Владимир Димитријевић: ТРИ СРПСКА ЧИТАЊА ДОСТОЈЕВСКОГ: СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ, МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, ВЛАДИМИР ВУЈИЋ

Оно што Достојевског чини великим религиозним писцем je истицање човека у први план, давање џиновских размера човеку. Реализам у нижем смислу, објективистичко-сцијентистички реализам XIX века, човека je хтео да сведе на један од предмета из свог каталога. Тамо je човек, у најбољем случају, микрокосмос, мали свет, мали свемир. Али, за Достојевског, човек je сличан Богу

---

ЕВРОПА ТУМАЧИ  ФЈОДОРА МИХАЈЛОВИЧА

За многа поколења европских интелектуалаца и уметника Достојевски није био само књижевник, него и пророк. Његови романи и политички огледи читани су са нестрпљивим очекивањем религијског откривења; у њима je тражен излаз за човечанство које се обрело пред феноменом „смрти Бога” препуштено самом себи и разорним стихијама ратова и револуција. Руски геније многима je служио ради поткрепљивања њихових теолошких, философских, али и идеолошких ставова. За неке он je био најблиставији апологета хришћанске и царске Русије; за друге одлучан критичар европске хуманистичке културе која je немоћна да се суочи са стварношћу XX века; комунисти су у њему видели силовитог бунтара који брани „понижене и увређене”; Ками се позива на Фјодора Михајловича кад говори о апсурду и о херојству човека без Бога… Фројд га користи да би продубио своје психоаналитичке струдије, a православно богословље сматра да нико од мислилаца новијих времена није тако смело открио Христов лик сачуван у Источној Цркви… У Пропасти Запада Шпенглер тврди да je Толстој, говорећи о Христу, мислио на Маркса, a да Хришћанству Достојевског припада будући миленијум… Много тумача, много тумачења: за Европу прве половине XX века Достојевски je постао нови Шекспир, исто тако надахњујући и исто толико загонетан.

МЕЂУРАТНА РЕЦЕПЦИЈА У НАС

И српска интелектуална јавност je била обузета ликом и стваралаштвом писца Браће Карамазов, и то ништа мање него Европа после Првог светског рата. Идеја смрти Бога, али и смрти Европе, коју Иван Карамазов назива „драгим гробљем”, морале су бити блиске онима који су преживели искуство „гажења у крви до колена” (Васиљев), краха свих сцијентистичко-прогресистичких утопија XIX столећа, свих снова о срећи човечанства која се заснива на доследном спровођењу наредаба хипертрофираног, негда прометејског, разума. Михаило Ђурић je човека претходног доба називао човеком разломком, док je Достојевски, пo њему, понудио лик целовитог и целосног човека. Пакао и рај су код Дантеа били објективне, геометријске стварности, a код Достојевског они постају својина људске душе. И Бранко Лазаревић запажа да je у средишту Достојевског погледа на свет човек, то Сунце у систему осталих космичких стварности.

Они који пишу о Фјодору Михајловичу истичу га као одлучног критичара еуклидовске логике и страсног љубитеља живота, ширег од сваке апстрактне схеме у коју га можемо сместити. Жеђ за коначним, есхатолошким сазнањем, сазнањем које je немогуће без жртве и патње која жртву припрема за стављање на олтар Истине, такође je обузимала Достојевског, због чега су српски интелектуалци после Првог светског рата у њему видели писца који говори о њиховим проблемима… Наравно, ту je и проблем „каторге и луднице” (Ујевић), револуције која je израз демонијаштва (Зли дуси), Злочина u казне… И овде je распон тумачења велики: хрватски комуниста Аугуст Цесарец пише о Достојевском и Лењину као надахнитељима бољшевичке буне, видовдански панславизам у њему тражи свог претечу, руски емигрантски мислиоци описују његов бурни живот и стваралачки занос као „достојевштину”, једно од хлистовских помрачења поводљиве „руске душе”…

Према Милосаву Бабовићу, који је написао књигу о суочавању српских писаца и мислилаца са Достојевским, њих интересују, пре свега, три теме у делима Фјодора Михајловича: оправдање смисла патње, поимање Европе и вера у мисију Русије и Словенства.

РУСКИ УТИЦАЈИ НА СРПСКЕ ТУМАЧЕ

Наравно, Достојевски je био врло занимљив и за православно богословље и хришћанску мисао уопште, пa скоро да и нема значајнијег српског теолога који се није, макар и овлаш, коснуо овог „учитеља и мучитеља” људске душе, како га назива архимандрит Јустин Поповић. Специфичан подстрек за то морао je доћи и од руске теологије која je нека од својих најзанимљивијих остварења засновала на снажном полету антипозитивистичког и мистичног мишљења које je у Русији наступило захваљујући тзв. „духовној ренесанси” краја XIX и почетка XX столећа. Соловјов, Шестов, Берђајев, Мерешковски, Лоски, Розанов, Флоровски, Зјењковски само су нека од имена која су се бавила изучавањем мистичких дубина Достојевсковог дела. Угледни теолог и црквени делатник, потоњи поглавар Руске Заграничне Цркве, митрополит кијевски и галицијски Антоније Храповицки написао je речник кључних појмова његовог стваралаштва, a својим студентима пастирску психологију je предавао на основу ликова Достојевскових романа. Ha том таласу хришћанске ренесансе тема Достојевског допловила je и до нас.

Епископ Николај Велимировић je први значајнији хришћански мислилац међу Србима који се бавио сложеним стваралаштвом „руског Шекспира”. Његов текст о Достојевском и Ничеу Руса je представљао као пророка Истока, a Немца као пророка Запада. Насупрот Ничеовом идеалу плаве звери, натчовека, Достојевски je, пo Велимировићу, понудио идеал свечовека (овај појам je понајбоље објашњен у говору о Пушкину, који je писац Злочина u казне одржао приликом откривања споменика великом песнику). Свечовек je брат свију људи и сваке твари; он се радује са радоснима и пати са патницима; он мири закрвљено и уме да бира на раскрсницама. Велимировић je касније написао и Речи о Свечовеку, поетску прозу у којој je, углавном експресионистичким средствима, каткад у стилу Ничеовог Заратустре, настојао да разради своју почетну идеју.

ОТАЦ ЈУСТИН И ВЕЧНИ ПРОБЛЕМИ ЉУДСКОГ ДУХА

Веома значајан печат на предратно мишљење о стваралаштву Фјодора Михајловича ставила je књига Јустина Поповића Философија и религија Ф. М. Достојевског, коју je овај понудио као докторску дисертацију на Оксфорду, али je дело, можда због „преоштрих” речи упућених на рачун Западне Европе, одбијено. Философија u религија (наслов потоње, шире верзије je Достојевски о Европи u Словенству) je покушај да се да један темељан православно-хришћански поглед на идеје које руски писац обрађује у својим делима. Поповић, познат пo ватреном, исповедном стилу, Достојевског сматра пророчком личношћу која je боље од свију осетила шта се збива са човечанством у доба распада Божанских и људских вредности. Достојевскови проблеми су „вечни проблеми људског духа”; „њему je до танчина познато не само еванђеље него и апокалипсис европског човека”; он има „титански лик сетног пророка Европе”. Фјодор Михајлович je и „легион” и „свечовек”; он je дао најпотпунију „ђаводицеју” и најпотпунију теодицеју за коју зна савремена мисао. Тамни ликови његовог стваралаштва су паклени пo дубинама зла коме се окрећу; светли, пак, имају ангелску чистоту и белину.

Али, и у злим, најгорим људима има божанска, неугасива искра; и у најбољим, најсветлијим нешто од сенке греха и смрти. Распон je – од човекомиша до Богочовека. И Поповић сматра да je лек за гордо западноевропско човекобоштво, за сваки утопизам Великог Инквизитора, за сваку побуну еуклидовског разума – свечовечанска љубав и смирење, најлепше откривени у Господу Исусу Христу, који je Достојевском као Личност – ваплоћена Љубав и Смисао – много важнији од апстрактних истина логике. Ако јe у својим ђаводицејама мучитељ и легион, у теодицеји – Достојевски je свечовек и учитељ, истински проповедник Еванђеља.

САН РАСКОЉНИКОВА

У тој, заиста светлоумној, књизи Светог Јустина Ћелијског, „Достојевски о Европи и Словенству“, поменут је сан несрећног јунака „Злочина и казне“. Велики руски писац је овако сведочио: „Раскољников се, после болести, сећао својих снова док је лежао у ватри и бунилу. У болести му се причињавало као да је цео свет осуђен на жртву некаквој чудноватој, нечувеној и невиђеној куги, која иде из дубине Азије на Европу. Као да сви морају пропасти, осим врло мало њих изабраних. Појавише се некакве нове трихине, некакви нови микроби, бића микроскопска, која су улазила у тела људска. Но та бића беху духови, обдарени умом и вољом. Људи који су их у себе примили, постајали би одмах бесни и луди. Али никад, никад људи нису сматрали себе за тако паметне и поуздане у истини, као што сматраху себе ти заражени. Никад није свет своје пресуде, своје научне закључке, своја морална убеђења и веровања сматрао за поузданија и непоколебљивија. Читава села, читаве вароши и народи су се заражавали и залуђивали. Сви беху неспокојни и не разумеваху један другог, сваки мишљаше да само у њему једином борави истина, и мучио се је, гледајући друге, ударао је себе у груди, плакао и кршио руке. Нису знали кога и како да суде, нити су се могли сложити: шта сматрају за зло, а шта за добро. Нису знали кога да окриве, кога ли да сматрају за правог. Људи су убијали један другог у некаквој бесмисленој срџби. Скупљали су се једни на друге читавим армијама, али те армије, већ на путу за бојно поље, наједаред су почињале саме себе растрзати, редови су се растројавали, војници јуришали један на другог, клали се и убијали, уједали и јели један другога. По варошима се по ваздан звонило на узбуну, позивали су све, али ко зове и зашто зове – то нико није знао, а сви су били узнемирени. Поостављали су најобичније занате, јер је сваки предлагао своје мисли, своје поправке, и нису могли да се сложе на једном; заостала је земљорадња. Овде-онде људи су се скупљали у гомиле, сложили би се заједнички на некакав рад, клели би се да се неће растајати, – али би одмах почињали нешто сасвим друкчије од онога што су још малочас сами намеравали; почињали би се међусобно окривљавати, тукли су се и секли. Почели су пожари, настала глад. Све и сва је пропадало. Болештина је расла и ширила се даље и даље…“

Из дубина зла стигли су интелигентни микроби самоуништења човековог, писао је Достојевски, слутећи шта ће се збити са људима који су остали без Христа.

Данас, када у име коронократије, злочинци који владају светом убијају човечанство на разне начине ( а све у име „здравља“),  Достојевски нам просто мора пасти на памет.

Наравно, и отац Јустин.

ОТАЦ ЈУСТИН О ЗЛОДУХОВНИМ МИКРОБИМА

Свети Јустин Ћелијски тим поводом каже: „Ово Раскољниковљево привиђење има све одлике видилачког предвиђања. Стога се с правом може сматрати као пророчки пролог Достојевсковог романа Зли дуси. У овом роману Достојевски са драматичном потресношћу приказује и са поражавајућом убедљивошћу показује како атеизам и анархизам, као микроби беснила, смрти и уништавања, заражују људску природу, овлађују њоме, доводе ум до безумља, душу до лудила, личност до уништења. Једном речју, како од људи стварају зле духове, бесове, и од хероја антихероје. Сви злодуси раде на социјализацији зла анархистички безначелно и атеистички неустрашиво. Као да је њихов позив и њихова мисија: бити зао до беснила и ширити зло док све и сва не захвати и завитла свеопште беснило. Да се то оствари, средстава има доста. То су сваковрсни злочини које злодуси оштроумно измишљају и даровито апологирају својим огреховљеним умом и ођавољеном вољом.“

И докле смо, после свих преврата и злочина у име неког „новог поретка“, дошли у доба корона вируса?

У пандемијско – панично ођавољење, у мржњу према ближњима зато што кашљу и кијају!

Ко кине, тај је непријатељ, убица, џелат!

Ко се не вакцинише, тај је непријатељ, убица, џелат!

А кључни вирус, вирус зла и мржње, и даље хара међу нама.

Излаз је, и по Достојевском и по оцу Јустину, само један: повратак Богу и себи.

То се, у православном појмовнику, зове покајање.

НАСТАСИЈЕВИЋ И ДОСТОЈЕВСКИ

Дело Достојевског, тако присутно у европској и српској култури између два рата, није могло да не дирне песника, драмског писца и прозаисту Момчила Настасијевића у најтананије жице. Милослав Бабовић у својој књизи о Достојевском код Срба налази у Момчиловом стваралаштву читав низ елемената и мотива који указују на несумњив утицај руског писца. Настасијевић je, као и Достојевски, човека доживљавао као двојно, противуречно биће не само психолошки, него и онтолошки, као биће које je распето између „содомског” и „идеала Мадоне”. Његово срце је тле око кога се боре Бог и ђаво. Лепота може донети уништење, љубав je нераскидиво повезана с мржњом. Доброта je повезана са страдањем, са неком врстом јуродивости. Смирење кроз патњу отвара пут ка спасењу које je и врхунско познање стварности. Бабовић као један од типичних примера наводи Настасијевићеву драму Недозвани у којој има неколико ликова сличних ликовима Идиота и других романа руског писца (Никола, донкихотски добар, нека врста Мишкина; Мира, фатална жена, слична Настасји Филиповној, итд.).

Није стога нимало случајно да Настасијевић и есејистички размишља о Достојевском. Ми не знамо шта je он од многобројних студија о свом „учитељу и мучитељу” читао, али je, као уман и образован човек, барем нешто од свих тих дела морао имати у рукама. Он, међутим, у својим „Неколиким белешкама о Достојевском” не помиње никог од критичара и тумача, a сматра да ни није неопходно хватати се „каквом било вођи за скут”, јер je „суштина Достојевског – изгубити се у њему”. Очито je да постоје неки елементи који су у Настасијевићевом приступу генију руске прозе заједнички са хришћанским тумачењима која смо већ поменули.

НЕПОДЛОЖАН АНАЛИЗИ

„Белешке” су се појавиле у Народној одбрани, часопису националистичке (у смислу југословенског национализма, али и пансловенског месијанизма) и хришћанске оријентације. У том часопису сарађивали су, поред тзв. „десних” интелектуалаца (Велибор Јонић, Владимир Велмар-Јанковић, Владимир Вујић, Синиша Кордић, итд.) и теолози попут већ поменутог Николаја Велимировића. Достојевскова мисао одиграла je знатну улогу у стварању идеолошке физиономије часописа. Фјодор Михајлович доживљаван je као борац за хришћанске идеале љубави и састрадалништва, одлучни проповедник словенског месијанизма и смртни непријатељ комунистичке идеологије која je постојала све популарнија, нарочито међу младима. Народна одбрана уважава Достојевског као браниоца традиционалних вредности и конзервативног друштвеног делатника. Мада Настасијевић није размишљао о друштвеним аспектима Достојевскове мисли, ипак му je „Одбрана” била блиска јер je стављала нагласак на духовну – и то хришћански духовну – страну мисли руског генија.

Пре свега, наш песник изражава оно што je већина, говорећи о Достојевском, морала да призна: овај титан се не да објаснити речима, мада je био мајстор речи. Несводив je у формуле, неподложан анализи. Kao геније органског стваралаштва, оног које je Настасијевићу увек било идеал, он je писац „само пo техничкој нужди”. Превазишавши литературу и ушавши у говор о суштини, у скривницу постојања до које се допире no цену највећих напора, он нас наводи да схватимо сву немоћ дефиниција и слабост дискурзивног. Зато се треба изгубити у Достојевском, то јест – саживети се са њим. Зато je нужно ослобођење од „споредног ума”, свакидашњег, дводимензионалног начина мишљења. Зато je истински сусрет са стваралаштвом Достојевског повезан са „страхом у Бога, откровењем”…

МОРАЛНИ ПЕЈЗАЖИ  И ПИТАЊЕ СТИЛА

Код Достојевског нема уметничке стварности која je плод овог или оног миметичког поступка. Све гори у огњу апокалипсе, дубоко се разобличавајући, ужарено до сржи. Ову Достојевскову одбојност према спољашњем описивању ликова, сликању ентеријера и екстеријера, пажљивом, толстојевском изучавању „балских хаљина” и „излазака маркизе у пет сати”, уочили су многи тумачи стваралаштва Фјодора Михајловича. Набоков, који га иначе не воли, примећује да je једини пејзаж у романима руског писца – морални пејзаж. Све остало је: небитно. (Сетимо се да je Достојевски за себе тврдио да je „реалиста у вишем смислу”, то јест реалиста који не жели да фотографски, „објективистички” опонаша стварност, него да je протумачи изнутра, из њеног језгра – из човека.) Настасијевић уочава „априорну сазданост” обличја и атмосфере код Достојевскога: чим се у његов роман уђе, све je већ ту, сав „декор”. Раскољников je пред убиством бабе, Дмитриј, занет Грушењком, кипти мржњом према оцу, „записничар из подземља” исповеда своју философију човека-миша. Ту се суштина обелодањује, открива се – и немогућа je скица, контура, немогућ случајан потез. Непрекидно се, тврди српски песник, збива премашивање сопственом суштином и казују се нужне, судбинске истине. Нигде нема места за случај и произвољност.

Зато се ни не поставља питање стила. Нема те форме која би могла да заузда саопштену садржину. Достојевски се користи најједноставнијим средствима, снажним кроз нежно подавање ономе што навире у речи. Ta средства не пружају отпор. Служе као сасуди за огањ, a не изгарају. Достојевски je несумњиво писац коме су се без кључа откључавале готово све тајне. Уосталом, кад се говори о суштинском, о језгреном, сваки кључ je незаконити калауз, и то калауз коме се двери тајне неће отворити. He може се, како je Настасијевић говорио, целина симулирати вештином, нити форма може да замени садржај. Са Достојевским се читалац рве као Јаков са ангелом, рве се у ноћи „проклетих питања” све док га, скрханог и уморног, ангео / Достојевски не благослови просветљујућим увидом у Неизрециво.

ВЕЛИКИ РЕЛИГИОЗНИ ПИСАЦ

Оно што Достојевског чини великим религиозним писцем je истицање човека у први план, давање џиновских размера човеку. Реализам у нижем смислу, објективистичко-сцијентистички реализам XIX века, човека je хтео да сведе на један од предмета из свог каталога. Тамо je човек, у најбољем случају, микрокосмос, мали свет, мали свемир. Али, за Достојевског, човек je сличан Богу. Он хоће човека који je микротеос, мали бог у блату (израз Јустина Поповића). To je једна од основних мисли Хришћанства. Свети Григорије Нисијски вели да свако од нас јесте „некакав мали свет, који у себи садржи оне стихије којима je испуњена васељена”. Па ипак, то није наше достојанство. Јер, „шта има битно у томе што се човек уважава као слика и прилика света? Гле, и земља пролази и небо се мења, и све што они обухватају, пролази са оним што их обухвата”. Није човеку почаст у томе што je микрокосмичан и у себи садржи стихије света: микрокосмични су и комарци и мишеви. Човеково достојанство je у његовој сазданости пo образу и подобију Бога, у томе што je он љубавно, слободно, за благодатно обожење способно, биће. Кроз уста кнеза Мишкина Достојевски je то и саопштавао: суштина Хришћанства сасвим je у чињеници да je Бог Отац, a да су људи – Његова рођена деца. У Браћи Карамазовима се каже: „Само je у човековом духовном достојанству једнакост. Кад има браће, биће и братства, a док нема братства, никада неће моћи право поделити што имају.” Сама тајна Достојевскове реалистичности, сматра Јустин Поповић, састоји се у определењу Фјодора Михајловича да сведочи нашу боголикост: „Вођен светлошћу Христовом, он не ходи пo тами, него обасјава и открива у човеку оно што je бесмртно и вечно, оно што je истински реално. A то je боголика душа, у свима њеним узлетима и падовима. /…/ Достојевски je реалист, и то православни реалист. A то значи: писац који човека осећа и види у свима његовим богочовечанским дубинама и висинама.” Када говори о свом стваралаштву, Достојевски je недвосмислено хришћански опредељен: „У потпуном реализму наћи у човеку човека. To je искључиво руска особина, и у том смислу сам ja, наравно, народски, јер мој правац произилази из дубине народног хришћанског духа. Називају ме психологом. To није тачно. Ja сам реалист у вишем смислу, ja показујем све дубине људске душе.”

То је, опет по оцу Јустину, богочовечански реализам.

ДВА ПУТА КА БОГУ

Настасијевић je такође јасан: човек Достојевског je и златна мера и ноћна мора целокупне стварности. Природне појаве и твар су саставни, судбински део њега, a тек „од њега настаје права драма”. И пошто je саздан no Божјем лику, то, тврди српски песник, мора бити „драма у Богу, једини пут у суштину, неизбежан људском створу”. Достојевски je говорио да га je Бог целог живота мучио и да су незналице сви они који сматрају да je његово хришћанство наивно, уметнички неубедљиво, ни не слутећи кроз какав je огањ искушења прошло пишчево „Осана”.

Достојевски, сматра Настасијевић, нуди два пута ка Богу: пут злочина који се мора искупити разарањем старог, греховног себе, то јест покајањем, и пут свечовечанске сапатње и састрадања оних који су ангелски чисти. Оба пута су путеви жртве и самоодрицања. Раздрузгати, смрвити себе значи ослободити се затеченог, страсног „ja” које жели да господари стварношћу.

To „ја“ je Раскољниковљево „наполеонство”, ничеовски натчовек. Кроз казну – продор у ванличну стварност и ослобођење од егоизма – могућ je повратак Богу. Достојевскови јунаци су често убице – Иван мишљу, a Митја жељом убијају оца, док Раскољников потеже секиру на старицу. Зато они морају да одстрадају своје гордо лудило, да себе надиђу покајањем или да потпуно пропадну.

КАКО БИТИ ХРИСТОЛИК

Они који су, као Аљоша Карамазов, чисти и светли, такође треба да пате, и то да пате више од оних који за Бога не знају. Богу блиски морају ићи најдубљим путем страдања, страдајући колико сви други скупа, страдајући за њих и у њима, бивајући Христос. Српски песник отворено каже: „Бити Христ”. He имитирати Христа, како предлаже римски Запад, не моралистички глумити неку сладуњаву креатуру наше маште, него се поистоветити са Спаситељем, бити распет на Крсту Љубави према ближњима, одрећи се себе и својих жеља зарад њине среће и спасења. Јустин Поповић вели: „Човек умире да би живео. Таква je антиномија вере. У подвигу вере умире и разум, али умире да би, препорођен и прерађен вером, нашао у Христу свој вечни смисао и своју бесмртну стваралачку силу”. Зато разум не може ни да схвати страдања све док човек не постане христоносац, док Христом не осмисли планету која je без Њега језива космичка лудница.

Христос je одговор на питање зашто страдају добри и чисти. Страдају зато што су такви. Страдају за друге. Они су жртве. Ту je тајна „Достојевскове човечанске олује страдања”, пред којом се Настасијевић пита да ли смо погрешно саздани, na нам je, ради светости, нужан пут кроз грех, као и да ли je праведном Јову, због праведности, одређена најдубља патња. Ове тајне не дају се одгонетнути. Оне се поштују ћутањем. To je ћутање Христа, Распете Љубави, после кога Он целива Великог Инквизитора, и показује му да је тајна слободе и љубави изнад сваког тоталитарног мравињака који човек гради у име „прогреса“.

РАЗМИШЉАЊА ВЛАДИМИРА ВУЈИЋА

Владимир Вујић, наш познати мислилац и близак сарадник Владике Николаја, је о Достојевском опширно писао поводом огледа Стефана Цвајга (Достојевски, Београд, 1931). По Вујићу, Цвајг је, иако аутентични Европљанин, успео да прикаже „неевропски“ лик Достојевског, који стоји као велики зачетник на прагу нове словенске културе. Цвајг не може да до краја схвати Достојевског, али је, сматра писац приказа Цвајгове књиге, имао храбрости да то призна, говорећи о својеврсној „застрашености“ пред стваралаштвом аутора Злочина и казне. Вујић сматра да су страх и осећање недостојности основна расположења при сусрету с Достојевским, све док се у човеку не уобличи Христос. Зато га људи Европе не схватају. Али, не схватају га ни домаћи „европејствујушчи“, васпитани углавном на култури француског рационализма, који га доживљавају као неку врсту психопате. Можда ће се они ипак вратити свом тлу, и почети да поимају Достојевског, као што је, по Вујићу, дух руског писца почео да продире и у француску културу.

Читајући поглавља Цвајговог огледа, Вујић понешто хвали, а понечему налази мане. Он сматра да је опис физичког лика руског писца леп и тачан (чело које „као небо“ стоји „изнад слабости измученог тела“), као, уосталом, и опис његовог живота, својеврсне трагедије и уметничког дела у исти мах. Судбина и Достојевски се немилосрдно боре, али се узајамно и воле, сматра Цвајг, који истиче да је Достојевски свим срцем пригрлио сопствени крст. Побеђујући кроз патњу, велики Рус надилази самог себе. Нарочито је, сматра Вујић, успело поређење између тамновања Оскара Вајлда и Фјодора Михаиловича: „Из буржоаске сфере живота тону у тамницу: Вајлд је смрвљен као у авану, Достојевски добија облик као руда у зажареном казану. Онај се осећа посрамљен и понижење му је Ридинг, ’џентлмен’ се јежи од ужаса пред и са простацима; овај преживљује чудесно и дивно преображење. Онај је свршио изласком из затвора, овај је почео; онај је сагорео у шљаку, овај је дошао до блиставила и издизања. […] Живот његов, трагедија, несравњен је морални успех“.

Наравно, нема катарзе без трагедије.

СТВАРНОСТ И УОБРАЗИЉА

Касније, сматра Вујић, у наредним поглављима своје студије („Људи Достојевског“, „Реализам и фантастичност“, „Архитектура и страст“), Цвајг више не може да прати мисао и јунаке великог књижевника. Поредећи ликове Балзакове са онима из реторте руског романописца, он уочава да се Балзакови јунаци, после искушења, више или мање социјализују, док се са потоњима то не дешава – они остају ван било какве „социјалности“ и настављају трагање по метафизичким дубинама.

Иако има много симпатија за Достојевског и одриче се површног англосаксонског рационализма, који би све то прогласио за „лудницу“, Цвајг не успева да размрси све чворове у делу аутора Браће Карамазова, мада запажа оно кључно – да руски писац стварност доживљава фантастичније од уобразиље, и да тела својих јунака уобличава у складу с њиховом душевношћу. Не примећујући ни музику, ни пејзаже, Цвајгов Достојевски је сав у потрази за метафизичким. По Вујићу, то није случајно, јер руски књижевник наговештава ново доба, које ће наступити „пошто претходно материалистички европски антихрист уништи природу својим махинама и механизмима“.

По Цвајгу у Вујићевом тумачењу, основна особина Достојевсковог стваралаштва је страст. Он пише у грозници. Зато му никад не полази за руком мирно, хармонично описивање карактеристично за генијалне књижевнике од Хомера до Толстоја. Страст је и стваралачка и разорилачка: његов поступак је борба између страсти и архитектонике романа и приповетке.

СТРАСТ И АРХИТЕКТУРА

Вујић сматра да је победа страсти над архитектуром основна одлика словенског културног израза (док зрелост европског духа има свој врхунац у архитектурном склопу). Епско Достојевског није уобичајено епско. Вујић каже: „Све категорије теорија књижевности ломе се о готова људска дела када су она вулкански изрази расне душе. Далеко смо од горостаса Достојевског кад мислимо на Његоша. Али, ипак, није ли жива расна снага уобличитељ читаве народне поезије, у Његошеву делу Горском вијенцу, компромитовала сваки положај да се на њ примене калупи теорија књижевности.“

Прекорачивши све границе, Достојевски је Европи, сматра Цвајг, открио нове дубине, и сасвим нову психологију, која „раствара“ човека до самог дна његовог постојања.

Оно што Цвајгу није успело је уочавање да Достојевски води Богу и свеопштем братству људи. Када се из човекове грешности иде ка Христу, онда „европска златна мера“ ишчезава, јер је писање, по Вујићу, тада „муцаво, задихано, испрекидано, домеће се и допуњава се, и понавља […]“ Зашто? Зато што, сматра Вујић, „архитектура мора прскати пред изливом духа живога и све мерење ишчезнути пред ватром нове мисаоности“. Уметност код Фјодора Михајловича престаје да буде уметност и постаје визија нове словенске културе, чији израз и не мора бити литература. По Цвајгу, Достојевском уметност и није циљ; она треба да буде мост ка Богу.

Дошавши до религиозно-метафизичког у Достојевсковом делу, Цвајг више није могао да га прати, сматра Вујић. Цвајг мисли да је руски писац у исти мах и верник и јеретик, и човек који поистовећује Русију са Христом, због чега постаје „бесни памфлетиста“. Цвајгу није јасно да ли је његова Русија „политичка или пророчка“; по Вујићу, то је јасно, јер Словенство које је данас мистичко и пророчко сутра може постати и политичка реалност.

ЕВРОПА И СЛОВЕНСТВО

Цвајгово неразумевање доказује да културе (што је у складу и са Шпенглеровим мишљењем), не могу сасвим да схвате једна другу. Европа стаје тамо где Словенство почиње.   Пишући, у дневном листу Време, о доживљају Достојевског, поводом педесетогодишњице од смрти писца, Владимир Вујић тврди да је у његовом делу висак спуштен у ненаступиве дубине. Зато више није ни потребно, ни корисно, да се о њему пише као о „грешнику, коцкару, похотљивцу, падавичару.“

После почетног страха пред његовим вртложним делом наступа страхопоштовање, сматра Вујић; оно је пропраћено дивљењем и радошћу. У његовом делу, уметност и мисао која пламса вером пролазе кроз чистилиште и воде новом свету. Вујић каже: „Из прљаве јазбине право у царство Божије на земљи – потез који приказује сав страховити успон којим мора да се доживљава прави Достојевски.“  Интегралност његове пророчке визије најављује ново, словенско човечанство.

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ СВЕЧОВЕШТВО?

Вујић пише и о рецепцији Достојевског у Европи. Немци, по њему, у руском писцу виде горостаса, Французи га разумеју делимично, док Англосаксонци не могу ништа дубље да појме. Начелно, Европљани успевају да ухвате само поједине фрагменте његовог стваралаштва, или га се плаше због дубине на коју позива читаоце. И они Срби који га примају преко европских тумача примају га површно, збуњено и са плашњом. Они туђим очима гледају своје, попут Фоме Фомича из Достојевсковог Села Степанчикова.

Свет Достојевског није ни измаштан, ни утопистичан. Писац је видео дубинску реалност, знајући да је она фантастичнија од имагинације: „Доживљавати стварност на плану разума, конвенција, шифара, такозване практике која у основи није ништа друго до конвенционалност, то није доживљавати, то је живети у маскама. Доживљај стварности, оне која јесте, духовне, то је доживљај Достојевског.“

Вујић Достојевског поима као идеолога словенског препорода, чије је идеје о будућности човечанства могуће оживотворити: „Доживети човека у пуном, духовном смислу; веровати у словенство као остварење тог човека; дати живот нов кроз ’бедне’ и кроз грешнике; одиста, што рекао једном Достојевски, зачуђен једном генијалном наивношћу, ’чега ту има утопистичког, чега ту има немогућег, ја не разумем?’“

Иако зна за социјално, Достојевски, по Вујићу, верује у духовна решења. Мада има оних који га оптужују да је, својим романима о хаосу душе и превирањима друштва, својеврсни претеча бољшевичке револуције, по Вујићу, прави отац бољшевизма је Толстој са својим револуционарно-рационалистичким морализмом.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Достојевски је говорио: „За смерну душу руског човека из народа, измученог радом и јадима, и, што је најбитније, свагдашњом неправдом и свагдашњим грехом, како својим, тако и свеопштим, нема веће потребе и утехе него да нађе светињу или светог, да падне пред њима и да им се поклони…Ако код нас влада грех, неправда и искушење, нема везе, јер ипак на свету, тамо негде, постоји неко ко је свети и виши од нас; он има истину – правду, он зна истину-правду, а то значи да она неће умрети на земљи, него ће, можда, једном и код нас доћи, и тада ће се на земљи рај зацарити»…

То су и српски мислиоци осетили када су, попут оца Јустина, Момчила Настасијевића и Владимира Вујића у светости видели меру и проверу људске стварности. У светости, а не у машини; у светости, а не у прогресу; у светости, а не у роботизму навике претворене у терор овдашњице. Њихова мисао и данас осветљава путеве на којима треба срести Христа, што Га је отац Јустин звао Богом словенских очајника.

Јер, човек је, по речи великог ћелијског исповедника, призван да постане богослужење, пошто живи у свету који је богојављење. Томе нас је учио Фјодор Михајлович.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ИСКРА