Драган Лакићевић: ПЕСНИК НА УРАНКУ

МОМИР ВОЈВОДИЋ (1939–2014), КЊИЖЕВНИК, СЛУГА РОДА И ЈЕЗИКА

Озаривао нас је својом оштрорекошћу и духовитошћу, био на бранику смисла и памћења. Потомак морачког војводе Мине, никао из те земље легенди и ковачнице језика, саставио је лŷк од лирско-филозофског до епског и десетерачког. Постао национални бард. Пева на најважније отаџбинске теме: Свети Сава, Косово, Карађорђе, Његош и Ловћен, Хиландар, српски језик… Истрпео је све ударе Беча, Рима, Стамбола, а камоли качкеташа Коминтерне

---

Нема дана да се у Црној Гори, и шире, не помене Момир.
„Ех, да је жив Момир! Шта би он сада рекао?”
Био је човек брзе, оштре, духовите речи. Речи сликовите, сковане, срезане, некад старе, некад нове. Мелемне, погане… „Момиризми”, тако су се звале његове кованице: брозомора, ђиласнути, самоугурисати, крстоломци…
Прошло је пет година од његове смрти, а те се речи још памте. И његов лик у целини – људски и песнички.

КОВАЧНИЦА ЈЕЗИКА

Момир Војводић, књижевник, рођен 1939. године у Поношевцу код Ђаковице, Метохија. Школовао се у Пећи, Никшићу и Београду. Као млад професор књижевности дошао у Титоград (Подгорицу) и ту живео до 2014. Професор, народни посланик-трибун, беседник. Више од свега, песник.
Момирови преци су Радовићи, јуначко братство из Доње Мораче, а родоначелник, као и већини Доњоморачана, био им је Богић Морачанин. На почетку XIX века, међу Радовићима истакао се Мина, хајдук, јунак, вођа. Млад је погубио турског зулумћара Асан-бега Мекића кад је овај долазио у Морачу да купи хараче. За то су владике Петровићи обдарили Мину титулом војводе: гуслари и данас о њему певају – ено га у Вуковој збирци… За награду, војвода се пресељава у пространства Горње Мораче, у горњем току реке по којој се зову и земља и манастир. На својој висини, окружена планинским венцима, од природе слободна, Горња Морача била је уточиште хајдука и ускока из Херцеговине, бегунаца од крви и ропства. Ту је био тврди бедем за одбрану светиње – лавре Немањића, мета турских напада од Колашина и Никшића. Мина војвода предводи Морачане у два похода: на Сјеницу, где су се Морачани и Дробњаци, 1809. срели са Карађоком – тако се у Морачи зове Вожд… И на Смаил-агу Ченгића, 1840.
Морача је земља легенде и ковачница језика – песничка планета. Главни јунак њених предања је Свети Сава. Његов синовац, Стефан Вуканов, подигао је манастир.
Потомство војводе Мине прозвало се Војводићи. То презиме и та разуђена историја-легенда обележили су Момира, његов лирски и епски дар.

ЕПСКА ТРАДИЦИЈА

Најпре се показао лирски. Као студент и млади професор, Момир пише апотеозе природи, историји и античкој култури. Свестрано образован, Момир знамења класике препознаје у свом завичају – ужем: Морача и Црна Гора, и ширем: Српство, које је писао великим словом… Врхови планина, шуме и реке, зора над „орлосјединама” и „поднебесје” Метохије-Мораче – покренули су његов лирски дар: песничке слике раскошних боја, дубина и симбола. Бистрина горских вода, одсјаји у капима росе, боје земље и шуме – све је у његовој поезији било драма бића и постојања.
Епска традиција, култ гусала и памћење јунака, од оних локалних па до Обилића и Синђелића – брујали су у слуху црнокосог младића, с краватом и белом кошуљом, свег у меморији и замасима десетарца. Морачко предање држи да је Хајдук Вељко Петровић био родом из Мораче, а на споменицима Проте Матије, Алексе, Јакова и Љубе у Бранковини пише: „Фамилија Ненадовића досели се из Мораче у Ваљевску нахију…” Све светосавско, косовско и устаничко уградило се у дар Момира Војводића. Његош и Ловћен највише.

МЕТОХИЈСКИ ПОГОРЕЛАЦ

Имао је још једну личну црту – дубљу од осталих. Момирови родитељи, између два светска рата, живели су у Метохији. Момир се ту родио. Имао је две године кад су их, 1941. године, угарком и ножем, потерали Арнаути, осиљени заштитом и оружјем окупатора. Кроз Руговску клисуру, кишу и студен, кретао се збег. Момира је у наручју држао отац. Мајка је старију сестру носила на леђима, а најмлађу у бакарном котлу у руци. Доцније је причала како јој је долазило да тај котао, једину имовину коју носи, заљуља и баци у маглу и дубину понора којим хучи река Бистрица, надошла од провале облака и снегова на планини… Тако су избегли у постојбину – Морачу. Отуд његово име Метохијски Погорелац! И Морачки Беземљаш!
Детињство је провео уз гусле, легенде, тужбалице и огњиште. Детињство и дечаштво било је у знаку никад довршеног рата и братоубилачког сукоба 1941–1945. Победницима је одговарало да побеђују и пошто се рат формално завршио… Душевност, великодушност и врлине из кодекса Марка Миљанова ретко би заблистали у срцима ожалошћених на обе стране. Свако је имао своју тугу за мртвима и своју кап мржње према убицама…
Момир је растао уз тетку Милушу, једну од три удовице чији су мужеви нестали са војском Краља и Отаџбине. Била је меке речи, добре душе, блага тужиља – памтиле су се њене речи са одра и гроба… Удовице саме косе и секу дрва – има дана кад им се не сме помоћи. Али подижу децу. Тетка Милуша је подигла Момира.
Момиром управља велика књижевност – светска и српска. Предавао ју је у Титограду ученицима индустријске техничке школе. Многи нису умели ни да се потпишу. Момир је покушавао да их описмени и пробуди – лектиром и поукама о језику. Многи бравари и занатлије памтили су га целог живота: умео је да их мотивише толико да им не мора поклонити оцену. Толики су, доцније, на разним занатима, помињали професора: зна се да му нису дали да плати вожњу таксијем.
Ако ђаку баш никако не иде, Момир му нареди да за време празника, у току четири нерадна дана, препише целу приповетку или књигу. Док то уради, ђак се описмени: савлада азбуку, интерпункцију, граматику…

ЖЕСТОКА РЕЧ

У то време, улази Момир у књижевни живот Црне Горе и Југославије – све је то била целина. Штампа прве књиге: Светигора у Крушевцу, Трагови у Титограду. И узима реч.
О Момиру се не може причати без историјског и политичког контекста. Био је живи учесник у културним збивањима, а културе нема без политике.
Реч му је била жестока, искричава, у исказима бујним и вишезначним, пуна ироније и критике. Несташна и опака. И то се његовој средини није могло допасти. Поготово што је средина била партијски правоверна, спремна да сваку разлику или критику види као непријатељски чин притајених противника из рата. Уз то, средина је била сама себи довољна, а Момир је грмео на песничким сусретима по целој земљи Југославији. Биле су то године у којима је Партија „стезала редове”, спремајући се да се распадне од превелике „будности”…
Момир пише све више. Излазе његове књиге: Надолажење праха, Мирис мртвих трава, Староставник – више у Београду него у Титограду… И то је довољно да га титоградске власти над културом обележе тешким жигом „великосрбина”… Када га је 1978. објавила београдска „Просвета”, са потписом уредника Стевана Раичковића, Момир се још више издвојио из средине под контролом провинцијских душебрижника, партијских приврженика и потуљених сепаратиста новокомпоноване црногорске нације…
Поред поезије, Момир пише критике и полемике. Жустри и сликовити језик чини његове памфлете популарним и погодним за памћење. Могло се чути: Не дај ти Боже да се закачиш с Момиром! Само је велика праведност и истинољубивост чувала његов бритки стил од убитачности коју је поседовао. Остало је на десетине анегдота о његовим одговорима, у стиховима или у изрекама.
Власт га је све више жигосала као „великосрпског националисту”, а то је било исто што и проказани појам „четник”. Било је то доба непосредно пре и после Титове смрти – стварне и политичке. Броз је умирао дуго – и као друг и као вођа… Тако исто умирала је и његова држава.

САХРАНИТЕ МЕ СА ПИСАЋОМ МАШИНОМ

Почетком вишестраначког живота, Момир улази у српску Народну странку. Иде на митинге, држи говоре. Погледе једнако упире у српске крајине на западу и у Косово и Метохију – темељ српског идентитета. Биран је за посланика Савезне скупштине, у којој плени ватрометима метафора и анегдота.
Кад су букнули ратови, летео је – бодрио, тумачио, кликтао. Радован Караџић уврстио га у сенаторе Републике Српске, Момчило Крајишник му поклонио писаћу машину… Песник је оставио аманет да га с том машином сахране…
Од лирско-филозофског песника, тананих чула и пантеистичких осећања, Момир постаје национални бард. За ноћ или две, у римованим десетерцима, на двадесетак страна, испевао свој „Бој на Косову”. Сав од старе епске грађе, Момиров бој је задивио раскошним сликама и епским дефиницијама.
Професор Владета Кошутић, уредник Расковника, износи претерану похвалу: да је Момирова поема достојна Вукових збирки. Похвала је била претерана за песму, али за песника била је на месту. Да је живео у доба Вукових певача, „он би заиста њи’ов друг био” (рекао би Караџић)…
У рукопису му је остала необјављена песма о Боју на Мојковцу.
Момир пева на најважније отаџбинске теме: Свети Сава, Косово, Карађорђе, Његош и Ловћен, Хиландар, српски језик. Још 1971. написао је две песме о рушењу Ловћена и Песниковог гроба.
„Погани језик” палаца између стихова о злу оних који су напали српске светиње и на српско добро узвратили злом. Једна од највећих светиња за Момира је српски језик.
Момирова књига чланака и полемика има наслов „Амерички Арнаутлук”.
Сатирични дар који је имао био је потиснут историјско-политичком жестином. Сатира и ватрена борба доминирају у његовим катренима написаним у одбрану српског језика – од политичког и насилног преименовања у Црној Гори… Сматрао је да су нове политичке језике, узете из српског, признали они који Београд пишу одвојено, а Нови Сад састављено…      
Кад је, у многим расправама о националној припадности Црногораца, један учесник рекао како је он Црногорац српског поријекла, Момир је одговорио: „И говно је поријеклом од љеба, ал се не једе!”     

КАЧАЛОВЉЕВОМ ПСУ

Једном је, на улици, или на ивици парка у Подгорици, нашао црно штене. Узео га, однео кући, окупао, вакцинисао. Испаде леп пас – црне, дуге, оштре длаке. За црног човека, код нас се каже Гаро, за црнку – Гара. Пас је, обично, Гаров. Момир је свог љубимца назвао Гаринча, а можда није ни знао ко је био славни бразилски фудбалер Мануел Франсиско дос Сантос – Гаринча, светски првак из 1962.
Водио га свуда са собом.
Ако се дете уплаши Гаринче, Момир му каже:
– Не бој се, душо. Ово је господин пас. Гледај: он носи кравату.
Гаринчи подигне предње шапе и заиста: црни пас има белу траку која је под грлом узана, а према трбуху се шири, као кравата… Дете одмах заволи пса и помилује га.
Једног лета, за распуст, поведе Момир Гаринчу у Горњу Морачу, па од куће сваки дан у риболов. Није далеко река Морача, али се иде низбрдо, кроз шишљаке, камењаре и кљештине – стрмо и опасно. Вода је у брзацима и вировима бисерна, као у лирској поезији. У кањону Мораче цветају најлепше боје, расту ендемске биљке, сваки камен има своју уметничку слику.
У кањону Мораче царује поскок. Љута гуја, смртоносног отрова.
Идући низ реку која лети оплића, тражећи погледом паметну пастрмку, Момир спази да му Гаринче нема.
Позове га, звизне, понови. Нема га.
Врати се, узводно, можда и километар, и нађе пса како лежи крај воде и гласно дише. Угледа му и отечену шапу: ујед поскока.
Тада Момир Гаринчину шапу стави у реку и почне да истискује отров и испира рану, а у исто време да га поји водом. Морачка вода целог лета је лед ледени, јер јој је извориште испод Јаворја, дубоко у стенама, недалеко одатле. Дуго му је испирао рану, онда га ставио у торбак и понео кући.
У село је стигао по мраку. Пред кућом седе комшије и рођаци, прича се и пије ракија. Кад угледаше Момира без Гаринче, одмах упиташе где му је пас… Он им исприча шта се десило и рече:
– Ево га у торбаку.    
– А што си га теглио, знаш ли ти да нико не може преживјети отров поскока из Мораче?
– А да је мене поскок печио, би ли ме Гаринча оставио?
– То не! Пас те никад не би оставио.
– Па не могу ја бити гори чоек од њега – вели Момир.
Два дана пас је само пио воду, и преживео.
После га је, у Подгорици, неко отровао. Тај отров није преживео.

УСМЕНА РИЗНИЦА

Живео је скромно. Био је богат само речима, памћењем, знањима из историје и књижевности.
Имао је своје верзије историјских збивања, поготово похода на Мљетичак и Смаил-агу Ченгића. Приповедао горљиво и уверљиво, као да је тамо и сам био. „Било је пред ноћ, сросила киша, клизаво под опанцима, да се поломе… А Мина наредио да се не дише…”
Или, кад се Мина војвода срео с Карађоком, на Сјеници: Иду један другом у сусрет. Вожде од Тополе шири руке: „Ђе си досад, војводо! Знаш ли ти да ја без тебе не могу ратовати!” А Мина отвори џамадан и покаже прси и утробице – све у ранама и посекотинама – виде му се џигерице, од толиких бојева и мегдана… На то Вожд зажмури и викне: „Спучи, спучи то, војводо, не могу да гледам!”
Био је велики причалац. Једном је, у Подгорици, ударала силна киша, за кафану нисмо имали – пара или воље, па смо у новом делу града, код Римског трга, нашли неку дугу-дугу настрешницу, на много стубова, где киша није допирала. Ту смо шетали три сата, тамо триста и овамо триста корака, а Момир је причао, казивао, украшавао, сећао се… Био је то чаробњак усменог израза.
Из те усмене ризнице настали су и Гробослови – песнички епитафи, кратки, да могу стати на споменик. Од малог сеоског гробља, у низу збирки, проширио је Момир своје надгробне записе на цело племе и цео народ – стварне и имагинарне личности: грешница, два косача, горосјеча, змијар, пешак, а исто тако и стварни људи, рођаци, јунаци, божјаци и ратници – свакога је Момир опевао и обележио… Гробослови су били у дистисима – лако су се памтили. И њих је певао гуслар Бошко Вујачић.

ГОВЕЂЕ ГЛАВЕ И ЧИТАНКА

У последњих деценију или две, кад је отишао у пензију, посветио се писаћој машини. Звао ју је „натра” (разбој). Писао, из сата у сат, из дана у дан. Готове песме слагао у фасцикле и слао у штампарије. Готово педесет збирки. Те своје збирке он је углавном поклањао, понекад и продавао. Тамо, у Црној Гори, на томе су му замерали – они који су продавали нешто друго, не само јабуке, кромпир, сир или мед…
Све што се догађало, далеко или близу, на политичком или којем другом пољу, коментарисао је – афоризмом, епиграмом, кованицом, ватрометом стиха, духа и хумора.
Кад је, у Политици, објавио песму у којој се помињу српски топоними и манастири у Македонији, јавио се редакцији човек из Скопља, негодујући због присвајања македонске историје и културе. Редакција га упути на Момира. Македонац позове песника, а песник каже: „Те су градове и манастире подизали моји преци и краљеви, а не Крсто Црвенковски, кувана говеђа главо!”
Десетак година пре своје смрти, сам је себи ископао гроб и подигао скроман споменик, на гробљу званом Дубље, у Горњој Морачи, близу огромног и опеваног дуба у чијем деблу је земанима била пећина у коју се могла склонити преља с преслицом и вретеном. Кад је то сазнао, песник Милан Јанковић из Торонта написао је песму која почиње:

Сам свој гроб ископа Војводић Момире
Под храстом који небо подупире…

Покрај његовог, стоји и гробић његове сестрице, преминуле одмах по прогону из Метохије, коју – говорио је – није видио, али није ни заборавио.
На дан Момирове сахране, док смо чекали да пристигне песник у ковчегу, стајао сам поред хиљадугодишњег храста, кад ми је пришла старија жена, забрађена марамом, у црнини.
– Кад сам била мала, нареди нам учитељ да научимо пјесмицу „Путник на уранку”. Ја читанку с пјесмицом нијесам имала. Није тада било лако добавити књигу. А отац ми каже: „Има је, посигур, Момир Миров. Он ће ти је дати…” Одем ја до куће Мира Војводића и Момир ми да читанку и ја научим пјесмицу… И сад је знам напамет, ево шездесет година!
Момир је отишао горак с овога света, највише што је из читанки у Црној Гори избачена поезија којој припада „Путник на уранку”. Тој поезији припадао је и Момир, песник на уранку српскога језика.
Годину дана после смрти, у манастиру Морачи одржан је научни скуп: „Момир Војводић – језик и поступак”. Објављен је и зборник са тог скупа. У закључцима, речено је да треба покренути иницијативу да му се подигне биста – где буде могуће, можда и ту негде, близу старе лавре Немањића која је својом светошћу озарила толике Морачaне и Ровчане и не само њих.

***

Сложени систем трајања
Косову је посветио неколико књига. Косово је за Момира сложени систем трајања: географски, историјски, метафизички. Место судара мрачног и светлог света. Не мање важни су и мотиви Цетиња: традиције Црнојевића и Петровића, које су скоројевићи и властодршци у XX веку напали и кривотворили…

***

Слуга језика српског
У белешкама о писцу, при крају својих књига Момир пише: „Живи у Подгорици, родном мјесту жупана Немање, и ту трпи ударе Беча, Рима, Стамбола и качкеташа Коминтерне… Слуга је српскога језика!”

***

Бројаница
Једна наставница школе у којој је Момир радио, удата за војника партије, гломазна, са увећаном гушом, замерила је професору Момиру што ниже бројанице: „Мичи ми те бројанице с очију, Момире… Прво, ово је школа, а знаш да ја у Бога не вјерујем!” – „Богоми, не бих ни ја, да ме здендо ко тебе!” одговорио је Момир.

Фото: Архива породице Војводић

Изворник: Национална ревија