Никола Коља Пејаковић: ЖЕЛЕ ДА НАШЕ ВЕРОВАЊЕ У ИСУСА ХРИСТА ПРЕДСТАВЕ КАО ЗАТУЦАНОСТ И НЕЗНАЊЕ

– Говор на свечаној академији поводом Дана Републике Српске.


ДАНАС је Дан Републике Српске, за неке само још један обичан дан, али за нас преважан, рекао је позоришни редитељ и сценариста Никола Коља Пејаковић на свечаној академији поводом Дана Републике, која се одржава у Бањалуци.

– Верујем да свака реч коју неко изговори, свако дело које учини, сваки покрет који начини свесно или несвесно, све је то исповест. Јавно исповедање пред људима и пред Богом, откривање своје личности и унутрашњих стања. Сваки свесни звук који изађе из човека, свака слика, све што напише све је то његов дубински портрет, његова мистична исповест. Стајали пред људима или пред Богом живим све је исповедање. И када човек у својој заблуди изабере да лаже он само говори истину о својој лажљивости. На нама је да живимо и говоримо без страха. Данима сам размишљао о чему бих могао да говорим. Схватио сам да би требало да говорим о темама које ме као цунами потопе сваке године када дође овај дан. Могао бих да говорим о томе шта је задесило наш српски народ од краја Другог светског рата до данас. Да набрајам невиђене злочине и ране које смо сами себи нанели и које су нам други нанели. Да причам о разарању наше националне народне библиотеке на Косанчићевом венцу, о том културном и интелектуалном геноциду прве врсте. О ћоравим кутијама које су уследиле, о стрељањима по Београду, о убијању по Србији оних који нису хтели да служе новој комунистичкој вери, и новом вођи чије име не желим ни да поменем. Или о забрани коју су након краја рата потписали наши српски кадрови да се Срби не смеју враћати на своје огњиште, на своју земљу на Косово и Метохију и да је ово данас само наплата тих потеза, те неслућене издаје која је трајала пола века. Могао бих да причам о односу према нашој СПЦ, о злочинима против свештенства, о на силу и на суво обријаним калуђерима и свештеницима. О голом отоку, о идеолошким заблудама. Могао бих да причам о Ћопићу, Андрићу, Селимовићу, о великима који су пристали да буду део социјалистичког друштва које се по свему што знамо данас могло назвати диктатура. Парадоксално, комунисти су то признавали и поносили се тиме, признавајући то у заносу надахнутом називали диктатура пролетеријата. Могао бих да причам о њиховим мотивима, страшним тајнама, о њиховим мукама, а све им је што се мене тиче опроштено.

Могао бих да причам о завери против српског народа на крају 20 века. Завери коју смо сами спроводили против себе, а коју су водили други. Могао бих да причам о демонски смишљеном медијском рату против Срба, о санкцијама 90-тих, о невиђеној неправди и бомбардовању и силама мрака који се не боје Бога и које користе своју наказну памет, свој хохштаплерај и нашу неописиву глупост да нам науде. Могао бих да причам о Међународном праву, двоструким стандардима и притисцима, о претњама и неправдама које су као таласи неуморно запљускивали и запљускују Србију и Републику Српску. Могао бих и да нас подсетим на речи Саве Текелије који је упозоравао колико је опасно делити Србе на Далматинце, Шумадинце, Црногорце и тако даље. Ми ту несрећу коју је Сава предвидео управо живимо. Од надимка до народа један је мали корак. Од наречја до речника језика још мањи. Могао бих да говорим о потреби да сви свима опростимо јер другог излаза нема. Не можемо да заборавимо, али морамо да опростимо, јер како судимо тако ће нам се и судити. Опраштања никад доста, као и смирења, као и покајања.

Могао бих да говорим о ружно петоколонашком делу српске интелектуалне елите која је у тренутку када су Срби почетком 90-тих одређени да буду лоши момци, а признајем да смо им се и ми сами лепо наместили и пружили прилику да нас нагрде, пожурила да се изјасни као проевропска либерална потенцирајући да су они више Југословени него Срби, настављајући да живе ту проклету српску заблуду. Могао бих све да нас опоменем како је та гангренозна болест самоиздаја и самошовинизма захватила тужно велики део српског бића. Могао бих да испричам невероватну причу о тој нашој браћи која нажалост и даље певају у том светском хору србомрзаца и траже да Република Српска и Република Србија ураде ово или оно, да клекну овако или онако, да признају ово или оно, да се понизе и на крају ако је икако могуће избаце српско име. Или, најбоље би било заувек нестану. Напори оних који воде овај свет и наше браће која им помажу имају за циљ да нам наметну наопаку логику, да наш ДНК, нашу савест и свест, нашу здраву памет, очињи вид растопе у високим пећима новог светског поретка. Да се наругају нашем патриотизму, љубави према отаџбини и да цинизмом натопе нашу оданост косовском завету и светосављу и да наше веровање у Исуса Христа представе као затуцаност и незнање. У духу толеранције говоре нам “видите, јесте да су два и два четири, али број пет се љути. Дајте да два и два некада буде пет. Покажите некада толеранцију”. Ја овде не говорим о људима већ о идејама. О идејама и плановима да нам униште логику, да нас преуме и натерају да прихватимо неприхватљиво – рекао је Коља.

Наша култура живота је на коленима, упозорава он.

– Проблем је што нас убеђују да ту треба да останемо и да нам нема спаса – додаје Пејаковић на свечаној академији.

Пејаковић је додао треба да сви заједно чувамо једну једину – Републику Српску.

– Желим само да не буде рата. Да не буде плача, шкргута зуба и страха. Страха не сме бити. Јер гориво за рат је страх. Што се тиче народа на Балкану довољно је рећи – не ради другоме оно што не би волео да тај неко ради теби. Тако једноставно и јасно правило. Иштимо мир и само мир. Ништа нам друго не треба. Ни хлеба нам не треба толико колико нам треба мир. Спокојан човек може бити и гладан, али онај који живи у страху њему није ни до хлеба ни до воде ни до живота – рекао је Пејаковић.

Изглед, коректура и опрема текста: Словѣнски вѣстник

. . .

Изворник: ИСКРА

(Visited 92 times, 1 visits today)

Зоран Туцаковић

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *