сл. Ипак, морам да истакнем да профа није показао сујету и љутњу које смо очекивали. Постепено је прихватао наш несвакидашњи ангажман, и чак нас охрабривао у таквим настојањима. Тако да смо до краја школовања били ослобођени обавезе сталног јављања, с тим што би завршни час посвећен неком књижевном делу био претворен у трибину опонирајућих мишљења.
Уз Зека сам пропушио, и опробао сласт пива из продавнице које са пије уз сеновити зид школе. Проблему љубавног троугла приступали смо са философске стране: То што сам се ја заћорио у Светлану, она у Зека, док је њему било свеједно, било је тек једно од искушења која испробавају ум, карактер и дух. Устврдили смо, такође, да Ружичина спремност на мажења може да доведе до остварења, али да неће бити већа штета уколико ту спремност искористи наш друг Ђоле. Што се касније, на екскурзији, и потврдило. У смислу (не)постојања штете. Ђоле је иначе имао неки посебан пик на Зека који је вероватно проистицао из жеље да му углед главног мангупа не буде ликом и поступањем другога, макар и делимично, стављен под сенку. Како је само сеирио када је Зеко насео на штос да се оригинал и квалитет фармерки проверава стављањем у близину упаљача, па ако пламен не утиче на квалитет тканине у наредне три секунде, онда… И тако, на поменутој екскурзији било је и материјалне штете, у виду нагоретине тек прибављених фармерки Super Rifle (коју марку смо сви читали по Вуковом упутству, а онај ко би изговорио „рајфл“ био би сматран за последњег идиота).
Брзо су прошли дани нашег школовања. Крупнооки Зеко је само у једном периоду (распуст на крају треће године, који је у првом делу провео обављајући физичке послове због одлуке да уштеди за одлазак на море) одустао од своје Beatles фризуре. Када се појавио на почетку четврте године кратко потшишан, преплануо и изражених мишића, деловао је као неко ко је беспоговорно прихватио зов природе. Но, убрзо је битлсовка опет израсла, а вратила се и потреба за дрндањем по акустичној гитари. Завршни час из философије професор (родом из Губеревца, чувен по доласцима у школу на трактору) провео је у убеђивању нас двојице да упишемо Философски факултет. Слобода, дух, самореализација… Слободу, и поред јаке жеље, нисмо искусили ― околности су однеле победу…
Зеко је уписао Правни факултет у Београду, ја онај (тада још реномирани) у Крагујевцу. Неки професори су нам били заједнички. Све ређе и ређе смо се виђали. Тамо, у велеграду, треснула га је љубав посред срца. Након првих испита, које је са лакоћом положио. Погодила га неопозиво, и тешко. Још теже, пошто је девојка била наркоман. Све сам то касније чуо. Када је било више него касно.
Последњи пут сам га видео на неколико дана пре краја. На железничкој станици у нашем Краљеву, увече. Ја шинобусом из Крагујевца, он у ишчекивању брзог воза за Београд. Поздравили смо се срдачно. Није могло да прође без његове опаске (мамицу ли ти ј…м, како си израстао!); и ту, сасвим на кратко, први пут ми је натукнуо нешто о наје.авању у војсци, и животу. Очи су му точиле тешку тугу. Позвах га да свратимо на пиће у оближњи ресторан, али је равнодушни глас из станичног озвучења управо тада обнародовао на који колосек стиже Зеков брзи воз. Поздрависмо се, уз договор да се обавезно видимо кроз неколико дана.
Кроз неколико дана уприличена је Зекова сахрана. Вратио се, искористио одсуство родитеља и млађе сестре, отишао на кућни таван са флашом ракије и ужетом. Нашли су га обешеног; ноге, савијене у коленима, додиривале су под. У руци чврсто стегнута празна флаша. Незванично, гушење је трајало, и трајало… Тужну вест јавила ми је другарица, коју смо обојица сврставали у шминкерке ― њен раван и туп глас одјекнуо је попут тешког бата у мојој души. Спустио сам слушалицу, и остао дуго у стојећем положају. Сестра ме је уплашено упитала: „Бато, шта је било? “ Тек тада, у немогућности да пустим глас из грла, осетио сам да сам обливен сузама. Прокркљао сам само: „Зеко“, и сручио се на кревет. Ноге више нису биле моје.
На сахрану је дошло цело наше некадашње одељење. Венци, говори, сузе… Зеков отац, „партијац“, инсистирао је на споменику са петокраком. Сетио сам се наших разговора на ту тему, исмевања напредних другова, и осетио сам мучнину. На крају, када су прве грудве земље почеле да добују по дрвеном сандуку, из груди до тада тихе и повијене мајке чуо се јецај: „Немојте земљу! Немојте да бацате земљу! Покријте га цвећем! Цвећем покријте мога сина!“ Био сам један од ретких који није заридао. Мислим да тада нисам био сасвим свој, или сам био, али негде сасвим другде. Сузе су ме стигле сутрадан. Гледао сам одсутно неки руски филм, у коме мајка при крају сахрањује сина и пева над његовим гробом. Засврбео ме образ; прсти леве руке, згрчени у намери да ублаже свраб, осетили су мокро. Неколико минута је било потребно да до свести стигне разлог влажних образа, и прстију.
Зеко, наздрави Сократу и Пушкину у пределима где вам се душе вију! Њима првима. Потом Ленону и Мики Антићу. Осталима ― по избору. Не претеруј. Сачекај да заједно одлучимо ко има првенство. Нећемо заборавити никога, а времена ћемо, хвала Богу, имати на претек.
Related posts:
Разговори са Милутином: МИЛУТИН И ТРУСНА СИТУАЦИЈА
Раде Јанковић: ПОХВАЛА РУЦИ
БОДАР ДУХ ЈЕ ПРАВА МЕРА СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА
СРПСКИ ПЕСНИЦИ О СРПСКОМ КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
Зоран Туцаковић: ПОВОДОМ 200 ГОДИНА ОД СМРТИ КАРАЂОРЂА
Драгиша Бојовић: ПРВОВЕНЧАНИ КРАЉ – СКРИВЕНИ ЛИТУРГ
Драгиша Бојовић: ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ И ИВО АНДРИЋ – МИСТИКА МЕЂУСОБНОГ ЧИТАЊА И ПРЕЋУТКИВАЊА
Раде Јанковић: У ЗЕМЉИ СВЕТЕ НИНЕ
Даница Андрејевић: МЕШИНА ПОЕТИКА ИСТИНЕ
Милош Живковић: ЗЕМАЉСКИ И НЕБЕСКИ ЈЕРУСАЛИМ У СРПСКОЈ АЛЕКСАНДРИДИ
Зоран Туцаковић: ОЦУ НИКАДА НИСАМ ПЕВАО
Зоран Туцаковић: МОЈА ГОГА
