Раде Јанковић: ОД ИДЕНТИТЕТА КА СОПСТВУ

Шта значи и чему служи овај циркус под називом „Будућност Србије“? Ја немам дилему: то је наставак комунистичке квазиесхатологије „о рају на земљи“ у режији једне необољшевичке, криптокомунистичке клике, само са једним циљем: да се помућена свест овог народа одржи на достигнутом нивоу.


Раде ЈАНКОВИЋ

1.

Ево шта је проблем: можемо ли, смемо ли да говоримо о идентитету у контексту са православљем? Није ли нонсенс, ако кажемо: „православни идентитет“? – а знамо да православље долази из дубине векова: из Истине Богом откривене у Светом писму, из апостолског прејемства и предања Свете Цркве. Како „идентитет“ може да се изгради на Откривењу? Да ли је онда ова реч примерена православном учењу, будући да је позајмљена и да је нејасног значења?

Реч „идентитет“ долази из француског језика, а корен јој је у латинској речи identitas што има више значења. У логици значи: подударност значења (А=А; сваки предмет значи то што значи); у филозофији значи: правац који сматра да материја и дух, телесност и душевност, мишљење и биће, субјекат и објект нису две различите ствари него су идентичне, истоветне, само се појављују на два различита начина (Спиноза, Шелинг, Фехнер и др.); у психологији значи: стабилност и непроменљивост личности упркос променљивим условима који притискају човека (супротно од тога: криза идентитета, када се личност слама под притиском промењених животних услова или животне средине).

У француској транскрипцији identitas се појављује у неколико облика: као глагол identifier, што значи: поистоветити, изједначити, али може и да значи: мешати, смешати, помешати (sʼidentifier: поистоветити се, изједначити се, помешати се); као прилог identique значи: истоветан, једнак, сличан; као именица identité значи: истоветност, једнакост. Очигледно је, дакле, да амбивалентност овог појма, у својем изворном значењу, не може да покрије смисао који желимо да му дамо у синтагми „православни идентитет“, када заправо хоћемо да означимо чување и преношење православног предања. Шта више, у наведеном значењу (поистоветити се, изједначити се, помешати се) може чак и да нас одведе на криви пут, на странпутицу, што се заправо и догодило у последња два века наше историје.

Тражећи идентитет у прашини коју је подигао ветар Новог Доба, ми смо се уствари поистовећивали, изједначавали и мешали се са садржајима и моделима понашања који не само да су неправославни, него су и дубоко супротни свему што чини нашу сопствену духовну традицију. Желимо ли да променимо наметнуту нам парадигму, морамо најпре да променимо терминологију. Неадекватни изрази воде нас ка погрешном закључивању, а погрешни закључци никад нас неће довести до истине. Зато предлажем уместо идентитета израз сопство, израз који је дубљи и слојевитији, самим тим и погоднији за оно што хоћу да кажем.[1]

2.

Два су питања централна око којих се врти овај оглед. Прво: како је сопство устукнуло пред идентитетом?; друго: зашто смо тако лако одустајали од сопства и кроз историју тако често мењали идентитет, док нисмо дошли до овог стања када више не знамо ни ко смо, ни шта смо, ни куда идемо? Оба питања враћају нас у прошлост, јер садашњост није ништа друго до заметак прошлости. Прошлост је зрно а садашњост је клас. Какво смо зрно посејали такав и плод жањемо данас. А ови презрели, гњили плодови, могли су да се уоче још пре једног века, док су још били само заметак који клија.

Један оштруман и добронамеран странац, Швајцарац, др Арчибалд Рајс, уочио је ово труљење и упозорио нас на последице још двадесетих година прошлог века. Он је, треба ли да нагласим – сасвим исправно! – проблем видео у нашој однарођеној друштвеној елити, тзв. „интелигенцији“. „Љубоморни су – вели – на од себе образованије, отменије и напредније странце. Неподношљиво им је кад морају признати да су ти људи изнад њих. Онда их мрзе, презиру, па ако им се не исплати да их отерају, изналазе све могуће начине да их прогоне. /…/ Та љубомора касте зване ʼинтелигенцијаʼ српског народа не исказује се само према странцима. ʼОтмено друштвоʼ тако не дозвољава неком свом члану да се уздигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клеветама. /…/ Љубомора је узрок једне друге мане: недостатка мере и претеривања. /…/ Желите да се изједначите са другима, чак да их надмашите, а претерујете подражавајући их. /…/ Ваша интелигенција ропски прати сва застрањивања и све глупости такозваног савременог живота, и у томе још претерује, било то у моди, сликарству, вајарству, спорту итд. /…/ Љубомора ваше ʼинтелигенцијеʼ се добро слаже са зачуђујућом површношћу. Људи виде само спољни сјај, а садржајем се не баве. /…/ Површност се показује свуда, како у обичном, тако и у интелектуалном животу. /…/ Та површност вас наводи и да прецењујете дипломе, бар своје, јер често из зависти нећете да признате стране дипломе.“[2] Верујте ми, ништа се није променило. И данас је све исто, само се зло умножило.

Али није одувек било тако! Један други странац, Бугарин, Константин Филозоф, у својем Житију деспота Стефана Лазаревића наводи занимљив детаљ. „А још после Васкрса – вели – угарски свештеници, с оне стране, на превару, када беху сабори у црквама, дођоше по своме чину са народом и своје иконе пронесоше градом. Њих благочестиви разљути, јер беху његове слуге; а још од запада на хартији насликане иконе, као да су на крсту распети Отац и Син, и остало; ове иконе послаше деспоту. А он као у сну, не гледавши на ово, заповеди да се на сваку икону стави ознака и да се разделе по градским црквама.“[3] Било је, дакле, неко време када су наши преци имали у себи осећање сопства, толико снажно и истанчано да су одмах, напречац, могли да разазнају оно што је добро и душекорисно од онога што је зло и наопако. Нису се дали лако преварити, не зато што су били само опрезни, или не дај Боже презриви према свему што је туђе, него пре свега и изнад свега зато што њихово сопство беше испуњено снагом отпора утемељеног на исправном тумачењу и исповедању православне вере у Господа Исуса Христа, Сина Божјег.

Ево како је мудрољубиви и благоразумни Константин Филозоф, почетком XV века сведочио о нашим прецима. „Храбри су“ – вели – „тако да такав глас у васељени нико други нема, од којега часнијега по Соломону нема међу људима. А добропотребни су и у послушности, да им нема равних у васељени. Где је потреба, брзи су на послушност, а спори на говор. А где је потребно нешто противно, брзи су на одговор свакоме који пита, наоружани оружјем у десницама и левицама. А телесном чистотом превазилазе друге народе; исто тако и лаком и светлом крвљу. А уз то су и милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединцу, него сваком и свагда; и не само давањем но двоструком милостињом, тако да се може применити Соломонова реч: ʼПоштујући ништега, чини милостињу.ʼ А живот у тој земљи је као црква Божја, и не живе као остали народи скотски и против природе, и сваки час не спомиње се име Божје, него установљено је да се не моле од малога до великога више од два пута на дан. Љубочасно је како син, мада је и у своме дому, када је заједно са родитељима, као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих, него и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко озлобио оца свога или матер? Ваистину никако, но по Христу врши се закон, чинећи један другога бољим од себе, господином називајући, откривене главе, како је у старини било и како је сада у јужним земљама…“[4]

Пет векова касније, међутим, све се изопачило. На Светог Саву 1966, авва Јустин Ћелијски тужи, опомиње и горко рида над судбином српског народа. „Ти земаљска Србијо, куда идеш? Шта је твој крај? Шта ако не пропаст, погибија? /…/ Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање. Биоскопи пре свега, и позоришта изнад свега. /…/ О лешеви српски! Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта, осим лажног задовољства? /…/ Пуна је Српска земља лешева духовних. Душа до душе, ох, леш до леша! То су мање-више данашњи Срби.“[5] Шта се то десило с нама? Куд се деде снага оног отпора?

Impact: рад шведског умѣтничког фотографа Ерика Јохансона

3.

Већ на први поглед може се уочити да постоје: историјски континуитет у кретању „ниже све ниже“ и дисконтинуитет у идентитету. Као река која јури низ стрму планинску литицу прескачући преко каскада и водопада: дух труљења и пропадања константан је и не мења се, мењају се само облици и начин његовог испољавања. Прекиди у континуитету труљења и пропадања стварају шупљине у којима се одиграва процес који је Освалд Шпенглер дефинисао као псеудоморфоза.[6] Нови обрасци културног и духовног идентитета испуњавају ове шупљине и под притиском старе, традиционалне културе и духовности, не могу да се до краја развију у својем потпуном облику. Тако се рађају нови али смешани облици, нека врста културних и духовних мелеза. Владимир Вујић, који је трудом др Владимира Димитријевића поново враћен у нашу културну баштину са славом која му припада, био је први који је уочио дејство псеудоморфозе на наше културно и духовно сопство. Овај процес се одиграо на прелазу из XVIII у XIX век, а његов главни протагонист био је Доситеј Обрадовић.[7]

Доситеј Обрадовић (1739.1811).

Био је то преломни тренутак у нашој новијој историји када је сопство замењено идентитетом; када је световност заменила светосавље. Вујић је то овако исказао. „Два велика симбола су та два бекства: за манастир и из манастира. Прво бекство, Савино, зачело је овај духовни правац којим се засновала христоликост као узор живљења; друго бекство зачело је онај духовни правац којим се засновао рационализам. Онај је пошао за светлошћу озго; овај је слеп прошао мимо њу и пошао за жишком људског гордог ума.“[8] Млади Немањић се одриче Растка да би заувек остао монах Сава; Обрадовић се одриче Доситеја да би се вратио Димитрију. Свети Сава хоће да се човек обожи; Доситеј хоће да се човек обожава.[9] Ето, у основи, где је та ватрена граница између сопства и идентитета. Идентитет је увек каскање за ликом, за образином, за химером; сопство је мировање у пуноћи вечности. Идентитет има глумац кад се враћа у XIII век да оживи лик данског принца по имену Хамлет; сопство имају они који су на своја плећа натоварили бреме предака да би га пронели кроз живот до следећег поколења. Идентитет је стално тражење; сопство је стално стражарење. Као што глумац стално трага за улогом која ће га прославити у тзв. „културном свету“, тако и онај који трага за идентитетом у сталној је потрази за тим ликом који га заводи и мами али му, истовремено, стално измиче као фатаморгана. Сопство је, међутим, стално бдење, будност и стражарење над духовним благом које нам је предато да га умножимо и, неукаљано и неокрњено, предамо нашим наследницима. Сопство се не тражи, оно се стиче: као кућа, као огњиште, као крсна слава, као породично име.

Из оваквог одређења сопства проистичу извесна права али, што је много важније, и извесне обавезе: рад, напор и пожртвовање. Имати сопство значи имати обавезу да се чувају и бране оне вредности које чине целину живота. Бити православни Србин, рецимо, значи бранити православље и Србство и до смрти ако треба; значи умрети „за крст часни и слободу златну“. Реч сопство долази од речи сопственост што, као што се види, у значење сопства укључује и известан власнички однос према вредностима које одређују целину човековог битисања. Зато сопство не може да се једноставно одбаци као што може идентитет. Али може да се изгуби ако се покидају оне фине духовне нити које нас повезују са прошлим и будућим генерацијама. Вредности које чине сопство стичу се, дакле, наслеђем и преносе се с колена на колено, од оца на сина (traditio). Зато говоримо о духовној и културној традицији.

Сопство је зато услов традиције: онај ко нема сопство нема шта ни да преда потомцима. Будући да је услов традиције, сопство упућује на другога, на ближњега, на сродника и сународника. Зато је сопство услов саборности. Истински облик саборности постоји када се окупимо у име Господа Исуса Христа и испунимо се силом Светог Духа. Тада се око нас ствара невидљиви заштитни омотач, а сила Светог Духа у нама, као каква невидљива нит, повезује нас у једно недељиво мистично тело Христово. Све изван тога, па и секуларизована култура, на овај или онај начин јесте политика, а политика тражи политички идентитет. Будући да политички идентитети настају саображавањем са мноштвом иностраних и инословних узора, увезених, међусобно супростављених, резултат је поражавајући: политички идентитети су разорни за једну свету и саборну православну екумену, јер, услед супротности, садрже у себи енергију потенцијалног сукоба.

4.

Ако би средином XIV века, рецимо, неки наш предак одлучио да посети Преслав, Кијев или Москву, могао је бити сигуран да ће га на том пропутовању свуда дочекати људи слични њему, да ће га ти људи разумети, и да ће свуда препознати културне обрасце и вредности који су доминирали и на овим нашим просторима. Свуда би присуствовао истој литургији и могао је да се причести у било којој цркви или манастиру одавде до Финског залива. За столом се свуда изговарала иста молитва и постило се свуда у исте дане. Књиге су се свуда писале истим писмом (ћирилицом) и на истом језику (старословенском). Васкрс је за све био у истом дану, тако и Божић и остали свети празници. Свуда се време рачунало по једном, јулијанском календару.

Друштвени живот био је свуда уређен на исти начин, свуда је владала симфонија световне и духовне власти. Сви су се молили истим свецима, и њихови ликови беху свуда изображени на исти начин. Једном речју, ма где да се затекао, у Тифлису, Серу или Јашу, осећао би свуда исту духовну атмосферу као и код своје куће. Није му ништа указивало да је у туђини, и није се осећао као странац. Била је то истинска православна екумена. Византијски комонвелт![10] Срце му беше у Константинопољу а би̏ло је у свим деловима равномерно одзвањало у ритму црквених звона: у Смедереву, Трнову и у Кијеву; на Светој Гори, Валааму и у Пустињи Гареџи. У то доба бити Рус, Србин или Бугарин није било ништа друго него одредиште, као кад данас кажете да сте из Ниша, Призрена или Сарајева. Темељи овог јединства нису били на камену ни на материјалном богатству, него на чисто духовним вредностима: икони, литургији и старословенском језику. Били су то најчвршћи темељи јер беху саздани сь Духомь светимь.

Замислимо сада да на почетку XX века неки далеки потомак овог средњевековног намерника крене овим истим путем. Ево шта ће видети. Константинопољ је сада Истамбул. Уместо крсташ-барјака вијори се застава са полумесецом. Света Софија, у којој су некада устоличавани васељенски патријарси и крунисани ромејски цареви, у којој је проповедао Св. Јован Златоусти и појали студиски монаси, сада је џамија окружена минаретима. Васељенски патријарх, некада славан и поштован, први по рангу у православној Васељени, сада је само убоги заточеник стешњен у малом сокаку по имену Фанар. Говори се турски, арапски, где-где грчки и јерменски, али за старословенски не зна се ни да постоји. Ни Сердика више није Средец, сада је то Софија, престоница Бугарске, на чијем престолу седи цар немачке крви, католик по рођењу, Фердинанд I Сакс-Кобург-Гота.

Петроград је сада престоница Русије али у њему ништа није руско. Зграде, дворци, јавне установе и надлештва, мода, булевари, кочије и аутомобили, ресторани, тротоари, паркови, дрвореди, све је то „као на Западу“ – преузето са Запада, прекопирано и смешано, прилагођено Западном укусу и саображено Западном моделу. Тешки камени блокови, коринтски стубови, поплочани тргови, канделабри и китњаста барокна орнаментика, све то је налик на неку огромну надгробну плочу која притиска Руску земљу да се из гроба случајно не подигне древни руски, руско-татарски и ромејски градитељски стил. На престолу је цар Николај II Романов, истински ревнитељ за веру православну, али шта то вреди! – кад је окружен масонима: министрима, официрима и дворском свитом који су огрезли у окултизам и некромантију.[11] У отменим круговима говори се француски или немачки. Понекад замирише тамњан али углавном се осећа мирис крви и барута.

У Београду, Карађорђев унук тек што је засео на окрвављени српски престо, крунисан као краљ Петар Први. Група официра и политичара – углавном масони![12] – измасакрирали су краља коме су се заклели на верност, његову супругу и њена два брата. Сада се управо спремају да донесу нови Устав који ће бити једна некритичка рецепција Швајцарског устава – као да је Србија Швајцарска!? – због чега се сваком „великом Србину“ и данас надимају груди од поноса. Војска се устројава по угледу на Немачку; парламент по угледу на Енглеску; политичке партије по угледу на Француску; администтрација по угледу на Аустроугарску.

Најдаље у том копирању, у изједначавању са „развијеном Европом“, у губитку сопства, отишли су они најмодернији – Српска социјалдемократска партија. Они су на оснивачком конгресу 1903. год. једноставно – као свој програм! – усвојили копију Ерфуртског програма Немачке социјалдемократске партије. На челу владе је масон, Никола Пашић. О његовој политичкој мудрости шире се кафанске приче од којих ће касније настати митови и легенде који трају све до данас. О његовој похлепи и притворности, о медиокритетима којима се окружио и корупцији коју је претворио у систем, углавном се ћути; као и о његовом расипничком сину који иде из скандала у скандал, док његов отац јури за њим и покрива његове дугове новцем „позајмљеним“ из државне касе.[13]

Народ све то гледа, учи се на овим примерима и труди се да ухвати корак са „духом времена“. Све је то похитало да скине гуњ, опанак и шубару, да навуче ципеле, кариране панталоне, лептир машну и жирадо шешир. У моду улазе: фудбал, велосипед, грамофон, картање, проститутке, теревенке, лактање и странчарење. Све иде наопако, а сви говоре о напретку.

5.

Тако је мање-више свуда: у Букурешту, Атини и у Москви. Барокна уметност протутњала је Православном Васељеном и разорила је јединствени образац византијског иконописања и фрескописа.[14] Сакрална архитектура нашег моравско-византијског стила умире без наследника. У ову празнину, као уљез, увлачи се барокна црквена архитектура. Уместо да копирају Грачаницу, Студеницу, Каленић или Манасију наши нововековни неимари копирају – и то дословно! – римокатолички и протестански барокни храм.

То није била пука естетска иновација него чист прозелитизам; језуитско-масонска субверзија православне градитељске традиције. Ишчезавају Црквено-народни и Државни сабори. Уводи се синодални облик унутрашњег црквеног уређења. Псеудоморфоза је у пуном замаху. Православни Румуни и Албанци прелазе на латинично писмо; православни Грци, Бугари и Румуни ускоро ће прећи на грегоријански календар. Старословенски језик и ћирилично писмо придављено је рукама „језичких реформатора“. Свима је наметнут дух „верске толеранције“ и један нови, космополитски идентитет: „Брат је мио које вере био!“ Све је припремљено за унијаћење само се чека тренутак када ће то, urbi et orbi, бити свима обзнањено.

Такозвана Вукова „језичка реформа“ није била никаква поправка, поправка без промене суштине, што би реформа (лат. reforma) по етимологији требало да значи, него напротив! – била је то радикална духовна револуција, промена управо суштине, парадигме, која је до тог доба била чврст стуб нашег сопства: старословенског језика и ћириличног писма. Дакле, превара! Превара Бечког двора, тачније „Илирске дворске канцеларије“; превара коју је осмислио професор језуитског колеџа у Риму, Јернеј Копитар. Била је то политичка диверзија високог стила у којој је Вук Ст. Караџић одиграо улогу „нашег човека“ на терену, улогу плаћеног „агента од утицаја“; плаћеног да нам по први пут у историји креира један савим нови идентитет по западноевропском, ватиканском шниту, који је толико еластичан и прилагодљив сваком времену тако да ни данас, два века касније, још не излази из моде.

У тренутку када су почеле да се назиру, и не само да се назиру него и да постепено настају, могућности за поновно уједињење свих балканских православних народа у облику једне „Нове Византије“, наметнута нам је „језичка реформа“ као камен спотицања на том путу обнове нашег сопства, која је наговештавала једну истински нову православну „Ренесансу“. Трагедија нашег сопства и васколиког православља у томе је, што је ова диверзија потпуно успела. Прво: одвојили су нас од наше духовне браће у Бугарској, Влашкој, Молдавији, Русији; друго: покидали су оне танане нити које су нас везивале за наш златни средњи век, за Светог Саву, Доментијана, Теодосија, Григорија Цамблака;[15] треће: изместили су средиште нашег националног бића западно од реке Лима и Дрине, тиме што су читавом Српству наметнули дијалекат Западне Херцеговине и Конавља као језички стандард новог српског језика.[16]

Језик једног народа сувише је озбиљна ствар да би се препустио полуобразованом чобанину из Тршића. „Језик је кућа бића.“ – каже Хајдегер. „У њеној окућници станује човек.“[17] Отуда је сопство: бивствовање које борави у језику. А „свето и профано“ – уочава Мирча Елијаде – „представљају два начина бивствовања у свету“.[18] Зато је кварење језика више од естетске и моралне декаденције. „Пустошење језика“ – како каже Хајдегер – „долази из угрожавања бити човека.“[19] Свако насиље над језиком, дакле, као замена светог профаним или њихова синкретизација на пример, угрожава сопство – јер сопство је бит човека. Идентитет је профано а сопство је свето, сакрално бивствовање, које се исказује у обредима, празницима и светим списима. Оно што је свето, сакрално, обредно, не може се правилно изразити профаним језиком. Да би се изразило то сакрално, мора да постоји и сакрални језик и сакрално писмо, који, опет, морају да буду одвојени и заштићени од утицаја свакодневног профаног језика. Старословенски језик и ћирилично писмо били су један такав сакрални језик и сакрално писмо.

Вуковом „језичком реформом“ они су одбачени и замењени профаним језиком „простих паора“, чиме је и наше сопство које је, будући сакрално, вредносно један виши облик бивствовања – десакрализовано. „Сада су речи“ – каже Сергеј Кара-Мурза – „постале рационалне, очишћене од мноштва значења који вуку корене из дубине векова. Изгубиле су светост и вредност (заузврат стекавши цену).“[20]

То је био дубоки расцеп у читавој нашој историји. Некада је језик био најсветија од свих вредности, сада се претворио у један упрошћен, сиромашан, непродуховљен инструмент општења. Из света значења нашли смо се одједном изгубљени међу стварима. Некада смо имали доживљај неизрецивог, сада имамо само приближан опис ствари.

Постали смо лак плен за потчињавање секуларној култури Новог Доба.[21]

6.

Оно што нису постигли они „угарски свештеници“ са својим „иконама од папира“, постигли су бечки културтрегери са својим „реформама“. Ми Срби већ два века славимо резултате Вукове „језичке реформе“ и поносимо се што имамо најпростије писмо на свету, зато што наша културна елита још није поставила питање: да ли још станујемо у кући бића или смо већ одавно истерани и из окућнице? Нисмо ли са постваривањем језика и сами постали ствар? Монета за поткусуривање и манипулацију?… „Нека напросто негована употреба језика – упозорава Мартин Хајдегер – још не доказује да смо већ избегли тој битној погибељи. Она би данас чак пре могла да говори у прилог томе да погибељ уопште још не видимо и видети не можемо, јер се још никада нисмо извргли њеном погледу.“[22]

Идеја „сионских мудраца“ из „Илирске дворске канцеларије“ у Бечу била је да се стандардизацијом језика и секуларизацијом културе поравна терен за изградњу једне „заједнице јужнословенских народа на Балкану“, која би била под културном а тиме и политичком хегемонијом Бечког двора. Тако смо добили српско-хрватски језик и Југославију. Добили смо, како каже Св. Николај Жички, државу без Божјег благослова; школу без вере; политику без поштења; војску без родољубља.[23] 1. децембра 1918. год. у Београду учињен је још један отклон од сопства и огроман корак ка новом културном и политичком идентитету. Био је то историјски преседан par excellence. Никада се у историји света није догодило да једна држава, у овом случају Краљевина Србија, буде ликвидирана руком својег престолонаследника и председника владе у тренутку своје највеће славе, када из рата у којем је жртвовала трећину своје популације излази као победник! – нити је свет икада видео да самоукинута држава улази у државни савез са пораженом нацијом под условима који одговарају пораженој нацији. Аустроугарска царевина била је разбијена снагом сопства које се беше очувало у души, у срцу и у свести обичног србског војника и официра, листом сељака и сељачких синова, а ипак, њима је српска политичка и културна елита – тзв. „интелигенција“ – наметнула идентитет југословенства који су осмислили „сионски мудраци“ из „Илирске дворске канцеларије“. Тако је Бечки двор наставио да влада из гроба, ширећи притом преко својих културтрегера, преко левих и десних „Еугена“[24], бесрамну пропаганду о тзв. „великосрпској хегемонији“. „Двадесет година ругања прецима – каже Св. Николај Жички – што су се приволели царству небеском… Двадесет година патили смо се да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком.“[25]

Двадесет година батргања. Група српских национално отрежњених интелектуалаца (Црњански, Вујић, Деврња, Велмар-Јанковић, Ксенија Анастасијевић и др.) окупљена око часописа „Идеје“ увиђа разорну активност хрватског елемента. Они виде да се темељи Југославије подлокавају али никако не могу да се ослободе југословенства. Југословенство је било зла коб србске интелигенције. Као и свако зло и југословенство је имало свој век трајања који није зависио од њихове воље него од воље онога који је креирао тај модел идентитета. Кад се једном одрекнеш сопства и прихватиш неки идентитет онда мораш да га носиш до краја, као што глумац који је пристао да игра одређену улогу мора да носи и костим до краја представе. „Ова чаша жучи мора да се испије до дна!“ – наређује режисер представе и већ замахује батином. У тој представи посебно је трагична испала улога српске десне интелигенције која је до краја остала верна идеји југословенства.

Довијали су се и допуштали себи да буду егзалтирани или обманути, како кад. За све су криви хрватски франковци, а хрватски сељак? – он је питом и добар и воли Југославију као и ми Срби. „После једног пута – пише Милош Црњански 1934. год. – ових кобних и тешких дана, ја сам у Загребу осетио све то још једном, занет његовом прошлошћу и његовом садашњом, јесењом лепотом. Пред ковчегом Блаженопочившег Краља Загреб је манифестовао, онај прави наш Загреб, коме не припадају само неколико издајица и шачица бедних плаћеника. Загорје, са својим сеоским мирисом и тишином, у сељачком руху, плакало је над одром највишег оличења наше државне идеје као и Шумадија.“[26] Седам година касније тај исти „наш Загреб“ дочекаће са одушевљењем немачку војску као ослободиоце, а хрватски сељак који „плаче над одром“ похитаће да попуни редове у усташким војним постројбама.

Загорје, уместо „својег мириса и тишине“, послало нам је „Тита за маршала“. Он ће 1944.год. тријумфално ући у Београд јашући на коњу југословенства, којег су, тако је бар испало, за њега чували, тимарили и коначно оседлали: Краљ Александар I Карађорђевић са својим интегралним југословенством, комунисти са својим федералистичким југословенством и десна интелигенција са својим прагматичним југословенством. Пола века касније „наш Загреб“ је опет „плакао над одром“. Да ли и овог пута „искрено“ као 1934? А Београд? Београд је шмрцао савим искрено. И не само Београд, шмрцала је цела Србија – за својим џелатом.

7.

Ту се више не ради о промени идентитета. Комунисти су отишли корак даље: променили су свест овом народу.

Вековима су наши преци живели у стању стабилне равнотеже између простора и времена, знали су где су, ко су и куда иду. Читав XIX и почетак XX века ми смо провели у борби за свој животни простор, да се читав србски народ уједини у границама једне природне и историјске целине.

Али дошли су комунисти и разбили су овај простор; уститнили га на низ мањих топонима и од њих створили засебне етничке целине: Македонија, Војводина, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Косово и Метохија. Тако смо се нашли у безваздушном простору, ни на небу ни на земљи. У свести обичног човека настао је вакуум, празнина, дезоријентација. Ми више нисмо знали шта је то права Србија и где су њене стварне границе, знали смо само за лажне, наметнуте нам еуфемизме: „Остатак Србије“, „Ужа Србија“, „Србија без покрајина“.

Са губитком просторне оријентације нарушена је вековна равнотежа у свести овог народа. Одједном, ми смо се нашли бачени у време али без чврстог ослонца на земљи коју су нам преци завештали. А додатно смо осакаћени тиме што смо бачени само у једну димензију времена, у будућност која ће доћи, која сигурно долази, која само што није дошла. Одузета нам је веза са прошлошћу и наметнута једна лажна есхатологија о „рају на земљи“ – „бескласно друштво“ – која траје све до данас. Шта значи и чему служи овај циркус под називом „Будућност Србије“? Ја немам дилему: то је наставак комунистичке квазиесхатологије „о рају на земљи“ у режији једне необољшевичке, криптокомунистичке клике, само са једним циљем: да се помућена свест овог народа одржи на достигнутом нивоу.

Александар Бѣлић и Јосип Броз Тито. Фотографија Стевана Крагујевића из 1954. године

Овај деструктивни рад комуниста и њихових криптокомунистичких наследника није дошао сасвим изненaда, како то приказује наша званична историографија. Комунистичка псеудоморфоза нашег сопства има своју генезу и своју предисторију која сеже све до 1918 .год. „Недуго после Првог светског рата“ – пише др Драган Крстић у својим дневничким белешкама које је тајно водио од 1960-1975. год. – „Цвијић и други приметили су да је Београдски универзитет изгубио своју интелектуалну аутономију, да је изгубио свој стваралачки замах и да је постао расадник репродуктивних туђих идеја. За разлику од периода пре тог рата, када је Универзитет био посвећен сопственој култури, када се страним културама бавио као извором информација, и када је стварао оригинална и изузетна дела, у послератном раздобљу почеле су да се јављају голе репродукције страних извора.“[27] Проницљивији посматрач, какав је био и отац Јустин Ћелијски, могао је да уочи ово кретање у беспуће још двадесетих година прошлог века. „Нашу интелигенцију“ – пише 1926. отац Јустин – „ствара наша школа. А крајеугаони камен данашње школе није ли атеизам? Њен дух – није ли систематско ратовање против цркве? У њој је наука о Богу сведена на минимум, да би се ваљда добило више времена за науку о бубашвабама и рододендронима… Наша школа плански сужава човека, смањује га, снижава га, јер систематски изгони из њега све што је вечно, све што символизује бесконачност и бесмртност, све што носи у себи дубину и висину, а због тога је наш интелигент постао човечуљак, homunculus, крњ човек, непотпун и очајно неготов.“[28] Секуларизација образовања и науке створила је, дакле, већ тридесетих година прошлог века, упрошћеног, окрњеног и једнодимензионалног интелектуалца. „Привидно“ – каже др Крстић – „то је била ’наука‘ и то ‘модерна’, а стварно то је претворило Београдски универзитет у преносну станицу иностраних визија света. Са интелектуалног становишта то је значило преовлађивање менталитета медиокритета…“[29]

Интелектуалац са таквом свешћу идеалан је тип за духовну и културну колонизацију нације. Против ове колонизације и интелигенције која проводи ту колонизацију домаће културе устао је 1932. год. Милош Црњански. У својем антологијском чланку под насловом Ми постајемо колонија стране књиге, Црњански протестује против дискриминације наше домаће књижевности у односу на инострану, коју проводе издавачи и њихови плаћени критичари чак и кад инострана публикација заостаје по квалитету далеко иза наше домаће књиге. „Менталитет идућег поколења“ – пророчки говори Црњански – „да не говоримо о садашњем, ствара се на основу туђинске књиге у туђинској атмосфери.“[30] Тим поводом развила се полемика са тзв. „марксистима“. У одговору Милану Богдановићу, у чланку под насловом У одбрану наше књижевности, Црњански пише: „Борба против марксистичке литературе, напротив треба да постане наша, националистичка воља и у њој не сме бити обзира. /…/ Ја ћу дати отпор тој литератури и онда ако ме сви пријатељи назову ’конфидентом‘.“[31]

Али узалуд! Изгледа да је и сâм био свестан те узалудности кад је, онако узгред, на једном месту додао: „Свакако против послератног нашег снобизма ништа се не може.“ Као ни против „цинизма наших издавача“ и корумпираности самих „људи од пера“.[32]

Милош ЦРЊАНСКИ (1893-1977)

8.

Тако се десило управо оно што је прорекао отац Јустин Ћелијски: дошли су људи без душе! Тридесетих година прошлог века Београдски универзитет био је потпуно окупиран од стране масона и тзв. „леве“ интелигенције. „Практично“ – вели др Крстић – „у међуратном периоду на Универзитету није могао бити изабран нико уколико није био масон, или за кога масонска организација није дала сагласност, а она се могла добити само ако кандидат није устајао против масонских утицаја у друштву, или ако је кандидат за чланство у масонерији.“[33]

Друга група окупатора били су интелектуалци са тзв. „левице“ који су наступали као „марксисти“. „И ова филијала иностраних политичких центара“ – каже др Крстић – „била је добро организована. Она је приликом избора људи на Универзитету сарађивала са масонима, имала је снажну подршку из целокупног иностранства, нарочито оне ’напредне‘ јавности на Западу…“[34]

Много више него на селу, у тзв. „простом народу“, отпадништво од сопства види се овде, на овој хриди, где треба да стоје светионици наше науке и културе – Универзитет и Академија наука – који би српском народу требало да осветљавају пут у будућност, трасиран вековном традицијом. Уместо тога они га воде на странпутицу, у тзв. „развијену и цивилизовану Европу“, скидајући успут са њега слој по слој прошлости. Доласком комуниста на власт тај процес одбацивања српске прошлости само се још више интензивирао. Седамдесетих година прошлог века, чему сам и сâм био сведок, у моди су биле италијанске фармерке, амерички блуз и индијска конопља. Говорило се о Праксису, егзистенцијализму и социјализму са људским ликом; о Камију, Сартру и Џимију Хендриксу. Шапутало се о Солжењицину, Бродском и Владимиру Буковском. Ћутало се о Светом Сави, о патријарху Варнави, о Јустину Ћелијском и Николају Жичком. О Милошу С. Милојевићу није се знало ништа. „У универзитетској јавности, која је заједно са Академијом наука требало да буде репрезент српских интелектуалаца, све што је аутономно, аутохтоно и аутентично почело је да губи своје вредности, а све што је инострано, импортовано и колонијално почело је да добија тежину и значај.“[35]

У Академији наука седели су бивши политички комесари, агитпроповци и официри КОС-а – Михајло Марковић, Владимир Дедијер, Добрица Ћосић, Антоније Исаковић. Милош Црњански је лутао по Лондону, Владимир Велмар-Јанковић скривао се у Шпанији, др Слободан Јовановић у Америци. Владимир Вујић је просто-напросто ишчезао у Аргентини. „Ранији масонски утицаји“ – примећује др Драган Крстић – „у померању критеријума при избору у научна звања сада су скоро у целости померени према критеријуму политичке припадности. Раније парцијално везивање Универзитета за политичке партије, нарочито ‘леве’, и ‘прогресивни запад’, тобоже ради одбране аутономије, сада се претворило у апсолутну послушност једној партији, која је програмски обзнанила колонијални однос према другим културама и која је исто тако програмски предвиђала потискивање културе Срба.“[36]

Сећам се тог времена. Били смо преплављени америчким филмовима, апстрактним сликарством, филозофијом апсурда и француским „новим романом“. И сâм сам био захваћен том помамом. Нама се тада говорило да управо то значи бити савремени интелектуалац. А заправо смо били оно што је отац Јустин видео још 1926. год. Били смо окрњени и сужени, без дубине и без осећаја за духовну вертикалу. Нудило се све што је непотребно и лажно, а крило све што је душекорисно и важно. „Зато је наш интелигент постао времен и привремен; зато је кратких мисли, сушичавих осећања, анемичних жеља. Разлио је душу у плићаке, који не могу не постати бара. Обездушени школом, робови релативизма, када се пробуде за виши смисао живота, за Христа, где ће га наћи?“[37]

9.

Од самог почетка овај оглед тежи да оствари једну намеру, да читаоца увери како су наш нововековни духовни живот и наша култура још од 1807. – од оног дана када је Димитрије Обрадовић, некадашњи калуђер Доситеј, крочио на српско тло – били усмерени и вођени у правцу десакрализације свега што беше некада свето и благословено, што нас је вековима красило и било темељ нашег сопства.[38] Све је било вођено неком логиком која нас је на крају довела до отпадништва.

Под тежином нових садржаја ствара се притисак у процесу псеудоморфозе и тај притисак обликује нову друштвену структуру. Тежина, пак, има сталну тенденцију пропадања. То је једини правац за који тежина зна, јер свака наредна тачка увек је ниже од тачке на којој је тежина претходно била. Тежина се никад не зауставља, али ни Свети Дух се никад не предаје јаловим компромисима. Не можемо, дакле, да се обмањујемо више, да можемо да десакрализујемо све[39] и да истовремено верујемо, да служимо Богу и да је Свети Дух са нама.

Комунизам није пуко неверовање, безверје – није атеизам него антитеизам – активно богоборство – борба свим средствима, прљавим и подмуклим, да се православље искорени и да се замени идеологијом, секуларизованим симулакрумом вере: догмом о историјској свемоћи дијалектичког материјализма. Оно што је за Хегела био „Апсолутни дух“ то је за комунисте било „Вечито кружење материје“. Свеједно! И једно и друго је секуларизација Светог Духа и противно је православном предању. Тиме се полако приближавамо крају описане духовне и културне регресије.

Код нас се комунизам појавио као резултат једне просте историјске једначине која и није могла другачије да се реши, будући да су више од једног века у ову једначину уношене оне вредности које могу да дају само резултат супротан свему што чини наше сопство, темељ нашег бића и нашег трајања. Ако закључите Конкордат са Ватиканом, на пример, као Краљевина Југославија 1937, онда можете логично да очекујете појаву цезаропапизма у форми „диктатуре пролетаријата“, која ће, опет логично, бити окренута против православља.[40]

Плакат Владимира Мајаковског

Комунисти су изменили стварност тиме што су у људску свест унели пројекцију будућности; унели су све оно што је изван свести: циљ, намеру, усмерење – све што је у времену које још не постоји, које се још није одиграло али које ће, по њиховом веровању, по „светим списима“ Маркса и Лењина, сигурно доћи. Тако су у свест модерног човека унели моменат ишчекивања, предвидљивости и једну лажну – псеудохришћанску есхатологију.

Све иде глатко као подмазано, ако прихватите да је циљ тзв. „светске револуције“ – „светска власт пролетаријата“ са једним вођом револуције на челу власти. Тада сте тихо и неопажено упали у замку једне псеудоесхатологије о „изабраном народу“ (Пролетаријат) и „помазанику божјем“ (Месија), али која више није хришћанска него јеврејска – антихришћанска есхатологија. Ова псеудоесхатологија коју је комунизам оставио у свести модерног човека као своје наслеђе, обнавља се данас у форми екуменизма.[41]

Коначни циљ светске духовне револуције која се одиграва пред нашим очима јесте: зацарење једног светског господара (Антихрист) и једне светске антицркве (Светски савет цркава). Испоставља се, дакле, да је екуменизам првенствено комунистички пројекат, те да је и сâм комунизам пројектован да припреми пут Антихристу. Тада, пред нас неочекивано искрсава једно непријатно сазнање: могуће је да се Антихрист појави управо тамо где га нико не очекује, где је некада била „сô земље“, сô која је у међувремену „обљутавила“. Још само мало па нећемо имати чиме да „земљу осолимо“.

Могуће је, дакле, да се Антихрист појави баш у окриљу православних цркава које су дуго биле под комунистичком окупацијом. А тада, вели Господ: „избљуваћу те из уста својих.“[42]

Оглед је објављен у зборнику «Православље и идентитет православних народа» крајем 2019. године.


[1] Аутор овог израза је мој драги пријатељ Момчило Селић. Са његовим допуштењем, преузео сам овај израз и дао му своје значење.

[2] Др Арчибалд Рајс: Чујте Срби, чувајте се себе – Београд, 2006, стр. 26-32.

[3] Константин Филозоф: Житије деспота Стефана Лазаревића – Београд, 1989, стр. 128.

[4] Исто, стр. 79-80.

[5] Св Јустин Ћелијски: Где су Срби? (Објављено у зборнику: Тајна Светосавља – Београд, 2013, стр. 252-255.

[6] О псеудоморфози и о њеном утицају на нашу духовност и културу опширно сам писао у књизи Доба раз-ума (Издање: ЦАРСА, Шабац, 2018.), посебно у одељку под насловом Псеудоморфоза православне традиције, стр.158-188. Није случајно, напомињем, да поменута књига носи поднаслов Псеудоморфоза православља у последњим временима. Зато се овде нећу посебно задржавати на детаљнијем објашњењу овог појма.

[7] Додуше, истине ради, морамо да приметимо: већ пред крај владавине деспота Стефана Лазаревића осетило се извесно кварење, толеранција и снажан утицај Запада на нашу културну баштину утемељену на православљу и ромејском цивилизацијском обрасцу. Види се то делимично из поменутог навода о угарским свештеницима који дођоше с оне стране Саве и Дунава, али и другде: кад рецимо Константин Филозоф описује прилике на двору деспота Стефана Лазаревића, који, додуше, није напуштао ромејски образац, али је увео многе „добре обичаје“ преузете са Запада. „Живео је – вели Константин Филозоф – заједно са источнима и западнима; беше изабрао све добре обичаје, све до самога одела, које је на корист и украс, као и оружје и јахање и посађивање за трпезу по чину, и ред на божанској служби, чувајући читања и молитве, ловљења и саветовања, изласке и уласке – у свему свагда по достојању одајући част чину…“ (Житије деспота Стефана Лазаревића) Али у својој расправи Повест о словима он више није тако благонаклон, сада је љут и огорчен на „овај народ“ који, додуше, још види „као надарен и добар у свему, као и било који други што је, чак у људској мудрости и више, али о светим књигама“ – вели – „старање није довољно.“ Зато пише: „како је овај народ у свему врло мудар, а једино у писању немаран“, те саветује: „како је потребно сваку плеву отребити од пшенице господње“. И још пише: „О ономе што сада пушта корење и што ће у своје време високи раст захтевати“; „јер се многа неваљалства укоренише у светим књигама.“ Те закључује: „Због тога и кажем да се све погасило, кад здравога поучавања нигде нема.“ Са доласком Турака све је стало. Погасило се здраво поучавање, додуше, али се тиме зауставило и кварење услед погрешног поучавања. Од тог доба онај део српског народа који је живео јужно од Саве и Дунава нашао се одсечен од утицаја са Запада. Ако има ишта позитивно у турском ропству онда је то управо ово: што се наше колективно културно и духовно биће, наше сопство, конзервирало на нивоу који је достигнут средином XV века. Наша модерна историографија још није ни начела ово питање: у којој мери је ово била предност и шта смо све добили тиме што смо избегли: развратне папе, распад римокатоличке јереси, протестантизам, верске ратове и грађанске револуције. У тренутку кад смо почели да се ослобађамо од Турака ми смо, дакле, имали један сасвим очуван и заокружен образац друштвеног живота, и требало је само да се поправи и допуни тамо где је заостајао за ондашњим приликама. Душанов Законик и Законоправило Светога Саве беху сасвим довољни у том тренутку, на том нивоу културе на којем смо се затекли. Али наша браћа са севера похиташе да нас просветле и науче: прво што нам треба, то је Конституција. А шта је то Конституција никоме не беше сасвим јасно, свеједно, сви углас прихватише овај предлог. И тако нам читав XIX век пропаде у јаловом надметању за уставност и законитост, као да нисмо били словесни људи са богатом законодавном традицијом него дивље племе које је одувек живело без реда и закона.

[8] Владимир Вујић: Повратак Сави Светитељу (Објављено у зборнику Тајна светосавља – Београд, 2013, стр. 65).

[9] Крајње су неукусни његови хвалоспеви упућени Леополду II, царици Катарини и Петру Великом. Обожавао је Волтера и француске просветитеље. Волео је и себе, и сасвим непримерено наденуо је себи надимак „сербски Сократес“.

[10] Овај назив дугујемо Димитрију Оболенском. (Види: Византијски комомнвелт – Београд, 1996.)

[11] „Масони су били Велики кнежеви Николај Михајлович и Александар Михајлович; стално су сарађивали са масонима Велики кнежеви Николај Николајевич и Димитрије Павлович. Масон је био генерал Молосов, начелник канцеларије министра царског двора. /…/ Полованов (војни министар), Наумов (министар земљорадње), Кутлер и Брак (министарство финансија), Џунковски и Урусов (министарство унутрашњих послова), Фјодоров (министарство трговине и индустрије. /…/ Чланови масонских ложа били су начелник генералштаба Русије Алексејев, представници Врховног генералитета – генерали Рузски, Гурко, Кримов, Кузмин-Каравајев, Теплов, адмирал Вердеревски и официри – Самарин, Половин, Полковников, Манилевски. /…/ дипломати – Гуљкевич, Фон Мек (Шведска), Стахович (Шпанија), Поклевски-Козел (Румунија), Лорис-Меликов (Шведска, Норвешка), Кудашов (Кина), Шчербацки (Латинска Америка), Забело (Италија), Иславин (Црна Гора).“ – Олег Платонов: Живот за цара – Нови Сад, 1996, стр.93-94. А руски масони, Платонов наводи речи извесног Г.Аронсона: „ као да су светлили позајмљеним светлом са Запада.“ И не само „као да су светлили“ него су истински радили све да подрију духовне темеље Руске Империје и наметну руском човеку, уместо сопства у православној традицији – уместо историјске Русије – нови, антируски, космополитски и неправославни идентитет. „Од самог почетка – каже Платонов – ствара се зависност руских ложа од запада. /…/ Масонске ложе се уређују као тајни политички центар окупљања антируских снага. Оне окупљају око себе представнике владајућих слојева и образованог друштва лишене националне свести, мрзитеље историјске Русије који маштају о њеној пропасти.“ (исто, стр.92) На другом једном месту Платонов је посебно истакао њихов однос према православљу. „Масонски конспиратори маштају о уништењу Православне Цркве и постављање на њено место новог култа Врховног бића, по узору на масонског Архитекту васељене. /…/ Замисао масона да подчине себи Руску Цркву била је просто чудовишна. У суштини, то је значило преврнути Цркву, а идеје против којих се она борила, учинити владајућим и на тај начин разрушити Православље.“ (Олег Платонов: Трнов венац Русије – Београд, 2011, стр. 106 и 125).

[12]Масони су били: официри Александар Машин, Лука Лазаревић и Дамњан Поповић; политичар Ђорђе Генчић; идустријалац Ђорђе Вајферт. Коначно, масон је био и новоустоличени краљ Петар Први.1

[13]Ево какву нам је успомену на Пашића оставио др Арчибалд Рајс. „Пашић је био велики човек али је имао врло мало срца. /…/ Сигурно је један од оних ваших државника који су највише учинили. Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље. Да су му интереси били супротни, он би своју велику интелигенцију – у великом делу саткану од лукавства и спонтане интуиције – користио против вас. /…/ А Пашићево окружење?! Људи сиромашна духа, али корумпирани. Профитери и мутиводе којима је дозвољено да се богате под условом да служе његовим интересима. /…/ Створио је те безобразне политичаре, профитере који државу често сматрају кравом музаром чијим се млеком хране.“ – др Арчибалд Рајс: Чујте Срби чувајте се себе – Београд, 2006, стр. 81-83.

[14]Опширније о утицају барока на традициналну византијску иконографију читалац може да се информише у већ поменутој књизи Доба раз-ума, посебно у одељку под насловом Окултне замке наше барокне иконографије, стр. 117-157.

[15] Од тог доба, захваљујући Вуковој „језичкој реформи“, ми више не можемо да читамо наше средњевековне рукописе без преводиоца. О дубини овог преврата сведочи и чињеница: капитално дело Светог Саве, Законоправило, ни два века после „Вукове реформе“ још није у целости преведено на савремени српски језик, преведен је само први део а на други се још чека. До када?… Кад се једном народу подсеку корени онда се његове гране суше. А на сасушене гране могу се накалемити свакави вештачки плодови, идентитети, па и отровни. То је истинска трагедија овог народа. Можете ли, рецимо, да замислите Јеврејина који не може да чита Тору без превода?

[16] Тиме је велики део српског народа – косовски Горанци, данашњи Македонци, Мијаци, Брсјаци, Срби из Албаније и Шопи из западне Бугарске (од данашње србско-бугарске границе до реке Лом и Марице) – отпао од Српства само зато што су говорили архаичним српским дијалектом којим се у средњем веку говорило и на двору краља Милутина, најстаријем српском дијалекту на Балкану који данас препознајемо у тзв. лужничко-тимочком дијалекту. И пошто се нису уклапали у нови језички стандард препуштени су тихом одрођавању, асимилацији и нестајању, иако су они, до „Вукове реформе“ па и касније, све до Берлинског конгреса, себе увек сматрали само Србима и ништа друго. Данас су то, међутим, узорни Бугари, Македонци, Шиптари. Можда ће се неком учинити прејака ова квалификација али ја то називам: етнолингвистички геноцид над сопственим народом!

[17] Мартин Хајдегер: О хуманизму – Ниш, 1998, стр. 5.

[18] Мирча Елијаде: Свето и профано – Сремски Карловци, 2003, стр. 71.

[19] Мартин Хајдегер: исто, стр.10

[20] Сергеј Кара-Мурза: Манипулација свешћу – Београд. 2011, стр. 81.

[21] “Уопште – каже Сергеј Кара-Мурза – читав свет знакова прва је мета за манипулаторе.“ (Исто, стр. 79).

[22] Мартин Хајдегер: исто, стр.10.

[23] Св. Николај Жички: Кроз тамнички прозор – Шабац, 1999, стр. 3 („Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова.“)

[24] Милош Црњански: “Еуген, то је инкарнација франковлука, мржње на Србију, мржње на све што је народно, а нарочито сеоско, наше, сељачко.“ (О национализму и српском становишту – Београд, 2012, стр. 164).

[25] Исто, стр.3

[26] Милош Црњански: Наш Загреб (О национализму и српском становишту – Београд, 2012, стр. 168).

[27] Др Драган Крстић: Психолошке белешке 1968-1973. – Београд, 2015, стр. 41.

[28] Јустин Поповић: Наша интелигенција и наша Црква (О духу времена – Београд, 2005, стр. 138, 139.

[29] Др Драган Крстић: Исто, стр. 41.

[30] Милош Црњански: Ми постајемо колонија стране књиге (О национализму и српском становишту – Београд, 2012, стр. 18 (Занимљиво је да су га тим поводом напали управо интелектуалци „са левице“! Милан Богдановић, Ото Бихаљи Мерин, Густав Крклец.)

[31] Исто, стр. 30.

[32] Исто, стр.19

[33] Др Драган Крстић: Исто, стр. 43

[34] Исто, стр.44

[35] Исто, стр.44

[36] Исто, стр.51

[37] Јустин Поповић: Наша интелигенција и наша Црква (О духу времена – Београд, 2005, стр. 139).

[38] Ова кривуља опадања у вези је са оним снагама које то опадање квалификују као напредак. Али молим читаоца да се уздржи од пребрзе квалификације: то је теорија завере! Ја, као и ви, знам да теорија завере не постоји, али то не значи да нема завере. Савремена наука још нема јединствену теорију поља, на пример, која би објединила гравитациону, магнетну и силу електрицитета. Али то не значи да гравитација, магнетизам и електрицитет не постоје!

[39] Овде нисам ни дотакао проблем десакрализације нашег породичног живота јер је то толико обимна и значајна тема да заслужује један посебан оглед ништа мањи од овога.

[40] Све је ту било подешено по угледу на праву веру: постојали су „пророци“ (Маркс, Енгелс, Лењин); постојало је „јеванђеље“ (Комунистички манифест); постојала је „црква“ (Комунистичка партија); постојао је „Свети синод“ (Политбиро ЦККП); постојали су „оглашени“ и „верни“ (Кандидати и чланови КП); постојали су „апостоли“ и „мученици“ (Народни хероји); постојали су „обреди“, „свети списи“, „житија светих“… Не указује ли и ова формална подударност са православљем, на намеру да комунизам постане нова вера Новог Доба?

[41] За детаљније обавештење о мојем ставу у погледу екуменистичких процеса у савременом свету, читаоца опет упућујем на књигу Доба раз-ума, посебно на на одељке: Девети круг (стр.47-57); Православни језуит као икона звери (стр189-209); Свеправославни сабор или масонски конгрес? (стр.213-237) и Рупе за памћење (стр. 238-251)

[42] Св. Јован Богослов: Откривење: 3: 16.

(Visited 264 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ, ПАМЕТАРНИЦА, ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *