Драгомир Ацовић: ЋИРИЛИЦА КАО СПАС И ПОКАЈАЊЕ!

Изложба Олгице Стефановић
Ауторка ових слика нас подсјећа да слова нису само графеме, већ и иконички записи који поседују сопствени дух и носе сажетак порука које су старе колико и наша свест и које нам помажу да сагледамо наш есхатон. Са ових слова нас посматрају преци, на њима читамо свој генетски код, свој завршни рачун савести и тежину коју ћемо имати када нас буду мерили.


Олгица Стефановић се бави ћирилицом и, као чувар Грала, бди над њеном скривеном силом, над њеном светошћу, над њеном древношћу… Чува је са посвећеношћу, на мртвој стражи поред умирућег писма народа који не пристаје на нестанак.

Она је одавно замађијана мистеријом слова. За њу слово није само форма и шифра, или амбалажа за звук; слово је моћан симбол, преносник поруке, гласник почетка и краја постојања. Зато му приступа са страхом и поштовањем, рашчишћава простор око њега и форму слова као графеме испуњава иконичким ликовима оних који живе по Слову, постоје у Слову и славе Слово.

Али, исто тако, Слово је овде заштитник, залеђе и одбрана светости, знак у коме се постоји, нека врста сенке голготских крстова, на којима су разапети Спас, Покајање и неокајани Грех. Слово је иконостас и црква, хоризонт и брод, део отвореног неба, кроз које нас посматрају они који су се прославили пред Творцем, и огледало у коме настојимо да се препознамо и да спознамо своју тежину на теразијама правде.

У овом пролазном и ефемерном тренутку садашњости, ауторка ових радова нас подсјећа да је у почетку била Реч и да је Реч била у Бога! И да се Реч отелотворила, и да нам се посредује и предањем и писмом, и да се предање и писмо бележе словима, и да та слова нису само графеме, већ и иконички записи који поседују сопствени дух и носе сажетак порука које су старе колико и наша свест и које нам помажу да сагледамо наш есхатон.

Отуда ова слова, слично иницијалима древних писара и илуминатора, имају двојни идентитет. Један је онај који проистиче из гласовног кода који заступају, други је онај који није везан за звук већ за значење поруке коју та слова предводе, као што добар пастир предводи стадо које му је поверено и стара се о њему. Зато ми слово читамо, али зато и свако такво слово чита нас. Као огледало, из слова нас гледа сопствени лик, понекад као одраз истине, понекад као заводљив израз и илустрација наших јуначних хтења, а не слабости нашег бића.

Са слова Олгице Стефановић посматрају нас преци, на њима читамо свој генетски код, свој завршни рачун савести и тежину коју ћемо имати када нас буду мерили. То су она иста пламена слова која је у Вавилону Данило тумачио Белшазару, они исти орнаменти којима су поплочане дворане вечности, иста створења природе, која нас окружује и коју видимо, и оне природе коју не видимо, али је слутимо и радујемо јој се, или од ње стрепимо, према дубини сопствене спознаје и у мери страха да ћемо се једног дана срести очи у очи са истином!

Изворник: МАГАЗИН СЕДМИЦА

(Visited 77 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *