Драган Буковички: ОТКРОВЕЊА СКРИВЕНЕ РУСИЈЕ

Традиционализам и молитвена ревност једновѣрце чини сродним с припадницима Богомољачког покрета, који је код Срба поникао из других разлога и у другом историјском тренутку, али због исте духовне глади

---

О руском старообредништву се код нас нѣдовољно зна и пише чак и у стручним и црквеним круговима, док широка српска јавност о датој теми, као и о узроцима и послѣдицама црквеног раскола у Русији срѣдином XVII вѣка има само мутну прѣдставу. А тај раскол – до данас нѣзацѣљена рана на тѣлу руске државе и Цркве – имао је далекосежне послѣдице нѣ само за даљи развој руског друштва, већ, посрѣдним путем, и на извѣсне токове српске историје.

Недавно је са благословом митрополита Симбирског и Новоспаског Лонгина у Србији изашла књига „Траговима скривене Русије“ Владимира Басенкова, која значајно попуњава празнине у нашем познавању историје братског народа. Књига нам истоврѣмено даје повода за повлачење нѣких историјских паралела. Кренимо редом.

Од IX вѣка и врѣмена светих Ћирила и Методија трајао је процес прѣвођења богослужбених књига са грчког на црквенословѣнски језик. Како се овим послом бављаху разни прѣводиоци и нѣзависно једни од других, веома брзо су се појавиле разне иначице у текстовима тѣх књига. Уједно се и језик прѣвода развијао и гранао. Осѣм тога, ни саме грчке рукописне богослужебне књиге у то доба нѣсу биле уједначене. Тек са појавом штампе јавља се могућност да се ова неуједначеност у књигама потре. И Грци су то уједначавање завршили у XVI вѣку.

На Руској земљи замашнији посао почиње с Иваном Грозним, за чије владавине се у Москви отвара прва штампарија, и с одлуком помѣсног Стоглавог сабора Руске Цркве 1551. да се свака нова књига сравњује с исправним оригиналом и у случају неисправности заплѣњује. У обзир су узимане првѣнствено словѣнске књиге – на Грке се још од врѣмена Фирентинске уније у руском друштву гледало као на јеретике, нѣдостојне да служе и моле се заједно с правовѣрним Русима. Ипак, узори бѣху одређени без јасних мѣрила, нѣрѣтко су за њих узимане новије књиге у којима су се намножиле прѣписивачке омашке, па је проблем неуједначених тумачења остао.

Поткрај истог вѣка са смрћу послѣдњег владара из династије Рјуриковића наступа Смутно врѣме, са бунама у народу, глађу, најездама Пољака и Швеђана и честим смѣнама самозванаца на руском прѣстолу. Већ за владавине цара Бориса Годунова однос према Грцима се мѣња на потпуно супротну страну. Идеја о Москви као Трећем Риму, присутна још у неколико послѣдњих поколѣња Рјуриковића, са смѣнама династија све више губи духовне, а добија земаљске, „реалполитичке“ обрисе: да би Москва заиста постала Трећи Рим, ваља најпрѣ ослободити Други Рим – Константинопољ, и ослободити православне од турског ига; као што је руски цар наслѣдник ромејских василевса и цар свѣх православних хришћана, тако и руски патријарх трѣба да се уподоби по части васелѣнским патријарсима, а Руска Црква настави традицију Васелѣнске (о томе смо наводећи увиде учених руских аутора већ писали у: „Стефан Дечански у Цар-књизи Ивана Грозног“, па да се нѣ бисмо понављали, упућујемо читаоца на тај чланак). Грци на руској земљи постепено почињу да се доживљавају нѣ као јеретици, већ као поробљена православна браћа, којој је неопходно помоћи. На културном и духовном пољу јача западни утѣцај, нарочито прѣко подручја Малорусије, која се налази дѣлом под пољско-литванском, дѣлом под турском влашћу; у црквеном погледу – под великим притиском католицизма с једне, а са друге стране подређена власти васелѣнског патријарха у Константинопољу.

Кијев је у то доба главни образовни центар православља. Малоруске духовне школе бѣху организоване потпуно по западним обрасцима. Упоредо с огорченом борбом против римокатолика и унијата за формалну равноправност, обновом и подизањем храмова, отварањем болница, оснивањем манастира – у православно учење продиру елементи римокатоличке схоластике и западњачког хуманизма, примају се Православљу потпуно туђи обреди и богословске идеје. Ово долажаше и од грчких богослужбених књига, на које се у Кијеву највише ослањаху; али оне су штампане у Венецији и већ бѣху прошле латинску „обраду“. Осѣм тога, овдѣ се већ образовао посебан, тзв. југозападноруски или кијевски извод црквенословѣнског језика; уједначавањем с московским изводом срѣдином XVII вѣка настаће новоцрквенословѣнска редакција, која се данас користи у руској, српској и бугарској Цркви.

Једноврѣмено, с присаједињењем Малорусије Руском царству, кијевски богослови добијају кључну улогу у црквеним реформама баш због своје оријентисаности на Грке. За нѣпуних сто година од Стоглавог сабора већи дѣо руског духовног и световног племства прѣшао је пут од потпуног одбацивања Васелѣнске Цркве као јеретичке до њеног прихватања као главног ауторитета међу источним хришћанским Црквама и уподобљавања истој.

Реформе достижу врхунац у доба патријарха Никона, те се зато најчешће и везују за његово име. Јеретицима у очима реформатора постају сопствени прѣци, на чији начин вѣровања је бачено проклетство. Насилно наметање служабника „поправљених“ на основу крајње сумњивих извора и нових обичаја изазива жесток отпор дѣла свештенства и вѣрног народа. Почело је узајамно анатемисање, а затѣм и спаљивање „јеретичких“ књига, прогони и мучења „бунтовника“. Прорадила су бичевања, ломаче и мачеви. Тако је, по нѣким процѣнама, у први мах близу половине становништва царства стављено изван закона.

Реформе су настављене и послѣ свргавања патријарха Никона, све до краја XVII вѣка и укидања патријаршије од стране цара Петра I. Исправљање књига једноставно је прѣкинуто, и од тада се руске богослужбене књиге штампају неизмѣњене, са свѣм нѣтачностима, нѣјасноћама, па чак и техничким грѣшкама (свешт. Михаил Желтов). Питања због којих је реформа покретана остала су нѣрѣшена – као што нѣрѣшена осташе и послѣ Стоглавог сабора.

Број старообредника се послѣ отворених прогона, услѣд сваковрсних притисака, врѣменом смањивао, али је и даље остајао знатан: у XVIII вѣку чинили су трећину становништва Русије, почетком ХХ вѣка – око петине. Наставили су да живе као грађани другог реда, по „завѣтима свете старине“ и лишени архипастирске бриге. Пошто „у сто села има сто обичаја“, старообредништво се врѣменом по својој вѣроучитељској и обредној пракси грана на десетине праваца и групација – тзв. сагласја.

Код старообредника постоји увѣреност да су они баштиници и старе српске обредности, пошто се до данас у богослужењу држе књига нормираних на основу Законоправила светог Саве. Ово убѣђење старообредника има утемељење у историји.

Премда се почетак српско-руских односа по навици ставља у доба светог Саве, историја тѣх односа је кудикамо старија. Новија археолошка истраживања Ђорђа Јанковића те односе помѣрају у рани Срѣдњи вѣк. Чини се да и нѣка руска прѣдања говоре у прилог Јанковићевим налазима. Најзад, Српска патријаршија бѣјаше једина у православном свѣту која ни на који начин нѣ учествоваше на Фирентинском сабору, и то у тешким условима окупације Србије, нѣпуних 20 година прѣ њеног коначног пада. Ова чињеница свакако је морала допринѣти угледу Срба и њихове Цркве у руским очима – барем онолико колико је грчком угледу штетила.

Културолошки, духовни утѣцај по свему судећи је, дакле, кроз читав Срѣдњи вѣк углавном ишао од Балкана ка Руским земљама. Клатно тог утѣцаја се на прѣлазу XVI у XVII вѣк почело враћати у обратном смѣру. У књигама припадника Рачанске школе – послѣдњег упоришта светосавске писмености – у језику српскословѣнског извода већ тада се примѣћиваху трагови извѣсне русизације. У самом богослужењу се осѣћаше утѣцај и Кијева и Москве. Примѣтан је напор да се руско новообредништво и старообредништво нѣкако уклопе у сопствену традицију и поимање духовности. Забѣлѣжено је ипак да је српском духовништву старообредништво било ближе, што и нѣ чуди: клонило се, баш као и српско Православље, нових грчких и латинских утѣцаја, имајући главно извориште у старим српским књигама. За Србе, међутѣм, у ионако тешким условима туђинског – турског и латинског – ропства нѣје имало мѣста ватреним распрама поводом обредних и обичајних подробности. Без обзира на жилав отпор на самом Балкану, католички утѣцај на Србе ипак је текао заобилазним путем – прѣко Кијева. Исламизација тада такође узима маха. Послѣ полома српске Цркве и народа у Великом турском рату 1683-1689, гашења Рачанске школе – послѣдњег стожера памћења изворне светосавске духовности и укидања патријаршије срѣдином XVIII вѣка, новообредништво се свеконачно укорѣњује и у српској Цркви.

Што се руске Цркве тиче – наравно да је на обе сукобљене стране од почетка било људи свѣсних погубности насталог раскола и рȁдих да се исти прѣвазиђе. Са стране старообредника у другој половини XVIII вѣка се јавља један такав покрет, који ће у врѣме цара Павла добити назив једновѣрје. У најкраћем, једновѣрци су признавали хијерархијску надлѣжност „новообредне“ Руске Православне Цркве, а њима је заузврат признато право да се моле по старим богослужбеним књигама и обреду, те да живе по својим староруским обичајима. На тај начин једновѣрје је трѣбало да постане мост за поновно уједињавање руског народа.

Тај процес ипак нѣје текао глатко. Већи дѣо, како хијерархије РПЦ, тако и старообредника на једновѣрце гледа сумњичаво. За прве они нѣсу пуноврѣдни православци, за друге су „издајници“, за обоје – својеврсни унијати. У првим годинама ХХ вѣка велики покровитељ једновѣрја постаје тадашњи архиепископ Волински Антоније (Храповицки), који ће послѣ Великог рата у Срѣмским Карловцима стати на чело Руске Православне заграничне Цркве.

Једновѣрје је изједначено у правима тек у најтежем тренутку, током одржавања Светог сабора Православне русијске Цркве 1917-18. године – првом од краја XVII столѣћа – када је обновљена патријаршија. Једновѣрци тада добијају своје прве епископе. Бољшевици ће ускоро десетковати и новообреднике и старообреднике. Већина једновѣрских епископа је страдала у прогонима Цркве до II свѣтског рата. Нѣки од њих су касније причислени лику светих мученика РПЦ. Послѣ тога рад једновѣрских парохија замире све до 80-година ХХ вѣка.

Најзад, на Помѣсном сабору РПЦ 1971. године стари обред је свеконачно признат једнако спасоносним с новим, реформе из XVII вѣка оцѣњене као нѣпотрѣбне и насилне, а клетве са старих обреда и вѣрника који се њих држе скинуте. Педесетогодишњици овог догађаја посвећена је књига Владимира Басенкова.

Пошто смо се упознали с историјатом прѣдмета, рѣћи ћемо нѣколико рѣчи о самој књизи и томе чиме би она још, осѣм бољег упознавања с једним важним дѣлом историје братског народа, могла бити занимљива српском читаоцу.

„Траговима скривене Русије“ отварају кратке уводне рѣчи митрополита симбирског и новоспаског РПЦ Лонгина и епископа каракаског и јужноамеричког РПЗЦ Јована, који је иначе задужен за духовно старање о једновѣрцима. Митрополит Лонгин истиче заслугу једновѣраца за очување вѣковног руског прѣдања и једноставност с којом је грађа изложена, изражавајући наду да ће књига бити занимљива најширем кругу читалаца. Епископ Јован се нада да ће књига подстаћи оне старообреднике који се налазе изван Православне Цркве да буду нѣ само вѣрни древним прѣдањима, него и саборности јединствене Православне Цркве, истичући тако њен мисионарски потенцијал.

Владимир Басенков је писац и публициста, јавни радник, истраживач саврѣмене хришћанске културе и руководилац Симбирског епархијског Центра за староруску богослужбену традицију. По образовању је магистар теологије и економиста. У свом прѣдговору књизи он обавѣштава читаоца да ће о једновѣрској заједници говорити с тачке гледишта једног вѣрујућег човѣка, православног старобредника.

Књига заправо прѣдставља зборник чланака које је аутор послѣдњих година објављивао на руским православним порталима. Понѣшто од тога је до печатања српског прѣвода књиге у другој половини 2021. било објављено у Словѣнском вѣснику и још неким порталима у Србији.

Грађа је распоређена у пет цѣлина под насловима: „Једноверје – старообредништво у Руској Православној Цркви“, „Трагедија руског раскола“, „Историјска шанса за једноверје“, „Стубови древне Русије у 20. веку“ и „Откривамо скривену Русију“. На нѣшто више од стотину страница у низу тако груписаних чланака изложена је историја старообредништва уопште и једновѣрја у својој посебности. У излагању аутор користи више различитих приступа: од историографског и богословског до класичне новинске репортаже, биографије, интервјуа и путописа. Све то написано је питким новинарским стилом.

Тако у првој, највећој цѣлини, аутор говори о начину живота једновѣраца нѣкад и сад, њиховом молитвеном правилу, свакидашњем и црквеном животу, историји настанка и трајања једновѣрја и будућим перспективама заједнице – све то с навођењем докумената битних за дубље разумѣвање прѣдмета истраживања и конкретних, саврѣмених живих примѣра из једновѣрског домаћег, породичног и црквеног живота.

У другој цѣлини о узроцима руског црквеног и народног раскола је испричано кроз прѣплетене животописе двојице главних актера – патријарха Никона и протопопа Авакума. Први ће бити свргнут с патријаршијског прѣстола и рашчињен, а други спаљен. Указује се да су црквене реформе до Никона и од Никона имале сасвѣм различит карактер, на улогу Ватикана и језуита у цѣлој причи. Слѣди објашњавање карактера реформе, навођење и објашњавање нѣких мѣста у богослужбеним књигама која су прѣтрпѣла измѣне и постала прѣдмет спорова.

Даље се одговара на питање због чега су једновѣрцима потрѣбни сопствени епископи, о мисионарском потенцијалу једновѣрја.

У четвртој цѣлини дати су животописи двојице истакнутих једновѣраца: првог једновѣрског епископа, светог новомученика и исповѣдника Симона (Шљејова) и кнеза Алексѣја Ухтомског, у монаштву Алимпија и епископа Охтенског, физиолога и редовног члана Академије наука СССР, потомка Рјуриковића.

Књигу затвара прѣглед низа једновѣрских општина у европском дѣлу Русије, закључен интервјуом с јерејем Серафимом Вингом, старѣшином једновѣрске заједнице и цркве светог Николе у Единбороу, америчка држава Пенсилванија.

Остаје нам да одговоримо на питање: чиме би се искуство православног старообредништва могло учинити занимљивим и корисним у духовном животу православног Србина?

Већ у ауторском прѣдговору књиге, Басенков каже: „Старообредништво је вештина преживљавања са Богом у свим условима. Једноверје је умеће живота у хармонији са целим светом уз верност Христу“. И заиста, искуство старообредника, бар у првих пола вѣка трајања „црквених реформи“, упоредиво је по суровости с искуством Срба под исламском, отоманском влашћу. Па и онда када су отворени прогони прѣстали, старообредници су остали „сумњиви елемент“ у руском друштву, изложени сваковрсним притисцима: њихови бракови нѣсу признавани, па су и дѣца старообредника сматрана ванбрачном, плаћали су веће порезе, лишавани могућности рада у државној служби. Зарад опстанка морали су да улажу већи труд од осталих својих сународника, једини поуздани ослонац могли су наћи у оквирима своје заједнице. Врѣменом се код њих развио снажан осѣћај прѣдузетништва, заједништва и узајамности, што је донѣло своје плодове: око 60% капитала у царској Русији припадало је трговцима-старообредницима. Са друге стране, баш ове особине довеле су православне старообреднике до практично потпуног уништења у совѣтском периоду. Њихова чврстина у вѣри, укорѣњеност у народној традицији, безнагодбеност са безбожничком влашћу изазивала је посебну пизму код „твораца новог човѣка и друштва“, па су и репресије према једновѣрцима биле суровије него према новообредницима.

Стога данас међу православним старообредницима готово да нѣма оних изворних, који су то постали рођењем, породичним наслѣђем. Једновѣрске општине сада чине махом људи окренути традицији, склони освѣшћенијој и темељнијој властитој молитвеној и обредној пракси, који су утољење својим духовним потрѣбама нашли у искуству прѣдака. Овај традиционализам и молитвена ревност једновѣрце чини сродним с припадницима Богомољачког покрета, који је код Срба поникао из других разлога и у другом историјском тренутку, али због исте духовне глади. И једни и други живе полумонашки у свѣту, много полажу на домаћу, кућну молитву, на коју одвајају и до 6 сати дневно. И оба покрета су поникла из народа. Код једновѣраца је развијен читав дневни круг богослужења „мирским (свѣтовним) чином”, које могу вршити мирјани у нѣдостатку свештеника. Ово може бити од огромног значаја за православне вѣрнике у тешким врѣменима која нас очекују, пошто ни држање значајног дѣла свештенства поводом тзв. „корона пандемије“ нѣ допушта да се у будућност гледа кроз ружичасте наочаре. А тек су права искушења прѣд нама.

Духовну паску над Богомољачким покретом у своје доба је на себе преузео најбољи епископ од врѣмена светога Саве – Николај Жички и Охридски. Искуство је показало да су богомољци, без обзира на сва оспоравања и ниподаштавања били сô српске Цркве, давши нѣмѣрљив допринос њеном опстанку након II свѣтског рата, попуњавајући собом редове прорѣђеног свештенства и монаштва. Послѣ владике Николаја бригу о њима је преузео његов синовац, владика шабачко-ваљевски Јован (1912-1989).

Прѣпуштени сами себѣ, православни боготражитељи лако могу, попут нѣких старообредних група беспоповског сагласја у Русији, склизнути у секташтво. Око себе можемо видѣти много свѣдочећих нам ово примѣра, нѣрѣтко и с трагичним послѣдицама. Док за то још има могућности, ваљало би да се нађе нѣки владика који би преузео духовну паску над саврѣменим богомољцима. Богомољачки покрет у Срба је данас далеко од нѣгдањег јединства и масовности, али он постоји, као што ће увѣк бити људи „ништих духом“, који у Цркви траже нѣшто више од нѣдѣљних и празничних служби у храму, поврѣмених ходочашћа и пригодних бесѣда. Напослѣтку – ко зна? – можда нам упознавање са старообредном православном баштином заиста дâ кључ за поновно откривање и разумѣвање нѣких појединости древне светосавске традиције, историје, језика и побожности наших давних прѣдака?