Здравко Крстановић (†2024): БОЖАНСКО СТРУЈАЊЕ ДРЕВНО МЛАДОГ СЛОВА

Предговор „Чудесном кладенцу, Антологији српског пјесништва од Барање до Боке Которске”, коју је приредио Здравко Крстановић а издало Српско културно друштво „Зора”, Београд 2002.

Има пуно речи које се на све стране чују и у које цео свет верује као у признате истине, а које се, када се ближе испитају и боље у њих загледа, показују да нису ни на чему основане, но да су просте заблуде које људи причају и понављају их, по навици, не мислећи.

Љубомир Недић

---

Златни српски језик, који је у прашину испратио царства и на коме су спјеване пречисте, ненадмашне народне, као и друге, пјесме које богате свјетску поетску ризницу, већ више од једног стољећа изложен је обезимењавању и покушајима да се раздроби, рашчини, умножи, сатре. Залудан је тај напор – као кад бисмо пробали да ексере забијамо у ваздух – да се од једног језика направи неколико, јер језици могу да се кодификују, али се не могу вјештачки правити, ни иза олтара лажних цркава, ни за катедрама професора који празнослове, справљају ијед и производе привиђења, ни у касарнама моћних амеба, таквог волшебног мјеста за прављење језика на земљином шару нема.

У космичком врту језици се рађају и дишу у миријадама облика, мијењају у самима себи, потиру једни друге и ишчезавају, нема међу њима зидина, ријечи из једног језика путују у други, из другог у трећи, одијевају се у нова руха, вријеме од тисућу година за ријеч и није нека препрека, као ни раздаљина мјерена тисућама километара, али још се није десило да се један жив језик претвори у други или два у један.

Од три штокавска српска изговора – ијекавског или јужног, екавског или источног и икавског или западног – два припадају једном и јединственом српском књижевном језику. Ијекавица је као књижевни језик, након врлудања од времена илиризма, на размеђу XIX и XX вијека уведена и у Загребу (Граматика и стилистика хрватскога или српскога књижевног језика Томе Маретића излази 1899. године), мада изворних Хрвата ијекаваца нема и никада их није било, ијекавски није њихов матерњи језик. Ову стварност стварним аргументима нико није успио да оповргне, стога се приступило грађењу нове, фиктивне у којој је све испремијешано и изврнуто наглавачке.

Не можемо, наравно, игнорисати језичку праксу која траје толико дуго нити би дјела писаца, језикословаца, научника и преводилаца, независно од њихових опредјељења, уколико поштују законе српскога језика, ваљало примати као туђа.

Напокон би се, међутим, морало одувати све оно што је донијела црна, кужна комедија у којој су судјеловали и судјелују демони и кловнови, лукави и наивни, учени и неуки, злонамјерни и добронамјерни, елита и гомила, читаве чете опсјенара и опсјењених, који упорно производе привиђења.

Тако је бивало и бива да се српски језик назива свакојаким именима: хрватски или српски, српскохрватски, хрватскосрпски, југословенски, наш, босански, бошњачки па и хрватско-српско-словеначки, што стоји записано у Уставу из 1921. Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Чак се и српска народна поезија покрива српскохрватским, нашим, хрватским и другим именима, само не оним које је истинито, а дубровачко пјесништво, писано на истом српском језику као и народно, проглашава се, и то искључиво, хрватским.

Предузећемо кратку шетњу, која би била излишна да су српски језикословци и књижевни историчари учинили оно што нису и да то што су учинили није наопако (изузимамо изнимке, јер било је и међу њима неимара достојних дубоког поштовања), како бисмо видјели шта кажу истинољупци и они други, у власти таме, а ту су и трагаоци који су путовали и добрим и рђавим друмом.

Вук Стефановић Караџић, чије је исполинско дјело такво да му патуљци који га нападају, као и недорасли хвалитељи, не могу помјерити ни сјенку, записује:

„Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, и између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, Српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу од више Осијека и Сентандрије, у Славонији, у Хрватској (и Турској и Аустријској Крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. За то у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној Гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много „Српскијех” села, по којима се говори Српски онако као и они што су говорили, то јест између Српскога и Бугарскога, али опет ближе к Српскоме него к правоме Бугарскоме.

„У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа, који говори једнијем језиком, али се по закону (религији) дијели на троје: може се од прилике узети да их око три милиона има закона Грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у Аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној Гори; од остала два милиона она може бити да би се могло узети да су двије трећине закона турскога (у Босни, Херцеговини, Зети итд.), а једна трећина Римскога (у Аустријским државама и у Босни, Херцеговини и нахији Барској). Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона Турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна Турски; а они закона Римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе, на примјер  Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем али Бог зна чијим именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима.” (Преузето из књиге Вука Стефановића Караџића, Етнографски списи, Сабрана дела, XVII, Београд,1972, стр. 31-32.)

Знаменити слависта Павел Јозеф Шафарик, прије Вука, пише да је историјски и лингвистички „доказива чињеница да Срби у Србији, Босни, Славонији, Херцеговини, Црној Гори и Далмацији без обзира да ли припадају источној или западној цркви сви заједно представљају само један одломак великог словенског племена. Исто тако је и њихов језик само једно наречје, премда са више безначајних варијетета”. (Павел Јозеф Шафарик, Српски пабирци, Пешта, 1833, уводно поглавље, преузето из хрестоматије Петра Милосављевића Срби и њихов језик, Народна и универзитетска библиотека, Приштина, 1997, стр. 97.)

Доситеј, прије Шафарика, у Писму Харалампију говори исто. Анатемисање Вука јесте и анатемисање Доситеја, Шафарика и других великана славистике – свих који кваре фиктивну језичку стварност.

Илирци узимају једно фантастично мртво име (Вук), изазивајући срџбу тадашњих професора загребачке гимназије, јер у службеним круговима, како свједочи Јагић „У то су вријеме држали, да је латински језик l i n g u a  a c a d e m i c a, маџарски језик l i n g u a  p a t r i a, a хрватско нарјечје  l i n g u a  e x o t i c a”. (Ватрослав Јагић, Изабрани краћи списи, Загреб, 1948, стр. 531.)

Нико се, ипак, није досјетио да латински назове хрватским, као ни мађарски, или њемачки, који је такође био службени језик, а ту су и загребачке публикације на њемачком, Agramer Zeitung излази од 1848. до 1918.

Вођа илираца Људевит Гај, који у својој Даници објављује српске народне пјесме и као штиво за учење језика, недвосмислено каже који је језик узет у илирском покрету:

„Та н. п. сав свет знаде и признаје, да смо ми књижевност илирску подигли и увели; ни нама још нити издалека није на ум пало икада тврдити, да није сербски већ илирски језик; паче поносимо се и хвалимо Богу Великому, што ми Хрвати с братјом Сербљима сада један књижевни језик имамо”. (Људевит Гај, Чије је Коло?, „Даница хорватска, славонска и далматинска”, бр. 31, Загреб, 1846, стр. 134.)

Међу илирцима пјеснички обдарени бијаху Петар Прерадовић, коме је матерњи језик ијекавски и Станко Враз, коме је матерњи језик кајкавски словеначки. А спјев Смрт Смаил-аге Ченгића Ивана Мажуранића, безначајна имитација народне пјесме са дубровачким зачином и епизодом из српске историје, проглашен је ремек-дјелом, а за писца је речено да се „винуо у врхове светске књижевности” (Милорад Живанчевић, Смрт Смаил-аге Ченгића Ивана Мажуранића, Београд, 1982, стр. 5.), што само показује из које долине стижу похвале.

Требало је измислити пандан Његошевом Горском вијенцу.

Чакавска књижевност бијаше давно  увенула, а о кајкавској илирац Људевит Вукотиновић пише: „Каконогод што је  кроатисам наш политички живот, тако је у литерарном смислу кроатисам н и ш т а, ни не може  друго него  н и ш т а  бити. Осим неколико молитвених књигах, које су за пук потребне, друго ништа није у провинциално-хорватском писано, што би и мало знаменито било”. (Људевит Вукотиновић: Илирисам и Кроатисам, „Коло”, Загреб, 1842, стр. 114.)  На крају чланка Вукотиновић закључује: „Пустимо кроатисам за политику, а останимо у литератури код илирисма”. (Исто, стр. 115.)

Но, у књижевности и језику не остаје се код илиризма, који нестаје са позорнице, замјењује га хрватско име, а о ономе што слиједи познати лингвиста, иначе апологета непостојећег хрватског књижевног језика, Радослав Катичић каже: „Илирско име припремило је прихваћање хрватскога и тамо гдје га народ себи и својем језику до тада није надијевао. У тим увјетима Католичка црква дјеловала је  као духовна спона која је у хрватском имену ујединила чак и далеке разасуте скупине, изолиране од цјеловита народнога тијела  у Маџарској, Румуњској и на Косову”. (Радослав Катичић, одредница Хрвати / II. Језик, Енциклопедија Југославије, том 5, Загреб, 1982, стр. 7.)

Дакле, надијева се име, као да је ријеч о секти, слаже се лаж на лаж, људи који добро и не владају српским језиком тврде да је тај хрватски, као научне објављују се књиге фантазмагорија, по српским крајевима скупљају се “хрватске народне пјесме”.

Матица хрватска објавила је под насловом Хрватске народне пјесме једанаест књига (1896-1950), подигавши чудовишни споменик, јер њихов огроман дио чине српске народне пјесме а записане су и у Босни и Херцеговини, у крајевима гдје се за хрватско име није ни знало, о чему свједоче фрањевац Иван Јукић (1847), Иван Кукуљевић (1858) и Антун Радић (1899). У писму Фрањи Рачком (од 4. 3 1887) Ватрослав Јагић каже: „Тако је Матица хрватска изазвала својом одлуком, да изда некакве „хрватске народне пјесме”, читаву буру – страха, да ћемо и то благо отети Србима. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име, јер што је било некоч старих хрватским мотива, чини се да је пропало под навалом нових сижета који су долазили с Турцима с истока. Зато ја бих и ту био за крпеж, те бих пјесме назвао хрватско-српскима или српско-хрватским, или би их штампао ћирилицом”. (Ватрослав Јагић, Спомени мојега живота II, Српска краљевска академија, Беoград, 1934, стр. 167.) Јагић је као рјешење предложио крпеж и величанствена српска народна поезија у наредним и потоњим деценијама, све до ових наших дана, кићена је и каљана разним именима, као да није жежено злато него баш крпеж.

Загонетно, тешко докучиво остаје дјеловање генијалног филолога, преводиоца Старог завјета Ђуре Даничића у Загребу гдје, као тајник ЈАЗУ, утемељује велики Рјечник хрватскога или српскога језика у који су унесене ријечи из два језика, ијекавског српског и чакавског хрватског. Раније је Даничић објавио спис Разлике између језика Српскога и Хрватског (Београд, 1857), у коме попут Вука пише о Србима источне и западне цркве као о једном народу, а освјетљавајући Вуков Рјечник у свом епохалном дјелу Рат за српски језик и правопис (Будим, 1847) златослови: „У Вукову Рјечнику наћи ћеш не само свакој ријечи прави глас и изговор и право значење, него ако је човјек по духу човјек, а дух човјечији ако се опет само или бар понајвише у језику показује, тамо ћеш васколики Српски дух, тамо ћеш Србина васколикога као у огледалу видјети. А ту силу Вуковоме рјечнику дају оне етнографске и археолошке приче уз ријечи, које управо показују живот Српски, снагу народа Српскога у духу и у срцу, и које га дијеле од другијех народа”. (Ђура Даничић, Рат за српски језик и правопис (Будим, 1947), преузето из Књиге Ђуре Даничића, СКЗ, Београд, 1976, стр. 64.)

Даничић се на крају, касно, покајао.

Рјечник што га је утемељио остаје велико лексикографско дјело, али прихватањем злосретног, лажног имена хрватски или српски језик, пружио је јако упориште демонима и тровачима бунара српског језика.

Црна комедија увелико се размахала, на позорницу ступају нови играчи, у оптицају је и југословенско име, српски језик добива мртворођену принову под именом „босански језик”, коју благосиља и сам Ватрослав Јагић. Умни људи, ипак, не дају се збунити, Љубомир Стојановић записује: „И као год што ја никад чакавски дијалект не могу назвати српским у оном смислу у коме то велим за овај дијалект у коме ово пишем, јер знам да нема ниједнога човјека који чакавски говори, а Србином се зове; исто тако и Хрвати не треба да се љуте, кад им се рече да је онај дијалект, којим говоре и пишу у Загребу, дијалекат српски, јер до илирског покрета није било човјека који је тако говорио и писао а да се Хрватом називао; напротив тим дијалектом говоре Херцеговци, народ који се од старине само Србима називао. Ко би хтео тај дијалект звати хрватским зато, што у најновије време има и Херцеговаца Хрвата, могао би га са већим правом назвати и Турским, јер има још више Херцеговаца који себе Турцима називају, и то не од скора већ од три-четири стотине година. Како је бесмислена сва ова препирка о имену, најбоље ће се видети ако претпоставимо да су у исто доба кад и Хрвати примили херцеговачки дијалект за свој књижевни језик и Бугари и Словенци, и назвали га Бугари бугарски, а Словенци словеначки. Зар ми не бисмо изгледали смешни, кад бисмо им стали доказивати  да то није језик ни бугарски ни словеначки већ српски?” (Приступна академска беседа Љуб. Стојановића, Глас Српске краљевске академије, Београд, 1896, стр. 28-29.)

Кад је ријеч о језику Дубровника, нема позванијег тумача од Дубровчанина, Србина католика, сјајног филолога Милана Решетара, ево његових ријечи:

„Дубровник се није нигда сасвим изједначио са својом српском околицом: политичкој самосталности дуго помагаше и етнографска одвојеност, а када се стари романски град нешто присељавањем Срба са стране а нешто посрбљавањем домородаца мало по мало, барем у погледу језика, претвори у српски град, Дубровчани опет сачуваше своју индивидуалност; говораху српски али се не осјећаху Србима, јер њима српско бијаше у првом реду оно што припада српској држави, док Дубровник никада не бијаше у њенијем границама.” (Милан Решетар, Антологија дубровачке лирике, Београд, 1894. стр. VII.)

A на крају своје студије Најстарији дубровачки говор Милан Решетар наглашава како тврди оно што је тврдио и прије педесет година „да се у Дубровнику није никада говорило, ни у њему цијелом, ни у једном његовом дијелу, далматинским чакавско-икавским говором него увијек само херцеговачким штокавско-ијекавским. Уз те објективне констатације ја сада не изводим никаквих даљих закључака, јер су мени Срби и Хрвати један народ под два имена, па ја зато нећу никако рећи да се у Дубровнику није говорило хрватски него српски, али кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику био увијек Српски.” (Најстарији дубровачки говор, Приступна академска беседа, 7. III 1941. године, Архив САНУ, Историјска збирка бр. 14 456, стр. 52.)

 Посљедњу, тестаментарну Решетареву реченицу Александар Белић је преиначио (Види Годишњак Српске краљевске академије, Београд, 1941, стр. 189.), а у Гласу Српске академије наука изостављена је. (Глас Српске академије наука, Београд 1951, стр. 45.)

Александар Белић посједовао је такав морал који му није бранио да оскрнављује и једног Милана Решетара. Своје схватање науке као веома савитљиве, подложне налозима тренутних властодржаца, а не истине – у томе је имао претходнике и насљеднике – сам је, нехотице, веома прецизно објаснио, свједочећи о срозавању науке у политичку каљужу: „У самом тексту – према досадашњим скриптама – чињене су мање измене. Само у уводним главама морале су бити измењене поједине партије према савременом стању националних односа у нашој земљи (тј. издвојен је потпуно македонски језик и остављено је да се он обради самостално).” (Александар Белић, Историја српског језика, Београд, 1999, стр. 9. У овој књизи скупљена су Белићева предавања студентима у којима се не говори о српском него о српскохрватском језику; наслов, дакле, није у складу са садржајем.)

Његов сљедбеник Павле Ивић као да тек у позним годинама открива како се зове језик који је читав живот изучавао – деценијама ватрено инсистира на српскохрватском имену, а напосљетку, у својим чланцима почиње употребљавати синтагму српски језик. Његово схватање науке, која не служи вјечности него тренутку, истоветно је са Белићевим, чујмо: „Назив ‘српскохрватски’ званично је уведен пре мог рођења: у томе очигледно нисам учествовао. Међутим, у СФРЈ тај је назив давао једину шансу да Срби у Босни и Херцеговини задрже исто језичко име као они у Србији. Чим је та ситуација престала, прешао сам на назив ‘српски језик’. Увођење тог назива у наслов правописа и у закон о језику у Србији није прошло без мог залагања.” (Господин Росић не зна али напада жестоко, „Демократија”, Београд, 12-13. IX 1998. стр. 9.)

Стиже најзад до закључка да употреба ијеквског као службеног језика у Републици Српској значи затварање према Србији, (Павле Ивић, Крлежа је хрватски писац, „Глас јавности”, Београд, 22. IX 1998, стр. 12.) за “бошњачки” и „хрватски” каже: „Они су пореклом претежно српски… али је у њих ушло и доста другачијих елемента. Данас се њима не служе Срби него ‘Бошњаци’, односно Хрвати. Апсурд је тврдити да су то мртворођенчад. Хтели ми или не, они су ту да остану.” (Павле Ивић, Главу проглашавате репом, „Глас јавности”, Београд, бр. 139, 5. X 1998, стр. 10) За њега су, дакле, привиђења реалност.

Иза Белићевог Ивића, као чувар континуитета, остао је Одбор за стандардизацију српског језика састављен од чудних зналаца и заврзана који је након вишегодишњег дјеловања дошао до свог најзначајнијег резултата: српски језик у Тузли не зове се босански него бошњачки.

Пред Други свјетски рат у коме ће се управо у српским ијекавским крајевима десити геноцид, са финалом у посљедњем  рату, Матица хрватска објављује књигу Петра Губерине и Круна Крстића Разлике између хрватскога и српскога књижевног језика у којој аутори кажу: „Тако Срби веле: једе ми се, а Хрвати: хтио бих јести; Срби: не пије ми се; Хрвати: немам воље пити, Срби: не шета ми се, Хрвати: нисам расположен за шетњу.” (Др. Петар Губерина и Др. Круно Крстић, Разлике између хрватскога и српскога књижевног језика, Загреб, 1940. стр. 44.)

Особито је занимљива њихова тврдња: „Хрвати чакавци и Хрвати кајкавци осјећају босанско-херцеговачку штокавштину као свој матерински хрватски језик.” (Исто) Ово јесте ступидно, но у суштини само је дио овдашњег општег лингвистичког ступидаријума.

Након Другог светског рата енциклопедиста-логорејац Мирослав Крлежа удомљује  Круна Крстића у свом Југославенском лексикографском заводу, гдје и Милош Минић осваја статус енциклопедисте (као јавни тужилац на суђењу Дражи Михаиловићу написао је за Крлежу одредницу о четницима), а о Губерининим и Крстићевим Разликама познати лингвиста Далибор Брозовић пише: „Та књига није додуше била лингвистички посве добро утемељена и српска јој је критика, уз вулгарне и погромашке нападаје, нашла и поједине стварно слабе стране, но у хрватској су јавности Разлике одлично примљене и оставиле су силан дојам те без сумње озбиљно утјецале на опћу свијест, не само на филолошке кругове.” (Далибор Брозовић, Хрватски језик – повијесна подлога и језичнополитичке и социолингвистичке околности, „Форум”, бр. 4-6, Загреб, 1998, стр. 596.)

За Енциклопедију Југославије, издање из 1988. године, академик Далибор Брозовић заједно с академиком Павлом Ивићем написао је одредницу Језик српскохрватски / хрватскосрпски, хрватски или српски. Сам назив одреднице такав је да не заслужује трошење ријечи.

Југославенски лексикографски завод сада се зове Лексикографски завод „Мирослав Крлежа”, а на његовом челу нашао се и донедавно био Далибор Брозовић.

Један од главних играча у црној комедији, академик Људевит Јонке такође припада надреалистичком правцу у лингвистици: „Када нпр. слушамо каква српског дјечака из којег српског села у Хрватској који још није ни пошао у школу, зачудит ћемо се каквим правилним штокавским ијекавским језиком говори, као да је већ проучио граматичка правила. А тај његов српски језик подудара се с хрватским књижевним језиком јер им је заједничко новоштокавско ијекавско подријетло.” (Људевит Јонке, Хрватски књижевни језик 19. и 20. стољећа, Матица хрватска, Загреб, 1971, стр. 55-56.) Надреалиста Јонке није, међутим, поменуо да се језик кајкавске дјеце у Хрватском загорју и чакавске дјеце у Хрватском приморју и по далматинским острвима уопште не подудара са хрватским књижевним језиком.

А они који тврде да је српска ијекавица изворно њихова, ипак трагају за чакавским супстратом у Дубровнику (говорећи да се чакавски претворио у ијекавски!), са шансом да га нађу као кад би га тражили на Гренланду. Црв сумње грицка њихову ијекавску јабуку. Холанђанин Кристијан ван ден Берк објавио је студију чији је наслов питање Постоји ли чакавски супстрат у дубровачком нарјечју? (1957), а лексикограф (не, дакле, невјежа) Братољуб Клаић закључује да послије те студије „нема никакве сумње да је данашњи дубровачки говор некада био чакавски.” (Братољуб Клаић, Језик Ханибала Луцића и Петра Хекторовића у књизи Ханибал Луцић* Петар Хекторовић, Загреб, 1968, стр. 322.) Успут речено, дубровачко нарјечје као посебно и не постоји. Иван Сламниг развио је хуморну теорију клице:

„Штокавски облици, којима је Марулићева чакавштина прошарана, а који не могу имати само риматорска и метричка, артифицијелна оправдања, јер се налазе у прози и у приватним писмима, свједоче о угледу штокавских облика, који су можда били необични, али никако не смијешни. Углед облика недомаћег дијалекта клица је заједничког књижевног језика; овдје нам то неће значити само везу с Дубровником, већ и босанским говорима.” (Иван Сламниг, Марко Марулић, предговор у књизи Марко Марулић, Јудита, Сузана, Пјесме, Загреб, 1970, стр. 8-9.)

Могли бисмо упитати: откуд у кромпиру клица руже, зашто је толико дуго непомично чекала и у какав се плод развила – у који заједнички језик? Нема, разумије се, никакве клице, све је чисто: штокавски језик био је у додиру са Марулићевим матерњим чакавским.

На самом измаку XX вијека српска филологија, окужена идеолошком кугом, нашла се у положају да разбистри оно што бијаше бистро још у Вуково доба, тако да језикословци свјетског гласа, обновитељи србистике Радмило Маројевић и Милош Ковачевић, објављују књиге о новом рату за српски језик. Особито је значајно дјеловање Петра Милосављевића, приређивача драгоцјене хрестоматије Срби и њихов језик (1997), и аутора списа Српски филолошки програм (2000) и Систем српске књижевности (2000).

На Спасовдан 1998. у Београду је објелодањен изнимно значајан програмски документ Слово о српском језику, што су га потписали неки српски научници и списатељи, гдје се ствари именују правим именом и стављају на своје мјесто, а покренуто је и гласило Србистика. Међу браниоцима привиђења, укопаним у водећим културним институцијама, настала је узбуна, засути смо саопштењима, писаним у великој нервози, која су потпуно оголила сву њихову немоћ пред аргументима и љуљаву подлогу на којој се још држе. Обновитељи србистике руше у прах фиктивну слику српског језика и књижевности, можда неке њихове формулације понекад и нису најбоље, бива и лутања, али њином заслугом откључавају се скривене, мрачне собе са девет брава и ствари излазе на видјело.

Биће плодова, буду ли се небесни закони поштовали више од земне буке.

На снази је и сад Вуково начело: Не да се, али ће се дати!

А изнад свих других блистају свепрожимајућа Творчева начела која, гласом и тишином, свеудиљ зборе да на нашој планети, космичкој капљици, лаж доноси непојамно зло и може прогутати, као што и гута, милионе људи, али створити не може ништа, а камоли искон-чедо: језик.

***

Пјесник се рађа, речено је, даде се додати: и читалац се рађа.

Помного је међутим критичара и књижевних историчара који нису обдарени читалачким даром, пјеснички говор за њих није „ћилим саткан од течности” (Мандељштам), поезију која је бескрајно росно поље флуида и чудеса, крцато изворима што стижу из једног, неовдашњег кладенца, они примају споља, механички и дах поезије никад их и не окрзне. За ове бесплодне, сиве, самозване арбитре и егзекуторе поезија стиже одасвуд и свуда је траже, изузев тамо гдје једино јесте. Понашају се као доктори у просектури који сецирају леш, а стигли су, ево, већ и дотле да тврде како је пјесму могућно раставити и поново саставити, што би значило нешто још невјероватније од покушаја да се разбије атом и потом врати у првобитно стање. Хвале и геније и шарлатане, не разликујући, како каже Готфрид Бен, порцелан из времена династије Минг од данашњег јефтиног, неломљивог стакла за масовну употребу. Овај пјесник и есејиста имао је на уму њемачку књижевну сцену, а код нас је све знатно горе и тмурније.

Српски књижевни историчари – понављамо да се изузимају они малобројнији – нису ваљано обавили елементарне послове. У једном есеју Бела Хамваш говори о вишку историја мађарске књижевности; код нас је обрнуто, имамо их врло мало, али су зато углавном рђаве. Овдје је статус кумира стекао Јован Скерлић, убоги пропагандиста прогреса који се дрзнуо да славуја подучава како се пјева, а нашу књижевну баштину скратио за низ стољећа и кључне пјеснике новије поезије покушао да изопшти. Кад човјек дирне у кумира, може очекивати бучање његових бранилаца, али кумире ваља обарати. Сматрам да не бих био ни на каквом губитку да нисам читао Скерлићеву Историју новије српске књижевности, која је толико поуздана да се у њој не зна ни кад се који писац родио и умро јер је аутор помијешао стари и нови календар, а о његовом осјећању за претанани поетски вез да и не говорим. Читао сам у младости, раније но Скерлићеву Историју, понорне пјесме Димитрија Кантакузина и драгуљну антологију старих српских поетских записа Из тмине појање (1962) Ђорђа Трифуновића, а читао сам и поезију Лазе Костића, те сам извео закључак да Скерлић булазни када тврди да је старо српско пјесништво калуђерска писменост, односно да и не припада књижевности и да је Лаза Костић крив зато што „кује нове речи”, као да је требао ковати старе. Блиска нам је мисао Беле Хамваша да „историју као напредак треба сматрати опсеном”, а за француског ђака Скерлића не напредује само историја него и поезија и поједини пјесници, тако за Радичевића каже да је умро млад па „није имао времена да се развије”. Скерлић умије да пише, заводљив за недорасле, неуморник је и по нечему као да дјелује гигантски, али невоља је у томе што му је зграда од слабе, худе грађе, подигнута на мочварном терену.

Удес нас је даровао вишком прогресивних књижевних историчара какав је и Миодраг Поповић, који пише да су у романтизму важни „лепота природе, осећај за боје, антиклерикализам, политичко слободарство” (Миодраг Поповић, Српска романтичарска лирика, Београд, 1962, стр.7.) Забавно је његово тумачење Његоша: „И баш зато, да га не би разнели луди ветрови немоћи и сумње, створио је у себи Бога не би ли у њему нашао сопствено, етичко и идејно упориште.” (Миодраг Поповић, Историја српске књижевности, Романтизам, I, Београд, 1968, стр. 237.)

Произвољно отворим његову монографију о Вуку и ево шта пише: „Чудно, записивао је српске љубавне песме, а волео је Немицу, туђинку.” (Миодраг Поповић, Вук Стефановић Караџић, Београд, 1964, стр. 189)

Уздахнимо и кренимо даље, уз напомену да је сав opus Herculeum Миодрага Поповића на нивоу наведених цитата.

Недостају и критичка и некритичка издања српских пјесника, периодика је углавном необрађена. Све што је другдје, не само у културама какве су њемачка или руска, урађено – овдје није. Али стога смо у посљедње вријеме затрпани радовима чији аутори хоће да прате крикове моде свјетске науке о књижевности, па се пишу коментари коментара. Као да само пјесничко дјело да више није важно, него служи једино као повод да један непозвани интерпретатор тумачи другог.

У маленој дружини оних који истрајавају у трудном приређивачком послу издвојимо Ђорђа Трифуновића – стара, Мирослава Пантића – дубровачка, бококоторска и народна, Гојка Тешића – модерна српска књижевност и Душана Иванића, који приређује књиге у распону од Стерије до Црњанског. Појединци су, дакле, у чемерном окружењу, сами приредили читаве библиотеке, но огромни послови још чекају.

***

Ова антологија скупила је росу којом блистају пјесме пјесника са западних страна некадашње Југославије, гдје се укрштају источни, византијски, и западни, латински, свијет, са заједничким грчким темељем и древном словенском паганском баштином и гдје се српски штокавски језик додирује с другим словенским језицима, чакавским и кајкавским, а ту је и италијанска обала Јадрана, с Трстом и Венецијом у којој је живио један од краљева српске поезије Павле Соларић.

Уврштене су, уз неке изузетке,  народне пјесме из Барање, Славоније, Баније, Кордуна, Жумберка, Лике са Горским котаром, Далмације, дубровачког приморја и Боке Которске, као и поезија пјесника који су рођени или су стварали на западним подручјима. Захваћен је један дио нашег пјесништва, граница је флуидна а у  дубљем смислу – и не постоји.

Пјесме чудесника Осипа Мандељштама поодавно су се слиле у ме, читао сам и његове есеје, али есеј О природи речи, као по некој вишој коинциденцији, приспио ми је пред очи тек сада, кад сам антологичарски рад, прекопавши брда материјала и отклонивши низ недоумица, привео крају, а управо у овом есеју јасно је формулисано оно о чему сам, с недовољно прецизности, годинама говорио: “За такав критеријум јединства књижевности одређеног народа, јединства релативног, може се узети само језик народа, јер сва остала обележја су сама по себи релативна, пролазна и произвољна. А језик, иако се мења, иако ниједног тренутка, што је филолозима заслепљујуће јасно, ни у чему не остаје окамењен, и у оквиру свих својих промена остаје константна величина, ‘константа’, остаје у својој дубини јединствен.” (Осип Мандељштам, Песме и есеји, Београд, 1999, стр. 190.)

Језик, дакле, и ову антологију држи на окупу.

***

Да није како јесте, да овдашњи хадски службеници нису просули толико отрова, не би ни требало помињати како вјерска припадност писца не може бити мјерило за његову припадност одређеној књижевности.

Дум Иван Стојановић у свом књижевноисторијском спису Дубровачка књижевност каже да су италијански „наук и наображеност” кроз дуге вијекове били дојиља Далмације и Дубровника, не заборавља, наравно, ни грчке, односно византијске списатеље и научнике чији су списи, укључујући и дјела светих отаца,  зарана, а особито након пада Цариграда, доспјела у Дубровник, гдје су, у бенедиктинским манастирима, превођена на латински и друге језике, а дубровачка књижевност за њега је „прворођена кћи српска”. (Иван кан. Стојановић, Дубровачка књижевност, Дала на видјело Српска Дубровачка Академска Омладина, Дубровник, 1900,  стр. 329.)

Написан је цио низ књига о неодрживости изједначавања вјерске и националне и књижевне припадности, аутори су управо Срби католици, а у дубровачкој периодици о томе је објављено на стотине чланака, међу њима и текстови пјесника из наше антологије, но све је то скрајнуто. Не можемо, уосталом, занемарити ни атеисте, а земљом ходи неупоредиво мање збиљских вјерника него што их формално има, кад не би било тако, зар би савремени свијет стигао довде и зар би се дијаболичне силе овако страшно разуздале.

Најлуциднији људи  у источној Европи (руски боготражитељи), у средњој (Бела Хамваш) и у западној (Д. Х. Лоренс), који нису изгубили везу са цјелином васионе, видјели су гдје се иде, гдје ће се стићи и шта значи свођење човјека на апстракцију и пуки ratiо. Велики побуњеник против машинизоване стварности Д. Х. Лоренс опомиње да „…свијест нема своју властиту егзистенцију, она је само одсјај сунца на површини воде.” У XIX вијеку још се могло рећи: Стари су слушали Бога, а ми слушамо попове. Кога чујемо данас? Принца таме који се даноноћно електронски умножава у небројеним облицима.

А Лујо Војновић, чије пјесме у прози припадају врху српске, дакле и свјетске поезије, у свом величанственом есеју Данте, попут муње освјетљава модерни свијет: „али синтеза нас избјегава као палме и чаробни извори пред путником у пустари. И све теже бива то напрезање, за колико бесконачнија бива дјеливост анализе која нас одасвуд гуши.” (Лујо Војновић, Данте, „Критика”, Загреб, 1921, бр. 9-10, стр. 322.)

Ове ријечи записане су прије више од осамдесет година, отада се сурвавање у понор одвија фантастичном брзином, ђаво је у погон ставио запањујућу машинерију, чини се као да су у њој скупљена сва његова искуства од постања.

Гушење, о коме збори Војновић, сада је постало такво да га могу издржати само дјеца, љубавници, пјесници и свеци.

***

„Извесно је да они који су прави песници, а не састављачи трица и кучина, говоре покаткад ствари  о којима, иако су оне и чудесне и уз предмет врло прикладне, нису размишљали ни за мрвицу. По томе су налик на изворе који жуборе водама живим, провидним и слатким, а не знају ни зашто ни како.”

Пјетро Аретино

Сва поезија стиже са небеса.

Збиљска пјесма незамислива је без надахнућа; пјесник може да је, дуже или краће вријеме, обликује, бруси, ваја, умива, али живоносну, ненадокнадиву руду немогуће је измислити, она му се даје и пред њим је прије почетка „рада”, пјесму једино, у завршној форми, мора изнијети на видјело.

Он је небесни путник, коме је дохватно оно иза ствари, вазда отворен невидљивом, тајанственом, трансцендентном, на међи слова и тишине, изрецивог и неизрецивог, ухватљивог и неухватљивог – Божији изабраник. Но, с друге стране, пјесник је, каже се, „веома земаљски цврчак”, није празна посуда, кроза њ пулсира доба у коме дише, у њему одјекују дјела других поета и умјетника, прима небесне дарове, али и вјежба свој занат, припада некаквим књижевним школама и правцима.

И изнад је свега тога.

Пјесма је небесноземно, титрајуће, а стамено здање, са индивидуалним печатом и брујем свеопштег космичког и овоземаљског дома. Пјесник се хвата и у клопке историје, служи разним идејама и господарима, његове стихове може извикивати и руља или толпа како је зову Соларић и Пушкин, али у суштини све је то издаја његовог јединог господара – поезије која је дијете логоса. Пјесниково мјесто јесте оно из Шилерове Диобе свијета: ловци су узели лугове, морнари мора, сељаци поља, цар царинарнице, а пјесник се забављао на Олимпу и остао без ичега од земаљских добара. Његово је да буде крилат и сваки покушај да се нађе тамо гдје не припада завршава се казном.

А поезија није ни изражавање емоција ни елиотовско бјекство од њих, више је од тога: глас у коме свијетли цјелина пјесниковог бића, чује се искон и чува апсолутно јединство космоса.

У поезији се брише појавни свијет, троми материјал, како би рекао Владимир Ерн, мора да буде растопљен, укида се предметност, а пјесник, земни, грешни створ обузет надахнућем, дионисијске дарове мјери аполонском мјером, уздиже се на небеса и од обичних људских ријечи ствара божанска дјела која нас враћају у само срце космоса.

***

У овој антологији, већ је казано, сабране су пјесме писане на српском језику, независно од конфесионалне припадности њихових аутора. Водило ме је настојање да се посве ослободим сваког ванкњижевног терета (мада сам био присиљен да се у предговору позабавим и непоетским стварима). Једноставно речено, бирао сам најбоље пјесме које одговарају мом виђењу поезије као језика чистоте који одбацује све спољно и свијетли унутрашњом свјетлошћу. Настојао сам да избјегнем сваки компромис који би укаљао древно младо божанско слово, што не значи да сам у томе увијек и успио.

Антологија је опскрбљена био-библиографским подацима, но пошто поезија превазилази пјесника, све његове забуне и заблуде, за ме нису ни од какве важности ни политичка ни ма која друга опредјељења уврштених аутора, као што нису од важности ни мотиви и теме. Захватало се тамо гдје има божанског, нисам тражио да „цела песма буде лепа” (Богдан Поповић, Антологија новије српске лирике, (даље у тексту Б. Поповић) IX издање, Београд, 1953, стр. 14.), као кумир Богдан Поповић који је своју Антологију новије српске лирике (1911) накрцао пјесмама које и дјелимице и цијеле уопште не припадају поезији. У свом предговору, испегланом, глатком, без неравнина и завојица (чувени београдски стил), антологичар поред већ поменутог захтјева истиче, као први по реду, захтјев  да „песма мора имати емоције” (Б. Поповић, стр. 14.), те захтјев да мора бити “јасна у целини, с јасном основном мишљу и јасна у својим деловима.” (Б. Поповић, стр. 16.) Обожавани Богдан Поповић несумњиво не зна да се пјесма не састоји ни од основних ни од споредних мисли, за њ је недоступна истина да је јасна читуља, а не пјесма, која је вазда неуловљива, измичућа. У предговору антологичар каже да: „По његову, нешто јеретичком мишљењу, песништво – у стиху и слику – мало је чудан занат, и извесно у својој целини цени се више него што заслужује.”

Бог зна на основу чега је Поповић извео закључак о прецјењености пјесништа, прецјењује се ваљда критика – Богдан Поповић изразит је примјер за то – мада критика у стварању пјесничког дјела нема никакву улогу. Зар би Овидијеве Метаморфозе или Пушкинова поезија били бољи да су ови пјесници за савјетника имали Богдана Поповића? Можда би блистава пјесма Santa Maria della salute Лазе Костића била блиставија да ју је пјесник дао на поправак Поповићу, који је није ни унио у свој осушени цвјетник у коме је ефемерни фељтониста Ћурчин представљен као геније?

Тражио сам  поетски цјеловите пјесме, такве какве управо морају бити, без вишка и мањка у себи, хармоничне и дивље истовремено, оне које нас воде на гозбу гдје нема мјеста привиђењима. Непрестано се говори о присуству симбола у поезији, смјело би се, међутим, рећи да пјесма као живи језички дворац, у својој конкретности, бива надсимболична. У пјесми симболи, наравно, раде, али, преображени, као дио међу дјеловима поетског микрокосмоса. Пјесма је свјетлосна космичка честица и листић овоземаљске библиотеке у којој се кроз миленијуме слажу књиге, неразлучна је од свог окружења, а ипак, нужно несводљива, једна и сама.

Изабрао сам пјесме које дишу и чије дисање, након многих вагања, није престајало да ми доноси свјежину.

***

Нису сви у овој антологији златотворци, има их и који ткају друкчијим нитима, али капија је остала затворена за оне који нуде лажну тканину са родољубним или каквим сличним ванкњижевним печатом, који се код нас почесто сматра пропусницом за улазак у пјесништво, што, дакако не значи да нису уврштене пјесме које имају посла са историјом, услов је само био, као и за све остале, да су се уздигле изнад историје.

Српску поезију, сегмент несагледиве свјетске поетске баштине, могућно је видјети као књигу чије се странице и поглавља непрестано помјерају, као меандар меандара, што се мијења зависно од читања и епохе у коме се оно збива.

Мијења се њена слика, мијењају се и вредносне љествице.

Тако се дешава да пјесничка  дјела која се једва могу сврстати у поезију, зарад тзв. садржаја или идеја које се у њима находе, засјене истинску небесну поезију. Јоксим Новић Оточанин, чији стихови нису узети у обзир ни у ширем избору за ову антологију, бијаше популарнији од Његоша. За свјетлоносца Соларића готово два вијека једва се знало, своју негативну улогу ту је имао и сирови Скерлић који се пред Соларићевим божанским дворцем нашао као слијепац пред огледалом.

У грађењу ове антологије носила ме, поред осталог, и радост открића, те сам сигуран како ће се читалац увјерити у неутемељеност тврдње Зорана Мишића: „У нашој литератури, која се тек у новије време разгранала у мноштво различитих, па и опречних смерова, непризнатих величина нема нити је могло да их буде.” (Зоран Мишић, Антологија српске поезије, четврто издањe, Београд, 1983, стр. IX.) Oпасно је за ма коју поезију рећи да су у њој немогућа открића, а особито за нашу са књижевном историјом и критиком какву имамо. И један Хелдерлин морао је почекати да би био виђен отвореним очима, грчки и римски пјесници, уосталом, нове читаоце чекали су вијековима.

Неколике пјеснике изнијела је из заборава Антологија српског песништва (1964) Миодрага Павловића, која је у вријеме изласка и доцније играла видну улогу, показавши да наша поезија не почиње у XIX вијеку, мада је антологичар, тражећи континуитет гдје га нема, уврстио и стихове што су далеко од антологијских. За садашњег читаоца, међутим, ова антологија више је књижевноисторијски споменик неголи жива књига.

Ако пажљиво погледамо, пред нама је бачва из које цури на све стране. Павловић је усредсредио пажњу на, условно говорећи, метафизичку поезију, а измакао му је један од највећих наших пјесника овог усмјерења Павле Соларић. У његовој антологији Соларић је представљен са осам испремијештаних строфа Пјесне о гозби која има тридесет и пет строфа, а овај поступак није образложен. Соларићеви стихови нису ваљано транскрибовани (погрешан је већ и наслов: није Песна, него Пјесна), као ни стихови Никанора Грујића, његова Муза при пожару врви грешкама. Антологија је доживјела девет издања, било је и промјена, али грешке нису уклоњене. Ако је антологичарев избор увијек споран, не може бити спорно да нема надлежност да сакати, склапа и расклапа уврштене пјесме и да се у антологији морају наћи тачни текстови.

Кад смо већ код метафизике, могло би се рећи да је свака пјесма на одређен начин метафизичка, јер је неизбјежно „откинута” од оног што зовемо стварност. Настасијевић примијећује да и код најозлоглашенијег реалисте „има један фини вео чари, неко осветљење које је Творац бацио на овај свет.” Стога се у овој антологији нашло довољно мјеста и за пјеснике који су, на поетски начин, забављени свакодневним грађанским животом. Такав је Никола Боројевић; из мноштва његових пригодница, углавном лишених сваке вриједности, издвајају се истинске пјесме које плијене управо својом непоетичношћу, и овдје је одлучујући унутрашњи сјај пјесме, а не њена грађа и оно што се види споља.

***

Посматрачу са површине могло би се учинити да је тешко, ако не и немогуће, наћи заједничку мјеру за народну и авангардну поезију. Упркос бескрајној полифонији (сваки пјесник, у оквиру владајуће, има своју поетику), пјесништво је једно, па и мјера може бити једна. Ова антологија клонила се буке, неко је опазио да бука смета изразу, а знано је да је авангардна поезија пуна буке: с треском се руши традиција, деструира  језик, поричу сви закони што у пјесништву важе хиљадама година, тако се одвија књижевни живот авангарде, такви су њени програми и манифести, али пошто ово није књижевноисторијска, него друкчија антологија, и међу авангардним пјесницима тражени су и нађени они у којима је пјесник био јачи од властитог програма. У авангардном кршу, који може да буде занимљив истраживачима, али не и истинским љубитељима поезије, има чистих драгуља. Такве су, по мом суду, пјесме Бранка Ве Пољанског и Драгана Алексића који је, измичући дадаистичкој ломљави, држећи се својих ријечи „збирај цветне звуке”, написао пјесме које су виртуозне звучне игре што се не губе у произвољности, јер су експлозије значења у њима „контролисане” и могле би се наћи и у најужим изборима европског пјесничког модернитета. .

***

Народна поезија сва је од свјетлосне росе.

У њој све блиста и све је чујно, свака стварца је живи дио живог космоса, човјек разговара са биљем, животињама, небеским тијелима, збивају се чудесне метаморфозе, нема диобе на природно и натприродно, у лирици титрају најдубљи и најтананији гласови срца, а кроз епске пјесме пројахују, под новим именима, јунаци из грчке митологије, присутни су богови из словенске прадомовине и хришћански Бог, библијска вечера светог кнеза Лазара још сјаји.

Пропао је патријархални свијет, кога је данас тешко и замислити, у коме су ове пјесме настајале и преносиле се кроз миленијумску брусионицу. Нестадоше земље и градови, витезови и хајдуци, о којима незнани пјевач пјева, одавно не ходе земљом, пропаде све што је пропадљиво – остала је поезија. Ми је сигурно не примамо као они којима су се пјевачи, у минулим временима, непосредно обраћали, али њена свјежина и за нас је очаравајућа, независно од родова и врста, једнако нас узбуђују и господствене бугарштице и чисте, прењежне лирске пјесме и епика  у којој одјекују бојеви међу људима и у њиховим душама.

У Вуково доба објављивање његових књига сматрано је једним од најзначајнијих оновремених књижевних догађаја. Гете нашу народну лирику упоређује с Пјесмом над пјесмама, а Јакоб Грим епику упоређује са Хомером, као и велики пољски пјесник Адам Мицкјевич, који српски језик сматра најблагогласнијим међу словенским језицима, а за наш народ каже да је „предодређен да буде музичар и песник целог словенског племена.” Народна поезија и у XX вијеку изазива дивљење широм планете, мада је, као и језик, код нас обезимењују. О добу у коме Европа упознаје ову поезију већ онда говори се као о утилитарном, савремени  свијет неупоредиво је утилитарнији. Ишчезава божанско, али народна поезија још је ту, као и свеколика поезија човјечанства, та вода небесног кладенца која ће се пити док буде људи.

У бирању народних пјесама није било проблема са мањком, него са обиљем, биране су најсјајније међу сјајнима, тако да су чак и поједине антологијске пјесме, због природе антологије, изостављене.

***

Поезија је незамислива без језичке музике, она се несумњиво чује и у натписима на стећцима, писаним ћирилицом на народном језику са српскословенским елементима, као и у записима на бјелинама литургијских књига које сам уврстио у антологију. Показује се да древно и модерно могу бити веома близу: један лирски круг Момчила Настасијевића зове се Речи у камену, у њему су стихови који, својим ритмом и сажетошћу, неодољиво призивају ријечи урезане у камену стећака.

Гробни камен диктира краткоћу. У стотинама натписа на стећцима, у шаблонизованим формулама, дају се основни подаци о покојнику, а само у некима, попут ових из антологије, одступа се од устаљене формуле, јавља се пјесник. Читава једна људска судбина или живот човјека на земљи сабити су у поетско језгро које зрачи силном снагом. Тако је и са манастирским записима, превазилазећи образац, записивач нас дарива поезијом. Лапидаран исказ стећака сусједује са народном пјесмом и то, како истраживања показују, епском. Епика прати средњовјековног витеза у војнама и сукобима разних врста, кроз многе призоре и  детаље, стећак све скупља у понорноблиставу поетску минијатуру.

Народна и писана поезија, од древних до модерних времена, неодвојиве су једна од друге, њихова прожимања дубља су него шта се чини и зна. У дубровачком пјесништву, од почетка, звонко жубори српска народна пјесма, из њених лугова стигла је вила у стихове наших раних лиричара, а ту су и змај огњени, сиви сокол, утва златокрила, жарко сунце, јасни мјесец, вишњи Бог. Многи стални епитети и изражајна средства из народне ушли су у дубровачку поезију, пренесени су мотиви, описи, митолошке представе. (Види: Владан Недић, Зборник Никше Рањине и усмено песништво, „Анали Филолошког факултета”, Београд, 1967,  VII, стр. 31-41.) Кристално је видно: из народног поетског врела происходи дубровачки пјеснички језик.

Било је између дубровачких и чакавских хрватских пјесника размјене, од књижевне до пријатељске, отуд, једно вријеме, присуство чакавизама у дубровачком стиху, али овај град смјештен је у дубини српског језичког подручја и ту је, разумије се, темељ његовог пјесништва. С друге, пак, стране, Дубровник непрестано запљускују таласи поезије и духовног стварања из Дантеове домовине, али неће бити у праву они који тврде да су у њему писани само стихови који су пуки одсјај италијанских.

Код првих спјевалаца, чује се, додуше, и шуштање лажних украса. Много је похвала, механички преузетих, узвишеној вили које се међу собом не разликују. Но, рано се јавља иронијски однос према драгој, а у Мавру Ветрановићу добивамо пјесника великог замаха у чијим поемама тече дијалог с европским пјесничким и духовним насљеђем, у њима су стопљени овоземаљско и онострано.

Барок доноси љувену, љупку, умилну лирику Џива Бунића, који своју даровитост исказује и у пјесмама о пролазности и Богу, што су, чини ми се, малчице  занемарене. Ове теме, као и рад историје, истинског пјесника налазе у Џиву Гундулићу, који српском дубровачком језику подаје гипкоћу, нијансира га и богати.

Особито мјесто припада Игњату Ђурђевићу, пјеснику разузданог ероса и хумора, његова поема Сузе Марункове као да хумором надвисује све пјесме ове врсте у нашој поетској баштини. На крају неиздашног осамнаестог вијека сјаји љубавна Попијевка Будванина Мирослава Зановића, а на почетку деветнаестог пјева богомдани пјесник Павле Соларић чија поезија и није друго него сјај, божанска свјетлост у росном слову.

Чудесни поетски храм Павла Соларића у коме се сусрећу и зборе наша стара, средњовјековна духовна ризница и нова српска поезија и који – по дубини, полифонији, узлетима имагинације, унутрашњем обиљу и понорнотананом, филигранском језичком везу – заузима једно од кључних мјеста у свеколиком српском пјесништву, готово два вијека након настанка остао је, углавном, као под земљом, скрајнут и ширим читалачким круговима незнан.

Соларићеви стихови даривају нас врхунском језичком музиком (Све се креће и понавља, све се опет дружи / све љубови даре носи, љубови све служи), далеко су од свега утилитарног јер је за Соларића поезија чудо сви’ чудеса и дубоко је прожет спознањем да пјесник пјева у божанској слободи, стижући увијек до златоносног језичког језгра (гдје се здружују најудаљенији свјетови) пречицом, у надахнућу, откровењу, а не околишним, рационалним путем. Соларић је чисти пјесник божанског, озарен и узвишен (одређене пукотине и наноси у његовом пјесничком дјелу ову оцјену не обарају), његова поезија јесте велика похвала Творцу, појање радости, јединствена химна у европском пјесништву.

У Соларићевом земном завичају (бјеловарски крај) рођен је један од средишњих пјесника српског поетског модернитета Бранислав Зељковић, који је својом „тешком”, флуидном, пребогатом поезијом међу његовим најближим сусједима. Као преводиоцу Бодлера добро су му знани не само цвјетови зла овог уклетог француског пјесника, него и других уклетника и изопштеника модерне поезије. Но, Зељковић се разликује од свих њих, из његовог орфејског кладенца струје стихови који су, као и код Соларића, упркос свему, ведри, Бранислав Зељковић такође пјева своју похвалу Богу.

Соларић је највећи међу запостављеним тзв. предбранковским пјесницима, али ту су и други, заступљени у овој антологији: Јован Дошеновић, трагични Сава Мркаљ, који је испјевао бесмртне стихове о злу, већ поменути Никола Боројевић, Никанор Грујић, заступљен у неким антологијама (Лесковац, Павловић), али књига његових пјесама још није приређена. Грујићев спјев Свети Сава само је дјелимично поетски успио, у лирици он се креће од прпошних еротских стихова (аутор је популарних  староградских пјесама) до пјесама густих као мед о страви овоземаљског свијета и утјешним небесима.

Рођени ијекавац, скупљач Вукових пренумераната Петар Прерадовић, дјелујући у илирском окружењу, гдје се углавном не пјева, него муца, јер се учи српски језик на коме ваља пјевати, много се истрошио одговарајући спољним захтјевима времена, али нам је даровао и неколике пјесме несумњиве вриједности.

Родољубном зову одазвао се и Медо Пуцић, очаран ослободилачком борбом нашег народа, али у поезији остаје по другојачијим пјесмама, гдје има нечег, тешко одредивог, специфично дубровачког што је присутно и у лирској прози Људевита Вуличевића и струји до нашег времена, до Милана Милишића. Мада није препоручљиво да у говору о поезији будемо аподиктични, казаћу да је Лујо Војновић један од највећих пјесника кога има не само Дубровник него и српска поезија. Његова књига пјесама у прози Дубровачке елегије драгуљ је међу драгуљима, Војновић је Орфеј који се словом уздиже изнад рушевина града о коме пјева, у „расцареном свијету”, приносећи нам ријечи натопљене неуклоњивом,  дубоком, свеприсутном меланхолијом. У величанственом Војновићевом поетском опјелу значење-звук-слика, све оно иза и уоколо тако су распоређени да нам језичко-свјетлосни вирови приређују ријетку свечаност.

Јосип Берса још је један од пјесника које је Далмација дала нашој поезија, а нису примљени како ваља. Мноштво његових стихова, објављиваних у оновременој периодици, не заслужују нарочиту пажњу, али у Берсиној књизи (Пјесме, 1891) има и антологијских, уврштених у ову књигу.

Сибе Миличић, такође скрајнути Далматинац, написао је, поред других, поему Суламка, украс српског језика, а потпуно заборављени Велалучанин Антон Фарчић посигурно је значајнији пјесник од низа оних којима се пуне читанке.

Тина Ујевића видим као непоткупљивог исполина у негвама свијета и језика. Уске су ми ове мале земље – каже пјесник, у коме се огњено спајају боема и аскеза, патња и екстаза, а као врховни циљ постављена је чистота. Свијест о ускоћи, недовољности језика подразумијева се код аутентичних пјесника који настоје да разбију сваки оклоп, то чини и Ујевић, доносећи нам језичко обиље, увијек у истом положају, обавијен легендом и неразумијевањем, велик и сам. Његово поетско дјело угрожавају, на жалост, реторички упади без покрића, извјесни компромиси са строгом формом и експлицитан исказ.

Бог је пјесников врховни дародавац и учитељ, но и дјело једног пјесника може бити благодатно за друге. У судару са свим конвенцијама у настојању да патњу претвори у златнике, Ујевићу је несумњиво близак Милан Ненадић, који ни од националних тема не прави робу за продају, него стиже до поезије.

Милан Милишић и Горан Бабић показују да се различним друмовима може стићи до циља и да је друм изабран прије пјесниковог рођења. Милишићево пјесништво није одвећ херметично, али јесте камерно, у знаку онога што струји међу ријечима, са неком особитом атмосфером, док Горан Бабић, у побуни као редовном стању, употребљава језички динамит, експериментише, у пјесму уводи „непоетски материјал”, приклањајући и се поступцима карактеристичним за авангардне пјеснике. У његовом огромном пјесничком опусу дишу пјесме које ни један антологичар не може заобићи, уколико није слијепац који нас учи гледању.

И Милишићева и Бабићева поезија живо су присутне у књижевној јавности, што се не може рећи за пјесништво Новака Симића који је познат искључиво као прозаик, као да нико није примијетио да Новак Симић пише поезију, не било какву – него сјајну. Не остају његови стихови везани за социјални ангажман, али остају, на високу мјесту, префине пјесме које су свјетлуцава језичка свила.

Заборављен је и Душан Јерковић, његов случај сличан је Симићевом, у социјалној литератури није дао ништа, ту се и нема шта дати, али јесте у тананој и присној поезији у којој је савладан материјал.

Све ужурбанији бива свијет, на Хомеровом Балкану рат, тмуша и хаос, а чудесни кладенац ради. Троје посљедњих, по хронолошком реду, у овој антологији, Нена Смиљанић, Ђорђе Брујић и Боривој Везмар, три су свијета, три поетике. У првом траје језичка игра са расулом, у другом се призива изгубљена цјелина, у трећем пјесник сучељава древно и ововремно, као и толики прије њега, али властитим гласом. Ништа више није на свом мјесту, а све је на свом мјесту.

Пролазна је и ова данашња бука – кладенац је вјечан.

***

Већ чујем приговор да сам у уводном слову, можда, поступио херостратски. Подсјетићу да је Херострат запалио Артемидин храм, а у овом уводу ватра је принесена кумирској слами, уклањани су муљ и коров, који сакривају блистави храм наше поезије.

Здравко Крстановић рођен је 30. јула 1950. у Сиверићу, Далмација. Гимназију похађао у Книну и Сплиту. Дипломирао Југославенске језике и књижевност и компаративну књижевност на Филозофском факултету у Загребу. До октобра 1991. живео и радио у Сплиту, затим избегао у Београд. Објавио књиге песама: Кнежевина риба, Кућа, Слогови од воде, Динамит, Обрнути мајстор, Друге планине, Дисање, Пјесме на друму, Изабране пјесме, Исус Христ у пољу, Рукопис из росе, Ускоро, свиће, и Соба без огледала, као и збирку лирских записа Књига од сна и јаве. Аутор је књиге ратне прозе Приче из Хада, монодраме Човик на свиту, кап на листу, ТВ драме Старац и сценарија за кратки играни филм Рајски врт. Приредио Либар Миљенка Смоје, Еротске народне пјесме, антологију српске народне поезије Златна пјена од мора, Дубровачке елегије Луја Војновића,  Гозбу Павла Соларића и антологију српског пјесништва од Барање до Боке Которске Чудесни кладенац. Живео и радио у Београду.

(Српски лист, јун 2003)

Изглед и делимична опрема текста: Словѣнски вѣстник

. . .

Изворник: Стање ствари