Зоран Туцаковић: ТЕМЕЉНА НАЧЕЛА ПСИХОЛОГИЈЕ ЗНАЊА (2) – Н. МИЛОШЕВИЋ

У претходном тексту увидели смо како Никола Милошевић сагледава природу односа извантеоријских чинилаца и философских творевина (односно теоријских структура). Минуциозно је покојни академик сецирао реметилачки утицај извантеоријских фактора, поткрепљујући то примерима из теоријских и духовних творевина познатих мислилаца, при чему нас упућује на спознају постојања везе између противречности неке теоријске творевине и реметилачког утицаја неког извантеоријског чиниоца. У том светлу уочљив је начин на који поједини аутори деформишу предмет (објекат) спознаје, што узрокује да њихове творевине имају редукционистичка и манихејска обележја. Посебно су упечатљиви примери оправдавања и „утемељења“ побуда теоријским рационализацијама, и приступ који омогућава сагледавање скривених циљева, мотива и намера на основу утврђених противречности у теоријским структурама и духовним творевинама, при чему је Н. Милошевић посебну пажњу посветио Платоновом делу, показујући важност и значај функционалне анализе у том расветљавању.

---

– IX –

У намери да нам објасни подручје захватања психологије и социологије знања у друштвену стварност, Н. Милошевић нас упознаје са основним поставкама у теоријској творевини оснивача социологије знања Карла Манхајма. Већ на почетку текста посвећеног Манхајму, аутору дела „Идеологија и утопија“, наш мислилац нам предочава кључне слабости Манхајмовог приступа знању. Оснивач социологије знања није допринео решавању проблема одређивања степена и врсте зависности духовних творевина од извандуховних чинилаца. Један од тумача Манхајмовог дела, Паул Кечкемети, навео је да овај аутор није објаснио шта је подразумевао под егзистенцијалном детерминисаношћу, односно на коју је врсту детерминације мислио. Кечкемети, ипак, извлачи закључак да Манхајм „није прихватао ригидни, каузални детерминизам“, и да је расветљавао начин „на који неко питање детерминише неки одговор“. Роберт Мертон, помињан у претходном тексту, такође указује на то да Манхајм није успео „да спецификује тип или начин односа друштвених структура и знања“.

Професор Милошевић нам на правом месту скреће пажњу на нужност разликовања два (од више могућих) значења појма узрока: Зависност механичког типа (постојећа у свету неорганске природе) и јача зависност, која настаје „онда кад неки вантеоријски чинилац битно нарушава унутрашњу логику духовне творевине, или пак кад сазнајну оптику битно деформише потирањем свих разлика у предмету спознаје“. Заиста је чудно да ниједан социолог знања није проникао у постојање овакве врсте зависности. Н. Милошевић, при том, ипак чува дигнитет Манхајма, наводећи да су његови критичари пренебрегли постојање извесних прецизнијих одредби појма детерминације у неким Манхајмовим делима. Примера ради, Манхајм је на једном месту записао да социологија знања „истражује функционалну зависност сваког интелектуалног становишта од диференциране друштвене групне стварности што се иза тог становишта налази“. На основу и неких других Манхајмових записа могуће је закључити да је овај аутор на уму имао само слабију врсту зависности, при чему се критички одређивао према две верзије социологије знања. Заговорници прве верзије мисле да се побија претензија на важење неког исказа ако је он условљен становиштем, тако да од социолошког приписивања стварају „или орган за разарање противничког гледишта, или орган за опште разарање“. Присталице друге струје сматрају да приписивање „ништа не говори о истинитости неког исказа, јер генеза неке истине не може да утиче на њено важење“. Међутим, Манхајм у приказу прве верзије (струје) произвољно користи термин „условљеност“, пошто тај термин указује на слабије облике зависности, док је у суштини реч о тзв. социологизму – социолошкој варијанти редукционизма, односно недопуштеној генерализацији јачег облика зависности, при чему се априорно одбацује иманентна анализа. Код друге струје уочљиво је порицање зависности духовних творевина од извандуховних чинилаца. Но, из чињенице да нам генеза неког теоријског исказа не може ништа релевантно казати о његовој истинитости, не може се извлачити закључак да извантеоријски фактори не могу пресудно одређивати физиономију духовне творевине на чији су настанак утицали.

Заиста је важно разлучити проблем генезе и проблем зависности теоријских структура од социјалних и психичких чинилаца. У појединим Манхајмовим напоменама постоји ово разликовање. У вези са социјалним чиниоцима, Манхајм је становишта да „историјски, друштвени процес за већину области знања може имати конститутиван значај“. Манхајм задатак социологије знања види у откривању партикуларног карактера теоријских исказа, при чему под партикуларизовањем подразумева „исечак из тоталне стварности“. Становиште се поистовећује са теоријском осматрачницом са које се види само један „исечак“ предмета спознаје. Партикуларност сазнајне оптике тако подразумева и шансу (конкретни исечак стварности бива видљив само из перспективе одређеног становишта), и ограничење (нека друга раван предмета спознаје не може се уочити из ове перспективе).

* * * * *
„Зависност извесне теоријске оптике од извантеоријских чинилаца јавља се, дакле, по Манхајму, само у облику једностраности саме те оптике. Другим речима, из одређене перспективе види се једино одређени „исечак“ предмета спознаје, али „слика“ тог исечка као таква не носи на себи траг неких битнијих деформација. Тако су оба она кључна облика деформисања предмета спознаје што смо их овде анализовали остала потпуно изван Манхајмовог теоријског видокруга.“

– X –

Из Манхајмове концепције партикуларности сазнајних оптика проистиче и његово схватање структуре аспеката, којом се „означава начин на који неко види једну ствар, шта уочава у њој и како у мишљењу конструише одређено стање ствари“. Никола Милошевић на примеру Манхајмовог виђења конзервативног „стила мишљења“ проверава одрживост његове концепције партикуларног карактера теоријских оптика. Манхајм као кохерентне визије света види и сазнајни стил мишљења у знаку појма механизма, и у знаку појма организма, а као основно обележје конзервативног мишљења наводи његов „квалитативни карактер“, при чему се нагласак даје на конкретно уместо на апстрактно, а предност органским друштвеним целинама над целинама типа агломерација. Међутим, Н. Милошевић основано истиче да „конзервативни“ мислиоци „конкретно претпостављају апстрактном само на нивоу врсних појмова“, те да су за њих конкретни „једино нација, држава и томе сличне врсне категорије, а родни појам човечанства обична је апстракција“, као што је то, уосталом, и грађанин, и појединац који се своди на део „органских целина“. За поменуте мислиоце конкретно постоји „само на нивоу једне посебне апстракције“. Таква очигледно противречна конструкција (имајући у виду да су стварно конкретни једино људи од крви и меса) није била уочљива за Манхајма, који је у конзервативној теоријској оптици „спознао“ некакав кохерентан поглед на свет. Наравно да су тек пуке конструкције оно што речени мислиоци називају „органским целинама“. Због тога отпада Манхајмова оцена о конзервативном стилу мишљења као „квалитативном“, пошто се то наводно „квалитативно“ јавља само као политички инструмент у теоријским обрачунима са неистомишљеницима.

Такав „квалитативни стил мишљења“ уочљив је и у Ничеовој натуралистичкој философији, јер за немачког мислиоца национални организми представљају једину праву реалност. Све вредности и богатство Немачке своде се на немачки национални мит, а довођењем у сумњу митске окоснице једне културе губи та култура своју природну снагу. Сличан пример недоследности и тенденције ка поништавању разлика у предмету спознаје може се увидети и у философији историје Освалда Шпенглера, где постоје „само конкретне, органске целине – културе“, као друштвени организми, док је појам човечанства апстракција. Н. Милошевић разложно указује на противречност и редукционизам такве философије, пошто се и ту пориче реалитет „управо оном што је најреалније – конкретном човеку, појединцу“, а са друге стране појам културе изводи се из једног јединог исконструисаног обележја.

Зато не чуди Шпенглерово сагледавање некакве „етике Запада“ и „фаустовског начела“, његово поистовећивање гледишта Лутера и Ничеа, папе и дарвиниста, социјалиста и језуита, стaвљање у исту раван учења Ничеа и Шопенхауера (при чему се занемарује Шопенхауерово теоријско одрицање воље за животом, а као битно истиче то што поменути мислилац осећа свет као „вољу, покрет, силу правац“). Наравно да овде изостаје придавање значаја разлици у начину сагледавања принципа воље; у страну се гура Шопенхауерово виђење воље као најниже категорије на лествици вредности, и као начела које се мора елиминисати „личним, светачким подвигом“, баш као што се занемарује Ничеово истицање воље као највишег етичког начела и суштинског обележја стварности.

– XI –

Напред наведено илуструје сву проблематичност Манхајмовог гледишта о стиловима мишљења као једностраним сазнајним оптикама помоћу којих се откривају поједини исечци стварности. Но, противречност у структури конзервативног становишта може се сагледати и у другим примерима, где год је дошло до преплитања квалитативног (натуралистичког) и квантитативног (механицистичког) приступа у теоријској оптици.

Тако Константин Леонтјев државу види као дрво које пуни развој достиже „покоравајући се извесном тајанственом, од човека независном, деспотском налогу“, да би касније државу упоредио са машином коју су сачинили људи, али која их обухвата као „точкове, полуге, шрафове, атоме“, и повратно их изграђује и обликује. У држави Леонтјева човек тако бива „и механичар и творац и објекат државне целине“.

Лако је запазити противречност и нелогичност, пошто држава не може да буде друштвени организам ако је дефинишемо као машину којом људи управљају и у којој су они сами точкови (тада држава може да буде само друштвени механизам); такође, ако државу представљамо као дрво због особина склопа и развоја, јасно је да је видимо као организам, а не као механизам. Све противречности постају објашњиве када у несагласним ставовима изнађемо заједнички функционални именитељ. У овом случају, то је мотивисаност Леонтјева да се теоријски обрачуна са политичким опонентима који се позивају на ауторитет науке – зато му је био потребан „квалитативни“, натуралистички приступ. Отуда и његова оцена да је глупо бити реалист у области геологије, физике и ботанике, а потом се преметнути у „утилитарног сањара“ на прагу социологије; отуда и његово дефинисање философије либерализма као философије времена старости и смрти (пошто у држави којој предстоји смрт услед старости царују демократска, егалитарна и либерална начела); либерална пракса се представља „као облик распадања друштвеног организма Запада и његово разлагање у оно неорганско, механичко и мртво“.

Пред такав распад друштвеног организма, по Леонтјеву, сви (и све) постају једнаки и слични; индивидуализам, либерално схваћен, заправо потире начело личне самосвојности, па отуда и оцена да „индивидуализам уништава индивидуалност људи, покрајина и народа“. Али, Леонтјев је западао у недоследност кад год је посезао за механицистичким аргументима, хвалећи репресивне мере у управљању државом, и тврдећи да политика има своје законе независне од моралних, те да се без насиља не може, односно да је неопходна „гвоздена рукавица“. Страх, суровост, чак и немилосрдност државе нужни су зато што је друштво „сиромашно мишљу и претерано подложно страстима“. Јасно се изражава противречност и недоследност, имајући у виду да гледање на друштво као на организам искључује регулацију унутрашњих односа путем принуде.

– XII –

Основано и аргументовано Н. Милошевић устврђује да појам организма подразумева односе унутрашњег а не спољашњег типа, и да односи унутрашњег типа искључују било какво насиље, док принуда може бити само нешто спољашње, „што нарушава и ремети спонтано јединство неке органске целине“. Свестан слабих места у свом учењу, Леонтјев је посезао за натуралистичким покрићем у виду неравноправности у природи, природним законима и божанским правом које је у сагласности са њима. Али, немогућа је сила, тј. насиље, као начин за успостављање неравноправних односа унутар самих организама као таквих. „Преношење логике силе на унутрашњу логику појединачних органских целина, заправо је само једна механицистичка интерпретација нарочите врсте“.

Сагледавајући у страху кључно средство технике управљања, Леонтјев му придаје значај чиниоца који задржава пропадање нација, чак и онда ка оно „постаје неизбежно у мање или више далекој будућности“, служећи се мотивима из органског света у тврдњи да Русију треба „макар мало заледити, да не би почела да трули“. Залеђивање се, наравно, односи на сузбијање либералних идеја. Но, следећи логику да сваком друштву, у складу са органским законима, следе фазе младости, зрелости и старости, можемо да истинито сагледамо као механицистички приступ сваки покушај заустављања или успоравања наведеног природног процеса.

Претходно поменути заједнички функционални именитељ свих противречности и несагласности у учењу Леонтјева налази се у његовом пориву „да оправда и учврсти један изразито репресивни политички поредак“. На основу изложеног Н. Милошевић закључује да натуралистичка (квалитативна) оптика Леонтјеву служи као нека врста мање провидног покрића – рационализације за његов „апологетски наук“, садржан у ставу да је опредељење за царистички самодржавни поредак израз трезвеног уверења заснованог на највишим научним стандардима. Иста склоност уочљива је и код позитивистичких и код комунистичких теоретичара. Закључује се да је натуралистичка аналогија служила конзервативним мислиоцима само до извесне границе, како би се „научно“ поткрепило опредељење за деспотско управљање и „научно“ оправдале деспотске државне творевине са поданицима као несамосталним деловима једне органске целине.

– XIII –

Када би се натуралистичка аналогија врхунила у своме логичном крају, устврдили бисмо нужност да односи унутар друштвених и државних организама буду спонтано регулисани, баш као у природи. Смешна би и апсурдна била тврдња да се функционисање органа усмерава путем принуде, а погубан би био сваки „спољашњи, насилни, механички захват у ову логику спонтанитета“. Конзервативни мислиоци су, дакле, полазили од аналогије са органским целинама, али су одбацивали „сваку аналогију са спонтаним фукционисањем појединачних организама у природи“. Оваква противречност указује на тип теоријске рационализације којој прибегавају конзервативни мислиоци, односно на скривене побуде њихових теоријских и духовних конструкција.

Никола Милошевић се на крају „Темељних начела психологије знања“ поново враћа мањкавостима социологије знања у светлу теоријских постигнућа њеног оснивача Карла Манхајма. Постоје несумњиве, стварне разлике у сазнајном домашају појединих теоријских становишта; по Манхајму, као што је већ било речи, различити исечци друштвене стварности бивају видљиви „из перспективе супротстављених теоријских оптика“. Следи да су, у том смислу, те супротстављене оптике „равноправне у својој једностраности“, а та је равноправност Манхајму потребна ради синтезе свих опречних гледишта, инспирисане Хегеловом дијалектичком конструкцијом.

* * * * *
„Управо зато и фактичка неједнакост сазнајног домашаја различитих теоријских оптика, као и неједнакост тог домашаја унутар њих самих, доводи у питање становиште утемељивача социологије знања.“
____________________

Претходни текст: Темељна начела психологије знања (1)