Аљоша Бранков Арсеновић: ИНДИЈСКА РУКОВЕТ (2)

Тако дакле на самим тим Хималајским и Нишадским планинама, по системима њиховим, с једне и с друге стране, па све до Хиндукушких планина и народа, некда је првобитно живео и становао србски народ, као народ и маса, која се ширила и гранала под доцнијим именима Сјамскрита или Срба-Словена


Аљоша Бранков АРСЕНОВИЋ

1.02. Обредне пјесме о Индији 26
од с. 26 до с. 130

Прва пјесма којом представљамо збирку „Песме и обичаји укупног народа српског – Обредне песме“ заведена је под редним бројем 107. У Призрену су је пјевали коледари, а записао ју је „г. Јово Станимировић свештеник Призренски“.

СИВА ЖИВА1
пј. бр. 107

Сива Жива сива силна,
Сива силна голубице!
Да куда си путовала?
Одговара Сива Жива
Сива силна голубица:
„Ја сам тамо путовала
У Инђију нашу земљу.
Пролећела Хиндушана
И ту Глобу Тартарију
Црни Хиндуш и Тартару.
Летила сам Господару
Нашем силном Триглав-Бору
Те гледала што нам чини
Што нам чини, заповеда.“
Шта чињаше наш Господар,
Наш Господар Триглав вељи,
Наш Створитељ и Држитељ
И велики Уморитељ?

Жива по Бернару де Монфакону, гравира из књиге, 1740.

Одговара Сива Жива
Бела силна голубица:
„Наш Господар лепо чини,
Трима кола у зучиње
И четврто злато мери.
Да правимо златне чаше,
Златне чаше и сребрне,
Да молимо младог Бога
И Божића Сварожића
Да нам даде свако добро,
Понајвише дуги живот.
Дуги живот, добро здравље,
И богатство што га носи.
Божић поје по сву земљу,
Не боји се Хиндушана,
Нити црног Тартарана,
Ни големе те пустаре,
А проклете Глобе црне,
Глобе црне Тартарије
И те гадне Манџурије.
Слава му је до небеса,
До престола Триглав-Бога,
Брада му је до појаса,
До појаса среди земље,
Србске земље, Рашке светле.
Да се роде мушка деца,
Љути војни Даворови,
Даворови и Јарила,
Она силног Туривоја,
Туривоја Ђуримами,
Да се роде јагањчићи
Јагањчићи и јарићи,
И ти вељи теленчићи,
Женски више него мушки.

О којој Инђији пјесма говори заиста не може бити недоумице. Топоними: Хиндушан, пустиња Глобе и Тартарија, затим етноними: Хиндушани, „црни Тартарани“ и „гадни Манџури“ чврсто и сигурно опредјељују радњу догађања на индијски потконтинент. Како би одредили приближно тачно мјесто наведених топонима или хидронима, или објаснили одређену етнонимију, користили смо „ATLAS SVIJETA“, JLZ, Zagreb, 1974, затим карте које је прикупио проф. Реља Новаковић, наш познати историогеограф, објављене у многим његовим књигама, а које смо, наравно, навели у попису коришћене литературе2. Посебно смо настојали да што више података црпимо из свакој кући најдоступније књиге – „МАЛА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРОСВЕТЕ“, ИП Просвета, Бгд, 1959, како би и читаоци мање упућени у ову тематику могли провјеравати наша тумачења и наводе.

Хиндушан или Хиндустан био је некада општи назив за Индију. У „Енциклопедији“ пише да је то и „велика низија у Индији између Хималаја и Декана, поглавито у сливу Ганга“ (књ. 2, с. 939).

Тартарија – Монголија, Тартари – Монголи: „Монголију су од давнина насељавала монголска или татарска племена… као етничку групу најпре су их упознали Кинези (први помени у X ве-ку), док Европљани за њих нису знали све до XIII века. Монголска племена ујединио је Темуџин Џингис-Кан 1206. године“ (књ. 2, с. 104).

Манџу, Манџурци, народ у источној Азији – северној Кини (Манџурији), монголско-тунгуског порекла… Манџурска династија је владала Кином 1644-1912“ (књ. 2, с. 29).

Манџурија – данас покрајина на сјевероистоку НР Кине, између Монголије и Јапана.

Кинези – народ монголске расе. „Кинеска племена у долинама реке Хоангхо и Јангцекјанг, већ крајем неолита и почетком бакарно-бронзаног доба (око 5000 г. пре н.е.) приступају земљорадњи заснованој на вештачком наводњавању… у сливу реке Хоангхо око 3000 г.пре н.е. оснива се и прва кинеска робовласничка држава…“ (књ. 1, с. 646).

Врло је могуће да се под Манџурцима подразумјевају и Кинези – оба су народа, наиме, истог поријекла. И Грци су у вријеме јаког Бугарског царства и сталних сукоба са Византијом, и Србе и Русе називали Бугарима. Исто тако је некада општи назив за сва словенска племена био Срби или Винди.

Изузетно је значајно помињање пустаре Глобе (пј.107), те етнонима: црног Глобира и пустог Глобоша (пј. 148) и Хобина љута звера (пј. 202), па топонима Хобе, гдје су Хиндушани („У тој Хоби Хиндушани“ – пј. 199), и на крају у пјесми 249 једна ближа одредница – „Оне Манџурије/ Манџурије царе/ Проклете Глобије/ Те Глобије царе…“

Ово је стабилан, рекли бисмо укопан аргуменат, врло чврст топоним који се не налази нигдје на Балкану и који радњу пјесме сигурно опредјељује у Азију, вјероватно у Индију или непосредно уз Индију. У Европи нема пустиња, а посебно не такве за коју би се могло рећи – „Не боји се Хиндушана/ Ни големе те пустаре/ А проклете Глобе црне“ (пј. 107).

Народи се крећу, преваљују велике раздаљине и увијек постоји могућност неког азијског продора на Балкан у далекој прошлости о којем историја не зна. Узимајући у обзир и ту могућност, могла би се имена „варварских народа“ поменута у пјесмама логично протумачити и као најезда која је у незабиљеженим временима протутњала Малом Азијом и Балканом. Међутим, кад се опјева географски назив каквог нема у Европи, тражити га на мапама старе Европе било би исто као и тражити санте леда у тропским морима.

Дакле, излишно је трагати за пустињом Глоби или Хоби било гдје изван Азије. На западној страни индијског подконтинента, у Пакистану и Авганистану, затим на југу Туркменистана и на југу Кине налазе се многе велике пустиње. Скоро дуж читаве индијско-пакистанске границе протеже се велика пустиња Тар (800 км x 150 км до 450 км ширине), на југу Кине, одмах изнад сјеверне границе Пакистана и Индије налази се такође велика пустиња Такла-Макан, а између Каспијског језера, Ташкента и Алма-Ате расуте су многобројне пустаре.

Према стиховима: „Не боји се Хиндушана/ Ни големе те пустаре/ А проклете Глобе црне/ Глобе црне Тартарије,/ И те гадне Манџурије“ (пј. 107) – могло би се закључити да је „Глоба црна“ велика пустиња Гоби у самом средишту азијског континента. Гоби се протеже скоро читавом Унутрашњом Монголијом или Тартаријом (данас у Кини), а источно од ње је и Манџурија. И пустиња Глоба, и Тартарија, и Манџурија, као што видимо у наведеним стиховима, груписани су заједно – и у пјесми, али и на географској мапи. Милојевић, описујући давне борбе Срба са Кинезима, помиње „пустару Хобе“ и смјешта је у унутрашњу Азију крај средњоазијске висоравни и Тјеншанских планина.3

Међутим, тешко би могли на основу остале врло јасне топонимије – Инђије и Хиндушана, затим у каснијим пјесмама често наглашаваног: „У Инђији у Србији“, „Во та Инђија Стара Србија“, „Од Инђије до Хиндбана/ Крвљу србском окупали“, радњу пјесама у којима се помиње „пустара Глоба“ смјестити неколико хиљада километара од Индије, посебно што се и на индијском потконтиненту, и у окружењу налазе многе велике пустиње.

Ми сматрамо да „Србске земље Рашке свете… у Инђији нашој земљи“ треба тражити у горњем порјечју моћне ријеке Инд између 300 и 350 сјеверне географске ширине, те између 700 и 770 источне географске дужине. Ова површ је омеђена са запада високим вијенцем Хиндукушких планина, са сјевера још вишим Каракорумом, а са сјевероистока непрелазним Хималајима. Са лијеве стране ријеке Инд, дужином од око 800 км простире се пустиња Тар. То су све велике природне препреке у које се уклапају и хидронимија, и топонимија, а и етнонимија обредних пјесама. Веома је лако ту смјестити Хиндушане, чије име приморава да им се матична земља тражи на Хиндукушким планинама или око њих. Кинези, Манџури, Монголи, Татари су и природно, преко Аму-Дарје, упућени ка том југу Азије. На овоме подручју су руски истраживачи указали на велики број славонофоних назива. Ту се смјешта и настанак Веда, а наука у Пенџабу такође проналази и Аријевце – прве бијеле освајаче Индије.

Милојевић је старим Србима у Индији посветио 94 стране својих „Одломака…“, те тако на страни 41 он налази земљу србског настањења у близини Хиндукушких планина. Милојевић пише: „Хиндукушке планине око којих становаху (Срби – нап. аутора), делиле су га од Хиндуша у данашњим Бухарским и другим пустарама средње Азије у којима обитаваху црни народи…“ Бухара је подручје горњег слива ријеке Аму-Дарје.

Још један дио Индије одговара упућењима обредних пјесама – порјечје моћног Ганга4. Баш тамо, испод горе Бебир, извире ријека Дунав – име веома често помињано у пјесмама и као град, и као ријека, али и као србска земља.

У књизи Александра Ломе „Пракосово – словенски и индоевропски корени српске епике“ уочили смо још једну мање познату пјесму о Индији. Пјесма је забиљежена у Повљу на Брачу и дјелимично наведена у издању Матице Хрватске из 1896. године5. Умјесто Сиве Живе птица ластавица одговара „Мостарки дивојки“ да лети из

Жива на кованици краља Кристијана V Данског (1646-1696).

…Индије равне,
Гдино људи врло Бога моле,
Гдино слуша млађи старијега,
А старији Бога великога,
Гдино овце свилна рунца носе,
А дивојке ракам до колина.

Према овој пјесми у Индији је све најбоље, дакле све супротно стиховима „Свеци благо дијеле“, те Лома претпоставља да би могла бити „просто изокретање безакоња из епских песама о проклетој земљи“. Овакво мишљење би могло и опстати да се нису појавиле „Обредне песме“. Поред пјесме „Сива Жива“ (107) видјећемо још неколико гдје се не пјева о проклетој земљи, но се помиње благостање у Индији (105, 188, 199, 202 и 212).

Слиједећа пјесма „Јак-цар“ обогаћује индијски именослов новим хидронимима – великом ријеком Чуј и Дунавом. Пјесму је записао Скендер, Србин мухамеданске вјере из Босне.

ЈАК–ЦАР
пј. 104
Борак борили Серберичани
Кољедо мој
Божоле мој
Божићу мој
Сварожићу ој!
У тој земљи Серберији
У Инђији проклијетој.
Борак борили млого дуго
Сто тисућа дугих љета
Двјеста тисућ кратких љета,
Борак борили зло чинили.
Борић-Боре разљути се
Тартарима земљу даде
А Србима туђег станка
Туђег станка туђег данка
На Србицу и Јак-цара
На тог Чуја вељу ријеку.
Борили се храбрили се
Боје своје погубили
Земље србске оставили
И Инђију и Дунава.
Хиндуш за њим насрнуо
Дуга борба дуга рата
И Крајине злопамтиле.
Кољед земљу оставио
Над Босну се надмашио.
Босном трјесну Србу свану
Босна србска и одавна
Од Србије постанула.
Кољед био прјеминуо
Божића нам оставио,
А Божића Сварожића.
Сварог браду погладио
Млого добро починио
Сваком нами добро дао
Домаћину понајвјеће.
А домаћин кољеђаном
Свашта доста подарио:
Коме злато, коме благо
Цар Кољеду милу шћјерцу
Кољеђаном синовине.

Одмах ћемо навести и пјесму 102 – „Вељи Чуј“, јер се ове двије пјесме (104 и 102) складно допуњују: говоре о истом времену и о истом догађају, чинећи тако повезану цјелину. И ову коледарску пјесму из Босне записао је такође Скендер.

ВЕЉИ ЧУЈ
пј. 102

Тјекла вода Серберица.
Калино Милино!
Калин Вилин
Вито перо
Јељено јељево
Јељево драшково!
Здравље нам вјелико
Храброст нам највјећа.
С покрај града тог Дунава
Тог Дунава доброг војне.
С покрај Рашке на Рашици
На утоци у Марици.
Воду пили трудни коњи
На тој рјеци страшном Чују.
Трудни коњи утруђени
Тјешка боја вавијек бијућ.
Са Татаром љутим врагом
И Манџуром душманином.
Млад се Божић наљутио
Од Дунава града ошо,
Нашој Босни причалио
У Босни се настанио.
Свако добро Босни дао
И босанским Србовима
Понајвјеће теби газда
А ти нама добре дарке.

Доста је писано о великој сличности, па чак и истовјетности топонимије и хидронимије сјеверозападне Индије са географском ономастиком у словенским земљама, а посебно са географским називима у србским земљама.

Рус О. М. Морошкин помиње још у XIX вијеку „богату и широку област Дунавску“: „Још од вајкада дивља племена инђијских острва и Нове Холандије, као и умножено народонасељење у данашњој Китајској империји и у источној половини индијског полуострва, обратили су своје завидљиве погледе на западни по-луострв и цветајуће тада краљевство Сјамба, или Срба, који су испочетка насељавали богату и широку област Дунавску6

И енглески географ Вилијам Хутри такође говори о области Дунај у Индији, за коју каже да је највећа.7

Милојевић у „Одломцима…“ (с. 44) наводи многобројне истовјетне и сличне називе у Индији и у србским земљама и вели: „С оне стране Ганга – India extra Gangem – знатне су планине биле: Бебирске – Bebyrus, и Семантијске, а реке: Дунав који излази из горе Бебира.“

На страни 59. истих „Одломака…“ Милојевић пописује србофона имена у Авганистану, Курдистану, затим у Бухари и Туркестану, а међу њима и ријеке Чил, Чул и Чуј!

На страни 78. имамо још један сличан назив – ријека Чујан, а на Тибету четири ријеке: Чуо, Чуј, Чуила и поново Чуј, затим један град – Чује (с. 79-81).

Радећи рецензију ове књиге, Ђ. Јанковић је провјеравао наше наводе, изворе, као и попис многих топонима и хидронима у Индији основе СРБ, СЕРБ, СИРБ, САРБ, СОРБ… Он је са савремених карата Индије, Авганистана, Пакистана и Ирана, преко Интернета, добио велики испис још увијек „живе“ србске ономастике на југу и југозападу Азије. Такође подстакнут обредним пјесмама могао је протумачити везу великог надгробног каменог споменика у облику рибе у јужном параклису цркве Светог Николе у Куршумлији (откривен око 1975. год.) и врло сличних „постављених усправно као крајпуташи или над или уз гробове, од ушћа Дунава, преко Кавказа и Јерменије до реке Чуј, Алтаја и Монголије“8.

Такође нас је упозорио на Просветину атласну карту Азије са ријеком Чу, гдје је источно од Сир-Дарје уписан, за Србе, овај посебно значајан хидроним (Карта 1).

Карта 1: Ријека Чу(ј) у средњој Азији

На приложеној карти упоредо са Сир-Дарјом тече ријека Чу, а на њеној обали је такође и град Чу. Веома смо захвални др Јанковићу на овим упућењима.

И загонетни србски Јак-цар као да је дао своје име области „бунтовних независних људи“ – Јакистану („Одломци…“, с. 52) и тибетанској ријеци Јака (с. 81)…

…Из наведених пјесама сазнајемо такође да су Срби дуго година боравили у Индији: „Борак борили млого дуго/ Сто тисућа дугих љета/ Двјеста тисућ кратких љета…“. Стари народи су имали своје календаре који се нису увијек управљали по сунцу. Рачунања старих Индијаца, Кинеза, Калдејаца и Египћана полазила су од владања њихових династија и дају огроман збир година који, у односу на људски вијек, јасно казује да је потребно извршити прерачунавања. На примјер, Мојсије Хоренски наводи Калдејски попис владара: на првом мјесту је Алор, који је владао 10 шарова, а сваки шар има 3600 година9. Србска „дуга љета“ и „кратка љета“ не подразумијевају земаљску годину, један обилазак Земље око Сунца, већ упућују на сасвим други начин рачунања времена својствен индијском подконтиненту. Нешто више и поближе рећи о могућим годинама србског бивања у Индији је немогуће, изузев оног што и сама пјесма каже: „Борак борили млого дуго“.

Серберичани и Серберица у припјевима пјесама „Јак-цар“ и „Вељи Чуј“ („Борак борили Серберичани…“ и „Тјекла вода Серберица…“) додатно учвршћују на исто географско подручје радњу обију пјесама. Такође сазнајемо да су се земља или земље Срба или Серберичана у Индији звале: и Србија, и Србица, и Рашка, и Серберија (Серберија = Семберија?), да су кроз њих текле ријеке Серберица, Рашица и Дунав, да је постојао и град Дунав, а и да се читава област звала Дунавском.

По свој прилици, на пограничној ријеци Чуј, Србе и њиховог Јак-цара нападали су Хиндушани, Татари (Монголи) и Манџури (Кинези). Исцрпљени многим бојевима – „Дуга борба дуга рата“ (пј. 104), Срби су се повлачили остављајући своје земље. Један дио Срба је напустио Индију и Дунав у Индији, и вратио се прамајци Дунаву на Балкану. Пјевач јасно каже: „Борили се храбрили се/ Боје своје погубили/ Земље србске оставили/ И Инђију и Дунава“.

Име Јак-цар је могло настати слично надимку цара Душана Силног: силни цар, јаки цар – Јак-цар.

Необичан је стих: „С покрај града тог Дунава/ Тог Дунава доброг војне/ С покрај Рашке на Рашици/ На утоци у Марици“ (пј. 102). Стара србска област Рашка, преднемањићка Рашка, захватала је и подручје око ријеке Рашке све до њеног ушћа у Марицу ниже Филипопоља10. Данас су ове земље у саставу Бугарске. За тумачење Рашке, Рашице и Марице имамо двије могућности.

Прва је: сва имена поменута у пјесми су донијета из Индије. Посебно што је поменут град Дунав, и то „Дунава веља града“ (пј. 105), којег као великог и познатог мјеста између ријеке Дунав и Егејског мора никада није било (видјети „Историју Византије“ од Г. Острогорског). Пјесма је сачињена у балканској Србији – „Од Дунава (индијског) града ошо/ Нашој Босни причалио“, и пјевач догађаје у Индији опјева по сјећању.

Друга могућност је: почетак пјесме је каснији дометак – пјевач убацује балканску Рашку, Рашицу и Марицу, балканске ријеке које га подсјећају на „страшни Чуј“ гдје су „Воду пили трудни коњи/… Трудни коњи утруђени“ послије „Тешка боја вавек бијућ/… Са Татаром љутим врагом/ И Манџуром душманином“. У овом тумачењу остајемо без објашњења: гдје је то велики град Дунава на Балкану и одакле називи Рашка и Рашица кад се поуздано зна да су то посрбљене индијске ријечи? Прије доласка Срба из Индије за њих се није могло знати.

Одмах да кажемо да Марица није хипокористик, милосница од хришћанског имена Марија. Код свих имена ријека основе мор, мур и мар морамо бити врло обазриви. У каснијем образлагању рећи ћемо више о разлозима, но овдје ћемо напоменути да сви водени токови који садрже морфему мор или мур носе србска имена па ма гдје их затицали, и увијек говоре само србским језиком символа: мор означава црно, али и смрт. Веома велики број демона има овај корјен у имену: Морана, Мурена, Морице, Марице, Мора, Морна, Моран, Морија… По старом србском вјеровању вода је најчешће станиште црних сила. Срби су тијела свијетлих предака сахрањивали у кући, а касније на окућници, док су трупла непожељних сродника спуштали чамцима низ ријеку – да их вода однесе у море. Тако су многи водени токови добили имена са основом мор – црно, смрт: Морава, Моравица, Мориш, Мура, Морача те тако и Марица, а у пјесми 183 помиње се нека вода у стиху „на Бистрици Марошу. Све доскора Срби нису сахрањивали утопљеника у гробље – сматрало се да је „нечист“, да је подпао под власт морог, црног свијета…

Виктор Корољков: МОРАНА

…Уз „Јак-цара“ и „Вељи Чуј“ неизоставно иде и трећа пјесма – „Девојка са реке Чуј“. Ово је сад заокружена трилогија из које сазнајемо, да је бој на ријеци Чуј имао далекосежне посљедице по Србе у Индији, тако дубоке да се и по повратку у прапостојбину вијековима преносио у народу, и до Косова а наравно и послије њега, да је ушао са Јак-царем у обредне пјесме те је тако могао послужити као приповједачка основа за пјевања о каснијим бојевима.

ДЕВОЈКА СА РЕКЕ ЧУЈ11
пј. 266

1-
Чујеш, чујеш, чујеш
Мајко!
Там за реком Чујем.
Мајко!
На србској крајини,
Мајко!
Коњи заведени.
Мајко!
За град заведени.
Мајко!
За цмиљ повезани
Мајко!
За цмиљ и босиље,
Мајко!
Глађу изглађени
Мајко!
Жеђцом изжаждани
Мајко!
Јездом уморени,
Мајко!
Бојем избијени
Мајко!
Копљам избодени
Мајко!
Стрел`ма изтрељани
Мајко!
Мач`ма изсечени
Мајко!
Хоћу л` хоћу л` ићи?
Мајко!
Да коње одрешим,
Мајко!
Да зобцом назобим
Мајко!

2-
Да вадом одморим
Мајко!
Да водом напојим
Мајко!
Ладном водом
Мајко!
Бистром реком Чујем,
Мајко!
Чујем на крајини
Мајко!
На србској погибији
Мајко!
Да видом извидам
Мајко!
Да ране залечим
Мајко!
Да војне разбудим
Мајко!
Наше мртве војне
Мајко!
Момке нежењене
Мајко!
Злато нековато
Мајко!
Алем неправљени
Мајко!“
Ал` говори мајка,
Својој милој ћерки.
Својој ћерки драгој,
Са Јак-цара реке:
„Иди, иди, иди
Ћерко!
Те коње одреши
Ћерко!

Сергѣј Суворов: ВИЛА

3-
Те зобцом назоби
Ћерко!
Те вадом12 одмори
Ћерко!
Те Чујем напоји
Ћерко!
Ладним Чујем реком
Ћерко!
Те ране извидај
Ћерко!
Видом лековитим
Ћерко!
Те војне разбуди
Ћерко!
Наше војне тужне
Ћерко!
Нашу децу јадну
Ћерко!
Наше браниоце
Ћерко!
И нашег господства
Ћерко!

4-
Госпоштине
Ћерко!
Наше царевине
Ћерко!
Нашу дику красну
Ћерко!
Наше војне младе
Ћерко!
Момке нежењене
Ћерко!
У мртвоме санку
Ћерко!
Разбуди јих драга,
Ћерко!
У град уведи јих
Ћерко!
У град Ниш наш славни
Ћерко!
На тој реци Чују
Ћерко!
Славни старо-славни
Ћерко!“

Да се прво осврнемо на повезујућа мјеста за све три пјесме: догађај, мјесто дешавања и поменута иста имена.

Све три пјесме опијевају или помињу главни догађај – пресудну битку на великој ријеци Чуј – „Там за реком Чујем/ На србској крајини.“ Ту су и Срби – Серберичани, и србски Јак цар, а у прве двије пјесме поменути су и србски непријатељи у Индији: Хиндушани, Татари и Манџури.

Трећа пјесма „Девојка са реке Чуј описује разбојиште и посљедице велике и, по свој прилици, одлучујуће битке за србски опстанак у Индији. Дјевојка која походи бојиште није обична дјевојка, није ни дјевојка која тражи своје миле нити каква драга јунака, но дјевојка вилинских особина: она може „Да видом извида, да ране залечи, да војне разбуди… у мртвоме санку.“ На завршетку пјесме поново се говори да мртве војне из „мртвог санка разбуди и у град уведе“.

У религији предака, или како је још зову етнографи и истраживачи старих вјеровања – у религији мртвих, ово је врло важан чин. То је њена суштина, основна догма – да се призову племените душе, а посебно оне које су дале живот за свој род, да сада из духовног свијета, када имају још већу моћ и силу, чувају и бране заједницу, племе, од душманских насртаја.

Више пута смо напомињали да су Срби тијела свијетлих предака сахрањивали у кући, како би задржали у својој близини душу сродника – чувара огњишта, потомства, од црних и злих невидовних сила. Такође су се настојали ријешити тијела непожељних сродника, обијесних арамија, завидљивих и осветољубивих, кукавица и лако поткупљивих, па су их спуштали чамцем низ ријеку – да их вода однесе у земљу смрти, у Морију.

Ова прастара пјесма надахнута религијом предака управо говори о још једном старом србском обреду – послије боја потребно je прикупити, призвати душе палих јунака да дођу у свој град, међу своје, и да са живима чувају и бране угрожено насљедство. Од њих се тражи помоћ у посебно тешким временима – кликовањем се призивају у љутим бојевима, у тешким страдањима, кад је снага мала а непријатељ премоћан.

Срби су све доскора у борби са непријатељем клицали претке: „‚Кад је мала снага Црногораца‘ – каже Медаковић (‚Живот и обичаји Црногораца‘) – ‚онда се бију иза заседе, а кличу и мртве, који су прије двадесет година умрли‘. ‚…Кад се помешају са Турцима,‘ – каже Љ. П. Ненадовић – ‚узвикују имена и оних јунака што су у стара времена секли Турке. …О томе се не само прича него се, у тешким окршајима, и данас чине покушаји да се преци дозову и да се клицањем њихова помоћ изнуди.‘

Један случај дозивања у помоћ, клицање мртвих јунака, дознао сам да се десио у бугарском рату 1913, на положају Црни Врх, више Кратова.13

У „Горском вијенцу“ Радун, утврђен у кули и окружен Турцима, пуцајући призива у помоћ и живе и мртве српске јунаке: „А он гађа пушком, не престаје;/ попијева танко, гласовито,/ припијева Баја и Новака,/ припијева Драшка и Вукоту/ и два Вука од села Трњинах,/ Марковића и Томановића,/ а кликује и живе и мртве – / види страшну уру пред очима!“

У нашој разматраној пјесми обредни пјевач назива србске браниоце најумилнијим именима – „Нашу децу јадну, Наше браниоце, Наше господство, Господство наше царевине, Нашу дику красну, Наше војне младе, Наше мртве војне, Момке нежењене, Злато нековато, Алем неправљени“.

Оставити кости, а тиме и душе погинулих под поробљивачем, душманином, претежак је гријех. Срби су у посљедњем рату (1991-1995) ископавали кости својих најмилијих и носили их на србску земљу. О томе је генерал Младић као очевидац говорио: „Никад, ни у једном рату, ниједан народ није вадио вјековне или свјеже посмртне остатке својих погинулих и умрлих, па их преносио на други простор. Замислите каква је то ситуација кад сретнете промрзлу мајку која носи кости сина погинулог 1992. године. У некој пластичној кеси сакупила је јадница кости свога сина, носи их на леђима да га сахрани на српској земљи… У своме животу нисам видио тако страшне и потресне призоре, да се ваде и носе посмртни остаци. Гробове старе по сто, двјеста година српски народ из Сарајева преносио је на другу територију.“14

У „Косовско-метохијском зборнику“ (Београд, 1990, с. 94) пише, да су Срби исељавајући се пред Шиптарима „носили собом и посмртне остатке својих драгих и сахрањивали их у нова места по Србији“. Чест је био случај да стари одсељени Србин, на умору, закуне дјецу да му кости сахране на дједовини – да се душа може навраћати на најмилија мјеста, да буде са прецима и сродницима у старом крају. Посебно у давним временима настанка ове пјесме религијски закон и морални обзири, а нарочито тврдо вјеровање у повезаност душе са костима, нису могли дозволити да тијела браниоца остану изван заједнице. Она су морала бити однешена, ако је било икако могуће, у близину живих.

Загонетно је помињање Ниша: из „мртвог санка/ Разбуди их драга/ У град уведи јих/ У град Ниш наш славни“.

По исељењу из Индије морају се довести у нови крај, на Балкан, и душе изгинулих ратника са страшног Чуја, да чувају србску нову-стару земљу и помажу „живе војне“. То би било једно тумачење. Међутим, карта Индије, а посебно њен сјеверо-западни дио, биљежи поприличан број топонима и хидронима са основом ниш. О планинском вијенцу Нишадес Милојевић наводи писање О. М. Морошкина: „Нишадес или прекрасни и неприступни стан богова, као и тисућуоког бога Индре… био је дакле место становања Срба или Серба (види: Ритер, Земљевид, I, с. 19-29). Тако дакле на самим тим Хималајским и Нишадским планинама, по системима њиховим, с једне и с друге стране, па све до Хиндукушких планина и народа, некда је првобитно живео и становао србски народ, као народ и маса, која се ширила и гранала под доцнијим именима Сјамскрита или Срба-Словена. Хиндукушке планине око којих становаху, делиле су га од Хиндуша у данашњим Бухарским и другим пустарама средње Азије, у којима обитаваху црни народи.“15

Милојевић такође исписује многа србофона имена на подручју Авганистана и Курдистана: пустару Ниша и ријеку Нишабур и развалине старог града Ниша, као и ријеку Ниша (с. 59). У India proprie dicita на ријеци Ковен налази се град Ниш (с. 43). Посебно су на Тибету многи топоними: Ниш, област Ниш, град Ниша, ријека Ниша и Ибер и Ибар али и ријеке Чуо и Чуј, град Чује и поново ријека Чуј. На истом подручју енглеске карте биљеже ријеке Јака и Јарун (с. 80-81).

Карта из књиге „Непознати Црњански“ Реље Новаковића. подвучени називи значе да се исти облици налазе и на тлу Југославије.

У Приморској Индији – India maritima, односно Pandinis regis – налази се град Нишава (с. 43-44), а у Персији су град Ниш и област Нишабург и Тамиш (с. 58-59).

Реља Новаковић у књизи „Непознати Црњански“ даје карту Авганистана и Белуџистана, дакле подручја између ријеке Инд и ријеке Кабул, са србофоним називима који се налазе и на Балкану. Крај ријеке Кабул је Nish, ту је и Bela, Kutschai, Barah, Murga, Bubak… У Малој Азији је такође град Ниш и Нишира па још један Ниш, а у Ликији поново – Ниш (с. 115).16

Шафарик у књизи „О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком“, с. 115, наводи многе називе основе нис и ниш. На прво мјесто ставља Ниш и Нишаву у Србији, те Ниса, Низа ријеке у Чешкој, па Нис, Ниса, Ниша, Ниешава у Русији, Пољској и Словачкој, закључујући да је ни-ша санскртски назив за ливаду. Овим је јасно зашто се србским језиком не разрјешава етимологија Ниша. Имена су донесена на Балкан у тако давним временима да је иш могао „постати непродуктивни прасловенски суфикс“.

Погледајмо још једном завршетак разматране пјесме: „Разбуди јих драга/ У град уведи јих/ У град Ниш наш славни/ На тој реци Чују/ Славни старославни.“

Претпосљедњи стих одређује положај Ниша: „У град Ниш наш славни/ На тој реци Чују…“ Нисмо пронашли ниједан докуменат, никакву карту у којој би био записан хидроним Чуј, или барем какво слично име на просторима јужне Европе. Подсјетимо се да нам почетак пјесме говори да је Чуј „на србској крајини“, а да се свака граница, разумљиво, насељавала и обезбјеђивала и на њој градови подизали, казују нам примјери србских војних крајина под Аустроугарском17. Дакле, Ниш о којем говори пјесма није европски, балкански, но исходни – индијски. И сасвим је разумљиво да у новом насељавању, у новој-старој отаџбини, неки град понесе име опјеваног и „славног старо-славног“ Ниша са далеке индијске ријеке Чуј.

Упоредимо пј. 266 – „Девојка са реке Чуј“ са нашом познатом народном пјесмом „Косовка дјевојка“18. Огроман је временски распон између ове двије пјесме, можда каквих 2500 година, те је могуће тражити само исходишна додирна мјеста.

Фердо Кикерец: КОСОВКА ДѢВОЈКА – прва верзија слике, Загреб, 1879.

И једна и друга пјесма имају исти садржај, приказ: тешко изгубљену битку и упечатљиво осликано разбојиште послије боја – претрпано избоденим и исјеченим јунацима и многим мртвим коњима – „бојем избијени/ Копљам избодени/ Стрелма истрељани/ Мач’ма исечени“ (пј. 266) – „онде ј’ пала крвца од јунака/ та доброме коњу до стремена, до стремена и до узенђије…“ („Косовка дјевојка“).

Оба боја су пресудна: изгубивши битку крај ријеке Чуј, Срби су почели значајније напуштати Индију – „Боје своје погубили/ Земље србске оставили/ И Инђију и Дунава.“

Косовским бојем Турцима су све србске земље постале доступне и отворене, а то је водило вишевјековном ропству и несагледивим посљедицама.

Необична дјевојка са ријеке Чуј одлази на разбојиште као и Косовка дјевојка. Косовка дјевојка „преврће по крви јунаке; ког јунака у животу нађе, умива га лађаном водицом“, а дјевојка са ријеке Чуј „водом одмара, те Чујем напаја, ладним Чујем реком, војне разбуђује, наше војне тужне, наше браниоце“.

Народни пјевач дао је Косовки дјевојки неуобичајену могућност: „ког јунака у животу нађе, причешћује вином црвенијем и залаже хљебом бијелијем“. У његовом појмовању старе вјере и хришћанства чини му се могућим да недужна дјевојка причешћује и тако оздрављује, или отвара рајска врата за јуначке душе честите, баш као што је некада и дјевојка са ријеке Чуј, или бијела вила како би рекао Нодило, купила са разбојишта „наше мртве војне, наше браниоце, злато нековато, алем неправљени“.

Дјевојка са ријеке Чуј чини још већа чудеса: она може „да видом извида, да ране залечи, да војне разбуди, наше мртве војне из мртвога санка, у град уведе”.

Нодило, анализирајући народне пјесме, тражећи у њима остатке старих вјеровања, каже о опјеваним вилама: „На крваво јуначко разбојиште слете се виле. Причају многи, како их је ви-дити, и послије битке, на јадовноме бојном пољу… Не врзу се виле од љутине и објести око јуначких љешина, већ их води милостива битка за сахрањивање њихово… Облијећу виле људе, те их опомињу какво је то тешко безакоње не дати мртвацима укопа“19. При крају поглавља о вилама Нодило, убрајајући Косовку дјевојку у виле, упоређује: „Видисмо да се у Eddi валкирија зове и valmeya, бојна дјевојка. Дакле, премда јој не чујемо вилина назива, бити ће да је бојна вила та Косовка дјевојка, јер је израз ‚Косовка дјевојка‘ као једно, (исто) у значењу, са ‚valmeya‘.“20

О „val-meyar“ дјевојкама, или бојним дјевојкама како преводи Нодило, на с. 497 пише: „То су непорочне дјевојке у служби вишњега Одина, па их Один шаље у сваку битку, да к себи, испод лазина палих људи, узму сваког јуначког прегаоца. Покојне ће јунаке испратити бојне дјевојке, дјевојке избирачице, с попришта у Валхалу, у Одинове високе дворе.“

У истом поглављу упоређујући србску и грчку вилу са ведском апсаром, Нодило истиче: „Мјерећи вилу хеленску и српску о ведичну апсару, ми можемо још боље процијенити сву изворност нашега мита о вилама. Грчке νύμφαι без сумње су српске и хрватске виле, у суштини. Носе оне на себи главна обиљежја наших вила… У погледу вила, код Грка наступа мијена са замашним развитком, дочим ми ето остадосмо вјерни чувари давне традиције аријске.“21

Наведимо још дијелове сватовске пјесме 344, у којој Јованова мајка тражи за свог тешко поломљеног јединца лијека:

…Мајка тражи по свету видаре,
Да излече болеснога Јова,
Ал’ видара у свем свету нема
до једине виле Самовиле…
Погодише тешку видарину,
Видарину за Јована болна…
Тако главе видарину тешку,
Тако главе тако углавише,
Вила Јови ране извидала…
(пј. 344 „Сватовске”22)

Лијечити тешке убојне ране понајбоље може вила – како је то чинила јунацима код ријеке Чуј, и јединцу Јовану, тако је народни пјевач упућује и на Косово равно да помаже србским јунацима.

Према једном косовском предању име Косовке дјевојке је било Санвила. То је вилинско име које би могли према логици србског именословља тумачити: Сан-вила, вила из сна, вила коју усни рањени ратник и она га походи и вида. Велибир Лазаревић је у својој обимној студији „Српски именослов“ записао: „Има и имена која се ретко појављују и за која се веома мало зна. Тако, по предању са Косова, косовка девојка је носила име Санвила. По њој је дато име Санвили Поповић (1954) архитек-ти из Београда, родом из Приштине.“23

Срби су иначе, како се до сада мислило, сачували поред Санвиле још шест вилинских имена: Андесила, Анђелија, Загоркиња, Јерисавља, Равијојла и Приморкиња. Међутим, у „Сватовским“ пјесмама налазимо још четири имена: Силничица (345), вила Живанија (346), Самовила (344, 346 и 348), Страовила („Страовила са Старе планине“, пј. 261) и једно мушко вилинско име Самовил („Самовил са Шар-планине“, пј. 261 и 346).

Наш велики етнолог Веселин Чајкановић је сматрао да предања и приче о вилама спадају у нашу најдубљу старину. Он је такође записао да су по старом србском вјеровању „бор и јела уопште често стан и елеменат вилин“24, те су тако имена Борка, Борика, Боринка, Јелка, Јелинка… прастара и вилинска.

Послије ишчитавања обију пјесама и њиховог упоређења, коначно се потврђује стара претпоставка коју је још Нодило изрекао прије више од једног вијека, да је постојало старо вјеровање, одржавано све доскора, да је послије боја долазила бијела вила да покупи са разбојишта душе изгинулих Срба и одведе их, прије свега као браниоце, у градове на србској крајини, граници. Овакво схватање је сагласно са религијом предака и подразумијева већу силу душе од моћи жива јунака и његова мача. Тако би и Косовка дјевојка, мада добро прилагођена новијем времену и хришћанском сагледавању, ипак била остатак из старе вјере.

Поређење народне пјесме „Косовка дјевојка“ и обредне „Дјевојка са ријеке Чуј“ наметнуло нам се одмах при првом читању. Вјерујемо да су се многим читаоцима читајући „Дјевојку са ријеке Чуј“ јављале помисли на Косовку дјевојку: иста тематика – пјевање о попришту послије велике битке, помињање исте главне личности – дјевојке која окрепљује и вида преживјеле јунаке, иста радња са судбоносним посљедицама – велико бојевање и тежак пораз, стварни догађаји у истом србском народу, али у различитим временима и на различитим мјестима растављеним огромном раздаљином.

Одломак из књиге Аљоше Бранкова Арсеновића Обредне пјесме древних Срба из Индије, Мирослав, Бѣоград, 2008.

Приредио Драган Буковички

Олга Нагорна: САН ПРѢ БИТКЕ

1 Због бољег праћења и лакшег повезивања радње, уопште за боље сналажење у тексту, дали смо уз број пјесме под којим је заведена у Збирци и наш наслов. То је углавном име које се јавља у пјесми („Сива Жива“, „Јак-цар“, „Вељи Чуј“) или читав стих који најбоље изражава главну мисао, радњу пјесме („Од Инђије до Хиндбана“, „Побели нам царе сву земљицу црну“, „У Инђији у Србији“).

2 Захваљујемо Дарји Трго Арсеновић на помоћи у проналажењу старијих географских и историогеографских карата и њиховом претраживању.

3 М. Милојевић, „Одломци историје Срба“, с. 30-33, дио II.

4 Упозорила нас је лектор В. Томић, да је р. Ганг у Индији женског рода, те да би био бољи назив – ГАНГА. До грешке у роду је дошло због превода са енглеског – „Ganges“.

5 Александар Лома „Пракосово – словенски и индоевропски корени српске епике“, с. 50-51.

6 О.М. Морошкин, „Историја критичког исљедовања о Русима и Словенима“, Санкт Петерсбург, 1843, с. 163-173; М. Милојевић, „Одломци историје Срба“, с. 41-42, дио I.

7 М. Милојевић, „Одломци историје Срба“, с. 42, дио I.

8 Из „Рецензије рукописа Б. и А. Арсеновића ‚Обредне пјесме старих Срба из Индије‘“.

9 М. Милојевић, „Одломци историје Срба“, с. 63, дио I.

10 М. Милојевић, „Одломци историје Срба“, с. 142-143, дио I.

11 Пјесма је из Мачве. Милојевић је испод пјесме записао: „Ова се песма пева у Мачви кад момчадија иде у коло“.

12 „Да вадом одморим, мајко“, Те вадом одмори, ћерко!“ – у ријечнику „Srbskohrvatsko-slovenski slovar“, Janko Jurančič, Državna Založba Slovenije, Ljubljana, 1986, под vada пише: „1. рок, термин: одгодити коме ваду – одгодити кому рок; 2. јарак: речна и поточна вода се разводи вадама.“ Очигледно да „вада“ из ријечника није иста „вада“ из пјесме. – Зато рецимо Академијин рѣчник (књига II), Потпуни рѣчник црквенословенског језика Григорија Ђаченка и Рѣчник старословенског језика Чешке академије наука дају, осѣм поменутих, још далеко шира и разноврснија значења именице вада: баук, утвара, приказа – вадина; мања грозница, језа; спор, грѣшка, клевета; оптужба; мѣсечница (код жена) и глагола вáдити: наводњавати; одводити вадом (воду); прокопавати, копати урезивати; оптуживати, опадати кога; вабити, призивати, оптуживати, жалити се на кога, клеветати, мучити, штетити… Корѣн рѣчи се може наћи у санскр. vad (звати, грдити) или vadh (оштећивати, озлеђивати, мучити) – прим. прир.  

13 В. Чајкановић, „Стара српска религија и митологија“, с. 116 и 184.

14 Интервју генерала Ратка Младића грчкој агенцији МЕГТА, објавио недељник НИН јула 1996. године.

15 М. Милојевић, „Одломци историје Срба“, с. 41, дио I.

16 У недјељнику НИН-у од 02.08.1996. прилог расправи о србофоним именима дао је и уредник Д. Јовановић у чланку „Нишава негде у Индији“. За топониме са завршетком иш др Петар Скок каже да је то „непродуктивни прасловенски суфикс – иш, који сам собом довољно говори о старости топонима (Др Петар Скок, „Топономастика Војводине“, Зборник Матице српске, Серија друштвених наука, 2, Н. Сад, 1951, 57-65; Вера Милосављевић, „Чувари имена“, ИПА Мирослав, Београд, 2004, с. 182).

17 Погледати часопис „Глас Сардоније“, бр. 5, специјални број из 1998, гдје је објављен „Српски Устав“ – „Statuta Valachorum“, Фердинанда II из 1630. год.

18 Вук Ст. Караџић, „Србске народне пјесме“, ИП Просвета, Београд, 1958, 4 тома, књ. 2, с. 306, пј. 50.

19 N. Nodilo, „Stara vjera Srba i Hrvata“, с. 494-495.

20Исто, с. 502.

21 N. Nodilo, „Stara vjera Srba i Hrvata“, с. 487-486.

22 Милош С. Милојевић, „Песме и обичаји укупног народа српскогII к. Сватовске“, Државна штампарија, Београд, 1870, с. 203.

23 Велибор Лазаревић, „Српски именослов“, IP Book Земун и Marso Нови Београд, 2001, с. 40.

24 В. Чајкановић, „Стара српска религија и митологија“, с. 231.

(Visited 60 times, 2 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *